ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
III ПРИНОС
 
5. За мајку Цркву
 
Свети Јован Богослов је имао три мајке природну мајку, Пресвету Богородицу и гром будући да га је Господ назвао “Воанергес” (син грома). И старац је, осим своје мајке Евлогије и Пресвете Богородице, и нашу Свету Цркву доживљавао као своју истинску мајку. И заиста, она је мајка свих верних, будући да нас крштењем препорађа и храни благодаћу својих светих тајни.
Старац је особито наглашавао поменуту своју везу. Он у посланици пише неком младићу: “Касније, када завршиш изучавање, чини оно што ти даје спокојство у крилу мајке Цркве”.
Он је био монах са црквеним размишљањем и црквеном свешћу. Његови еклисиолошки ставови беху најправославнији. Старац је веровао да Црква поседује пуноту откривене истине. Он је говорио: “Све што Црква има јесте блиставо”. Спасење људи се постиже у Цркви. Осећајући се као један њен члан, он је потчињавао своју вољу и жртвовао се за њено добро. Чак је и његов подвиг имао црквену нарав. Он је веровао: “Уколико исправим себе, исправљам један део Цркве”. Његова љубав према њој беше веома велика. Ради њеног благостања он је подносио трудове и жртве, непрестано се молећи за њену славу. За њено јединство се на разне начине борио. Старац је писао: “Нисам од оних који су од Православне Цркве Христове начинили партију. Волим добре делатеље Христове и помажем колико могу”.
Старац је помогао многим младима да постану добри клирици, посленици у винограду Господњем. Он их је саветовао: “Трудите се смирено у Цркви и Господ ће вас пројавити (показати, об јавити) пред очима људи”. Неки од њих данас красе свештено начелство [јерархију].
Старац је желео да клирици ограђују народ покајањем, да бисмо избегли праведан гнев Божији. Њихова служба треба да има за циљ спасење верујућих и славу Цркве, а не самоистицање. О клирику који је остварио значајно дело, он је рекао: “Његово дело би имало вредности да није било нешто лично”.
Сам старац је неприметно из свог подвижничког станишта са занимањем пратио стање у Цркви. Молио се, говорио, писао и, по неопходности, излазио у свет ради неке црквене ствари. Ради једне сличне ствари он је изашао и сусрео се са архиепископом Јеронимом. Другом приликом је отишао код флоринског митрополита, г. Августина. Митрополит му рече: “Калуђеру, јеси ли дошао да ме грдиш”. Он одговори: “Не, ваше преосвештенство, Јеванђеље каже: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо [Мт. 18,15]. Оно не говори о оцу”. Он му начини земни поклон и у наставку му рече реч коју је митрополит прихватио. По том га је веома поштовао. Многи епископи су се саветовали са старцем и искали општење са њим.
Старца је болело када је било саблазни и црквених узнемирења. Он би се више молио. У својој посланици из једног сличног периода (12. 4. 1975. године), он пише: “Написах вам свој дубок бол”. Потом је објаснио и разлог: “Недостаје светоотачка духовна господственост [ширина]. Стога се и свађамо као цигани”.
О многоразматраном случају верских устројстава, старац је рекао: “Хришћанска устројства немојмо растурати, него их учинимо светоотачким”.
Старац је држао свештене каноне и поредак Цркве. Поштовао је власти и установе Свете Горе. Без писмене дозволе није излазио са Свете Горе. Једном се нашао у Суротију када му је истекла дозвола. Имао је један хитан случај у другом граду, али се није покренуо. Изгубио је два дана чекајући да му донесу нову дозволу.
Старац је имао поштовање и љубав према епископима.
Једном га је неки његов познаник позвао да му дође кући у госте. Он му рече: “Наравно да не могу да дођем. И када бих дошао, требало би да прво одемо код владике да узмемо благослов и да се видимо са њим, што би нам узело једно два дана”.
“Старче, није неопходно да идемо код владике”.
“Не, мора. Он је генерал, а ми смо обични војници”.
Он је нарочито поштовао васељенски трон. Признавао је његово свеправославно послеништво и схватао тежак положај у коме се налази. Старац се много молио за њега и јавно га бранио у многим случајевима.
У Стомију смо видели старца као снажног противника јереси. По питањима вере био је доследан и непопустљив.
Он је имао велику православну осетљивост, услед чега није прихватао заједничке молитве и општење са неправославним лицима. Старац је наглашавао: “Да бисмо се са неким заједно молили, треба да се слажемо у вери”. Прекидао је везе или је избегавао да се види са клирицима који су учествовали у заједничким молитвама са неправославнима. “Свете тајне” неправославних није признавао. Саветовао је да се они који приступају Православној Цркви добро усмено поуче пре него што се крсте.
Старац се борио против екуменизма, говорећи о величанству и јединствености Православља. Откривење је црпео од Божанске благодати, која је обитавала у његовом срцу. Његов живот је потврђивао надмоћ Православља.
Старац је на неко време, заједно са готово читавом осталом Светом Гором, био прекинуо помињање патријарха Атинагоре, због опасних отварања према римокатолицима. Ипак, речено је он чинио са болом. Неком је рекао: “Молим се да Бог мени прекрати дане и да их да патријарху Атинагори, да би довршио своје покајање”.
О антихалкидонцима (монофизитима) старац је рекао: “Они не кажу да нису разумели свете оце, него да свети оци нису њих разумели. Они, наводно, имају право, али су их погрешно схватили”. Предложено чишћење богослужбених књига од назива јеретик за Диоскора и Севира старац је оцртао као хулу на свете оце. Он је рекао: “Многи свети оци, који су имали божанствено просвећење и били њихови савременици, нису их разумели, него су их погрешно схватили, и сада, после толико векова, долазимо ми да исправимо свете оце. Они ни чудо свете Ефимије не узимају у обзир. Зар је и она погрешно схватила проглас јеретика”.
Не желећи да се истакне као исповедник, он се на свој начин одазивао, говорио и писао црквеним личностима. Говорио је: “Црква није брод сваког епископа, са којим он може да чини шта жели”. Његови одзиви беху праћени великом молитвом и љубављу према Цркви, али и према посрнулима. Они су претпостављали бестрашће, расуђивање и просвећење одозго.
Старца је посебно занимало питање временослова [календара]. Он је патио због раздвајања и молио се. Жалостио се због редова старовременословаца који су одсечени као чокоти од лозе, те немају општење са Православним патријаршијама и помесним самоглавим [автокефалним] Православним Црквама. Поједине њихове парохије у Атини и Солуну су се, по старчевом указивању, присајединиле Цркви, задржавајући старо слављење празника.
Он је говорио: “Било би добро када не би било разлике у празницима, премда се не ради о питању вере”. Противречењима даје нови временослов начинио папа, он је одговарао: “Нови временослов је начинио папа, а стари кумиропоклоник [идолопокло ник]”, мислећи на Јулија кесара.
Да би се боље видело старчево становиште поводом питања временослова, изложићемо једно сведочанство:
Православац Грк је годинама живео са својом породицом у Америци. Међутим, имао је озбиљну тешкоћу. Он сам је био зилот (старовременословац), док су његова жена и деца држали нови временослов.
“Ми нисмо могли ни један празник да прославимо заједно, као породица”, говорио је. “Они су славили Божић, а ја светог Спиридона. Ја Божић, они светог Јована. И речено беше нешто најмање. Најгоре беше да знаш да су, како су нас учили, нововременословци јеретици и да ће ићи у пакао. Није мала ствар да стално слушаш како су твоја жена и деца издали своју веру, пошли за папом, да њихове свете тајне немају благодат, итд. Сатима сам разговарао са својом женом, али нисмо излазили на крај. Да кажем истину, нешто ми се није свиђало ни код старовременословаца, нарочито када су долазили неки епископи и беседили нам. Они нису беседили са љубављу и болом према заблуделим нововременословцима (како их сматраху), него су, рекао бих, имали мржњу и радовали се говорећи да ће ићи у пакао. Били су веома загрижени [фанатични]. Пошто би се њихова беседа завршавала, ја сам осећао узнемиреност. Губио сам свој мир. Међутим, ни помисао нисам имао да одем од нашег предања. Долазило ми је да пукнем. Извесно је да би ми се од секирања нешто десило.
На једном свом путу у Грчку ја рекох своју тешкоћу свом брату Јањију.
Он ми је говорио о неком старцу Пајсију. И ми одлучисмо да одемо на Свету Гору да бих се срео са њим.
Стигли смо у Панагуду. Насмејан у лицу, старац нас послужи и постави ме да седнем поред њега. Био сам збуњен. На основу његовог опхођења према мени, ја сам стицао утисак као да ме је дуго познавао и као да је све знао о мени.
Његове прве речи беху: “Како ти иде са возилима у Америци”.
Ја се скамених. Заборавио сам да кажем да мој посао беше на стајалишту за возила и да се, наравно, само њима бавим.
“Добро ми иде”, беше једино што сам могао да прошапћем,
гледајући старца као изгубљен.
“Колико цркава има у твом месту”.
“Четири”, одговорих ја и други талас изненађења ме запљусну.
“По старом или новом временослову”. Дође и трећи гром, који, међутим, уместо да повећа моју скамењеност, некако учини те се опустих, “приземљих”, рекао бих, старчевом благодаћу.
“Две по старом и две по новом”, одговорих ја.
“А ти, где идеш”.
“Ја по старом, а жена по новом”, одговорих.
“Гледај. И ти треба да идеш где иде твоја жена”, рече ми меродавно и спремаше се да ми да објашњења. Међутим, објашњења и докази ми нису били потребни. Нешто необјашњиво се десило у мени, нешто божанствено. Нека тежина оде и одбаци се далеко од мене. Сви докази и све претње и проклетства ново временословаца, које сам годинама слушао, одлетеше. Ја осетих благодат Божију, која је преко Његовог светитеља деловала на мене и испуњавала ме миром који сам годинама искао. Стање које сам доживљавао изгледа да се изразило на мом лицу…
Сећам се да је вероватно стога старац на кратко застао. Али, потом настави са неколико објашњења. Можда, да би их говорио другима, а можда да би их ја употребио за себе у време искушења, када прође небеско стање.
“И ми, наравно, на Светој Гори, држимо стари временослов. Но, овде су друге околности. Ми смо сједињени са Црквом, са свим Патријаршијама, и са онима који држе нови временослов, и са онима који држе стари. Ми признајемо њихове Свете Тајне, и они наше. Њихови свештеници служе заједно са нашима. Код вас су се, пак, јадни, отцепили. Већина њих има и побожност, и тачност, и борбеност и божанствену ревност, премда без расуђивања, тј. не по разуму [Рим.10,2]. И неки су из простоте, неки из не укости, неки из себичности кренули странпутицом. Они су тринаест дана сматрали догматском темом, а све нас заблуделима, те су отишли из Цркве. Они немају општење са Патријаршијама и Црквама које следе нови временослов, али ни са Патријаршијама и Црквама које следе стари, с обзиром да су се, наводно, заразиле од општења са нововременословцима. Штавише, и оно мало што их је остало, поделило се ни сам не знам на колико делова. И све се даље цепају и једни друге проклињу и одлучују и низвргавају. Не знаш колико сам патио и колико се молио у вези са темом. Ми треба да их волимо и да их сажаљевамо, а не да их осуђујемо. Ми треба још више да се молимо за њих да их Бог просвети. Уколико се некада деси да нам неко добронамерно затражи помоћ, ми треба да проговоримо коју реч””.
Прошло је више од пет година од старчевог упокојења. Господин X. је дошао у Панагуду да заблагодари старцу, с обзиром да је пронашао духовно, али и породично спасење. Са сузама у очима он нам је испричао цео случај.
Изложићемо и друго расудљиво старчево становиште поводом црквеног питања. Православни клирик из иностранства упита старца о својој тешкоћи. Епископ му је испод храмова направио сале за игру и друга противпредањска дела. Хришћани нису налазили мир, те су одлазили у расколничку цркву. Старац је одговорио: “Уколико желиш да помогнеш људима, не треба да налазиш спокојство у ономе што чини твој епископ. Он чини да му народ одлази из Цркве. Ја не кажем да прекинеш општење са њим и да направиш раскол. Немој јавно да причаш против њега, али немој ни да га хвалиш”.
Својом љубављу, молитвом и расуђивањем старац је знао када треба да говори, како да делује и да неприметно помаже мајку Цркву. Он је избегавао крајности и исцељивао ране које боле тело Цркве и саблажњавају верне.

Comments are closed.