NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III VOJNI ROK
 
Vezista pun časnog nadmetanja
 
Godine 1945. pozvan je da posluži otadžbini. Javio se u Navplio i dobio rod veze. Potom je dobio premeštaj za Agrinio. Pitali su ga: „Kakvu vezu imaš te si dobio dobar rod“. „Nemam vezu“. „Pusti to“. „E, imam Boga“, odgovarao je.
I zaista, Gospod beše sa njim i beše sretne ruke (Post.39,2).
Njegova ljubav prema drugima dostizala je do žrtve. Vršio je obaveze drugih i mnogo radio. Ukoliko bi neko tražio izlazak, Arsenije bi ga rado menjao. Mnogi su iskorištavali njegovu dobrotu i smatrali ga naivnim. Međutim, on je osećao radost zbog žrtve, istovremeno nalazeći priliku da ostaje sam i da se moli. Njegov pretpostavljeni je govorio: „Šta će biti sa ovim čovekom (Arsenijem)? Nikako da se odmori“.
Jednom prilikom je imao vrućicu 39,5, ali nije zatražio da bude oslobođen službe. Na kraju nije izdržao, već je pao u nesvest. Vojnici su ga stavili u nosila da bi ga odneli u bolnicu, podsmešljivo ga dozivajući monaškim imenima: „Ej, Venedikte, Akakije“. Shvatili su da će da bude monah. Međutim, podsmeh se postepeno pretvorio u uvažavanje i divljenje. Preobratio ih je način njegovog života, velika ljubav, dobra narav. Više ga nisu smatrali naivnim, već bogatstvom i blagoslovom za jedinicu.
U svakom slučaju, struka veziste ga je oslobodila od oružanog učešća u ratu, te je, Božanskom blagodaću, sačuvan od ubistva čoveka. Ona je nagoveštavala i njegovu kasniju struku kao monaha, tj. slanje znakova (molitva) Bogu.
 
Zlopaćenja
 
Muke kroz koje je starac prošao su neverovatne, s obzirom da je četa u kojoj je služio vršila ratne poduhvate.
Starac je pričao kako je u nekom trenutku ponestalo hrane, te su jeli grudve snega. Drugom prilikom su ostali gladni trinaest dana i preživeli hraneći se samo divljim kestenjem. Žeđ su češće podnosili. I behu primorani da piju ustajalu vodu iz otisaka životinjskih stopala. Veliki neprijatelj beše hladnoća. Spavali su u šatorima i ujutro se budili zatrpani snegom. Brojali su smrznute. Jednog jutra je izvadio dvadesetšestoro smrznutih razgrćući sneg pijukom. Jednom je tri dana ostao u snegu i slao znakove načelstvu. I sam se smrzavao. Koža na nogama mu se ljuštila. Poslali su ga u bolnicu, ali je Bog pomogao da ne dođe do odstranjenja udova. Drugom prilikom ga je ritnula mula. Udarac je bio vrlo snažan. Grudi su mu pomodrele i videli su se tragovi od potkovica. Onesvestio se, ali je došavši sebi nastavio put.
Radovao se kada je imao priliku da kisne, smrzava se i umara da se drugi ne bi mučili.
Kada bi napravili štetu, neki vojnici su je, da bi se opravdali, svaljivali na Arsenija. Poručnik ga je grdio, ali je on, da ih ne bi osramotio, sa smirenjem i ćutanjem podnosio grdnje.
Pretpostavljeni ga je, međutim, poštovao i imao poverenje u njega. Na teške zadatke slao je Arsenija, jer je znao da je najsposobniji i da je dovodio do kraja sve što mu se naloži.
Samo je jedanput uzeo slobodno i otišao kući, gde se razboleo, izgubio mnogo krvi i bio smešten u Janjinsku bolnicu na petnaest dana. Kada se oporavio, vratio se u svoju jedinicu.
 
Podvizi i iskustva
 
U sličnim mukama obavljao je i duhovnu borbu. Postio je i molio se. Obično je jeo pola sledovanja. Kada je davan znak za tišinu za spavanje, Arsenije se penjao na terasu zgrade i otpočinjao molitve.
„U jednom periodu, govorio je, pet meseci nisam išao na Liturgiju. Jer, gde da nađeš popa i crkvu gore u planini. Kada me je posle pretpostavljeni poslao u Agrinio da uzmem delove za bežični brzojav [telegraf], putem sam prošao sam pored crkve u kojoj se služio akatist. Prekrstio sam se, poklonio se i suze su mi udarile na oči. „Presveta Bogorodice, kako sam postao ovakav“, rekoh. Gde sam mogao da pomislim da će kasnije Bog da uredi da imam crkvicu u mojoj kolibi“. I slavljaše on Boga iz dubine srca.
Poredeći ono što je prošao u vojsci sa podvigom koji je vršio kao monah, on je govorio sa samoosudom: „Za Hrista ništa nisam učinio. Da sam podvig (tj. muku u vojsci) činio kao kaluđer, posvetio bih se“.
Kao vojnik imao je božanstvena iskustva. Jednom prilikom se molio na pustom mestu i bio obuzet umozrenjem. Ispričao je i sledeće: „Išavši jednom na streljačko polje kod Tripolisa, video sam neku drugačiju svetlost. Ona je izlazila iz jedne uvale i izlivala se na čitavo streljačko polje, iako beše dan. Začudio sam se svetlosti koju drugi nisu videli! Kasnije sam shvatio. Na tom mestu je vršeno streljanje osuđenika i verovatno su nepravedno streljani i nevini. Stoga se videla svetlost. Bog me je sa čuvao, te me nisu poslali u izvršni odred. Naravno, ne bih mogao (da ubijem)“…
 
Žrtva za druge
 
Većina vojnika je bilo žrtvenog duha, ali je Arsenije bio neustrašiv pred opasnostima i smrću. Mnogo puta je bio u opasnosti da bude zarobljen i iz blizine se susretao sa smrću.
Jednom je trebalo da bace kocku za onoga ko će da ide u selo za potrepštine. „Ići ću ja“, reče Arsenije. Videli su ga odmetnici, ali su mislili da je njihov. Uzeo je potrepštine i vratio se nazad.
Onoga koga bi stavljali da čuva opasnu stražu ili da ide u obilazak, Arsenije bi pitao: „Koga imaš u porodici“. Ukoliko bi mu kazao: „Oženjen sam. Imam i dete“, on bi govorio: „Dobro“. Potom bi odlazio u bezbednosnu službu, menjao ga i odlazio umesto njega.
Drugog vezistu nije puštao da nosi ni bežični brzojav, ni nagomilavač struje [bateriju] kako bi u slučaju opasnosti bio slobodan da se spase.
„U jednoj bici, pričao je, bio sam iskopao mali rov. Dolazi jedan i kaže mi: „Da uđem i ja“. Skupio sam se i jedva smo stali. Dolazi i drugi. Pustio sam i njega, a ja sam izašao napolje. U jednom trenutku prolazi metak baš uz moju glavu. Nisam imao šlem, već sam nosio samo kapuljaču. Uhvatim se rukom za glavu, ali ne vidim krv. Ponovo se uhvatim ništa. Metak je prošao tik uz glavu i samo mi obrijao kosu. Napravio je crtu debljine šest santimetra bez kose, a ni ogrebotinu mi nije ostavio. A rečeno sam srcem bio učinio. „Bolje, rekoh, da ja jednom poginem, negoli da drugi pogine, pa posle da me savest ubija celog života. Kako bih izdržao posle razmišljajući da sam mogao da ga spasem, a nisam ga spasao“. Bog, pak, mnogo pomaže onome ko se žrtvuje za druge“.
 
Čini dobro i biva oklevetan
 
Starac je ispričao: „Prikupio sam novac od vojnika i kupio kandila i svećnjake za Crkvicu svetog Jovana Krstitelja, u čijoj blizini je logorovala naša četa.
Jednom, u zimsko vreme dođoše meštani (seljaci, uglavnom žene i deca) sa stokom i donesoše nam potrepštine. Budući da se vreme pokvarilo i počeo da pada sneg, ostali su da prenoće u na brzinu napravljenim šatorima od jelovog granja.
Neki poručnik je skotski počeo da navaljuje na neku devojku. Ona, jadna, pre je bila spremna da umre, negoli da zgreši. [Stoga] ona ode zajedno sa jednom staricom. Išle su po snegu i našle se pred crkvicom, čija vrata su bila zaključana. I ostaše one napolje, drhteći od hladnoće ispod trema.
Iste noći mi je došla uporna pomisao da odem u crkvicu i upalim kandila. Sneg je napadao do otprilike osamdeset santimetara. Otišao sam ne znajući šta je prethodilo i pred crkvom našao dve žene pomodrele od zime. Dao sam im po rukavicu i otvorio vrata. One su ušle unutra i, pošto su se nekako sabrale, ispričale mi šta se dogodilo. „Ja sam, reče mlađa, učinila što sam mogla. A dalje, neka Bog učini ostalo“.
Sažalio sam se na njih, jadne, i neposredno im rekao: „Gotove su vaše muke. Sutra ćete da idete svojim kućama“. Tako je i bilo“.
Saznavši da im je Arsenije pomogao i da su se spasle, te verovatno da bi prikrio svoju krivicu, poručnik je razglasio klevetu da je Eznepidis stavio u crkvu seljake sa mulama. Njega je pretpostavljeni pozvao na saslušanje. On je rekao: „Gde bi mi bila savest, gospodine naredniče, kad bih seljake sa mulama pustio u crkvu“. Međutim, on nije obelodanio slučaj krivice poručnika. On se opravdao samo stoga što su ga krivili za skrnavljenje doma Božijeg.
 
Spasava svoju jedinicu
 
Starac je ispričao: „Jednom prilikom naša četa se nađe opkoljena od hiljadu šest stotina odmetnika u prirodnom zaklonu od stene. Svi vojnici su nosili dinamit. Narednik je pozvao i mene da ostavim bežični brzojav, te da ga i ja nosim. Zapretio mi je čak i pištoljem, misleći da sam se ustručavao i da sam na meravao da se krijem.
I ja sam nosio [dinamit], ali sam išao i do brzojava i poku šavao da stupim u vezu sa načelstvom. Dakle, posle mnogo pokušaja stupih u vezu i učinih da shvate da se nalazimo u teškom položaju. Sutradan su se odmetnici bili veoma približili, te su se čule već i njihove psovke. Međutim, dođoše vazduhoplovi i rasturiše ih“.
Rečeni događaj starac je kasnije pominjao kao primer onima koji su pitali: „Čime doprinose monasi u pustinji. Zašto ne izlaze u svet da pomognu“. „Monasi su, odgovarao je, brzojavi Crkve. I Bog im, ukoliko uspostave vezu sa Njim preko molitve, dolazi i bolje pomaže. Jedna puška više ne bi ništa mogla da učini, a vazduhoplovi su, došavši, odlučili bitku“.
 
Samopožrtvovanost
 
Sadašnji monah Arsenije sa Krfa, a nekadašnji gospodin Pantelis Dzekos, starčev drug iz vojske, priča:
„U Navpaktu, dok sam primao znak iz Patre, priđe mi Arsenije i reče mi: „Znaš, mi smo braća“. „Odakle smo braća“. On mi pokaza dva debela prsta i reče: „Mi imamo iste prste. Oni liče jedni na druge i stoga smo braća“[1].
Oni su se vezali bratskom ljubavlju. Jednom ga je Arsenije spasao, dovodeći svoj život u opasnost. Jednom gospodin Pantelis kazivaše svoje [sećanje], koje je prekidao jecajima i obilnim suzama ganutosti i zahvalnosti prema svom prijatelju i spasitelju:
„U blizini Navpakta smo vodili borbu. Odmetnici su imali više snaga? Na mestu povlačenja u jednom trenutku padoh i udarih se, budući da sam imao težak brzojav na leđima. Kada su vojnici stigli na liniju koju su bili odredili naši narednici, Arsenije je video da me nema. On skide svoj brzojav i poče da trči. Narednici i vojnici su mu dovikivali: „Ostavi ga. Gotov je. Izgubili smo ga“. Kao što su mi potom drugi ispričali, on je došao do mene, podigao me, stavio me na leđa i doneo pozadi na liniju. Kada sam se osvestio, čuo sam poručnika Vudurisa kako mu govori: „Ti imaš nekog sveca koji ti pomože, te si i ovome pomogao“. Ja sam upitao: „Šta se dogodilo, ljudi“. I oni mi objasniše. Mesto gde sam pao beše sto metara od linije odmetnika, a dvesta od naše linije“.
 
Molitva među mecima
 
„Jednog dana, nastavlja gospodin Pantelis, „bejasmo na jednom uzvišenju, koje se zvalo „Fonjas“. Odmetnici nas behu odsekli, te nismo mogli da odemo s obzirom da ne beše izlaza. Arsenije je stojao uspravno. Meci su leteli i svirali. Ja sam ga uhvatio za bluzu i vukao da padne dole. On ništa. Gledao je visoko i držao ruke prekrštene. I izgleda da nam se Svesilni sažalio, te u jednom trenutku dođoše vazduhoplovi i otvoriše put. Kada smo odlazili, ja mu rekoh: „Dobro, čoveče Božiji, zašto nisi legao dole“. „Molio sam se“. „Molio si se“, pitao sam sa velikim čuđenjem“.
Koliku silu imađaše njegova molitva i koliko beše velika njegova vera, te ni metke nije računala. Najverovatnije je da je molio Boga da sam pogine, a drugi da se spasu. Stoga je stojao uspravno i nezaštićeno. Videći, pak, samožrtvenost njegovu, pravedni Bog ga je spasao zajedno sa drugima.
 
Neposlušnost hulniku
 
Starac je ispričao jedan slučaj koji se desio nešto pre završetka vojske: „Vraćali smo se iz Florine, pošto se rat bio završio. Na povratnom putu čuh zapovednika kako huli na Boga. Priđoh mu i rekoh: „Od sada odričem da izvršim bilo koje vaše naređenje stoga što huleći na Boga ponižavate i moju veru i za kletvu (otadžbina vera porodica)“. Čuvši me, on bi pogođen i nazva me drskim. Kasnije mi je rekao: „Naređujem ti“…, a ja sam odgovorio: „Ja sam vam već izjavio da više neću izvršavati vaša naređenja“. Potom mi poručnik reče: „Smatrajmo da je stvar završena“.
Stigavši u kasarnu, ja ne časeći otidoh kod narednika i izložih mu sve što se dogodilo. On mi reče da se zbog odbijanja izvršenja naredbe pretpostavljenog ide na vojni sud. Ponovo sam izjavio da neću izvršavati zapovednikove naredbe budući da je pod zakletvom, a huli na Boga, kome smo se obojica zakleli. I rekoh sa ogorčenjem: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29)“.
* * *
Pošto je oko pet godina služio otadžbini, Arsenije je marta 1950. godine dobio otpusnicu iz vojske u Lamijskom Makrakomiju.
Na rastanku ga je njegov prijatelj, gospodin Pantelis pozvao da zajedno žive na Krfu, da sagrade po kuću i da osnuju porodice. Arsenije je, pak, odbio, govoreći da će biti kaluđer.
Završivši vojni rok, on je sada želeo drugu vojsku, tj. svrstavanje u monaški red, da bi služio nebeskom Caru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zaista su starčevi palci bili osobeni. Krajevi prstiju su bili manji, a nokti skoro upola manji.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *