ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
6. Противник и изгонитељ демона
 
Појаве ђавола, његова кушања и напади, представљају посебно поглавље у старчевом животу. Отац Атанасије Склирис је рекао свом познанику: “Дођи да упознаш једног калуђера (оца Пајсија), који се на првој линији бори са демонима”. Неки изучавалац је старцу изнео како неки предавач богословља тврди да ђаво не постоји. Старац се насмејао говорећи: “Шта тај прича? Овде нам ђаво свако вече прави биоскоп”. Заиста, ђаво је за старца био опипљива стварност. Он га је врло често виђао.
Острашћени и слаби се боре са својим страстима, а снажни са ђаволом. Као снажан, старац је био на двобоју са ђаволом, и победио га.
У реченим “сударима” дешавало се право рвање, тело са телом. Ђаво је одлазио поражен и остављао старца са разбарушеном косом и изгужваном расом. Наравно, старац га није побеђивао својом телесном снагом.
Понекад се он борио не само са једним демоном, већ са мноштвом. Виђао је читаву чету демона како насрћу да би га разбили. Због бројности демона, “последњи у чети изгледао је мали као глава чиоде”.
Неко је старцу донео касету на којој су била откривења неке ђавоимане жене. Демон је њеним устима говорио: “И да кажеш Пајсију да се смири и да се не мрда много, јер ће да добије батине. Напашћемо га, као прошли пут”. Ћутке слушајући, старац се насмеши и непосредно рече: “Који, од свих пута”, из чега се види да је више пута задобијао ране од демона на свом подвигом на мученом телу. Речи: “Да се не мрда”, старац је протумачио као да подразумева поклоне. Човек неће погрешити ни уколико урачуна и многострано благодатно деловање старчево, којим је отимао душе из мрежа ђавољих.
Он је о борби са ђаволом говорио: “Ђаво добро врши свој посао. Пса удариш два три пута и он одлази. Ђавола удараш стално, и он је опет присутан, не одлазећи. Неопходан је само презир и да му не дајемо права. Уколико је презрен и уколико му не дајемо права, он прави сцене, смеје се, игра позориште без карте. Човек, међутим, не осећа страх од ђавола, јер не види дивљег пса, већ једно нејако штене”.
Говорећи: “Бијеш ђавола”, старац подразумева молитву, која, по Лествици, представља “бич за демоне”.
Ђаво се појављивао пред старцем по допуштењу Божијем, а не стога што му је давао право. Ђаво “није налазио ништа” код старца, који му није дао ни једно право. Старац је пазио да не да повода ђаволу, чак ни да га куди.
Неки монах је донео старцу слаткише и наваљивао да их проба. Он их није појео, рекавши: “Боље остави. Јер, знаш шта ће ми увече говорити љигавац. Боље да ти не кажем”. Неко други му је дао чоколаду. Он је одбио, говорећи: “Исмеваће ме љигавац ноћу”.
Желећи да исприча неко ђаволско искушење, он је говорио непосредно, смејући се: “Да видиш шта ми је јуче урадио љигавац”. Но, изненада је постајао озбиљан. Његово лице је изражавало тугу. Жалосно климајући главом, он је говорио: “Како се најбоље створење срозало због своје гордости! Из реда првог анђелског одреда он је отпао и постао ђаво, пун мржње и злобе. Од анђела светлости постао је тамни демон”.
Старац није осећао мржњу, нити је проклињао ђавола. Он га је сажаљевао и молио се, уколико је могуће, да се покаје и да опет постане анђео светлости.
Пошто је безброј пута “имао искуство” о демонима, старац је постао њихов искусни противник. Више се није бојао ђавола, али га није ни потцењивао. Нису му биле непознате њихове “за мисли”, нити кушања и замке. Из свог искуства он је описивао: “Ђаво се заиста претвара у човека, у животиње итд. и заиста може да се опипа. Ради се о неком другом стању, које не познајемо. Видиш га, опипаваш, везујеш и одмах нестаје пред тобом. Ми не можемо да кажемо опредмећење, већ неко другачије међустање”.
Православни преобраћеник је затражио благослов од старца да на француски преведе његову књигу Свети Арсеније Кападокијски. Замолио је, међутим, да се изоставе догађаји са ђаволом и исцељења ђавоиманих, што Европејци не прихватају. Имајући много искуства са ђаволом, старац га је природно одбио.
 
а) Појаве демона
Једне ноћи, налазећи се у Стомију, старац рече неком дечку, кога беше примио на преноћиште: “Ти седи овде, а ја ћу да идем негде”. Он је кренуо у пећину, која беше на ивици стене, док се доле пружала стрма провалија око триста метара. Силазећи, он чу кукурикање петла у пустињи. Схватио је о коме се ради и није ишао даље. Остао је целе ноћи на поменутом месту, молећи се. Ђаво га беше први пут искушао док је боравио у Стомију.
* * *
Једне ноћи старац зачу музику и буку од виолина и других музичких оруђа. Погледао је кроз прозор и видео ђавола како игра. Руком је дао знак старцу да дође да и он игра. Убрзо је, пак, уз изговарање молитве, све ишчезло.
* * *
Другом приликом била је звездана ноћ. Испред манастира се појавило мноштво демона, који су звали старца да им отвори.
* * *
У Ивиронском скиту у почетку неко време му је ђаво долазио сваке вечери и куцао на врата келије, говорећи: “Молитвама светих отаца наших”. Старац му је одговарао: “Гониш ме у рај, ђаволе. Подижеш ме на молитву”. Он је говорио: “У тој је кући било искушења, с обзиром да је неки световњак просуо богојављенску водицу по зидовима”.
* * *
У Келији Часног Крста неко му увече закуца на врата. Старац помисли да се ради о неком лопову и упали свећу. Убрзо је закуцао на прозор. Старац оде у црквицу и упали свеће, да би долазник помислио да их има доста унутра и да би отишао. У наставку се зачуло кретање по крову. Старац је већ схватио да ноћни лопов беше ђаво, и рече: “А, ти си? Тако ми реци. Сада смо се споразумели”.
* * *
Старац је из Келије Часног Крста једном сишао у Манастир Ставроникиту на бдење. Док се читало, сео је у стасидију и на тренутак га је лако ухватио сан. На: “Слава на висини Богу”, тј. када је почело шестопсалмије, он поскочи и виде крај себе дивљег црног пса са исплаженим језиком. У делићу секунде старац се изненади. Затим се прекрсти, изговарајући молитву. А дивљи пас, који беше ђаво, одмах нестаде.
* * *
Једном приликом дође старцу хулна помисао. Старац се снажно успротиви, машући главом. И како је окренуо лице према прозору, он угледа једно јаре (ђавола) са длакавим ногама, које покушаваше да уђе унутра. “Нека је далеко од мене твоје лице”, рече он, презирући га.
* * *
Тамиолаки Елевтериу са Крита сведочи: “Када сам први пут дошао у Келију Часног Крста, старац ми дуго није отварао и већ сам био готов да одем. На крају врата се отворише, видех старца и направих му поклон. Запазио сам како је некако био узнемирен и уморан. И пре него што стигох да га упитам, он ми објасни да је претходни дан видео ђавола. Рекао ми је дословно: “Благословени, знаш, на месту где стојиш, јуче је стајао један ђаво. Био је одвратан, сав жут и имао црвене очи. Целе ноћи ме није пустио да се смирим. Тресла се цела келија”. Старац је пробдео у молитви, те је био веома исцрпљен. Ђаво није могао да уђе у келију или да му нанесе зло, с обзиром да га је горела старчева молитва”.
* * *
Старац је испричао: “Видех ђавола, који је чинио разна откривења. Наводио је разне личности и говорио: “И онај је мој, и онај”, помињући име. Има много лажи у ономе што ђаво говори, према каже и понешто истинито”.
* * *
Старацје 1979. године посетио један светогорски манастир. Увече је отишао у келију да спава. У сну зачу куцање на врата. Помислио је да је црквењак. Устао је и отишао у цркву. Она је била затворена. Није било никога. Вратио се у келију. Опет зачу куцање, тешке кораке у ходнику и мумлање, не могући да разуме речи. Погледао је и никога није видео. Владала је тишина. Речено се понови и трећи пут. Најзад старац схвати ко је куцао. Радило се о “љигавцу”. Старац је објаснио и зашто је наведено радио.
 
б) Исцелења ђавоиманих
Пошто се борио са поглаварствима и властима таме [Еф.6,12] и изашао као победник, он је од Бога примио дар да изгони демоне, тј. благодатни дар “истеривања демона”. Он је знао да ли је неко ђавоиман, или је под спољашњим ђавољим утицајем, или има болестан мозак. Старац је говорио: “Често је душевно болестан човек и ђавоиман. Ђаво има ђавоиманог као викендицу”. Као искусан лекар, он је добро утврђивао болест и давао одговарајуће упутство. Он је молитвом исцељивао ђавоимане. Старац је веровао: “Уколико је монах у духовном стању и моли се, ђаво дрхти од њега, те одлази као метак”. Он је говорио: “Од хиљаду људи који долазе и мисле да су ђавоимани, само њих пет имају правог демона. Да би демон ушао у некога, треба да му је дао дебела права (тј. да је учинио велике грехе). Малој деци помаже читање егзорцизама и Свето Причешће, јер сама нису одговорна. За одрасле је, међутим, другачије. Ђавоимани се исцељује покајањем и исповешћу. Прво треба пронаћи узрок, а потом да му свештеник прочита егзорцизме да би се довео у ред”.
* * *
“На Пелопонезу је био један човек који је своје дете удаљавао од Цркве. “Каква Црква, попови”. И Бог допусти да дете постане ђавоимано као звер. Мучило је и своју мајку, те је, јадна, била приморана да оде од куће. И поче отац да обилази манастире. Лекари ништа нису налазили. Дођоше и код мене. Отац упита: “Када ће да оздрави”. “Када се утврди твоје духовно стање”. Он је научио сва житија и манастире. Видиш колико испитивање помаже. У почетку се хватао са поповима. Како испитивања помажу! Човек је приморан… Постоје духовни закони, испитивања, да би људи пришли Богу”.
* * *
“Довели су неку ђавоиману жену у Суроти да је видим. Јадница је била веома исцрпљена. Показала ми је тумор као камен, који је имала на десном ребру. Ја извадих кутијицу, коју сам имао око врата, у којој беше кутњак преподобног Арсенија, и притиснух је на тумор. Она поче да вришти, те је својим гласом цели манастир дигла на ноге. Покушавала је да поврати. Ја ставих свете мошти на њен врат и њена глава поче да се клима, веома брзо, те је постојала опасност да оде са свог места. Стога ју је држала својим рукама. На крају демон оде, а она се смири доста исцрпљена”.
* * *
Старац је испричао: “Дође једног дана неки световњак, који је годинама био на Светој Гори и имао демона, а да сам није знао. Чим сам га видео, схватио сам да пати од демона. Закрстих га моштима светог Арсенија. И он, јадник, осети се ослобођен, не могавши да објасни како се десила промена”.Старац је испричао: “Једанпут (у Панагуду) дође један болестан младић, који је имао душевне тешкоће и веровао да је луд. Причао је, причао, а када сам му одговарао није слушао, већ је размишљао шта ће друго да каже. Имао је велику духовну несређеност и демонско дејство. Видиш, када благодат Божија напусти човека, делују демони. Младић је црнео. Беше доспео до великог безнађа.
Како је време пролазило, трудио сам се да се не померим, како му не би створио утисак да ми је досадно. Девет и по сати сам седео и слушао га. Био сам дошао са бдења и имао сам тешкоћа са цревима, а седео сам на некој плочи и смрзавао се. Пошто сам га примио, требало је и да завршим. Да сам га, на пример, држао осам и по сати, а затим га истерао, узалуд би био труд и од осам и по сати.
Другог дана је дошао његов брат да ми се захвали. “Зашто ми се захваљујеш? Шта сам учинио”. Он је патио осам година. Зар сам ја учинио нешто што сам га слушао девет и по сати? Човек се средио. Сада је предавач и верујућа глава породице. Долази да ме види”.
* * *
Старац је испричао: “Доведоше једног ђавоиманог у Суроти. У цркви јадник паде у кризу, те псоваше и вришташе. Донели су главу преподобног Арсенија и ја је ставих на њега. Он поче да урла, те паде доле. Ја ставих свету главу на његове груди и почех да изговарам молитву, заједно са монахињама. Чим ставих главу на његове груди, он поче да чини снажне покрете, трзајући се. Потом постаде непокретан, као да је онемео. Демон је отишао. Када је дошао себи, заблагодарио је светом Арсенију и нама. Надаље је редовно долазио у манастир и доносио ствари. Када би налазио на затворена врата, остављао их је кроз жицу и одлазио. Једанпут он виде нешто у сну, протумачи га по свом уму, насекира се и паде у очај, те поново поче да живи грешним животом, горе него раније. И потом поново постаде ђавоиман, шта више много горе. Постао је мучење за своју породицу, с обзиром да је био ожењен и имао децу. Он се борио са демонима, виђајући их својим очима. Али, он је био момчина, веома храбар. Демони су га тукли и обарали, а он им је говорио: “Немојте да долазите сви заједно, него један по један”. Дешавале су му се демонске кризе. Рекли су му, те је изговарао молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. А када је говорио молитву, демони су му шапутали: “Немој помињати то име. Непрестано говори: ,Казандзакис, Казандзакис'”. Помињаху му и нека друга имена, па и име Велухиотис. Он је, пак, веровао да поменути људи имају потребу за молитвом, те је њихова имена написао на папиру, да би их дао за помињање.
Коначно, он одлучи да дође на Свету Гору и да ме пронађе. На путу, силазећи ка келији, демони му говораху: “Немој ићи код кошчатог. Шта ће ти он учинити”. И дође у моју келију и замоли ме да се помолим да оздрави. Ја га задржах. Мало је јео, те га ставих да се мало одмори. Били смо у истој келији. Док сам говорио молитву, одједном се зачу као свирање метка. Зграбише га демони и бацише 45 метара право на земљу (из гостопримнице у ходник). Он поче да урла и да псује. Говораху му демони: “Бре ти… (огавне речи), показаћемо ти ми”, и подизаху му одећу. Ја нисам видео демоне, али сам видео да се његова одећа сама подиже и чуо њихове огавне речи. Демони су покушавали да га свуку. Нисам знао шта да радим у реченим околностима. Ја донесох прстен преподобног Арсенија. Њиме сам га закрштавао и у себи изговарао молитву. Он би се умирио на кратко. Они су га пуштали. А затим опет исто. Слично стање је потрајало 23 сата. Потом је дошао себи. Плакао је и благодарио ми. Испричао ми је да су га четири демона дохватила и бацила наспрам у зид, а пети га је вукао за нос.
Отишао је здрав и до сада је добро. Раније је он имао важан положај у држави”.
* * *
Старац је испричао: “Неки световњак паде у прелест. Неки ђавоимани човек му је рекао: “Имаш крст на глави. Иди и постани проповедник”. И он дође да узме благослов. Ја му рекох: “Види, благословени, ти имаш демона. Иди у Ставроникиту да ти прочитају егзорцизме”. Он устаде и отиде. Отишао је у свет и почео да проповеда. Једанпут га пред светом ухвати демон, те поче да псује Пресвету Богородицу и да хули на Бога. Народ оде престрављен. Њега одведоше у лудницу. Он се смирио, али је пао у очајање, те хтео да изврши самоубиство, с обзиром да је учинио тежак грех. Он ми поново дође и ја му рекох: “Пристао је Бог да га ти испсујеш да би те спасао и да би се и други спасли”. Тако се довео у ред”.

Comments are closed.