ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
IV ТРАГАЊА И ПРИПРЕМА
 
Прва посета Светој Гори
 
Арсеније је остао кратко у Коници. Потом је у војничком оделу посетио Свету Гору. Прве вечери је био угошћен у Лавриотској келији светог Јована Богослова испод Кутлумуша. Он тражаше старца кога ће слушати. Посетио је многе колибе, скитове и келије, будући да је нагињао безметежном животу. Чувши да негде постоје врлински старци, он је хрлио да их [сретне] као пчела која стреми миомирисним цветовима.
Он је посетио неку келију у Капсокаливији и у њој остао неко време. Иако је имао послушника, старац келије га је молио: “Арсеније, остани код нас да се бринеш о мени старом и да ми затвориш очи. Због зебње и неуспеха да по унутрашњем осведочењу пронађе старца коме би се покорио, он једне ноћи није спавао. Провео је ноћ уз молитву и поклоне. Ујутро му је послушник рекао: “Целу ноћ си лупао ногом у патос, да би нас дирнуо и да бисмо помислили да чиниш поклоне”. Арсеније није ништа рекао. Ипак, зачудио се што брат има сличне помисли.
Једном је ишао у Свету Ану. Стигавши до “Крста”, пошао је погрешним путем и почео да се пење ка Атону. И сусрео је неког отшелника светлог лика са старом искрпљеном расом, те поразговарао са њим[1].
У Светој Ани је видео милитупољског епископа Јеротеја. Од невоље и бриге био је кост и кожа. Видевши га у сличном стању, врлински јерарх га је примио са љубављу и поставио му сто, насувши му и чашу вина.
“Преосвећени, нећу моћи да га попијем”. “Попиј га. Учини ће ти добро”, рече му он и закрсти га.
Он га је долично посаветовао и дао му благослов.
У Новом скиту је замолио оца Неофита из Келије светог Димитрија да га задржи неко време, да види шта му је чинити, будући да је био у стању неодлучности. Остао је кратко да би се повратио од невоља. Сазнао је за отшелника Серафима[2] , који је постао монах у истој келији, а касније се попео у пећину на Атону.
Опходио се са простотом и искреношћу. Уколико би га питали за његове помисли и расположења, он би одговарао, али се потом мучио.
Касније је писао: “Много сам се намучио као почетник, све док нисам нашао оно што сам жудео. Наравно, нико ми није био крив, осим многих мојих грехова (а требало је не неке да потрем). Други узрок моје муке беше моје сељачко порекло, због кога сам се поверавао свакоме кога год бих налазио. Благодарим Богу на свему, с обзиром да ми је све много користило[3].
Такође се намучио и од неких зилота без расуђивања. Мислио је да их зову зилоти стога што имају ревност и много се подвизавају. Они су га помутили и хтели да га поново крсте, иако га је свети Арсеније крстио управо по старом временослову. Касније је говорио: “У почетку, све док ми нису порасла духовна крила, нико ми није помогао и сви су ме гурали. Касније сам срео свете”.
Иако није постигао оно што је тражио, невоља која га је снашла користила му је и научила га много чему. И будући да је био у опасности да изгуби и оно мало памети што је имао, он је донео одлуку да се врати у свет из породичних разлога.
Примио је писмо од оца, који је тражио помоћ. Његов старији брат се венчао и отац је имао потешкоће. Арсеније се одазвао очевом позиву, будући да је имао дубок осећај одговорности и обавеза према породици и углавном према својој млађој браћи и сестрама.
Међутим, имао је и мужевну душу. Посета Светој Гори без исхода није спржила ревност и није угасила његове наде.
 
Рад и припрема
 
Он је поново почео да ради као столар у Коници и околним селима. Био је газдинска потпора свог оца и помагао гу у пољским пословима. Својој млађој сестри купио је уређај за шивење и припремио јој мираз (педесет лира) за удају.
Кришом је давао милостињу многим сиромасима. Помагао је породице које су у рату изгубиле своје сроднике. Правио им је бесплатно врата и прозоре. Сви су га волели.
Његов живот у свету је био непрестана борба и припрема за монашки живот.
Дању је напорно радио и постио, а већи део ноћи је бдео уз молитву и псалмопојање, чинећи поклоне. Живео је у неком влажном подруму, а ради већег подвига је спавао доле, на бетону. После оправданог умора многонапорног дана, његово тело је тражило мали предах. Међутим, Арсеније арџија је сматрао да би имао право да се одмори једино уколико би му ноге биле одсечене. И он присиљаваше себе и бораше се уз часно надметање.
После војске месо више није окусио. Правдао се пред другима да се гадио, иако га је у ствари избегавао да би се привикавао на услове монашког живота. Живео је у свету, али се подвизавао и понашао као да је био монах. И браду је био пустио. Ишао је и безметежовао у некој колиби у ували једне стене. Међутим, пошто су је открили, он ју је напустио. Често је боравио у кући свог пријатеља, који је имао Црквицу светог новомученика Георгија Јањинског. У реченом периоду је једну четрдесетницу провео подвизавајући се у манастиру на Пелопонезу.
У селима где је радио био је веома пажљив. Причао је мало, а уз рад је тихо појао. Не налазећи посну храну, он је дан проводио уз сухоједење.
Сродницима својим је говорио да ће бити монах. Међутим, због осетљивости се правио да још није спреман, како се не би осећали ружно мислећи да су разлог што касни и остаје у свету.
Средио је све људске ствари, не остављајући нерешене случајеве. Он је говорио: “Када сам отишао у калуђере, нико није могао ништа да ми каже”. Он је хтео да каже да је потпуно испунио обавезе и дужности према породици својој.
Марта 1953. године Арсеније је већ био спреман да оствари монашки призив, изражен од детињег узраста. Након топле молитве између три могућности је изабрао да се поново упути ка Светој Гори.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Оци Светогорци, стр. 46-47.
  2. Исто, стр. 44-46
  3. Посланице, стр. 17-18.

Comments are closed.