NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III PRINOS
 
4. Zaštitnik predanja
 
Starac je imao usađenu ljubav i duboko poštovanje prema crkvenim predanjima, koje su ustanovili sveti oci. Bio je u pravom smislu „revnitelj otačkih predanja“. Gnušao se i osuđivao svaku novotarsku težnju, kao ukidanje odeće klirika (mantija), prevod liturgijskih tekstova, promenu postova itd. Za starca je predanje uopšte predstavljalo najomiljeniju temu, a posebno svetogorsko predanje[1], o kome je reč.
Još kao mlad monah, starac je tražio oce podvižnike duhovnog stanja i monaškog predanja. I sve što je od njih čuo i naučio, on se borio da učini svojim doživljajem. Kasnije je zapisao jedan deo pomenutoga i izdao u svojoj knjizi Oci Svetogorci i svetogorske teme.
Starac je često u razgovorima navodio predanje starijih otaca, tj. kako su živeli i borili se, poredeći ga sa našim današnjim životom. On je govorio: „Mi treba da upoređujemo sebe sa svetima, da bismo videli da li smo u njihovom predanju, a ne sa onima koji su pored nas, te da ispada da smo predanjskiji. Na primer, ti imaš mulu i kažeš: „Ja sam predanjskiji od onoga ko ima vozilo“. Međutim, šta god su imali, sveti su nosili na svojim leđima, iscrpljujući svoje telo i vežbajući ga u vrlini“.
On je naglašavao: „Mi smo obavezni da se držimo predanja, jednostavnosti i podviga kako bi mlađi koji će doći nešto našli“.
Starac je svetogorsko predanje video u njegovoj celini. On nije propovedao jednostrano predanje nekog starca, niti je pravio sopstvenu „školu“, s obzirom da nije verovao da je jedini posedovalac i izrazitelj, „Atlas“ svetogorskog predanja. pošto se decenijama učio i dobio duhovnu korist od mnogih staraca, on je kasnije prirodno govorio i prenosio predanje i mlađim monasima. Starac opisuje raspoloženje koje je preovlađivalo na Svetoj Gori u vreme kada je došao da bude monah: „Ranije si na Svetoj Gori mogao da vidiš primenjeni Staračnik. Sretao bi i Hrista radi jurodive, i svete, i proste starce velikih dometa, i prelešćene. Danas, pak, imamo drugačiju prelest, te možeš da sretneš evropsku ljubaznost. Poznao sam ondašnje blagosloveno raspoloženje. I da ga nisam poznavao, umro bih sa bolom. Međutim, upravo stoga patim zbog današnjeg stanja, upoređujući ga sa ondašnjim stanjem stvari. Onda beše podstreka na dobro, na podvig, a sada ima podstreka na svetske stvari. Boli me kada vi dim bljutavo monaštvo i lažnu ljubaznost“.
Monaštvo je uglavnom predanje. Mlad monah se uči kod starca, kako bi naučio način života i podviga, koji je njegov duhovni vodič primio od prethodnih otaca. I unazad, od starca do starca, tok predanja stiže do prvih pustinjskih podvižnika.
Otac Pajsije je budućim monasima preporučivao da idu ili u manastire, ili kod nekog starca, delatnog poznavaoca monaškog života, kako bi se naučili monaškom životu na delu, a ne iz knjiga. Naime, on je govorio: „Od sebe samog niko ništa ne može nauči. Eto, ovi mačići su pametni, jer su vaspitani od svoje majke. Ono drugo jadno je siroče, te je kao izgubljeno, ništa ne znajući“. On je primerom hteo da naglasi korist od učenja.
Starac je upućivao mlađe monahe da posećuju stare Svetogorce i da razgovaraju o duhovnim pitanjima, te da ih zapisuju. On je govorio: „Vidimo kako su oni koji su pisali Staračnike, Lavsaike uz preteće opasnosti išli da susretnu oce pustinje. Danas, pak, svako može lako da ide, i čak će ga i poslužiti“.
Bilo je veoma poučno gledati starca kako druge starce podvižnike pita o pravilu koje drže i o podvigu, sa jedinim ciljem da sam ima duhovne koristi. Na kraju je sebe prekorevao što, u odnosu na druge, ne čini ništa, bez obzira što je vršio veće podvige. On je često i uvek sa poštovanjem govorio o svetogorskom predanju. On ga je smatrao dragocenim, ali i osetljivim, poput drveta koje je sklono da se osuši i koje ima samo nekoliko zelenih grana.
Eto, ukratko, starčevog stava prema podvižničkom i trezvoumnom svetogorskom predanju, stava poštovanja, doživotnog učenja i mnogih podviga kako bi ga doživeo i neizmenjeno predao mlađim monasima.
Njegova druga strana beše odrečan odziv prema svetskom rasuđivanju, svetskom načinu života i svetovnom suočavanju. On je izražajno govorio: „Najgore od svega je svetovni duh“[2], smatrajući ga najosnovnijim uzrokom jenjavanja monaškog predanja. On može da nanese štetu monahu više i od đavola[3].
Monahu po prirodi ne priliče svetovne stvari, koje su veoma štetne. Ali, starac je smatrao da čak i Hrišćani koji žive u svetu ne treba da imaju svetovni duh.
Reč njegova, kao oganj gorući i kao sekira koja preseca kamen [Jer.23,29], razlikovala je i razdvajala svetovno od monaškog, dok su ih drugi [često] mešali. On je imao retku osetljivost po pomenutom pitanju.
Starac je sa tugom primećivao da se „danas zapaža uticaj sveta na monaštvo. I proroštva govore da će u poslednja vremena monasi postati kao svetovnjaci, a svetovnjaci kao demoni. Ali, ima i izuzetaka“. Stoga je on preporučivao: „Danas je, sa jenjavanjem monaštva, neophodna velika pažnja da čovek ne bi bio povučen strujom. Jer, zlo biva postepeno i čovek i ne primeti kad je zaveden. Svetovni duh vrši uticaj i na manastire, [što se vidi u spremnosti] da monah živi udobno i [da želi] da se posveti sa najmanje truda“.
Nosilac i propovednik istinskog svetootačkog duha, on je smatrao da je za monaha štetna i pogubna rasejanost, izbegavanje bavljenja duhovnim stvarima, preveliko naglašavanje „usputnih stvari“ u monaškom životu (rukodelja, raskošnog zidanja, koje prevazilazi neophodnu obnovu, razmetljive proslave), izbegavanje truda, težnja za udobnošću i lagodnošću.
Starac se jednom pripremio da ode iz Stomija budući da su hteli da dovedu put do manastira i da naprave žičaru. Neko drugi bi se na njegovom mestu radovao olakšici. Međutim, starčeva merila behu drugačija.
O nekom starcu, koji je dosta snishodio svojim kaluđerima, on je rekao: „Zašto da i oni ne dostignu u njegovo stanje, kada već mogu. I zašto da se on spusti na njihov nivo“.
Jednom je starac u nekoj keliji video neprilične stvari i upitao: „Kakve su ovo svetovne stvari“. Starac kelije se opravda: „Poklonili su mi ih“. On ponovo upita: „A, ako ti poklone suknju, hoćeš li da je nosiš kao podrasnik“.
Starac je pričao kako ga je jednom posetio neki monah iz pustinje. On mu je sav radostan rekao da je uveo dalekozbor, počevši da nabraja njegove dobre strane, tj. da će da dobije više vremena za molitvu, s obzirom da će da poručuje potrebne stvari iz Dafnija i da će izbeći napor. Starac se nije složio sa njegovim duhom, odgovorivši mu: „Znam i ja da je olakšica imati dalekozbor [telefon]. I što više svetovnih stvari imaš, utoliko ćeš više lagodnosti imati. Ma, jesmo li radi olakšica došli ovamo? E, onda, bolje da smo ostali u svetu, gde bi smo imali najviše lagodnosti“.
On je navodio i druge primere: „Živeo je u jednoj keliji jedan starac sa svojim poslušnikom. On je govorio svom poslušniku: „Želim da praviš malo krstića kao rukodelje, a da se mnogo moliš“. Međutim, on nagovori svog starca i nauči ikonopis. I dobiše oni postepeno mnogo narudžbina, te kupiše mnogo nameštaja i odeždi za trideset sveštenika i tri arhijereja. Međutim, uskoro je umro poslušnik. Pre nego što je umro, otišao sam u njihovu keliju. Starac beše sam. Kao nemoćan, starčić se mučio da samog sebe usluži. Naslonjače i nameštaj behu uprljani prljavštinom. Eto, gde se sve završava, ukoliko ostavimo molitvu da bismo vršili svoju volju“.
Starac je dodao: „Mnogim svojim poslušnicima, Hadžigeorgije nije davao poslušanja. Oni su se više posvećivali molitvi i činili poklone za ceo svet“.
Dođoše jedanput visoki vojni činovnici i obiđoše Svetu Goru. Na kraju svratiše i do starca i rekoše mu: „Mi u svetu imamo lagodnosti i svetovne stvari. Ovde smo došli da vidimo nešto drugačije“.
Starac je savetovao monahe: „Svet treba da podražava nas monahe u duhovnom razvoju, a ne da mi podražavamo svet u svetovnom razvoju.
Ukoliko ne stekne sladost u duhovnim stvarima, kaluđer neće imati utehe. On potom počinje da želi svetovne stvari. Međutim, pošto ne može da ih upotrebljava kao svetovnjaci, on se muči. Svetovne stvari i svetovan duh će doneti pustoš i na Svetu Goru. Slično se dogodilo sa egipatskim monaštvom. U monaškim kelijama Tivaide starinoslovi [arheolozi] danas nalaze vajarske predstave lova iz doba samodršca Zinona itd. Pošto se izgubila jednostavnost i pošto su monasi počeli da se bave rečenim stvarima, došlo je do opustošenja monaštva“.
Starac je govorio proročki o Svetoj Gori: „Videćete, velike građevine, koje pojedini zidaju, kasnije će opusteti. U njima neće hteti da borave, čak ni da im plaćaju. Samo će uzimati građu da bi pravili druge kelijice“.
On je tvrdio: „Danas ima dosta građe. Mnogi mladi dolaze za monahe, ali je malo kvasca. Mi nismo onakvi kakve nas hoće Bog i mladi koji dolaze ne vide primer. Nema primera“.
Starac je patio zbog Svete Gore i borio se da ostane mirna, duhovna, da poriče svet, ali ne i da je negostoljubiva, da je neuznemirena od pogubnih svetovnih uticaja kako bi i dalje bila sveta i kako bi iznedrivala svete. Pun nade, starac je naglašavao: „Opet će se vratiti predanju. Videćete kako raskošna vozila postaju kao kokošarnici i mlade monahe kako žive u pećinama“.
Starac je želeo da se monah ograniči na ono što je neophodno i da ne rasipa vreme i snagu na beskorisne i tašte stvari, koje ga ostavljaju duhovno sasušenim.
Njegov stav prema predanju nije bio površan, suv i krut. On je osećao njegovu vrednost, živeo ga i predviđao buduće posledice od njegovog držanja. Imao je rasuđivanja da snishodi ljudskoj slabosti, ne prelazeći granicu. On je govorio: „Ja razumem da neko uspe jednu kašiku ulja, kada oseća slabost, da ubaci jedno drvo više u peć, da ima i životinju, koja mu je neophodna. Ali, mi smo preterali. Koji „podvižnički život želimo“ i kog sveta smo se odrekli, kad sav svet (svetovno razmišljanje) zadržavamo u sebi i kad život ispunjavamo svim udobnostima i lagodnostima? I najstrašnije je što se, umesto da vidimo svoju kukavnost, mi predstavljamo kao rasudljiviji od svetih otaca“.
Starac je davao primer svojim besprekornim životom. On nije imao ni petrolejsku lampu. Noću se služio svećom. Vodu za posetioce je sa izvora doveo sa plastičnom cevi. Za sebe ju je donosio u kofi, puneći česmu kod terase za prostiranje veša. Kada su ga upitali zašto ne dovede vodu crevom do kelije, on je od govorio: „Zar sam toliko izgubljen? Zar ne mogu da stavim crevo i da imam vodu unutra? Ali, rečeno mi nije od (duhovne) pomoći“. Ljudi su čuli za gostoprimnicu pod vedrim nebom, te su zamišljali neku izuzetnu gostoprimnicu sa naslonjačama. Konačno, videli bi oljuštene panjeve na zemlji. Međutim, jednostavnost im je davala spokojstvo, te su govorili: „Eto šta smo tražili“. Premda je imao mogućnosti, i premda je znao i umeo, on se nije trudio da gradi „rezbarene kelije“[4], već da izgrađuje dom duše svoje. Umesto da kreči svoju keliju, on je neprestano belio dušu svoju podvizima i molitvom. Njegova kelija je bila jednostavna i stara. Počađavela od mnogo sveća koje je palio, starčeva kelija je imala i pauke. Starac je govorio: „Oni mi duhovno pomažu s obzirom da me podsećaju na pećinu u kojoj su živeli sveti oci. Svetovne, pak, stvari prenose u svet“. Na starca su ostavljale utisak jednostavne, podvižničke, skromne stvari, koje su priličile monahu. On je odmah poklonio jedan topao skup kaput od krzna i radije nosio čupavi ogrtač. On se hotimice lišavao mnogih stvari, koje su drugi smatrali neophodnim. Međutim, lišavanje mu je donosilo duhovnu utehu, kao što je govorio: „Da bi došla božanstvena uteha, treba prvenstveno da ponestanu lažne utehe“. Avi Isaak [kaže]: „Onaj ko osiromaši u svetovnim stvarima, obogatiće se u Bogu“[5].
Eto, ukratko, starčevog duha. Eto cilja zbog koga je monah dužan da izbegava svetovne stvari. Na jednostavan i sažet način on rečeno veoma lepo izražava: „Avaj, u pustinju smo došli radi nestvorene svetlosti, a mi sve stvorene [stvari] lovimo“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na Svetoj Gori, na blagoslovenom mestu neprestanog služenja Bogu, čuvaju se najčasnije stvari vere naše: sveti pojas Presvete Bogorodice, komadi Časnog Drveta, svete mošti, čudotvorne ikone, rukopisi i mnoge druge vrednosti. Zajedno sa njima podjednako je dragoceno i časno urizničeno više nego hiljadugodišnje monaško predanje, tj. način života, podvizavanja i službe Bogu. Ono što su živeli prepodobni oci iz egipatskih pustinja, sa Sinaja, iz Sirije, ali i iz konstantinopoljskih manastira i sa Olimpa Vitinijskog, čuva se danas, ne samo u bibliotekama svetogorskih manastira, u graditeljstvu, pojanju i pravilima, nego i u životu i podvigu svetogorskih otaca. Bezmetežje, kao i ustanova nepristupnosti za žene, svete mošti, vrednosti i rukopisi postoje i drugde, možda i značajniji (Sveta Mesta, Sinaj). Međutim, neprekidno monaško predanje mnogo vekova, sa velikim brojem monaha i sa svim vidovima monaškog života, može se naći samo u Atonskoj zajednici. Stoga je Sveta Gora jedinstvena. U naše vreme postoji promišljanje o obnavljanju manastira, o čišćenju živopisa, o očuvanju i obezbeđenju vredosti. A da li ima nekog truda na očuvanju i cvetanju osetljivog svetogorskog predanja?
  2. Jevanđelist Jovan o svetu piše: Ne ljubite sveta ni što je u svetu. Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu; Jer sve što je u svetu: pohota telesna, pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca, nego je od sveta. I svet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavek (1.Jn.2,15-7). Sveti oci izrazom „svet“ nazivaju strasti i greh, ali prvenstveno svetovno razmišljanje i prilepljenost i brigu za veštastvene – svetovne stvari, od kojih nas odvraćaju: „Nemoj zavoleti dušom svojom ništa svetovno“, Ava Isaak, Slovo 7, str. 35. Jer: „Svet je bludnica, koja privlačnošću svoje lepote privlači u svoju želju one koji je gledaju. I onaj ko je željom sveta delimično pobeđen i ophrvan ne može da se iskobelja iz njegovih ruku, sve dok ne svuče sa sebe njegov život. I pošto ga ogoli od svega i istera iz doma njegovog, u dan smrti, čovek u njemu prepoznaje pravu varalicu i prevaranta… I taj svet ne drži samo svoje učenike, i svoju decu, i one koji su vezani za njega, nego i oskudoljubitelje i podvižnike i one koji su razorili sveze njegove i jednom se uzdigli nad njime“, Ava Isaak, Slovo 85, str. 329.
  3. „Odmaranje i nerad su pogibao duše. Oni mogu da oštete dušu više od demona.“ Ava Isaak, Slovo 73, str.291
  4. Izraz prepodobnog Nila Mirotočivog.
  5. Ava Isaak, Slovo 43, str. 178.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *