NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
14. Javljanja svetitelja
 
Kao što je rečeno, starac je video mnoge svete, svog anđela čuvara, Presvetu Bogorodicu mnogo puta i samog Hrista. On ih nije video u snu, nego ponekad u sred bela dana. On je razgovarao sa njima, celivao ih. Oni su njega celivali, davali mu hranu iz ruke, isceljivali ga, davali mu obećanja i otkrivali mu tajne.
Starac je rekao jednom čoveku: „Od detinjstva sam čitao Sabornike. Sada mi Žitija svetih ne pomažu (misleći na čitanje), s obzirom da ih doživljavam“. On više nije imao potrebe za duhovnom hranom, budući da je doživljavao nešto uzvišeni je.
On je izbegavao da priča o svojim doživljajima. Pričao je samo kada bi rasudio da ima potrebe da pomogne nekoj duši. U drugim pričama je bio ubedljiv i otvoren, a pri opisu pomenutih događaja sa svetima je bio veoma suzdržan, jednostavan i kratak. Slušalac njegovih otkrivenja ostajao bi iznenađen pred jednostavnošću, prirodnošću, ali i jedinstvenošću događaja. Govorio je npr.: „Desilo mi se nešto“, podrazumevajući je da ga je posetio neki svetitelj. Ili: „Osetio sam nešto“, i čovek bi pomislio da je prosto osetio neko osećanje. Međutim, radilo se o nečem dubljem: otkrivenju, viđenju, uznošenju u umozrenje ili nečem sličnom. Onog dana kada bi mu se nešto desilo, on je obično ponešto maglovito beležio u svoje bogoslužbene knjige.
Starčev um se mnogo puta uznosio u umozrenje još pre nego što je postao monah. Iz iskustva on je govorio: „Onaj ko se nalazi u umozrenju, može, pretpostavimo, da čuje budilnik, i više ne. U većini slučajeva on nema opštenje sa okolinom“.
O viđenjima on je objašnjavao: „Onaj ko ima viđenje vidi očima duše. Poneki put sam pri viđenjima zatvarao oči i opet video. Dakle, gledao sam očima duše. Pri javljanju svetitelja i neko treći može ponekad da ga vidi, ponekad da čuje glas, a po nekad ništa [ne primećuje]. Ne postoji zakon“. On je još naglašavao da „monah u početku ima neznatne događaje, kasnije veće, a kasnije još veće“ (ukoliko se, naravno, podvizava ispravno i istrajno).
Ono što zadivljuje jeste da je posle svega što je video i doživeo, nakon što je „poludeo“ (u potvrdnom smislu reči) od Božanske ljubavi i nebesne sladosti, koju su mu ostavljali njegovi nebesni posetioci, njegov um uspevao da se odlepi od nebesnih stvari. Jer, nije laka stvar da čovek najednom nishodi sa Tavora u dolinu plača, da žrtvuje rajsko stanje i da se bavi ljudskim teškoćama. Rečeno je dostojno divljenja i predstavlja jedan dodatni podvig i napor starčev.
Iz starčevih nagoveštaja i svedočenja drugih ljudi proizlazi da je, osim događaja koji su navedeni u prvom delu knjige, imao i druge božanstvene doživljaje. Mi beležimo neke:
* * *
Prilikom boravka u Konici radi lečenja, starac je video tri jerarha. Događaj je ispričao Keti Patera, koja ga je sačuvala na sledeći način:
„Od večeri, kako je imao običaj, on se zatvorio u svoju keliju i vršio povečerje. Ujutro mi je rekao:
„Oprosti, sestro, što sam vas sinoć mnogo uznemirio“.
„Nas? Zašto“.
„Stoga što su došla sveta tri jerarha, te smo vodili razgovor. Stalno sam im govorio: ,Tiho, tiho. Smetamo porodici’. Nisam želeo da vas uznemirimo“.
Ja ničega nisam bila svesna. On je čitavu noć razgovarao sa svetiteljima, a ja ništa nisam znala“.
* * *
Izvesno je da je starac video i svetu Ekaterinu. On je događaj ispričao nekome ko mu je dao povod, da bi ga utešio. „Istog trena joj se poklonih i uhvatih njene noge. Sveta Ekaterina je visoka“.
* * *
Starac se nalazio u Surotiju 14. 10. 1979. godine (tj. po novom vremenoslovu 27. oktobra, uoči Pokrova Presvete Bogorodice). Noću je u viđenju, a ne u snu, video pokrov Bogorodičin, kao svetli oblak koji osenjuje i pokriva neke monahinje iz Srbije, koje behu došle da ga vide.
Starac je video i svetog Jovana Bogoslova. Pitali su ga kakav je bio sveti Jovan i kojim očima ga je gledao. On je odgovorio: „U svakom slučaju, bio je mrak, ali ja sam ga video. Radi se o tajni. Sveti Jovan nema na glavi veliku stvar, kao što ga slikaju na ikonama“, očigledno misleći na izbočinu na čelu.
* * *
Starca su jednom upitali zašto je pisao o Hadžigeorgiju. On reče: „Ne bih pisao da se nešto nije desilo sa Hadžigeorgijem i sa mnom“. U svojoj knjizi, pak, on nije naveo javljanje. Jer, kao što je rekao: „Jednom sam omašio sa Hodočasnikom gospodinom [Hadžiefendijom]“, misleći na objavljivanje javljanja prepodobnog Arsenija njemu. Međutim, Hadžigeorgija je veoma poštovao. Lično ga je smatrao svetim i prizivao ga na brojanici. Verovao je da je na njega red da zvanično bude priznat kao svet od strane Crkve.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *