NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III PRINOS
 
1. Učitelj pustinje
 
Starac je proživeo sve oblike monaštva: opštežiće, osobenožiće, manastir u svetu, pustinju, skit, usamljenost u keliji. On je prošao kroz poslušanje, zakvasio se predanjem starijih otaca i stekao veliko iskustvo.
Iz smirenja on nije poželeo da primi ni jedan čin, a iz duhovne istančanosti nije stvorio bratstvo. Objašnjavajući razloge, starac je govorio: „Poslušnik, kad bih ga uzeo, ima pravo na dva sata na dan. Međutim, uz mnogo ljudi koje imam, mogu li da raspolažem navedenim vremenom? Šta? Da uzmem čoveka za monaha, pa da ga napravim „konobarom““. Pa ipak, starac se pokazao kao učitelj pustinje i delatni nastavnik monaškog života.
Već je sam čudesni život njegov, primer njegov, rukovodio i utvrđivao bez reči. Šta više, starac je govorio, pisao i štitio božanstvenu ustanovu monaštva, koje predstavlja duhovnu zalihu Crkve.
Mnogim mladima je starac pomogao da se pripreme da budu monasi. Odričući se od sveta, oni su pitali u koje opštežiće da odu, premda su mnogi tražili da ostanu sa njim. Starac je sa rasuđivanjem pomagao da svako nađe odgovarajućeg starca, i da se u nastavku utvrdi i uznapreduje. Njegova delatna i blagodatna reč je uspokojavala, tešila, razrešavala njihove nedoumice i rasturala njihova iskušenja. I oni su odlazili obnovljeni, olakšani, sa nastrojenjem za nove podvige. Sa vascele Svete Gore priticali su starcu monasi i starci podvižnici, čak i igumani. On beše „melem za monahe“, s obzirom da je mogao „da ponese i isceli njihovu pomisao“. Bio je jedan od neprimetnih, ali najvažnijih činilaca za obnovu Svete Gore u ljudstvu.
Njemu su dolazili za savet i mnogi monasi i igumani iz manastira u svetu. Sa pojedinima se i dopisivao. Sam nije težio da preuzima monahe i manastire pod svoje duhovno rukovođenje. Naprotiv, izbegavao je ulogu starca, želeći samo da bratski i smireno savetuje one koji su mu postavljali pitanja kako bi imali [duhovnu] korist.
Starac nije bio pokretan sujetom da umnoži svoja duhovna čeda. Iz slučajnog podudaranja, iz obaveze, iz duhovne potrebe, ili po Božijem promislu, a u svakom slučaju sa teškoćom, prihvatio je da pomogne neka novoosnovana monaška sestrinstva u svetu. Kao iskusan duhovni neimar on im je dao ustav, udahnuo monaški duh i pomogao da stvore podvižničko predanje. Pod njegovim duhovnim rukovođenjem brzo su se umnožila bezmetežna staništa, koja sada donose duhovne plodove, po želji i reči starca: „Vaše kapije i zagrljaji treba da su otvoreni kako biste duhovno uspokojavali ljude. Sada oni ištu nešto drugo. I ukoliko ono što traže ne pronađu u manastirima, ponovo će otići“.
Sažeto, monaški uzor za starca beše: „Monasi treba da vrše svoje monaške obaveze, ali i da steknu monaški duh, monašku savest i ophođenje, monašku narav i držanje. Oni treba da se duhovno suočavaju sa stvarima, inače se neće radovati ni jedan dan. Prvo treba da rade na dušama, a potom da po malo rade na spoljašnjim poslovima oko građevina. Rečeni način ne umara, ali ima duhovnu prednost koja osvećuje delo. Cilj monaha je očišćenje srca, koje treba da postane osetljivo kao list zlata ikonopisca i da se moli za vasceli svet. U manastir dolazimo da bismo duhovno živeli i da duhovno pomognemo svim ljudima“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *