NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III PRINOS
 
3. Izlasci u svet
 
Kao što je već rečeno, starac je u bolnici upoznao neke monaholjubive devojke. Iz blagodarnosti prema njihovoj podršci u nevolji njegove bolesti, on im je duhovno pomogao. Iz rečenoga je osnovano Bezmetežno stanište svetog Jovana Bogoslova u Surotiju. Potom je on po potrebi posećivao manastir. Kasnije je ustanovio da dva puta godišnje izlazi sa Svete Gore, jedanput u jesen, jedanput posle Vaskrsa. On je govorio: „Pošto sam prihvatio obavezu, ne mogu da ne idem“.
Glavni uzrok starčevih izlazaka, dakle, beše da duhovno pomaže sestrama iz manastira. On takođe beše duhovno prihvatio i žensko Bezmetežno stanište Časnog Preteče u Preobraženju na Halkidici. Zavisno od okolnosti, posećivao je i neke druge manastire.
U početku se on suočio sa jednom nedoumicom. Čim se vratio na Svetu Goru iz Surotija, pomisao mu je govorila: „Kakvog posla imam ja da se mešam sa kaluđericama“. Ubrzo je, kako je sam ispričao, imao viđenje: „Nađoh se za nekim manastirskim stolom, za kojim su bili veliki sveti oci, a iguman beše Kapadokijac. I ja sam imao mesto napred. U jednom trenutku iguman udari u zvonce i reče čitaču: „Prekini čitanje. Pojaćemo, s obzirom da je prisutan neko ko ima pomisli“ (i starac se osmehnu). I počeše da poju nešto poput koračnice, čije su reči odgovorile i uspokojile moje pomisli“.
Iz starčevog kazivanja se vidi neraspoloženje za izlaske. Povod za njih beše ljubav i poslušanje, zarad kojih je žrtvovao svoje ljubljeno bezmetežje: „Jedanput dobih neko pismo da odem u svet da bih pomogao. Postojao je jedan ozbiljan slučaj. Međutim, nisam hteo da idem. Uzeh brojanicu i bos se popeh na Aton da bih se molio, tj. da mi Bog otkrije šta mi valja činiti. Vratih se posle dugo vremena, izranjavljen, bez ikakvog osvedočenja. U sebi se osećah veoma loše.
Najzad odlučih te otidoh kod jednog starca (oca Tihona) da se posavetujem. On mi reče da treba da idem, da izađem u svet. Ja opet ne željah. Vraćajući se u svoju keliju, ja nađoh novo pismo, u kome je pisalo da im makar napišem pismo i sve će se srediti. Otidoh ponovo kod starca i ispričah mu za pismo.
On mi ponovo reče: „Ne, bolje je da odeš, da te vide i da im kažeš šta treba“.
I ja odlučih da izvršim poslušanje i da odem. Težina odmah otide sa mene i dođe blagodat Božija. Bog želi od nas da se, ukoliko postoji mogućnost, savetujemo sa drugima“.
U početku je, prilikom svojih izlazaka, ostajao oko nedelju dana, a kasnije i duže. Žurio je da završi da bi se vratio u svoju keliju. Jedanput je posetio njemu poznat manastir na Krfu. Stigao je uveče. Čitavu noć uopšte nije spavao. Video je sestre, pomogao im je koliko je mogao i ujutro otišao.
Međutim, kada bi saznali da se nalazi u Surotiju, mnogi ljudi bi priticali da bi se posavetovali sa njim u vezi sa svojim teškoćama i da uzmu njegov blagoslov. Sa sobom su dovodili bolesnike i napaćene, satima čekajući u redu.
Poslednjih godina, verni koji su dolazili da ga vide ponekad premašivahu deset hiljada. Pristizali su sa svih strana Grčke, inostranstva, čak i iz daleke Australije. Slično slivanje naroda predstavlja retku pojavu u crkvenim letopisima. Njemu bi mogli da pozavide mnogi političari, „narodni sabirači“ i „narodni raspirivači“, koji troše mnogo novca na objavljivanje i razglašavanje sa ciljem okupljanja ljudi.
Starac je, međutim, nečujno izlazio sa Svete Gore, brzo završavao svoje poslove i prema mogućnostima izbegavao ljude. Nešto je, pak, zagrevalo i privlačilo ljude oko njega. Za njega je bio trud i muka da stoji uspravno razgovarajući sa beskrajnim redom ljudi, a obično beše napaćen zbog svojih zdravstvenih teškoća. I dok je velikom broju koristio i dok su se velika čuda dešavala, on je izlaske smatrao kao jedno odstupanje, po snishođenju, od glavnog sveštenoposleništva, od molitve za svet. Starac je govorio: „Opasno je pokazivati se svetu. Ukoliko nam, međutim, Bog pokaže, stvari se menjaju, s obzirom da napred ide blagodat Božija i štiti nas“.
Vraćajući se u svoju keliju, on je sa smirenjem govorio: „Zarasla je duša moja, kao i dvorište moje kelije“. Da bi očistio svoj um od utisaka i predstava i da bi našao svoj takt, nekoliko dana on je večernju službu vršio u crkvici pojući, a ne na brojanici. Starac je govorio: „Iako izlazim sa Svete Gore iz duhovnih razloga, a ne sebe radi, niti stoga što mi se dopada, po povratku treba da prođu tri četiri dana da bih se povratio i ušao u svoj red“.
On je ostajao netaknut ljudskim počastima i poštovanjima. „Gnušam se sebe“, rekao je jedanput. „Ko sam ja da bi mi ukazivali počast? Nisam ja dostojan. Stoga rekoh kada ću da završim i da se vratim na Svetu Goru“.
Ukoliko je katkad starac i pričao o nekim događajima ili iscelenjima, svrha mu beše da naglasi nešto, ili da pouči ne čemu. Pazio ja na svoj podvig, tj. da ne izgubi monaha i da se ne prekine njegov dodir sa Bogom. Trudio se da zaboravi sve ovo svetsko. Međutim, ljude koji su patili nije zaboravljao. Prenosio je njihov bol i teškoće sa sobom na Svetu Goru i potom ih predavao Bogu svojom molitvom.
Mnogo je čudesnih događaja koji su se desili prilikom starčevih izlazaka. Navešćemo predstavnički neznatan broj, od onih koje je ispričao sam, ili drugi poverljivi svedoci, da bi se pokazao način pomoći ljudima.
* * *
Starac je ispričao: „Jednom (1976. ili 1977. godine), kada sam izašao u Suroti, ja upitah sestre: „Kako stojite sa vodom“. One mi odgovoriše: „Slava Bogu, imamo je“. „Dobro, vi imate. A jeste li ljude pitali imaju li (rečene godine beše velika suša). Hajde da služimo bdenje i da se pomolimo da padne kiša“. I zaista, pomolismo se, te kiša pade i spasiše se žitarice. Zemljoradnici se obradovaše zbog blagoslova koji je Bog poslao. Ja upitah i saznadoh da je kiša padala do Tesalije“.
* * *
Drugom prilikom starac je ispričao: „Zakrstio sam ženu bolesnu od raka moštima prepodobnog Arsenija. Za nekoliko dana od nje dobih pismo, u kome mi je blagodarila za ozdravljenje i tražila da sazna ime svetoga“.
* * *
Jedna veoma pobožna žena, čovek Božiji, iz Soluna, beše se razbolela od raka. Vršila je mnoga lečenja, ali je bolest napredovala. Prenela se i na kosti. Došla je da vidi starca u Surotiju. Čim je uzela blagoslov od njega, upitala ga je uzbuđeno: „Starče, hoću li ozdraviti“. On joj odgovori odrečno. Bolesnica poče da plače. Zatim je razgovarao sa njom nasamo dugo vremena, utešio je i pripremio za njenu skoru smrt. Otišla je spokojna i mirna, znajući da će uskoro da ode iz ovog života, i da će put
njen da bude bolan, ali blažen, kao što je i bilo.
* * *
Dok je starac živeo u Keliji Časnog Krsta, neki njegovi poznanici ga pozvaše da izađe u svet da bi im pomogao. Neka đavoimana žena je bila uznemirila narod u gradu u kom je živela. Vršila je razna otkrivenja. Pojedini su je smatrali obdarenom i verovali u njene reči, i vladala je velika smutnja. Starac nije odbio, samo je tražio da ima blagoslov od domaćeg episkopa. Bez blagoslova ne bi išao. Odmah su posredovali i episkop mu posla poziv. Izašao je napolje, raščistio stvari i đavo bi postiđen. Utisak je ostavila izvesnost koju je starac imao za uspeh svog poslanstva.
* * *
Svedočanstvo gospodina Hrizostoma Papasotiriu, lekara iz Soluna: „Hristo, predstavnik tvornice lekova imađaše suprugu skoro oduzetu od bolesti okoštavanja. U jesen 1989. godine dođoše u Manastir Suroti da vide starca. Želeli su da uzmu blagoslov i da uteši bolesnicu.
Kada je došao red na njih, suprug ju je držao ispod miški i razmišljao kako će da se popnu uz stepenice. I odjednom se iznutra začu starčev glas: „Čekaj, bre Evangelija. Nemoj se umarati. Evo, dolazim ja“. Naravno, on ih ranije nije ni video, ni poznavao. Potom su razgovarali i otišli veoma uspokojeni i utešeni“.
* * *
Svedočanstvo neimenovane žene: „Došli smo u Suroti da bismo videli starca, koji je bio bolestan. Sutradan je trebalo da ide u bolnicu na zahvat. Mnogo ljudi je čekalo i vreme je isteklo. Rekoše nam da se ne oseća dobro i da ne može nikoga da vidi ponaosob. Moći će samo da svakome da blagoslov. Stali smo u red i sav svet je prolazio, celivao mu ruku, dok im je on šakom davao po nekoliko krstića. Stigla sam blizu njega. Razmišljala sam tačno šta sam htela da mu kažem i verovala sam da neću moći da mu ispričam svoju teškoću.
Posmatrala sam ga. Bio je sav bled od bolesti. Uprkos svemu, on je nastavio stojeći da daje blagoslove vernima i da deli krstiće. Kada stigoh pred njega, on stavi šaku krstića na moj dlan i reče: „Ono o čemu razmišljaš će se desiti. Nemoj da budeš strašljivica i nemoj ni za šta da se sekiraš“. Ja se sledih i celivah mu ruku. On mi reče: „Idi sa Bogorodičinim blagoslovom“.
I zaista, ono što sam htela da mu kažem se desilo, iako mu uopšte nisam ništa ispovedila, niti tražila“.
* * *
Svedočanstvo M. 3.: „Beše novembar 1992. godine. Moj sup rug P. je još uvek imao ozbiljne teškoće posle zahvata. Juna iste godine mu je po treći put izvršen zahvat u Nemačkoj zbog oticanja žlezde hipofize. Vid mu se nije bio povratio. Patio je od strašne pospanosti i pre svega je bio duševno pao. Uznemiren zbog njegovog stanja, lekar je hitno pripremio smeštanje u bolnicu Ipokratio. U Surotiju 7. novembra videsmo starca. U toku bdenja dođe jedna monahinja i odvede nas kod starca.
Sa velikim uzbuđenjem, poštovanjem i pobožnošću ugledasmo starca gde sedi na nekoj sofi. On odmah ustade. Mi celivasmo njegovu svetu ruku. Ja mu rekoh: „Oče, imamo mnogo zdravstvenih teškoća, i ja i moj muž. Molimo vas, potrebna nam je vaša pomoć. Meni su pre oko godinu dana izvršili zahvat na grudima“.
„E, i šta su ti kazali? Da je rak“.
„Čim su mi radili himoterapije, zračenja, znači da jeste“.
„Pusti njih neka pričaju“, odgovori mi snažno, sa odlučnošću.
Njegovu rečenicu nikada neću zaboraviti. Ona me je ohrabrila i ohrabruje sve do sada. Radilo se o rečima jednog oblagodaćenog svetog čoveka.
„Da vam ispričam sada i o svom mužu“, nastavih ja. „Tri puta mu je izvršen zahvat na glavi i još uvek se muči“.
„E, nije ništa loše“.
On uze ulje iz kandila, zakrsti ga na čelu, dade mu da celiva krst i dade mu savet da se pričesti. „Pusti nju. Ona sve pravi“, reče mu na kraju, misleći na mene, s obzirom da sam zaista paničila i uzburkavala stvari.
Ja nastavih:
„Oče, imamo i jednog prijatelja koji je otišao u London radi presađivanja organa i muči se, jadan“.
„Kako se zove“, upita me on.
„Stavra“, odgovorih.
Ništa drugo ne rekosmo o prijatelju. On nam dade po četiri krstića na blagoslov i meni jednu brojanicu, te izađosmo iz njegove kelije kao drugi ljudi, laki, sa krilima, puni vedroumlja.
Njegovo lice je na mene ostavilo utisak i ostalo urezano u mom pamćenju. Sve vreme dok smo pričali o našim teškoćama njegovo lice je svetlelo, bilo radosno, imalo radosni stav, kao da smo razgovarali o radosnim stvarima. Oči su mu imale neku svetlost, koju obično ikonopisci daju licima svetitelja. Međutim, kada sam pomenula našeg prijatelja, lice mu se izmenilo od radosnog postalo je ozbiljno. I moj suprug je zapazio promenu.
Mi smo jednom duhovnom čoveku, koji je poznavao starca, ispričali o promeni. On nam reče: „Vaše će biti sve u redu, a za vašeg prijatelja“…
On nam je ostavio da shvatimo da neće biti dobro. Zaista, posle dva meseca umre naš prijatelj. Mi, slava Bogu, uz pomoć našeg starca, do danas (2002. godine) smo veoma dobro“.
* * *
Gospođa Eleni Kaculi, stanovnik Stilide, svedoči: „Manastir svetog Jovana Bogoslova slavljaše 8. maja 1986. godine. Sa svojim bratom Konstantinom Calangasom, stanovnikom Stilide, ja dođoh u Suroti. On je prethodne godine imao veoma tanani i ujedno teški zahvat zbog dobroćudnog tumora na glavi. U vreme svog oporavka, koji je bio dosta težak, sreo se sa starcem. On ga upita ima li dece. Kada je saznao da ima dvoje dece, starac mu reče: „Imaš još obaveza. Treba da živiš i živećeš“. Pomenuti susret beše odlučujući za život mog brata. Uz pomoć Božiju, molitvama starca Pajsija, on se nalazi u životu i raduje se potpunom zdravlju.
Stoga on posebno poštuje starca i priziva ga u svakom teškom trenutku svog života“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *