NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
IV TRAGANJA I PRIPREMA
 
Prva poseta Svetoj Gori
 
Arsenije je ostao kratko u Konici. Potom je u vojničkom odelu posetio Svetu Goru. Prve večeri je bio ugošćen u Lavriotskoj keliji svetog Jovana Bogoslova ispod Kutlumuša. On tražaše starca koga će slušati. Posetio je mnoge kolibe, skitove i kelije, budući da je naginjao bezmetežnom životu. Čuvši da negde postoje vrlinski starci, on je hrlio da ih [sretne] kao pčela koja stremi miomirisnim cvetovima.
On je posetio neku keliju u Kapsokaliviji i u njoj ostao neko vreme. Iako je imao poslušnika, starac kelije ga je molio: „Arsenije, ostani kod nas da se brineš o meni starom i da mi zatvoriš oči. Zbog zebnje i neuspeha da po unutrašnjem osvedočenju pronađe starca kome bi se pokorio, on jedne noći nije spavao. Proveo je noć uz molitvu i poklone. Ujutro mu je poslušnik rekao: „Celu noć si lupao nogom u patos, da bi nas dirnuo i da bismo pomislili da činiš poklone“. Arsenije nije ništa rekao. Ipak, začudio se što brat ima slične pomisli.
Jednom je išao u Svetu Anu. Stigavši do „Krsta“, pošao je pogrešnim putem i počeo da se penje ka Atonu. I susreo je nekog otšelnika svetlog lika sa starom iskrpljenom rasom, te porazgovarao sa njim[1].
U Svetoj Ani je video militupoljskog episkopa Jeroteja. Od nevolje i brige bio je kost i koža. Videvši ga u sličnom stanju, vrlinski jerarh ga je primio sa ljubavlju i postavio mu sto, nasuvši mu i čašu vina.
„Preosvećeni, neću moći da ga popijem“. „Popij ga. Učini će ti dobro“, reče mu on i zakrsti ga.
On ga je dolično posavetovao i dao mu blagoslov.
U Novom skitu je zamolio oca Neofita iz Kelije svetog Dimitrija da ga zadrži neko vreme, da vidi šta mu je činiti, budući da je bio u stanju neodlučnosti. Ostao je kratko da bi se povratio od nevolja. Saznao je za otšelnika Serafima[2] , koji je postao monah u istoj keliji, a kasnije se popeo u pećinu na Atonu.
Ophodio se sa prostotom i iskrenošću. Ukoliko bi ga pitali za njegove pomisli i raspoloženja, on bi odgovarao, ali se potom mučio.
Kasnije je pisao: „Mnogo sam se namučio kao početnik, sve dok nisam našao ono što sam žudeo. Naravno, niko mi nije bio kriv, osim mnogih mojih grehova (a trebalo je ne neke da potrem). Drugi uzrok moje muke beše moje seljačko poreklo, zbog koga sam se poveravao svakome koga god bih nalazio. Blagodarim Bogu na svemu, s obzirom da mi je sve mnogo koristilo[3].
Takođe se namučio i od nekih zilota bez rasuđivanja. Mislio je da ih zovu ziloti stoga što imaju revnost i mnogo se podvizavaju. Oni su ga pomutili i hteli da ga ponovo krste, iako ga je sveti Arsenije krstio upravo po starom vremenoslovu. Kasnije je govorio: „U početku, sve dok mi nisu porasla duhovna krila, niko mi nije pomogao i svi su me gurali. Kasnije sam sreo svete“.
Iako nije postigao ono što je tražio, nevolja koja ga je snašla koristila mu je i naučila ga mnogo čemu. I budući da je bio u opasnosti da izgubi i ono malo pameti što je imao, on je doneo odluku da se vrati u svet iz porodičnih razloga.
Primio je pismo od oca, koji je tražio pomoć. Njegov stariji brat se venčao i otac je imao poteškoće. Arsenije se odazvao očevom pozivu, budući da je imao dubok osećaj odgovornosti i obaveza prema porodici i uglavnom prema svojoj mlađoj braći i sestrama.
Međutim, imao je i muževnu dušu. Poseta Svetoj Gori bez ishoda nije spržila revnost i nije ugasila njegove nade.
 
Rad i priprema
 
On je ponovo počeo da radi kao stolar u Konici i okolnim selima. Bio je gazdinska potpora svog oca i pomagao gu u poljskim poslovima. Svojoj mlađoj sestri kupio je uređaj za šivenje i pripremio joj miraz (pedeset lira) za udaju.
Krišom je davao milostinju mnogim siromasima. Pomagao je porodice koje su u ratu izgubile svoje srodnike. Pravio im je besplatno vrata i prozore. Svi su ga voleli.
Njegov život u svetu je bio neprestana borba i priprema za monaški život.
Danju je naporno radio i postio, a veći deo noći je bdeo uz molitvu i psalmopojanje, čineći poklone. Živeo je u nekom vlažnom podrumu, a radi većeg podviga je spavao dole, na betonu. Posle opravdanog umora mnogonapornog dana, njegovo telo je tražilo mali predah. Međutim, Arsenije ardžija je smatrao da bi imao pravo da se odmori jedino ukoliko bi mu noge bile odsečene. I on prisiljavaše sebe i boraše se uz časno nadmetanje.
Posle vojske meso više nije okusio. Pravdao se pred drugima da se gadio, iako ga je u stvari izbegavao da bi se privikavao na uslove monaškog života. Živeo je u svetu, ali se podvizavao i ponašao kao da je bio monah. I bradu je bio pustio. Išao je i bezmetežovao u nekoj kolibi u uvali jedne stene. Međutim, pošto su je otkrili, on ju je napustio. Često je boravio u kući svog prijatelja, koji je imao Crkvicu svetog novomučenika Georgija Janjinskog. U rečenom periodu je jednu četrdesetnicu proveo podvizavajući se u manastiru na Peloponezu.
U selima gde je radio bio je veoma pažljiv. Pričao je malo, a uz rad je tiho pojao. Ne nalazeći posnu hranu, on je dan provodio uz suhojedenje.
Srodnicima svojim je govorio da će biti monah. Međutim, zbog osetljivosti se pravio da još nije spreman, kako se ne bi osećali ružno misleći da su razlog što kasni i ostaje u svetu.
Sredio je sve ljudske stvari, ne ostavljajući nerešene slučajeve. On je govorio: „Kada sam otišao u kaluđere, niko nije mogao ništa da mi kaže“. On je hteo da kaže da je potpuno ispunio obaveze i dužnosti prema porodici svojoj.
Marta 1953. godine Arsenije je već bio spreman da ostvari monaški priziv, izražen od detinjeg uzrasta. Nakon tople molitve između tri mogućnosti je izabrao da se ponovo uputi ka Svetoj Gori.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oci Svetogorci, str. 46-47.
  2. Isto, str. 44-46
  3. Poslanice, str. 17-18.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *