ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
10. Осећај молитава и призива
 
Једна благочастива жена је срела старца у неком манастиру и упитала га: “Старче, чујеш ли ме са Свете Горе када те зовем”. А он одговори: “Е, шта. Нисам ваљда глув”.
Заиста, старац је на другачији, духовни начин чуо призивања и молитве неких Хришћана, који су га призивали стотинама километара далеко. Помагао им је скривено својом молитвом или је на неки начин слао одговор.
* * *
Старац је (22. 4. 1978. године) испричао: “Постоји једна душа коју никада нисам видео. Једанпут, када сам био напољу, видео сам њеног старца. Она је из далека пратила шта смо причали, што је касније и испричала свом старцу.
Шаље ми, дакле, поменута душа једно писмо од три странице текста, помињући ми један “разговор” који смо водили док сам ја био на Светој Гори, а она у свету. Када бих три странице преписао својим рукама и послао их у Суроти, сестре не би схватиле да нису моје. Јер, оне заиста јесу моје. Као да сам их ја рекао поменутој души. Ја не могу ништа да јој одговорим. Остављам њено писмо да се полако заборави.
Много пута осећам да се налазим у стању у коме сам потпуно присебан, премда нисам будан. Ја одговарам на одређене тешкоће неке душе која ме призива и коју осећам у близини, иако се у ствари обраћам души која има неку потребу и налази се далеко.
Речено ми се дешава и када људи долазе овде у келију. Почињем да говорим ствари које нису моје, што бива стога што људи долазе код мене са дубоком побожношћу. Они верују да сам ја свет и Бог им помаже.
Има људи који од једног пања[1] могу да приме благодат као од Часног Дрвета. А други од Часног Дрвета уопште не добијају благодат Божију.
Бог никоме не наноси неправду. Он свуда сипа своју љубав. Довољно је да постоји смирење. Оно привлачи благодат Божију. Размишљам колика је штета што се људи троше на небитне ствари, иако на поменут начин у великој мери могу да помогну људима.
* * *
Побожна мајка имађаше две кћери монахиње у манастиру који старцу беше познат, те жељаше да јој и најмлађа ћерка постане монахиња. И она се мољаше призивајући старца. Он је са Свете Горе виде како на руке подиже најмлађу своју кћер и даје му је, говорећи: “Узми и њу”.
Када је изашао напоље и сусрео се са њом, старац рече: “Њу познајем”.
* * *
У току једне четрдесетнице старац на Светој Гори осети како му госпођа Елени Патера из Конице даје врућ хлеб. Осетио је његов мирис и топлину и учини му се као да се наситио. Он помисли како га она још увек воли као своје истинско дете. Она је, како се чини, вадила из пећнице хлеб. Истовремено је мислила да [би било добро] када би могла да му пошаље један врућ хлеб, као што је чинила када је био у Стомију. Старац је осетио [њену жељу] и касније је случај испричао њеној ћерки, Кети.
* * *
Старац је 1981. године посетио једно своје духовно чедо и преноћио у његовој келији. Ујутро је испричао да је током ноћи осећао да га снажно призива братство једног светогорског манастира, које је пролазило кроз велику потешкоћу. Касније је било познато на читавој Светој Гори шта се догодило у поменутом манастиру те ноћи. И заиста, касније су му оци казали како су га призивали, иштући његову помоћ.
* * *
Отац X. Светогорац прича: “Дошли смо рано у келију јеромонаха Пајсија, на славу Благовести. Хтели смо да видимо старца, пре него што дођу други оци на славу. Старац је био сам у гостопримници. Када га видех, он ми рече: “Сада само што се појави предамном нека жена, која тражаше помоћ. Изгледала је врло болесна. Лице јој беше мршаво и жуто као лимун. Беше много напаћена. Много пута ми се приказују људи и ишту помоћ”.
* * *
Харилаос, царински службеник из Солуна, сведочи: “Посетише старца Пајсија два посетиоца. Једноме он рече: “Отиди на [одређено] место становања и дај овај благослов човеку који има радњу”. Када је. .. примио благослов, господин се згрануо, с обзиром да га старац није познавао. Он се зачудио како му је старац послао благослов. Он се, наиме, сваке вечери молио старцу на бројаници, што је он са велике даљине осећао. Благослов који му је послао потврђује речено”.
* * *
Сведочанство неименоване жене: “Ја са својим супругом пођох на бдење за преподобног Арсенија 1993. године у Суроти да видимо старца. Било је више од три хиљаде људи. Беше много хладно. Од девет ујутро до пет после подне чекали смо у реду. Видех свог супруга да се ознојио и побелео у лицу, и уплаших се. Био му је извршен захват на срцу, а не беше понео са собом ни лекове, ни храну. Побојах се да му се нешто не догоди. “Шта да радим, Боже мој”.
Наједном видим једну сестру како излази, вичући: “Молим, ко је господин Аристидис, ко је господин Аристидис, који има тешкоћу са срцем? Нека пође са мном. Тражи га старац. Носи беж јакну”. И ја сам схватила да је старац чуо моју молитву и видео нас на други начин.
Отишли смо и узели његов благослов. Учинио ми се висок до тавана. Осмехивао се. Дао је савет Аристидису и лупио га пун љубави у леђа. “А ти”, рече ми.
“Ја желим прво твоје молитве. И да се на светлопису који је кришом светлописао мој син, када је био на Светој Гори, очисти твој лик, или ћу да је поцепам”. Он ме погледа и рече:
“Шта ћу ти ја, благословена”.
“Ти знаш”, одговорих.
Стигавши кући ја са узбуђењем пођох да видим светлопис. Одблесак који је раније постајао беше нестао, а појавио се чист старчев лик. Хвала му”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Себе је сматрао једним пањем.

Comments are closed.