NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
DODATAK
 
Lik, narav i prirodni starčevi darovi
 
Spoljašnji izgled starčev se nije razlikovao od lika običnog monaha. Bio je srednje visine, oko metar i šezdeset, veoma mršav, koštunjav od dugogodišnjeg podviga, sa lepim, skladnim i tananim crtama lica. Čitav njegov izgled je odisao dobrotom i saosećanjem.
Starčev pogled beše živahan, izražajan (izražavao se i pričao očima), pronicljiv i blistav. Mir, pouzdanost i gospodstvenost su pratili njegove pokrete. Brada mu beše srednja, gusta i skoro sasvim bela pre upokojenja, a kosa proseda i veoma gusta, dosežući do ramena. Obično je nosio pletenu vunenu skufiju, debelu kada beše hladno. Pri izlascima nosio je uobičajenu svetogorsku odeću.
Starčeve šake behu veće od uobičajenih i snažne, odajući čoveka koji se bavio grubim poslovima. Stopala mu behu velika, nesrazmerna prema rastu. Zube skoro da nije imao, osim dva u gornjoj vilici i nekoliko prednjih u donjoj. On nije hteo da stavi zube, iako su mu njegova duhovna deca predlagala. Popustio je, međutim, i stavio dve „giljedes“, kako nazivaše proteze. Kada se smejao, one su se naročito videle. Uprkos lišenosti zuba, on je pričao čisto, usled čega se njegov telesni nedostatak nije ni primećivao. Očigledna Božanska blagodat je pokrivala njegov nedostatak i činila da izgleda „krasan lepotom“. Lice mu je bilo svetlo i veselo. Sav je bio „oblistan blagodatnom osobenošću“.
Njegova čula su ostala veoma oštra i dejstvovala veoma dobro sve do upokojenja. Svojim čulom mirisa na kilometar daljine bi osetio onoga ko je pušio. Sluh mu beše vrlo osetljiv, a vid čudesan. Video je detalje sa velike udaljenosti. Sa naočarima za blizinu radio je sitan duborez do kraja svog života.
On je izgledao je kao prirodan čovek, iako je prikrivao skrivenog čoveka srca [1.Pt.3,4] sazdanoga po Bogu [Ef.4,24]. Ipak, Božansku blagodat nije bilo moguće sakriti, ali ni dokučiti.
Iako sed starac, bolestan i bez zuba, on beše lav, posedujući nešto snažno, odlučno, božanstveno. U bolešljivom i sitnom telu skrivala se snažna duša, velike sile i razdražljivosti. Razdražljivost (razdražajnu silu) sveti oci nazivaju živcem duše. On ju je okretao ka dobru i koristio da bi dostigao vrline. Starac se nije snebivao da izobliči onoga ko bi učinio zlo, koje je prevazilazilo granice, niti da se bestrasno rasrdi[1]. [Rečeno je]: Gnevite se, ali ne grešite [Ef.4,26]. Ipak, on nije gubio mir, budući da je uvek štitio nešto uzvišenije, a ne sebe. On nije govorio stoga što bi bio savladan strašću gneva, već sa bolom u duši.
Po prirodi, starac je bio otvoren i prijatan, gostoljubiv i milosrdan, izvoran istočnjak. Voleo je da priča vesele priče duhovnog sadržaja i da se smeje iz srca. On je govorio: „Danas se, nažalost, kod mnogih izgubio prirodan smeh“. Mogao je da zaplače od ljubavi, da celiva kao brata nekog paćenika, koga bi po prvi put video, i da učini svaku žrtvu da bi ga uspokojio i pomogao. I sve je činio iz srca, prirodno i neposredno.
Starac se žrtvovao za ono u šta je verovao i za ljubav prema bližnjem. Gnušao se dvoličnosti, niskosti i besavesnosti. Poštovao je i uvažavao vrlinske i pobožne ljude, koji su imali uzore i borili se za dobro Crkve i naroda, ardžije [koji se držahu časnog nadmetanja] koji su imali duh žrtvenosti. On je govorio: „U srcu nosim one koji imaju dobrotu, pobožnost i jednostavnost“.
Pred najneznatnijim čovekom on je postajao zemlja, ukoliko je naravno, bio napaćena i osetljiva duša, bezgranično se smiravajući. Međutim, postajao je preuzvišena planina i nepokolebiva stena pred pretnjama, zastrašivanjima, laskanjima i uzdarjima moćnika. Bio je neustrašiv pred pretnjama, opasnostima i smrću. Bio je neranjiv od kleveta, čak i od udaraca onih koji ga napadahu s visine (Ps.55,3, tj. od moćnika zemaljskih).
Starac je bio čovek bogatog unutrašnjeg sadržaja. Imao je srce sa očišćenim osećanjima (koja nisu imala veze ni sa kakvom preosetljivošću). Bio je savršen čovek, Božiji čovek. Beše bogozdana ikona od dragocenog kamenja, tj. vrlina. On beše čisto i neuprljano ogledalo, koje je odražavalo božanstvene osobine“. Starac je bio dobra priroda, dobrih nastrojenja i obdaren retkim darovima. Međutim, on se i mnogo podvizavao da bi množio i udvostručio svoje darove. Bog mu je dao mnogo, a starac je višestruko uzvratio.
On je bio retka pojava oštroumnosti, bistrine i gotovosti. Zaista, redak i neuobičajen slučaj. Imao je zadivljujuće pamćenje. Sećao se nekoga koga bi video jedanput u deset godina. Jednom ga je u Panagudi posetio neki star čovek. Starac ga upita: Jesi li ti Kokinelis“. I zaista, radilo se o Kokinelisu, sa kojim je kratko zajedno služio vojsku pre pola veka.
Bio je u svemu, ne baveći se sa svime. Znao je svetovne stvari, ostajući u pustinji. Duhovno je bio zajedno sa svima, voleo je vasceli svet i bio udaljen od svih.
Znao je mnogo, premda ništa nije izučavao. Lako se družio i razgovarao sa naučnicima i drugim ličnostima, ne zaostajući za njima. Naprotiv, mudri u svetu se savetovahu sa njim.
Na pitanje da li se pokajao stoga što nije izučavao [nauke], on je odgovorio odrečno. Samo je za znanje starogrčkog govorio: „Da sam završio jedno dva razreda u gimnaziji, bolje bih razumeo Sveto Pismo i svete oce“. Međutim, bio je tačan u govoru. Nikoga nije ostavljao bez odgovora. Čovek bi razumeo ono što je želeo da kaže i bez reči. Uz malo reči mnogo je govorio. Jednim izražajnim pokretom činio je da razumeš neku ličnost ili čitav slučaj.
Starac je po prirodi bio umetnik i pesnik. Imao je sposobnosti da piše pesme i tropare, i da slika.
Voleo je uredan posao. Ono što je uzimao u ruke, on je vršio sa pažnjom, savršeno. Naravno, najviše ono što je imalo veze sa Bogom i Crkvom. Imao je istrajnost i način pri postizanju svojih ciljeva.
U svojim odnosima sa drugima bio je jednostavan, neposredan, topao. On je imao svoj način, svoju duhovnu veštinu da se približi, da ostvari dodir sa čovekom i da ga uspokoji. Pratio bi ga ćutke uz dugu molitvu, puštao ga da govori i stavljao se u njegov položaj. Prema drugima se ophodio oprezno i istančano, a samo je prema sebi bio strog. Rečene oprečnosti u njegovoj naravi sastavile su čudesni sklad: snishodljivost prema drugima i strogost prema sebi, bezmetežnost i društvenost, prostota vere i razumska sposobnost, pobožno držanje pravila i duh slobode.
Ma kojim putem da je u svome životu krenuo, starac bi se isticao, s obzirom da je bio „sasud prostrani“, snažna naprava, sočivo velike izdržljivosti.
Međutim, on je radije izabrao da bude „limenka“, koja odsijava zrake Sunca pravde i pokazuje Sunce, negoli da privremeno zablista u lažnom svetu svojim sopstvenim samoisticanjem. Starac se veoma podvizavao uz časno nadmetanje i samoodricanje. Sve je dao Bogu i podneo iskušenja i tuge za Boga. Pomogao je neizbrojivom mnoštvu ljudi. Nasamo se borio sa đavolom i izašao kao pobednik. I sada sluša blagosloveni glas: Onome ko pobedi daću da jede od drveta života koje je u raju Boga moga [Otk.2,7].
 
Starčeva poruka[2]
 
„Najpre verujemo u Boga, pa zatim volimo Boga i Njegov obraz čoveka. Vera raste molitvom. Dometni nam vere [Lk.17,5]“.
„Kako sam razumeo, svo zlo proizlazi iz bezverja. Kada ne veruje u Boga, čovek želi da se provede u svom životu. Stoga se predaje grehu svake vrste“.
„Čovek treba da shvati dublji smisao života, tj. da je ovaj život dat da bismo se pripremili za drugi. I ubuduće, kao što putnik, da bi stigao negde, treba da ima vodiča, i za nebesko putovanje je neophodno da se nađe rukovoditelj (duhovnik). On treba da mu da jedan plan, nešto čitanja, nešto molitve, te [da mu naglasi] da izbegava povode za greh i svetovno razmišljanje, koje je gore od svega. I njegovo srce će biti kod Hrista“.
„Treba da se podvizavamo sa časnim nadmetanjem da bismo se spasli i da ne bismo ožalostili Hrista. Hristos će nam reći: „Čedo moje, ja sve učinih da bih te spasao. Prolio sam krv svoju i podneo stradanja. A šta si ti učinio da bi se spasao““.
„Svaki čovek treba da nađe i da osveti svoj priziv. Trudoljubiv čovek će biti uspešan, ma gde se našao u braku ili u monaštvu“.
„Mi više treba da volimo tuge i da ih primamo bolje od radosti. Gorak lek je mnogo puta bolji od slatkog, s obzirom da leči. Istinska radost se rađa iz bola“.
„Ono što ometa čoveka u njegovom napredovanju u duhovnom životu jeste činjenica da mu mozak ne radi u onome što mu duhovno koristi, nego u drugim stvarima“.
„U nas treba da uđe bol zbog savremenog stanja da bismo mogli da činimo srdačnu molitvu“.
„Danas je došlo vreme da se razdvoje ovce od jaraca, verni od nevernih. Potom će doći vreme da damo ispit. Pretrpećemo i gonjenja za veru našu, te će se pokazati šta je bakar, a šta zlato“.
„Nagradu mučenika ima onaj ko se žalosti i pati zbog drugih, ko sažaljeva druge i njihove teškoće čini svojima. Koliko su radosni ljudi koji sve žrtvuju. Oni nemaju teškoće i njihovo lice svetli, s obzirom da neprestano imaju božanstvenu radost“.
„Sav temelj duhovnog života jeste da [čovek] misli na drugoga, a sebe da postavlja zadnjeg, da se ne obazire na sebe. Kada se postavimo u tuđi položaj i shvatimo ga, mi postajemo srodni Hristu“.
„Blagodat Božija je skupa stvar. Da bi došla i nastanila se u čoveku, treba da ga nađe da se po Duhu slaže sa Bogom. Čovek treba da uloži (iscrpi) sve ljudsko. A mi želimo da Božanska blagodat dođe i oslobodi nas od slabosti bez borbe. Da bi se Duh Sveti nastanio u čoveka, neophodno je mnogo samoodricanja, mnogo časnog nadmetanja, smirenja, gospodstvenosti, žrtve. Duhovni život nije užitak. Hristos je postavio utikač, ali naši gajtani su zarđali, te ne primaju Božansku blagodat. Očistimo gajtane od rđe, potrudimo se da poznamo sebe, odsecimo strasti, steknimo vrline i nas će posetiti blagodat Božija“. Njemu slava i moć u vekove vekova. Amin.
Starčevo duhovno zaveštanje[3]
„Reči monaha Pajsija. Pošto sam ispitao sebe, video sam da sam sve zapovesti Gospodnje prestupio i sve grehe učinio. Nije bitno ukoliko sam neke učinio u manjoj meri. Ja uopšte nemam olakšica, budući da mi je Gospod mnoga dobra učinio. Molite se da me Hristos pomiluje. Oprostite mi, i neka je prosto svima koji misle da su me rastužili.
Hvala puno i opet, molite se.
Monah Pajsije“.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Gnev se, pak, opet pokreće po prirodi ukoliko sve ljude voli i ni prema me ne zadržava ni tugu, ni zlopamćenje“, Sveti Jovan Damaskin, Dušekorisno slovo, Dobrotoljublje, tom 2, str. 236.
  2. Umesto pogovora navešćemo pojedine prepoznatljive misli iz starčevog učenja.
  3. Dragocen zapis starčevom rukom nađen je čitav u Panagudi, posle njegovog upokojenja.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *