ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
7. “Изливено миро”
 
Старац је говорио: “Бог понекад даје миомирис у време молитве, а понекад у време када се не молиш. Он га даје да би утешио, оснажио и да би нешто пројавио некој души, тј. углавном са неким циљем. Миомирис је јак и не личи на мирис аромата. И човек осећа велико олакшање. Понекад не можеш да издржиш од јаког миомириса”.
Божанствени миомирис је пројава присуства Светог Духа на освештаним местима или на месту где има светих моштију.
* * *
Старац је причао: “Једанпут, када сам био у Филотеју, пођох у келију преподобног Дометија. Изненада бих преплављен јаким миомирисом. Питао сам и рекоше ми да у близини треба да је сахрањен преподобни Дометије, премда нико не зна тачно место”.
* * *
“Другом приликом, када сам био на Катунакији и пролазио поред неке опустеле келије, у којој се видела бачена гвожђурија и дрва, осетих јак миомирис. Како сам касније сазнао, у келији је живео неки врлински подвижник, који је доспео до високог (духовног) стања”.
* * *
Једном је старац, живећи у Келији Часног Крста, пролазио покрај запустеле руске Келије Свете Тројице, и осетио јак миомирис. Једанпут је са њим било и једно његово духовно чедо. Старац га упита да ли осећа нешто. Они беху сишли у костурницу келије, с обзиром да је миомирис долазио од лобање врлинског монаха.
* * *
У периоду док је припремао за издање књиге Отац Арсеније Кападокијски, старац је са неколико монахиња из Суротија био у једној соби, исправљајући текст. У једном тренутку старац осети неизрецив миомирис, али не проговори како би видео да ли су га и монахиње осетиле. Убрзо оне почеше једна по једна да питају: “Шта мирише? Какав је ово миомирис”. Старац је миомирис примио као благовољење преподобног Арсенија за издање његове књиге.
* * *
И није само старац осећао миомирис, већ је и сам био постао Христов миомир [2.Кор.2,15]. Безброј пута га је издавала Божанска благодат и миомирисом потврђивала његову светост, која је као “изливено миро” излазила из њега, из личних ствари његових, или из простора у коме је живео.
* * *
Монах Светогорац приповеда: “Миомирис којим је старац одисао беше нешто посебно. Док бих му целивао руку много пута сам осећао неки натприродан мирис, као миро. Исто сам осећао и из његових уста док ми је причао, иако би, због превеликог поста, природно требало да се осећа непријатан мирис. У више наврата ми се десило да исти мирис најпре осетим чим бих прешао поток. Он би ме пратио целим путем, све док не стигнем у његову келију, у Панагуду”.
* * *
Сведочанство преосвећеног митрополита Лемесоса г. Атанасија: “Први пут сам посетио старца Пајсија као ђакон 1976. године, заједно са својим познаником, такође ђаконом. Он је тада био у Келији Часног Крста. Покуцали смо и чекали са узбуђењем. Био сам чуо многе ствари о старцу и веома сам желео да га упознам.
И он нам отвори. Био је сув, умотан у неко ћебе, с обзиром да беше зима. У разговору је био веома расположен. Причао нам је разне шале. Истину да кажем, ја се разочарах и рекох у себи: “Зар је ово велики светитељ, за кога кажу да је чудотворац”. У себи сам имао другачију слику о светима. Ништа нам није рекао, већ нам је само причао шале и хранио нас ратлуцима и другим стварима.
Одлазећи, крај ограде пре него што се поздрависмо, ми му рекосмо: “Старче, реци нам нешто духовно”. Он нам одговори: “Шта да вам кажем, бре децо? Чините доста поклона”. Ми упитасмо: “Колико поклона да чинимо”. Он не одговори, него се његово лице измени. И он се показа другачији, те одједном сав простор веома јако замириса. Миомирис заиста беше јак. Све је миомирисало. Ваздух, камење, дрвеће, све.
Старац нам ужурбано рече: “Брзо, брзо, хајде идите, идите”.
Ми га поздрависмо и не рекавши ништа осетисмо велику радост у себи. Ми почесмо да трчимо. Не знам шта нам се догодило. Миомирис и велика радост. Наставили смо даље трчећи и смејући се и миомирис нас је пратио све док нисмо прешли Буразерску келију.
Нешто раније моја осећања беху управо супротна. Међутим, после наведеног догађаја осетих велико поштовање према старцу”.
* * *
Светогорац јеромонах А. сведочи: “Старац ме је једног јутра чекао да заједно урадимо неки посао. Када му целивах руку, ја осетих јак миомирис. Уосталом, и читаво двориште беше испуњено миомирисом”.
Монах X. је такође осетио да старац миомирише: “Једанпут, док сам причао са њим, ја осетих да миомирише, што му и саопштих. Он ми одговори да узрок представља моја наводна доброта. Други пут ми је поклонио један дрвени крстић, који је понекад миомирисао. Ја му опет саопштих догађај, а он одговори да крстић миомирише када сам у добром духовном стању”.
* * *
Старац Григорије из Манастира Часног Претече у [селу] Преображењу сведочи: “Понекад сам осећао миомирис, као од светих моштију. Старац (о. Пајсије) је био недалеко од мене. У почетку бејах у недоумици о произилажењу миомириса. Међутим, пришавши близу старца ја се уверих да је миомирис долазио од њега”.

Comments are closed.