NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
13. Dar isceljivanja
 
Sveti Maksim Ispovednik isceliteljski dar smatra posledicom ljubavi. On piše: „Onaj ko je dostigao do prirodnog čovekoljublja, nakon potpunog poništenja samoljublja, prima dar isceljivanja“[1].
Sličan dar je primio i starac. Iscelio je mnoge koji su patili od neizlečivih bolesti raka, belokrvnosti, slabosti srca, oduzetosti, slepila. On je razrešio neplodnost mnogih žena.
Obično je starac unapred znao teškoću i njen razvoj. Ukoliko bi video veru kod bolesnika i okolnost da mu isceljenje neće naneti duhovnu štetu, bila je dovoljna reč njegova: „Nije ti ništa, zdrav si“, i bolesnik je odlazio zdrav. Ponekad je zakrštavao bolesnike svetim moštima i pomazivao ih uljem iz Bogorodičinog kandila.
Starac je ispričao: „Juče (jula 1992. godine) donesoše jedno sasvim slepo dete, od deset godina. Čim ga videh, ja ga upitah: „Dete moje, šta želiš da ti Hristos da“. Ono mi reče: „Želim da budem dobro dete“. I pre nego što sam stigao da se pomolim, dete progleda“.
Starac rečeno ispriča da bi utešio drugog čoveka bez očiju, premda je prikrio svoj udeo, kao uostalom i u drugim okolnostima, kada je jednostavno govorio da čoveku nije ništa i da će ozdraviti.
* * *
Gospodin Golias Matej iz Janjine svedoči: „Sedamnaestogo dišnja ćerka jednog mog prijatelja beše bolesna od okoštavanja, te se postepeno oduzimala. Mi odosmo kod starca i ispričasmo mu o njenoj bolesti. Starac reče njenom ocu: „Georgija će ozdraviti i ići će na izučavanje“.
U roku od godinu dana poboljšanje je bilo očigledno. Georgija sasvim ozdravi i ode na izučavanje u Atinu. K više se nije razboljevala.
* * *
Gospodin P., ronilac po zanimanju, beše sasvim pao u očajanje. Njegov prvi sin beše rođen sa velikom teškoćom disanja. Lekari su davali neznatnu nadu da će da preživi. Neko mu predloži da poseti i zamoli oca Pajsija. Sav u zebnji, ali sa potajnom nadom, stiže on u Panagudu. Starca je zatekao bolesnog, naslonjenog na žičanu kapiju od dvorišta. Beše ga čekao. Čim ga ugleda, on mu odmah reče: „Bre čedo, ne mogu da se vidim sa tobom. Loše mi je. Idi da izvedeš svog sina iz bolnice. Nije mu ništa“.
Zaprepašten, on nije mogao ni da zablagodari, nego poče da plače i da trči ka Kareji. Potom pozva dalekozborom svoju suprugu, koja mu potvrdi iznenadnu čudesnu promenu.
Događaj se odigrao 1993. godine. Danas, posle mnogo godina mali Atanasije je zdrav da zdraviji ne može biti. Gospodin navedenom prilikom nije uspeo da zablagodari starcu, koji je ubrzo konačno izašao sa Svete Gore. Svoju blagodarnost, međutim, on često izražava na starčevom grobu i jednom godišnje u Panagudi. Kada je potom došao prvi put, zatražio je od otaca iz kelije da ostane na kratko u hramu da bi se pomolio. Posle nekoliko trenutaka izašao je potresen i uplakan vičući: „Starac je ovde. Starac je ovde. Jer, u času mog blagodarenja zatresao se pod crkve“.
* * *
 
Svedočanstvo P. D. iz Soluna, svršenog učenika Atonijade: „I. M., učenik Atonijade se razbole od raka 1989. godine. Tumor je nađen iza oka. Pre nego što je ušao na zahvatno odelenje, on jedne subote ode sa svojim ocem kod starca. Otac ga sa suzama moljaše da se pomoli. Istovremeno je uporno pitao da li će mu de te biti dobro.
Starac mu sa izvesnošću reče: „Nemoj se sekirati. Nije ništa“.
Oni odoše unekoliko utešeni. U sredu su došli na zahvat. Posle ispitivanja lekari utvrdiše da je tumor nestao. Ničega nije bilo. Prirodno, oni se začudiše.
Otac i sin shvatiše šta se dogodilo i u subotu ponovo otidoše na Svetu Goru. Oni radosni dođoše kod starca da bi mu zablagodarili. Otac je opet plakao, ali sada suzama radosti, s obzirom da je starčevim molitvama oko njegovog deteta bilo spaseno“.
* * *
Svedočanstvo Korcinoglu Jovana iz Konice: „Sa svojim zemljakom Polikarpom Kiparisom 1991. ili 1992. godine nađoh se u Panagudi. Beše dosta posetilaca i mi čekasmo svoj red. Primetih nekog čoveka gde sedi sa strane. Posmatrao je starca i činilo se da je veoma ganut. Ja ga upitah: „Da li vam se nešto desilo“.
On potresen ispriča da je njegova devojčica, koja od rođenja nije pričala, sa sedam godina progovorila uz starčevu pomoć. Prethodno su obišli mnoge lekare, čak i u inostranstvu, i potrošili mnogo novca. Gospodin je bio nastavnik iz Preveze.
Kada su ga upitali, starac je potvrdio događaj. Molio se skoro godinu dana, ali su i roditelji pomogli. Presveta Bogorodica mu je otkrila da će devojčica da progovori, te je pripremio oca da se ne iznenadi. Na Veliki petak devojčica je zagrlila svog oca govoreći: „Sretan Vaskrs, tata““.
* * *
Svedočanstvo poklonika: „Zovem se K, a moja supruga A. Uzeli smo se 1989. godine i godinama nismo mogli da imamo dece. Posetili smo mnoge lekare, ali ni jedan nije mogao da nam pomogne.
Bezdetnost je bila povod moje posete starcu u proleće 1993. godine. Krenuo sam da ga zamolim da se pomoli za stvar. Starac je posetioce primao napolju. Kada je došao trenutak da porazgovaramo, uhvati me za mišić i upita šta želim. Ispričah mu našu teškoću i on mi odgovori, govoreći: „Vidi, čedo moje, žena će ti imati dece. Ona je kao drvo koje ima puno soka. Njemu malo zaseku stablo, da bi moglo da zadrži plod“. Meni se duša umiri i osećah se kao da ne hodam po zemlji.
Osetio sam veliku izvesnost u starčevim rečima. Stoga više ni ja ni žena nismo bili uznemireni zbog dobijanja dece. Godinu dana posle starčevog upokojenja lekar reče mojoj ženi da treba da izvrši mali zahvat, tj. da se bukvalno zaseče. Potom je ostala u drugom stanju i dobili smo Stelu. Sada imamo još dvoje dece, Dimitru i Vasilija Pajsija“.
* * *
Jeromonah A. navodi: „Neka žena je četrnaest godina bila udata, ne mogući da ima dece. Ona se gnevila i govorila: „Zašto da Bog i meni ne da dete“. Ja ispričah starcu slučaj i on mi reče: „E, neka dobije dete, da ne bi roptala“. I zaista, u toku godine ona dobi dete“.
* * *
Svedočanstvo gospođe Anastasije: „Moja velika želja beše da dobijem dete, da postanem majka. Bila sam čula za oca Pajsija, za njegove molitve i podršku napaćenim ljudima. U proleće 1989. godine posetismo Manastir svetog Jovana Bogoslova u Suroti, gde se nalazio starac Pajsije.
Starac je od ranog jutra neprestano primao ljude. Čekala sam svoj red. Međutim, bi objavljeno da više neće primati ponaosob, nego da će samo da da svoj blagoslov svima prisutnima. Trebalo je, međutim, da ga vidim i da porazgovaram sa njim. Nisam se smirila. Nađoh monahinju ispred skromne kelije, u kojoj je starac primao ljude. Ja joj rekoh: „Imam veliku potrebu da ga vidim. Neću ga dugo zadržati“. Povela me je do starca. On me vide uznemirenu i reče mi: „Dobro, dete moje. Dobro da se ophodiš. Moliću se za tebe. Ostavi ono što si napisala[2] i dobićeš dete“. Dva tri meseca kasnije ostala sam u drugom stanju. I 13. 7. 1990. godine na svet dođe jedno momče, koje na krštenju dobi ime Arsenije“.
* * *
U stvari, nisu se svi bolesni koji su dolazili kod starca isceljivali. Mnogo puta on nije stizao da se pomoli, a bolesnik je odmah ozdravljao, dok se za neke mnogo molio, ali nije bivao uslišen. Razlozi su bili različiti. U jednom slučaju se mnogo
molio, ali bez ishoda. Shvatio je da se nešto dešava. I pitajući bolesnika, on je pronašao uzrok. Potom mu je pomogao da se duhovno sredi. Najzad je bolesnik ozdravio.
Pojedinima je starac govorio da nikada neće ozdraviti. Uprkos upornim molitvama, Bog je ostavljao bolest kao vrstu uzvišenog podviga, tj. da trpljenjem zadobiju raj. On je govorio: „Pojedine Bog ne isceljuje kako ne bi izgubili svoju platu, kao što otac ne daje imovinu deci kako je ne bi rasturili“.
„Ukoliko lekari ne mogu da nam pomognu, mi treba da molimo Boga, koji čini (mogućim) ono što je ljudima nemoguće“. Bog zna šta nam je potrebno. Ukoliko nas i Bog ne čuje, treba da znamo da, kao po prirodi dobar, želi nešto dobro da izvede. Samo
treba da ga molimo da nam daruje trpljenje“.
* * *
Svedočanstvo Konstantina Melica iz Argosa: „Već trideset godina patim od dugotrajnog živčanog sindroma sa oduzetošću i neurednošću, budući prikovan za kolica za nepokretne. U leto 1981. godine bio sam u gostima u Manastiru prepodobnog Grigorija na Svetoj Gori. Prišao mi je neki Grk poklonik, veliki preduzetnik i rekao mi je da će on preuzeti troškove puta za Ameriku, budući da je zdravoslovlje [medicina] uznapredovalo i da vrši presađivanje živčanih ćelija.
U meni se razbukta želja da ponovo stanem na svoje noge i prohodam, usled čega mi nabujaše pomisli da treba da pristupim navedenom zahvatu. Svoje pomisli rekoh ocima svetog manastira u kome sam bio, ali me oni obeshrabriše, govoreći:
„Kosta, sedi miran… Nemoj se zanositi“…
„Da, da, zanosim se! Ne znate vi kako je meni“.
Sutradan, u pratnji oca Timoteja, pođoh ka Kareji da bismo se susreli sa starcem Pajsijem. Hteo sam da ga pitam da li treba da idem u Ameriku. U pet ujutro, na mestu stare karejske zdravstvene ustanove susresmo se sa starcem, pošto smo ga najpre obavestili. Starac je došao u Kareju s obzirom da je, zbog moje oduzetosti, bilo veoma teško da dođem do Panagude.
Starac je čuo moju pomisao. Potom mi je zakrstio glavu moštima svetog Arsenija Kapadokijskog, koje je doneo sa sobom. Najzad je dotakao moje oduzete, zakržljale noge i celivao ih, govoreći:
„Nožice, nožice… One će te odvesti u raj, a ti ne shvataš“.
Potom mi reče:
„U Ameriku nemoj da ideš. Napraviće od tebe opitnu životinju“.
Čim čuh starčevu reč, ja se uspokojih. Zatim me pogleda u oči i reče mi:
„Ustani da hodamo“.
Mislio sam da se starac šali. On mi opet reče:
„Hajde, hoćeš li već jednom ustati“.
„Starče, ne mogu! Ja i ne znam kako se hoda“.
On me uze u zagrljaj, podiže sa kreveta i počesmo da hodamo. On se molio sa suzama u očima, govoreći nešto što nisam mogao da razumem.
Osećao sam da hodam kao da imam krila. Videći sebe uspravnog, ja se potresoh i počeh da plačem. Zatim me on stavi u kolica, sede pored mene na neku stolicu i reče:
„Slušaj, čedo moje, Bog ne želi da ikada ozdraviš. Biće ti gore. Bolje ne. Ali, ti treba da znaš da se svi ljudi, koji se okupljaju oko tebe i služe ti, spasavaju pomažući ti. I oni stiču pomoć, iako je ne primećuju. I ti postaješ posrednik spasenja duša, što Bog i ište od tebe. Stoga, nemoj nikada da odeš iz Argosa““.
* * *
Bilo je i drugih težih slučajeva. Starac je pričao: „Za pojedine se molim godinama i ne pomaže, s obzirom da imaju inat, samovolju, sebičnost. Oni govore: „Zašto mi Bog ne da [ono što tražim]“. A zašto da nam da? Da bi nas učinio još većim sebičnjacima, većim inadžijama? Nije im na korist ako im da. Oni kao da zapovedaju Bogu. Međutim, trebalo bi da govore: „Ako hoćeš, daj mi [ono što tražim]“. Način molitve treba da bude smiren.
U poslanici (18. 9. 1967. godine) starac piše: „Mnogo puta sam bio uporan (i zahtevan) u molitvi za razne teme, bilo svoje, bilo druge braće, a potom sam bio primoran da ištem oproštaj od Boga i da ponovo tražim suprotno. I već se molim da On, kao dobar Otac, da ono što je korisno za dušu, s obzirom da se čitava Njegova žrtva izvršila da bi povratio naše duše u raj, pokraj sebe“.
Starac nije bio pristrasan, niti je pravio razlike. Volja Božija je drugačija za svakog čoveka. Izvesno je samo da je starac sve tešio i hrabrio.
Ukoliko ne prethodi duševno iscelenje, jedino telesno iscelenje ne koristi, s obzirom da se isceljeni obično ponovo vraćaju na isti grešni način života.
Čuda su imala sotiriološku [spasenjsku] crtu, čemu je stremio i starac. [Cilj] nije bio samo da se bolesnik isceli, već da se spase njegova duša, radi koje je sam Bog postao Čovek i prolio krv svoju. Prirodno, najveće čudo za one koji su se isceljivali beše utvrđivanje u veri. Oni su postajali svesno verujući, lečili dušu svoju od strasti i dan noć slavili Boga, što ima bezmerno veći značaj i večno trajanje. Starac je želeo da i bolesnici sadejstvuju u svom isceljenju, tj. da učine makar i neku malu žrtvu za Hrista, npr. da odseku neku svoju strast, cigarete, piće ili nešto drugo.
Ukoliko su isceljeni želeli da poklone nešto iz blagodarnosti, starac nije prihvatao. Tražio je samo da se duhovno srede, da se ispovede, da se pričešćuju i da žive kao dobri Hrišćani. On nije tražio da čine veliku milostinju, da grade crkve itd. niti je nametao nepodnošljive terete. On je milostinju ostavljao njihovom proizvoljenju. Starčeva radost je bila velika kada bi se sa telesnim isceljenjem iscelila i duša bolesnika, budući da bi čitava njegova porodica bila potpomognuta i budući da bi se slavilo ime Božije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Talasiju 59, R6 90, 617 S.
  2. Prozba koju sam zapisala beše da dobijem dete.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *