NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II PODVIŽNIČKE PRIPREME
 
Uzgoj „u vaspitanju i poukama Gospodnjim“
 
Mali i blagosloveni Arsenije se, zajedno sa mlekom koje je sisao, od svojih roditelja učio blagočašću prema Bogu. Umesto bajki i priča, oni su mu pripovedali o životu i čudima prepodobnog Arsenija. U njemu se rodilo divljenje i ljubav prema Hadžiefendiji [Hodočasnikom gospodinom], kako su zvali prepodobnog Arsenija. Od malena je i sam želeo da bude monah, da bi postao sličan svom svetitelju.
Ličnost koja je posle prepodobnog Arsenija imala blagorodni uticaj na čitav njegov život, beše njegova majka, prema kojoj je osećao posebnu ljubav i kojoj je pomagao koliko je mogao. Od nje se naučio smirenoumlju. Savetovala ga je da nema želje da u igrama pobeđuje svoje školske drugove da bi se posle ponosio, niti da se trudi da prvi staje u red, budući da je svejedno da li će ući prvi ili poslednji.
Ona ga je naučila i uzdržanju, tj. da ne jede pre nego što dođe vreme za jelo. Prestup je smatrao za preljubu.
Takođe mu je pomogla da stekne prostodušnost, marljivost, domaćinski osećaj i pažljivost u ophođenju prema drugima, upućujući ga da nikako ne spominje ime kušača (đavola).
Cela porodica se dva puta na dan molila pred ikonama. Majka njegova je, međutim, nastavljala da se moli i dok je radila kućne poslove, izgovarajući molitvu.
Pobožnost njegovih roditelja je bila izuzetna. Oni su i na žetvu nosili naforu sa sobom.
Mali Arsenije je, posedujući znatiželju i oštroumnost, lako upijao sve dobro što je od svojih roditelja čuo.
Sledeći njihov primer, on je naučio da posti, da se moli i da ide u Crkvu. On beše najomiljeniji od sve dece u porodici.
Starac je kasnije govorio: „Sa jedne strane, otac me je voleo s obzirom da sam imao dara za veštine, koje su mi išle od ruke. Sa druge strane, majka me je volela zbog pritvorne (male) pobožnosti, koju sam imao“.
 
Detinji podvizi
 
Naučivši dobro da čita, Arsenije je našao Sveto Pismo i svaki dan izučavao Četvorojevanđelje. Nalazio je, takođe, i Žitija svetih i s radošću ih čitao. Bio je sakupio punu kutiju Žitija. Pošto bi se vraćao iz škole, on ne bi hteo ni da jede. Prvo je išao, otvarao kutiju, uzimao i čitao Žitija svetih. Njegov stariji brat ih je sakrivao, iako je bio pobožan, jer nije želeo da se mali Arsenije mnogo bavi crkvenim stvarima, da ne bi zapostavio nastavu. Arsenije ništa nije govorio. Nalazio je druga Žitija svetih i duhovno se hranio. Jednom prilikom njegov stariji brat se začudi videći ga da čita žitije nekog nepoznatog sveca, za čije ime je prvi put čuo. „Gde opet nađe tog sveca“, upita ga on u nedoumici.
Blagočastiva Keti Patera iz Konice, starija od njega po godinama, priča: „Imao je veliko zanimanje za Crkvu. Jednom sam ga upitala: „Dete moje, jesi li jeo nešto danas“. „Nisam jeo. Šta da jedem kad moja majka sva jela kuva u istom loncu, i meso i posna jela. Lonac upija i ja ne mogu da jedem“. „Dete moje, ali tvoja majka je čista i dobro ga opere pepelnicom“[1]. „Ne mogu da jedem iz njega“, odgovarao bi on. I stalno je postio, i postio, i povlačio se u samoću da bi se molio“.
Njegov brat svedoči: „Arsenije je od drugog razreda osnovne škole čitao verske knjige, usamljivao se i mnogo se molio. Nije se igrao kao druga deca“.
Urođeni monaški priziv rano se kod njega projavio. Osećao je veliku ljubav prema Bogu, i njegova molitva je bila njen izraz. Prilikom velikih praznika ostajao je budan, palio kandilce i molio se stojeći uspravno cele noći. Stariji brat ga je sprečavao. Arsenije bi se noću budio da bi čitao Psaltir, ali ga brat nije puštao. Stavljao ga je ispod ćebeta. Međutim, postupak njegovog brata ne samo da nije slabio njegovu revnost, nego je čak pojačavao njegovu ljubav prema Bogu.
Kad bi ga pitali šta će biti kad poraste, Arsenije je sa izvesnošću odgovarao: „Kaluđer“. Bog je ustrojio da je on od malena krenuo dobrim putem. Stoga nije imao kolebanja pri svom izboru. Pred Arsenijem se otvarao jedan put: anđelski monaški život.
On se trudio da primenjuje ono što je čitao u Žitijima. Jednom je pročitao je da treba češće da ide na mesto na kome se boji kako bi isterao strah[2]. Pošto se plašio kada je prolazio pored groblja, odlučio je da ga noću poseti kako bi ga strah napustio. A beše četvrti razred osnovne škole.
On je pričao: „Video sam u toku dana jedan prazan grob. Čim se smračilo, srce je počelo da mi lupa, ali sam otišao i ušao u grob. U početku je bilo teško, ali sam se potom navikao. Ostao sam dugo vremena i svikao se. Okuražio sam se i počeo da idem od groba do groba, premda sam pazio da me ne vide i pomisle da sam priviđenje. I eto, išao sam tri večeri, ostajao do kasno na groblju i strah je otišao“.
Ispričao je on i drugo: „Još dok sam išao u školu, čitao sam Žitija svetih. Stoga sam i sam želeo da budem podvižnik. Često sam odlazio van sela. Jednom, sa jedanaest godina, zapazih jednu veliku stenu. Rano ujutro pošao sam da se popnem na nju da bih bio stubnik. Otišao sam, a stena je bila visoka. Popeo sam se uz poteškoće i počeo da se molim. Iscrpeo sam sve svoje snage i počeo da razmišljam: „Pustinjaci su imali korenje i jeli ga. Imali su po malo vode, poneku urmu… A ti, ovde gore na steni, nemaš ništa. Kako ćeš da živiš“. Na kraju odlučih da siđem, ali se već beše smrklo. Silaženje je bilo teže, budući da nisam video. Sišao sam uz velike poteškoće. Presveta Bogorodica me je sačuvala, te se nisam razbio o stene“.
Njegova sestra Hristina se seća da je jedanput, dok su roditelji bili u polju, počela da pada kiša. Arsenije je mislio kako oni kisnu. Uzeo je svog mlađeg brata i sestru, te su otišli pred ikone i klekli. I pošto su se pomolili, kiša je prestala.
Kada je grmelo, on je obično govorio: „Veliko je ime Svete Trojice“.
 
Drvodelja
 
Saglasno svedočenju,njegovih školskih drugova, on je u osnovnoj školi bio pažljivo, savesno i milo dete, posebno obazrivo u ophođenju i sa velikim poštovanjem prema verskoj nastavi. Bio je dobar đak, oštrouman, druželjubiv. Njegovo saosećanje prema drugima dostizalo je do žrtve. Imao je živahne i izrazite oči. Pošto su bile zaista svetle, na faraškom govoru su ga zvali „gubisia“, što znači svitac.
Mali Arsenije je završio osnovnu školu sa ocenom osam i najprimernijim vladanjem. Međutim, školovanje nije želeo da nastavi, budući da u Konici nije bilo gimnazije. Želeo je da bude drvodelja, zavolevši zanat Gospoda našeg.
Radeći sa protomajstorom po kućama, on nije obedovao sa njim, već je pod nekim izgovorom odlazio svojoj kući, jeo na brzinu i odmah se vraćao. Kasnije je njegov majstoručitelj shvatio da je on rečeno činio da ne bi kršio post.
Dobro naučivši zanat, napravio je lep ikonostas za kuću i krst, kao onaj koji je video na ikonama u rukama svetih mučenika.
Kasnije je otvorio svoju stolarsku radionicu. Pravio je šupljine za vrata, tavane, patose, ikonostase, čak i mrtvačke sanduke, za koje, međutim, nikada nije uzimao novac, saučestvujući u ljudskom bolu.
U svom zanatu on imađaše „zlatne ruke“. Ljudi su bili zadovoljni njegovim radom. U Konici su svi pričali: „Kakvo dete ima gđa Evlampia! Dobar majstor, savestan i hitar, sa pravednom i iskrenom naravi“. Stoga su ga i pretpostavljali drugima. I on obezbeđivaše sredstva za život, pomažući svojima i dajući milostinju.
 
Darovito dete
 
Među žiteljima Konice se pročuo glas da je Eznepidisov sin (Arsenije) video svetog Georgija i da je potom mnogo dana postio. Sam starac nikada nije pomenuo nešto slično, niti su drugi išta razjasnili. Čak i da se radilo o glasini, događaj pokazuje veliko poštovanje njegovih zemljaka prema njegovoj ličnosti. Smatrali su da ga je Bog obdario posebnom blagodaću. Neka Turkinja ga je svakog prvog u mesecu dovodila svojoj kući kako bi joj mesec bio dobar. U školu je išao zajedno sa njenom decom, od kojih su se neka krstila, postavši Hrišćani. Turkinja je svoje poštovanje izrazila i kada ga je videla kao monaha, rekavši mu: „Žrtvovala bih se za tebe“. Ganuta, uzimala je prašinu sa njegovih cipela i sa verom je mazala na svoju oduzetu ruku.
 
Krst putevoditelj
 
Starac je pričao: „Jednog dana moja braća i sestre su radili u polju. Majka je spremila hranu, ali nije imala po kome da je pošalje, te se sekirala. Polje je bilo udaljeno dva sata. Ja joj rekoh: „Daj da ja odnesem“. „Ma otkud ti znaš put“. „Pitaću“, rekoh.
I pošao sam ne pitajući nikoga, držeći krst u ruci, sličan onome koji sam viđao na ikonama u rukama svetih mučenika. I nisam ni zapazio kuda sam prošao. Stigao sam u polje, ostavio hranu i odmah se vratio, budući da me je majka čekala“.
 
Bogoviđenje
 
Starac je ispričao: „Od jedanaeste godine ja sam čitao Žitija svetih, postio i bdeo. Moj stariji brat je uzimao i od mene sakrivao Žitija. Međutim, ništa nije postigao. Ja sam odlazio u šumu i nastavljao [sa čitanjem]. Jedan njegov prijatelj, Kosta, mu reče: „Navešću ga da sve ostavi“.
On je došao i izložio mi Darvinovu teoriju. Ja sam se pokolebao i kazao: „Otići ću da se pomolim. I ako je Hristos Bog, pokazaće mi se da bih poverovao. Neku senku, neki glas, nešto će mi pokazati“. Eto koliko sam bio pametan. Otišao sam i počeo poklone i višečasovnu molitvu, ali ništa. Na kraju sam sav slomljen prestao. Najzad mi pade na pamet nešto što mi je Kosta kazao: „Prihvatam da je Hristos bio jedan značajan čovek, pravedan, vrlinski, koga su njegovi zemljaci iz zavisti zbog vrline njegove zamrzeli i osudili“. I ja rekoh: „Ukoliko je takav, vredi da ga zavolim, da ga poslušam i da se žrtvujem za Njega, pa makar bio samo čovek. Ja ne želim ni raj, niti išta drugo. Zbog svetosti i dobrote Njegove, Njemu priliči svaka žrtva“. (Dobra pomisao i sklonost ka časnom nadmetanju).
Bog je čekao moj odziv. Potom se pojavio sam Hristos u velikoj svetlosti. Video se od polovine na gore. Pogledao me je sa velikom ljubavlju i rekao: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene ako i umre, živeće (Jn.11,25). Iste reči bile su zapisane i na Jevanđelju, koje je držao otvoreno u levoj ruci“.
Rečeni događaj je petnaestogodišnjem Arseniju razvejao pomisli sumnje, koje su rastrzale njegovu detinju dušu. Blagodaću Božijom on je poznao Hrista kao istinitog Boga i Spasitelja sveta. O Bogočoveku on se nije uverio preko čoveka ili knjiga, već od samog Gospoda, koji mu se otkrio u njegovim mladim godinama. Utvrđen u veri, on je pričao sam sa sobom: „Dođi sada, Kosta, ukoliko hoćeš da razgovaramo“.
 
Priprema za monaški život
 
Od navedenog događaja on je počeo sa većom revnošću da se podvizava i da upornije razmišlja o svom posvećenju Bogu. Otišao je u Mitropoliju Janjine i upitao protosinđela da li u njegovim godinama može da postane monah. On mu odgovori: „Sada ne možeš, već kasnije, kad porasteš“. Imađaše on tada petnaest godina.
O monaštvu je imao visoko mišljenje i za njega se pripremao najbolje što je mogao. Živeo je i podvizavao se kao monah. Onima koji su mu nudili provodadžiluk, odgovarao je jednom za svagda: „Ja ću biti kaluđer“. Na jednoj svadbi otac mu je poželeo: „I ti da se oženiš“. Od tada mu više nikad nije poljubio ruku, ne stoga što ga nije poštovao, već u znak tihog neslaganja, pokazujući da nije želeo da se ostvari njegova želja, već proroštvo prepodobnog Arsenija.
Njegovi su rečenoga bili svesni. Uostalom, nije bilo potrebe da ih on rečima ubedi. Njegov život i podvizi bili su potvrda njegovih iskanja, pokazujući šta će daroviti mladić biti.
On je često u slobodno vreme odlazio do Crkvice svete Varvare i družio se sa drugim pobožnim mladima. Među njima je bio potonji iguman Manastira Velike Lavre na Svetoj Gori, otac Pavle Zisakis i otac Kirilo Mantos, starac Burazerske kelije na Svetoj Gori. Svakog dana su čitali službu. Posle podne su čitali večernje, povečerje i akatist, a potom su proučavali Sveto Pismo i Žitija svetih.
Pošto u njegovom kraju nije bilo živih manastira, Arsenije je daleko tragao za vrlinskim starcima. Jednom je išao sa potonjim ocem Pavlom Zisakisom da upozna oca Jakova Balodima. Starac je govorio da on beše svet čovek i izvrstan duhovnik. Pričao je mnoge divne stvari o njemu.
Arsenije se trudio da se navikne na uslove monaškog života. Radije je uzimao neukusnu hranu. Nije stavljao so u jelo da ne bi pio mnogo vode. Sam je prao svoje odelo. Nije dopuštao svojoj majci i sestrama da ga peru.
Postio je strogo od ranog detinjstva. Zatezao je kajš da ne bi mogao mnogo da jede. Jednom je od silnog posta iscrpljen pao u postelju. Starac je kasnije pričao: „Ruke su mi bile tanke kao kod dece iz Afrike. Moj telesni sklop je, naime, kada sam bio mali, bio lišen osnovne hrane. Vrat mi je bio kao peteljka od trešnje. Deca su mi govorila: „Otpašće ti glava““.
U jednom periodu je išao sa braćom i sestrama da radi u polju. Jednom prilikom ih je pustio da ga preteknu, dok je on ostao pozadi. Iz radoznalosti su ga krišom posmatrali. I šta su imali da vide! Izuo je cipele i bos trčao po livadi preko pokošene deteline, što je bilo kao da trči po tankim čavlima. Po košena detelina mu je bola noge i zabadala se u meso. Tabani na nogama su mu krvarili. Međutim, on je sa radošću trpeo bol podražavajući mučenike, o kojima je čitao u Žitijima svetih. Trudio se da i sam bude sudeonik i sapričesnik njihovih stradanja. I zaista, njegova detinja duša beše užarena mučeničkim razmišljanjem i božanstvenom ljubavlju.
Imao je običaj da se jednom nedeljno penje na planinu, gde je provodio vreme u tišini uz post, molitvu, poučavanje i poklone. Privlačilo ga je bezmetežje i želeo je da se udostoji života isposnika i pustinjaka. Uz sebe je imao krst. „Tada sam imao veliku veru. Sa krstom sam se peo na planinu i ničega se nisam bojao“.
Videći da se predaje velikim podvizima, njegov najstariji brat, Rafailo, pokušavaše da ga spreči. On je do svoje petnaeste godine ćutke prihvatao njegovo staranje. Međutim, potom se „uspravio i usprotivio“. I on se više nije usudio da ga sprečava. Kasnije, susrevši ga kao monaha, on mu je zatražio oproštaj. Roditelji su se, međutim, radovali i bili ponosni na Arsenija. Pošto su bili pobožni, razumeli su njegove podvige i nisu se uznemiravali.
Arsenije se nije podvizavao samo sa mladalačkim odušev ljenjem, nego i sa staračkom razumnošću. Njegov podvig je bio propraćen velikom pažnjom i samoispitivanjem. Svakog dana je ispitivao sebe o svojim postupcima i rečima, tj. da li je nekoga povredio svojim ponašanjem.
 
Briga o drugima
 
Arsenije je svojim pažljivim životom i savetima duhovno pomogao i drugim mladima. Družio se uglavnom sa mlađom decom. Skupljao ih je u Crkvici svete Varvare, čitao im Žitija svetih i podsticao ih da čine poklone i da poste. Neke majke se uznemiriše i odvraćaše decu od druženja sa njim. Jedan dečak je sa njim radio kod istog majstora i sa njim se zajedno molio. Njegovi roditelji se uplašiše da ne postane kaluđer i branjahu da ima veze sa Arsenijem i da se podvizava. Kasnije je dečko otišao da radi u Nemačku i poginuo. Roditelje je grizla savest, te su govorili: „Bolje bi bilo da je postao kaluđer“. Arsenije je želeo da sa sobom u manastir povede jednog dečaka, rodom iz Farasa. Stoga je pokušavao da ubedi njegovu majku. Drugog dečaka je podstakao da postane sveštenik. Jedan klirik rodom iz Konice ispoveda da mu je još kao svetovnjak Arsenije potpomogao u njegovom monaškom prizivu.
Arsenije je imao veliko zanimanje i želju da ljudi poznaju Boga. On se bio približio nekom starom čobaninu, koji je živeo sam u planini, a u Crkvu otišao dva tri puta u celom svom životu, te se postarao da ga privede Hristu.
U Konici je neki musliman po imenu Bajram imao bolesnu majku. Mali Arsenije je odlazio noću i pomagao bolesnici. Bajram je izrazio želju da postane Hrišćanin.
Malo para što je zarađivao kao stolarski učenik, on je delio kao milostinju siromašnoj deci iz sirotišta. Dovodio je siromašnu decu i svojoj kući na ručak.
U svom pismu pod naslovom Moja sećanja na jednog „svetitelja“, g. Hadžirubis Apostolos iz Konice navodi: „Sa Arsenijem smo živeli u raznim susedstvima. Kada sam ga prvi put video, ostavila mi je utisak njegova pokretnost. Učeći za stolara, on se izdvajao po živahnosti, hitrosti i pre svega po čovečnosti. Njegov majstor je kasnije govorio: „Jedan beše Arsenije“.
Kao deca zemljoradnika napasali smo konje na zajedničkim pašnjacima, gde sam upoznao Arsenijevu duševnu veličinu. Iz najnevažnijih dečijih nesuglasica bilo je očigledno da je bio jedini koji je radije voleo da se nepravda nanosi njemu, negoli da je sam drugome nanosi.
Pri svakom našem susretu sve sam više sticao uverenje da je njegov tajni trud bio da ispoveda Gospoda. Uvek je u svom džepu imao neku versku knjigu, koju je stalno čitao. Sećam se njegove revnosti da obezbedi slušalište od dečijeg sveta po bilo koju cenu. Na primer, on je uzimao na sebe čuvanje naše stoke, nošenje vode, i drugo, ukoliko bismo mi pazili kad bi nam čitao Sve to Pismo.
Nikada neću da zaboravim njegovu strast da živo predstavlja ono što je govorio, na primer pričajući o Hristovoj Krsnoj žrtvi. Bivao je vrlo izražajan, te je uspevao da privuče pažnju i najnemirnije dece. Na njegovom mladom licu sam potpuno jasno video zadovoljstvo i veselje što je mogao da poučava reči Gospodnjoj jedno čedno slušalište. Koliko se sećam, sličan postupak je nastavio još pet – šest godina, tj. dok nije otišao u vojsku“.
 
Opasnosti i ispitivanja
 
Arsenije je svoje dečačke dane proveo bezbrižno i uz podvižničke borbe. Potom su došle teške godine grčko-italijanskog rata, zauzeća i razbojničkog rata, gde je on prošao mnoge teškoće i opasnosti.
U vreme zauzeća [Grčke] mnogi siromasi su dolazili njegovoj majci da bi zamenili skupocene stvari za dve šake brašna. Ona im je davala brašno i hleb, ali nije uzimala ni novac, ni porodične dragocenosti. Stalno je mesila. Hleb je brzo nestajao, budući da je mnogo razdavala gladnima. Njegov brat Rafailo je davao kukuruz ne uzimajući novac, ili ga menjajući za ulje, koje je davao u crkvu. Starac je kasnije tugovao što zbog svojih godina i pored svoje želje nije mogao da više pomogne ljudima u teškim godinama gladi pod zauzećem.
U odmetničkom ratu uhapsili su ga komunisti i zatvorili ga. Namučio se za vreme boravka u zatvoru, pateći zbog vaški i sabijenosti. U malu sobu su stavljali mnogo ljudi. Kada su legali, poslednji je upadao kao klin između njih.
Bio je iskušan i naravstveno s obzirom su ga zatvorili samog u jednu sobu, a potom poslali dve odmetnice skoro nage. On se snažno pomolio, prizivajući Presvetu Bogorodicu i odmah osetio „silu odozgo“, koja ga je ukrepila te ih je gledao bestrasno, kao svoje sestre, kao Adam Evu u raju. Obratio im se na lep način. One dođoše svesti, postideše se i odoše plačući.
Na saslušanju saslušalac ga upita: „Zašto su te uhvatili“. On odgovori: „Stoga što mi je brat kod Zerve“[3], odgovorio je. „A zašto je kod Zerve“. „Ko je stariji? Moj brat ili ja? Mogu li ja da naređujem svom bratu“.
Uvaživši njegovu iskrenost i smelost, pustili su ga na slobodu.
Drugom prilikom je dao hleb gladnim i napaćenim odmetnicima, znajući da su jurili njegovog brata da bi ga ubili. Oni su ga smatrali sumnjivim, ne mogući da pojme njegovu nekoristoljubivu ljubav, te beše u opasnosti da bude osuđen. On ih je čak štitio od osvete onih koji su izgubili srodnike u ratu.
Neke okolnosti pokazuju neprestana iskušenja i opasnosti koje je prošao. U njihovu porodičnu kuću na nekoliko meseci su se smestili osmorica odmetnika, a Arsenije se dva meseca skrivao u turskoj kući. Drugom prilikom, u vreme zime krio se napolju po snegu. Jednom su ga odmetnici uzeli na prinudni rad u Makedoniju. Druga dva meseca boravio je sa svojom sestrom Hristinom u Janjini, gde ih je posetio neki prijatelj koji je postao evangelista [tj. sektaš]. On je ostavio jednu torbu sa jeretičkim knjigama. Videvši ih, Arsenije je rekao sestri da ih spali stoga što imaju mnogo otrova.
U borbi kod Konice pomagao je kao dobrovoljac pri zbrinjavanju ranjenika i ukopavanju mrtvih.
 
Oslonac porodice
 
Arsenije je često viđao svoju majku kako plače i brine se za njegovu braću, koji behu u ratu. On je bio njena uteha i oslonac. U teškom periodu on nije gledao da se sam sredi, tj. da postane monah, s obzirom da im je njegovo prisustvo bilo neophodno. „Stranstvovanje nije da se ja sredim, a za druge baš me briga“, reći će kasnije starac. Naravno, nastavio je da se podvizava, ali je „privremeno“ odložio „ispunjenje svojih zaveta Gospodu“ (up. Ps.115,5; 9).
On je preuzeo sve poljske poslove domaćinstva, kojih je bilo mnogo. Primili su jednog radnika, koji je bio malo drzak. On se peo na konja i jahao, a Arsenije je išao pešice. Izgledalo je da je on gazda, a Arsenije radnik. Nikada mu nije govorio da radi, već je sam mnogo radio. Radnik je, pak, radio samo kada je bio raspoložen. Išavši da napase stoku, on je skidao samare sa nje i išao peške. Više je voleo da sam strada i da se muči, negoli da umara stoku. Kada bi ga pitali zašto ih skida, on je odgovarao: „Da ne bi zakačinjali grane“. U vreme žetve, dok su se drugi u podne odmarali, on je išao i skupljao slamu da bi im nahranio konja. Umesto da jede smokve, davao ih je stoci. Mislio je više o stoci, negoli o sebi.
* * *
Rat je učinio da Arsenije odloži svoj odlazak. Međutim, njegova revnost se nije hladila. Borbi i podvizima je pridodavao nove borbe i uzvišenije podvižništvo. On je video da su narodne stvari u lošem stanju. Uskoro je trebalo da ga zovu da služi otadžbini.
U Crkvici svete Varvare pomolio se Presvetoj Bogorodici: „Neka se namučim, neka budem u opasnosti, samo čoveka da ne ubijem. I neka se udostojim da budem monah“.
I još je dao zavet da će, ukoliko ga Presveta Bogorodica sačuva u ratu, tri godine poslužiti u njenom manastiru koji su spalili Nemci, tj. da će da pomogne da se ponovo sagradi Manastir Stomio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Proceđena voda od kuvanog pepela. Koristili su je ranije za pranje odela i kućnog posuđa.
  2. Lestvica 20, 6: „Nemoj oklevati da se u gluvo doba noći pojavljuješ upravo na mestima na kojima te obično hvata strah… Kad kreneš, naoružaj se molitvom. Kad stigneš, raširi ruke“.
  3. Poručnik grčke vojske. Pod zauzećem je okupio grupu dobrovoljaca, razvijajući izuzetnu narodnu delatnost. Prvo je ratovao protiv Nemaca, a u nastavku protiv komunista. Posle oslobođenja delatno se umešao u politiku.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *