NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III PRINOS
 
5. Za majku Crkvu
 
Sveti Jovan Bogoslov je imao tri majke prirodnu majku, Presvetu Bogorodicu i grom budući da ga je Gospod nazvao „Voanerges“ (sin groma). I starac je, osim svoje majke Evlogije i Presvete Bogorodice, i našu Svetu Crkvu doživljavao kao svoju istinsku majku. I zaista, ona je majka svih vernih, budući da nas krštenjem preporađa i hrani blagodaću svojih svetih tajni.
Starac je osobito naglašavao pomenutu svoju vezu. On u poslanici piše nekom mladiću: „Kasnije, kada završiš izučavanje, čini ono što ti daje spokojstvo u krilu majke Crkve“.
On je bio monah sa crkvenim razmišljanjem i crkvenom svešću. Njegovi eklisiološki stavovi behu najpravoslavniji. Starac je verovao da Crkva poseduje punotu otkrivene istine. On je govorio: „Sve što Crkva ima jeste blistavo“. Spasenje ljudi se postiže u Crkvi. Osećajući se kao jedan njen član, on je potčinjavao svoju volju i žrtvovao se za njeno dobro. Čak je i njegov podvig imao crkvenu narav. On je verovao: „Ukoliko ispravim sebe, ispravljam jedan deo Crkve“. Njegova ljubav prema njoj beše veoma velika. Radi njenog blagostanja on je podnosio trudove i žrtve, neprestano se moleći za njenu slavu. Za njeno jedinstvo se na razne načine borio. Starac je pisao: „Nisam od onih koji su od Pravoslavne Crkve Hristove načinili partiju. Volim dobre delatelje Hristove i pomažem koliko mogu“.
Starac je pomogao mnogim mladima da postanu dobri klirici, poslenici u vinogradu Gospodnjem. On ih je savetovao: „Trudite se smireno u Crkvi i Gospod će vas projaviti (pokazati, ob javiti) pred očima ljudi“. Neki od njih danas krase svešteno načelstvo [jerarhiju].
Starac je želeo da klirici ograđuju narod pokajanjem, da bismo izbegli pravedan gnev Božiji. Njihova služba treba da ima za cilj spasenje verujućih i slavu Crkve, a ne samoisticanje. O kliriku koji je ostvario značajno delo, on je rekao: „Njegovo delo bi imalo vrednosti da nije bilo nešto lično“.
Sam starac je neprimetno iz svog podvižničkog staništa sa zanimanjem pratio stanje u Crkvi. Molio se, govorio, pisao i, po neophodnosti, izlazio u svet radi neke crkvene stvari. Radi jedne slične stvari on je izašao i susreo se sa arhiepiskopom Jeronimom. Drugom prilikom je otišao kod florinskog mitropolita, g. Avgustina. Mitropolit mu reče: „Kaluđeru, jesi li došao da me grdiš“. On odgovori: „Ne, vaše preosveštenstvo, Jevanđelje kaže: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo [Mt. 18,15]. Ono ne govori o ocu“. On mu načini zemni poklon i u nastavku mu reče reč koju je mitropolit prihvatio. Po tom ga je veoma poštovao. Mnogi episkopi su se savetovali sa starcem i iskali opštenje sa njim.
Starca je bolelo kada je bilo sablazni i crkvenih uznemirenja. On bi se više molio. U svojoj poslanici iz jednog sličnog perioda (12. 4. 1975. godine), on piše: „Napisah vam svoj dubok bol“. Potom je objasnio i razlog: „Nedostaje svetootačka duhovna gospodstvenost [širina]. Stoga se i svađamo kao cigani“.
O mnogorazmatranom slučaju verskih ustrojstava, starac je rekao: „Hrišćanska ustrojstva nemojmo rasturati, nego ih učinimo svetootačkim“.
Starac je držao sveštene kanone i poredak Crkve. Poštovao je vlasti i ustanove Svete Gore. Bez pismene dozvole nije izlazio sa Svete Gore. Jednom se našao u Surotiju kada mu je istekla dozvola. Imao je jedan hitan slučaj u drugom gradu, ali se nije pokrenuo. Izgubio je dva dana čekajući da mu donesu novu dozvolu.
Starac je imao poštovanje i ljubav prema episkopima.
Jednom ga je neki njegov poznanik pozvao da mu dođe kući u goste. On mu reče: „Naravno da ne mogu da dođem. I kada bih došao, trebalo bi da prvo odemo kod vladike da uzmemo blagoslov i da se vidimo sa njim, što bi nam uzelo jedno dva dana“.
„Starče, nije neophodno da idemo kod vladike“.
„Ne, mora. On je general, a mi smo obični vojnici“.
On je naročito poštovao vaseljenski tron. Priznavao je njegovo svepravoslavno posleništvo i shvatao težak položaj u kome se nalazi. Starac se mnogo molio za njega i javno ga branio u mnogim slučajevima.
U Stomiju smo videli starca kao snažnog protivnika jeresi. Po pitanjima vere bio je dosledan i nepopustljiv.
On je imao veliku pravoslavnu osetljivost, usled čega nije prihvatao zajedničke molitve i opštenje sa nepravoslavnim licima. Starac je naglašavao: „Da bismo se sa nekim zajedno molili, treba da se slažemo u veri“. Prekidao je veze ili je izbegavao da se vidi sa kliricima koji su učestvovali u zajedničkim molitvama sa nepravoslavnima. „Svete tajne“ nepravoslavnih nije priznavao. Savetovao je da se oni koji pristupaju Pravoslavnoj Crkvi dobro usmeno pouče pre nego što se krste.
Starac se borio protiv ekumenizma, govoreći o veličanstvu i jedinstvenosti Pravoslavlja. Otkrivenje je crpeo od Božanske blagodati, koja je obitavala u njegovom srcu. Njegov život je potvrđivao nadmoć Pravoslavlja.
Starac je na neko vreme, zajedno sa gotovo čitavom ostalom Svetom Gorom, bio prekinuo pominjanje patrijarha Atinagore, zbog opasnih otvaranja prema rimokatolicima. Ipak, rečeno je on činio sa bolom. Nekom je rekao: „Molim se da Bog meni prekrati dane i da ih da patrijarhu Atinagori, da bi dovršio svoje pokajanje“.
O antihalkidoncima (monofizitima) starac je rekao: „Oni ne kažu da nisu razumeli svete oce, nego da sveti oci nisu njih razumeli. Oni, navodno, imaju pravo, ali su ih pogrešno shvatili“. Predloženo čišćenje bogoslužbenih knjiga od naziva jeretik za Dioskora i Sevira starac je ocrtao kao hulu na svete oce. On je rekao: „Mnogi sveti oci, koji su imali božanstveno prosvećenje i bili njihovi savremenici, nisu ih razumeli, nego su ih pogrešno shvatili, i sada, posle toliko vekova, dolazimo mi da ispravimo svete oce. Oni ni čudo svete Efimije ne uzimaju u obzir. Zar je i ona pogrešno shvatila proglas jeretika“.
Ne želeći da se istakne kao ispovednik, on se na svoj način odazivao, govorio i pisao crkvenim ličnostima. Govorio je: „Crkva nije brod svakog episkopa, sa kojim on može da čini šta želi“. Njegovi odzivi behu praćeni velikom molitvom i ljubavlju prema Crkvi, ali i prema posrnulima. Oni su pretpostavljali bestrašće, rasuđivanje i prosvećenje odozgo.
Starca je posebno zanimalo pitanje vremenoslova [kalendara]. On je patio zbog razdvajanja i molio se. Žalostio se zbog redova starovremenoslovaca koji su odsečeni kao čokoti od loze, te nemaju opštenje sa Pravoslavnim patrijaršijama i pomesnim samoglavim [avtokefalnim] Pravoslavnim Crkvama. Pojedine njihove parohije u Atini i Solunu su se, po starčevom ukazivanju, prisajedinile Crkvi, zadržavajući staro slavljenje praznika.
On je govorio: „Bilo bi dobro kada ne bi bilo razlike u praznicima, premda se ne radi o pitanju vere“. Protivrečenjima daje novi vremenoslov načinio papa, on je odgovarao: „Novi vremenoslov je načinio papa, a stari kumiropoklonik [idolopoklo nik]“, misleći na Julija kesara.
Da bi se bolje videlo starčevo stanovište povodom pitanja vremenoslova, izložićemo jedno svedočanstvo:
Pravoslavac Grk je godinama živeo sa svojom porodicom u Americi. Međutim, imao je ozbiljnu teškoću. On sam je bio zilot (starovremenoslovac), dok su njegova žena i deca držali novi vremenoslov.
„Mi nismo mogli ni jedan praznik da proslavimo zajedno, kao porodica“, govorio je. „Oni su slavili Božić, a ja svetog Spiridona. Ja Božić, oni svetog Jovana. I rečeno beše nešto najmanje. Najgore beše da znaš da su, kako su nas učili, novovremenoslovci jeretici i da će ići u pakao. Nije mala stvar da stalno slušaš kako su tvoja žena i deca izdali svoju veru, pošli za papom, da njihove svete tajne nemaju blagodat, itd. Satima sam razgovarao sa svojom ženom, ali nismo izlazili na kraj. Da kažem istinu, nešto mi se nije sviđalo ni kod starovremenoslovaca, naročito kada su dolazili neki episkopi i besedili nam. Oni nisu besedili sa ljubavlju i bolom prema zabludelim novovremenoslovcima (kako ih smatrahu), nego su, rekao bih, imali mržnju i radovali se govoreći da će ići u pakao. Bili su veoma zagriženi [fanatični]. Pošto bi se njihova beseda završavala, ja sam osećao uznemirenost. Gubio sam svoj mir. Međutim, ni pomisao nisam imao da odem od našeg predanja. Dolazilo mi je da puknem. Izvesno je da bi mi se od sekiranja nešto desilo.
Na jednom svom putu u Grčku ja rekoh svoju teškoću svom bratu Janjiju.
On mi je govorio o nekom starcu Pajsiju. I mi odlučismo da odemo na Svetu Goru da bih se sreo sa njim.
Stigli smo u Panagudu. Nasmejan u licu, starac nas posluži i postavi me da sednem pored njega. Bio sam zbunjen. Na osnovu njegovog ophođenja prema meni, ja sam sticao utisak kao da me je dugo poznavao i kao da je sve znao o meni.
Njegove prve reči behu: „Kako ti ide sa vozilima u Americi“.
Ja se skamenih. Zaboravio sam da kažem da moj posao beše na stajalištu za vozila i da se, naravno, samo njima bavim.
„Dobro mi ide“, beše jedino što sam mogao da prošapćem,
gledajući starca kao izgubljen.
„Koliko crkava ima u tvom mestu“.
„Četiri“, odgovorih ja i drugi talas iznenađenja me zapljusnu.
„Po starom ili novom vremenoslovu“. Dođe i treći grom, koji, međutim, umesto da poveća moju skamenjenost, nekako učini te se opustih, „prizemljih“, rekao bih, starčevom blagodaću.
„Dve po starom i dve po novom“, odgovorih ja.
„A ti, gde ideš“.
„Ja po starom, a žena po novom“, odgovorih.
„Gledaj. I ti treba da ideš gde ide tvoja žena“, reče mi merodavno i spremaše se da mi da objašnjenja. Međutim, objašnjenja i dokazi mi nisu bili potrebni. Nešto neobjašnjivo se desilo u meni, nešto božanstveno. Neka težina ode i odbaci se daleko od mene. Svi dokazi i sve pretnje i prokletstva novo vremenoslovaca, koje sam godinama slušao, odleteše. Ja osetih blagodat Božiju, koja je preko Njegovog svetitelja delovala na mene i ispunjavala me mirom koji sam godinama iskao. Stanje koje sam doživljavao izgleda da se izrazilo na mom licu…
Sećam se da je verovatno stoga starac na kratko zastao. Ali, potom nastavi sa nekoliko objašnjenja. Možda, da bi ih govorio drugima, a možda da bi ih ja upotrebio za sebe u vreme iskušenja, kada prođe nebesko stanje.
„I mi, naravno, na Svetoj Gori, držimo stari vremenoslov. No, ovde su druge okolnosti. Mi smo sjedinjeni sa Crkvom, sa svim Patrijaršijama, i sa onima koji drže novi vremenoslov, i sa onima koji drže stari. Mi priznajemo njihove Svete Tajne, i oni naše. Njihovi sveštenici služe zajedno sa našima. Kod vas su se, pak, jadni, otcepili. Većina njih ima i pobožnost, i tačnost, i borbenost i božanstvenu revnost, premda bez rasuđivanja, tj. ne po razumu [Rim.10,2]. I neki su iz prostote, neki iz ne ukosti, neki iz sebičnosti krenuli stranputicom. Oni su trinaest dana smatrali dogmatskom temom, a sve nas zabludelima, te su otišli iz Crkve. Oni nemaju opštenje sa Patrijaršijama i Crkvama koje slede novi vremenoslov, ali ni sa Patrijaršijama i Crkvama koje slede stari, s obzirom da su se, navodno, zarazile od opštenja sa novovremenoslovcima. Štaviše, i ono malo što ih je ostalo, podelilo se ni sam ne znam na koliko delova. I sve se dalje cepaju i jedni druge proklinju i odlučuju i nizvrgavaju. Ne znaš koliko sam patio i koliko se molio u vezi sa temom. Mi treba da ih volimo i da ih sažaljevamo, a ne da ih osuđujemo. Mi treba još više da se molimo za njih da ih Bog prosveti. Ukoliko se nekada desi da nam neko dobronamerno zatraži pomoć, mi treba da progovorimo koju reč““.
Prošlo je više od pet godina od starčevog upokojenja. Gospodin X. je došao u Panagudu da zablagodari starcu, s obzirom da je pronašao duhovno, ali i porodično spasenje. Sa suzama u očima on nam je ispričao ceo slučaj.
Izložićemo i drugo rasudljivo starčevo stanovište povodom crkvenog pitanja. Pravoslavni klirik iz inostranstva upita starca o svojoj teškoći. Episkop mu je ispod hramova napravio sale za igru i druga protivpredanjska dela. Hrišćani nisu nalazili mir, te su odlazili u raskolničku crkvu. Starac je odgovorio: „Ukoliko želiš da pomogneš ljudima, ne treba da nalaziš spokojstvo u onome što čini tvoj episkop. On čini da mu narod odlazi iz Crkve. Ja ne kažem da prekineš opštenje sa njim i da napraviš raskol. Nemoj javno da pričaš protiv njega, ali nemoj ni da ga hvališ“.
Svojom ljubavlju, molitvom i rasuđivanjem starac je znao kada treba da govori, kako da deluje i da neprimetno pomaže majku Crkvu. On je izbegavao krajnosti i isceljivao rane koje bole telo Crkve i sablažnjavaju verne.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *