NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
6. Protivnik i izgonitelj demona
 
Pojave đavola, njegova kušanja i napadi, predstavljaju posebno poglavlje u starčevom životu. Otac Atanasije Skliris je rekao svom poznaniku: „Dođi da upoznaš jednog kaluđera (oca Pajsija), koji se na prvoj liniji bori sa demonima“. Neki izučavalac je starcu izneo kako neki predavač bogoslovlja tvrdi da đavo ne postoji. Starac se nasmejao govoreći: „Šta taj priča? Ovde nam đavo svako veče pravi bioskop“. Zaista, đavo je za starca bio opipljiva stvarnost. On ga je vrlo često viđao.
Ostrašćeni i slabi se bore sa svojim strastima, a snažni sa đavolom. Kao snažan, starac je bio na dvoboju sa đavolom, i pobedio ga.
U rečenim „sudarima“ dešavalo se pravo rvanje, telo sa telom. Đavo je odlazio poražen i ostavljao starca sa razbarušenom kosom i izgužvanom rasom. Naravno, starac ga nije pobeđivao svojom telesnom snagom.
Ponekad se on borio ne samo sa jednim demonom, već sa mnoštvom. Viđao je čitavu četu demona kako nasrću da bi ga razbili. Zbog brojnosti demona, „poslednji u četi izgledao je mali kao glava čiode“.
Neko je starcu doneo kasetu na kojoj su bila otkrivenja neke đavoimane žene. Demon je njenim ustima govorio: „I da kažeš Pajsiju da se smiri i da se ne mrda mnogo, jer će da dobije batine. Napašćemo ga, kao prošli put“. Ćutke slušajući, starac se nasmeši i neposredno reče: „Koji, od svih puta“, iz čega se vidi da je više puta zadobijao rane od demona na svom podvigom na mučenom telu. Reči: „Da se ne mrda“, starac je protumačio kao da podrazumeva poklone. Čovek neće pogrešiti ni ukoliko uračuna i mnogostrano blagodatno delovanje starčevo, kojim je otimao duše iz mreža đavoljih.
On je o borbi sa đavolom govorio: „Đavo dobro vrši svoj posao. Psa udariš dva tri puta i on odlazi. Đavola udaraš stalno, i on je opet prisutan, ne odlazeći. Neophodan je samo prezir i da mu ne dajemo prava. Ukoliko je prezren i ukoliko mu ne dajemo prava, on pravi scene, smeje se, igra pozorište bez karte. Čovek, međutim, ne oseća strah od đavola, jer ne vidi divljeg psa, već jedno nejako štene“.
Govoreći: „Biješ đavola“, starac podrazumeva molitvu, koja, po Lestvici, predstavlja „bič za demone“.
Đavo se pojavljivao pred starcem po dopuštenju Božijem, a ne stoga što mu je davao pravo. Đavo „nije nalazio ništa“ kod starca, koji mu nije dao ni jedno pravo. Starac je pazio da ne da povoda đavolu, čak ni da ga kudi.
Neki monah je doneo starcu slatkiše i navaljivao da ih proba. On ih nije pojeo, rekavši: „Bolje ostavi. Jer, znaš šta će mi uveče govoriti ljigavac. Bolje da ti ne kažem“. Neko drugi mu je dao čokoladu. On je odbio, govoreći: „Ismevaće me ljigavac noću“.
Želeći da ispriča neko đavolsko iskušenje, on je govorio neposredno, smejući se: „Da vidiš šta mi je juče uradio ljigavac“. No, iznenada je postajao ozbiljan. Njegovo lice je izražavalo tugu. Žalosno klimajući glavom, on je govorio: „Kako se najbolje stvorenje srozalo zbog svoje gordosti! Iz reda prvog anđelskog odreda on je otpao i postao đavo, pun mržnje i zlobe. Od anđela svetlosti postao je tamni demon“.
Starac nije osećao mržnju, niti je proklinjao đavola. On ga je sažaljevao i molio se, ukoliko je moguće, da se pokaje i da opet postane anđeo svetlosti.
Pošto je bezbroj puta „imao iskustvo“ o demonima, starac je postao njihov iskusni protivnik. Više se nije bojao đavola, ali ga nije ni potcenjivao. Nisu mu bile nepoznate njihove „za misli“, niti kušanja i zamke. Iz svog iskustva on je opisivao: „Đavo se zaista pretvara u čoveka, u životinje itd. i zaista može da se opipa. Radi se o nekom drugom stanju, koje ne poznajemo. Vidiš ga, opipavaš, vezuješ i odmah nestaje pred tobom. Mi ne možemo da kažemo opredmećenje, već neko drugačije međustanje“.
Pravoslavni preobraćenik je zatražio blagoslov od starca da na francuski prevede njegovu knjigu Sveti Arsenije Kapadokijski. Zamolio je, međutim, da se izostave događaji sa đavolom i isceljenja đavoimanih, što Evropejci ne prihvataju. Imajući mnogo iskustva sa đavolom, starac ga je prirodno odbio.
 
a) Pojave demona
Jedne noći, nalazeći se u Stomiju, starac reče nekom dečku, koga beše primio na prenoćište: „Ti sedi ovde, a ja ću da idem negde“. On je krenuo u pećinu, koja beše na ivici stene, dok se dole pružala strma provalija oko trista metara. Silazeći, on ču kukurikanje petla u pustinji. Shvatio je o kome se radi i nije išao dalje. Ostao je cele noći na pomenutom mestu, moleći se. Đavo ga beše prvi put iskušao dok je boravio u Stomiju.
* * *
Jedne noći starac začu muziku i buku od violina i drugih muzičkih oruđa. Pogledao je kroz prozor i video đavola kako igra. Rukom je dao znak starcu da dođe da i on igra. Ubrzo je, pak, uz izgovaranje molitve, sve iščezlo.
* * *
Drugom prilikom bila je zvezdana noć. Ispred manastira se pojavilo mnoštvo demona, koji su zvali starca da im otvori.
* * *
U Ivironskom skitu u početku neko vreme mu je đavo dolazio svake večeri i kucao na vrata kelije, govoreći: „Molitvama svetih otaca naših“. Starac mu je odgovarao: „Goniš me u raj, đavole. Podižeš me na molitvu“. On je govorio: „U toj je kući bilo iskušenja, s obzirom da je neki svetovnjak prosuo bogojavljensku vodicu po zidovima“.
* * *
U Keliji Časnog Krsta neko mu uveče zakuca na vrata. Starac pomisli da se radi o nekom lopovu i upali sveću. Ubrzo je zakucao na prozor. Starac ode u crkvicu i upali sveće, da bi dolaznik pomislio da ih ima dosta unutra i da bi otišao. U nastavku se začulo kretanje po krovu. Starac je već shvatio da noćni lopov beše đavo, i reče: „A, ti si? Tako mi reci. Sada smo se sporazumeli“.
* * *
Starac je iz Kelije Časnog Krsta jednom sišao u Manastir Stavronikitu na bdenje. Dok se čitalo, seo je u stasidiju i na trenutak ga je lako uhvatio san. Na: „Slava na visini Bogu“, tj. kada je počelo šestopsalmije, on poskoči i vide kraj sebe divljeg crnog psa sa isplaženim jezikom. U deliću sekunde starac se iznenadi. Zatim se prekrsti, izgovarajući molitvu. A divlji pas, koji beše đavo, odmah nestade.
* * *
Jednom prilikom dođe starcu hulna pomisao. Starac se snažno usprotivi, mašući glavom. I kako je okrenuo lice prema prozoru, on ugleda jedno jare (đavola) sa dlakavim nogama, koje pokušavaše da uđe unutra. „Neka je daleko od mene tvoje lice“, reče on, prezirući ga.
* * *
Tamiolaki Elevteriu sa Krita svedoči: „Kada sam prvi put došao u Keliju Časnog Krsta, starac mi dugo nije otvarao i već sam bio gotov da odem. Na kraju vrata se otvoriše, videh starca i napravih mu poklon. Zapazio sam kako je nekako bio uznemiren i umoran. I pre nego što stigoh da ga upitam, on mi objasni da je prethodni dan video đavola. Rekao mi je doslovno: „Blagosloveni, znaš, na mestu gde stojiš, juče je stajao jedan đavo. Bio je odvratan, sav žut i imao crvene oči. Cele noći me nije pustio da se smirim. Tresla se cela kelija“. Starac je probdeo u molitvi, te je bio veoma iscrpljen. Đavo nije mogao da uđe u keliju ili da mu nanese zlo, s obzirom da ga je gorela starčeva molitva“.
* * *
Starac je ispričao: „Videh đavola, koji je činio razna otkrivenja. Navodio je razne ličnosti i govorio: „I onaj je moj, i onaj“, pominjući ime. Ima mnogo laži u onome što đavo govori, prema kaže i ponešto istinito“.
* * *
Staracje 1979. godine posetio jedan svetogorski manastir. Uveče je otišao u keliju da spava. U snu začu kucanje na vrata. Pomislio je da je crkvenjak. Ustao je i otišao u crkvu. Ona je bila zatvorena. Nije bilo nikoga. Vratio se u keliju. Opet začu kucanje, teške korake u hodniku i mumlanje, ne mogući da razume reči. Pogledao je i nikoga nije video. Vladala je tišina. Rečeno se ponovi i treći put. Najzad starac shvati ko je kucao. Radilo se o „ljigavcu“. Starac je objasnio i zašto je navedeno radio.
 
b) Iscelenja đavoimanih
Pošto se borio sa poglavarstvima i vlastima tame [Ef.6,12] i izašao kao pobednik, on je od Boga primio dar da izgoni demone, tj. blagodatni dar „isterivanja demona“. On je znao da li je neko đavoiman, ili je pod spoljašnjim đavoljim uticajem, ili ima bolestan mozak. Starac je govorio: „Često je duševno bolestan čovek i đavoiman. Đavo ima đavoimanog kao vikendicu“. Kao iskusan lekar, on je dobro utvrđivao bolest i davao odgovarajuće uputstvo. On je molitvom isceljivao đavoimane. Starac je verovao: „Ukoliko je monah u duhovnom stanju i moli se, đavo drhti od njega, te odlazi kao metak“. On je govorio: „Od hiljadu ljudi koji dolaze i misle da su đavoimani, samo njih pet imaju pravog demona. Da bi demon ušao u nekoga, treba da mu je dao debela prava (tj. da je učinio velike grehe). Maloj deci pomaže čitanje egzorcizama i Sveto Pričešće, jer sama nisu odgovorna. Za odrasle je, međutim, drugačije. Đavoimani se isceljuje pokajanjem i ispovešću. Prvo treba pronaći uzrok, a potom da mu sveštenik pročita egzorcizme da bi se doveo u red“.
* * *
„Na Peloponezu je bio jedan čovek koji je svoje dete udaljavao od Crkve. „Kakva Crkva, popovi“. I Bog dopusti da dete postane đavoimano kao zver. Mučilo je i svoju majku, te je, jadna, bila primorana da ode od kuće. I poče otac da obilazi manastire. Lekari ništa nisu nalazili. Dođoše i kod mene. Otac upita: „Kada će da ozdravi“. „Kada se utvrdi tvoje duhovno stanje“. On je naučio sva žitija i manastire. Vidiš koliko ispitivanje pomaže. U početku se hvatao sa popovima. Kako ispitivanja pomažu! Čovek je primoran… Postoje duhovni zakoni, ispitivanja, da bi ljudi prišli Bogu“.
* * *
„Doveli su neku đavoimanu ženu u Suroti da je vidim. Jadnica je bila veoma iscrpljena. Pokazala mi je tumor kao kamen, koji je imala na desnom rebru. Ja izvadih kutijicu, koju sam imao oko vrata, u kojoj beše kutnjak prepodobnog Arsenija, i pritisnuh je na tumor. Ona poče da vrišti, te je svojim glasom celi manastir digla na noge. Pokušavala je da povrati. Ja stavih svete mošti na njen vrat i njena glava poče da se klima, veoma brzo, te je postojala opasnost da ode sa svog mesta. Stoga ju je držala svojim rukama. Na kraju demon ode, a ona se smiri dosta iscrpljena“.
* * *
Starac je ispričao: „Dođe jednog dana neki svetovnjak, koji je godinama bio na Svetoj Gori i imao demona, a da sam nije znao. Čim sam ga video, shvatio sam da pati od demona. Zakrstih ga moštima svetog Arsenija. I on, jadnik, oseti se oslobođen, ne mogavši da objasni kako se desila promena“.Starac je ispričao: „Jedanput (u Panagudu) dođe jedan bolestan mladić, koji je imao duševne teškoće i verovao da je lud. Pričao je, pričao, a kada sam mu odgovarao nije slušao, već je razmišljao šta će drugo da kaže. Imao je veliku duhovnu nesređenost i demonsko dejstvo. Vidiš, kada blagodat Božija napusti čoveka, deluju demoni. Mladić je crneo. Beše dospeo do velikog beznađa.
Kako je vreme prolazilo, trudio sam se da se ne pomerim, kako mu ne bi stvorio utisak da mi je dosadno. Devet i po sati sam sedeo i slušao ga. Bio sam došao sa bdenja i imao sam teškoća sa crevima, a sedeo sam na nekoj ploči i smrzavao se. Pošto sam ga primio, trebalo je i da završim. Da sam ga, na primer, držao osam i po sati, a zatim ga isterao, uzalud bi bio trud i od osam i po sati.
Drugog dana je došao njegov brat da mi se zahvali. „Zašto mi se zahvaljuješ? Šta sam učinio“. On je patio osam godina. Zar sam ja učinio nešto što sam ga slušao devet i po sati? Čovek se sredio. Sada je predavač i verujuća glava porodice. Dolazi da me vidi“.
* * *
Starac je ispričao: „Dovedoše jednog đavoimanog u Suroti. U crkvi jadnik pade u krizu, te psovaše i vrištaše. Doneli su glavu prepodobnog Arsenija i ja je stavih na njega. On poče da urla, te pade dole. Ja stavih svetu glavu na njegove grudi i počeh da izgovaram molitvu, zajedno sa monahinjama. Čim stavih glavu na njegove grudi, on poče da čini snažne pokrete, trzajući se. Potom postade nepokretan, kao da je onemeo. Demon je otišao. Kada je došao sebi, zablagodario je svetom Arseniju i nama. Nadalje je redovno dolazio u manastir i donosio stvari. Kada bi nalazio na zatvorena vrata, ostavljao ih je kroz žicu i odlazio. Jedanput on vide nešto u snu, protumači ga po svom umu, nasekira se i pade u očaj, te ponovo poče da živi grešnim životom, gore nego ranije. I potom ponovo postade đavoiman, šta više mnogo gore. Postao je mučenje za svoju porodicu, s obzirom da je bio oženjen i imao decu. On se borio sa demonima, viđajući ih svojim očima. Ali, on je bio momčina, veoma hrabar. Demoni su ga tukli i obarali, a on im je govorio: „Nemojte da dolazite svi zajedno, nego jedan po jedan“. Dešavale su mu se demonske krize. Rekli su mu, te je izgovarao molitvu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. A kada je govorio molitvu, demoni su mu šaputali: „Nemoj pominjati to ime. Neprestano govori: ,Kazandzakis, Kazandzakis'“. Pominjahu mu i neka druga imena, pa i ime Veluhiotis. On je, pak, verovao da pomenuti ljudi imaju potrebu za molitvom, te je njihova imena napisao na papiru, da bi ih dao za pominjanje.
Konačno, on odluči da dođe na Svetu Goru i da me pronađe. Na putu, silazeći ka keliji, demoni mu govorahu: „Nemoj ići kod koščatog. Šta će ti on učiniti“. I dođe u moju keliju i zamoli me da se pomolim da ozdravi. Ja ga zadržah. Malo je jeo, te ga stavih da se malo odmori. Bili smo u istoj keliji. Dok sam govorio molitvu, odjednom se začu kao sviranje metka. Zgrabiše ga demoni i baciše 45 metara pravo na zemlju (iz gostoprimnice u hodnik). On poče da urla i da psuje. Govorahu mu demoni: „Bre ti… (ogavne reči), pokazaćemo ti mi“, i podizahu mu odeću. Ja nisam video demone, ali sam video da se njegova odeća sama podiže i čuo njihove ogavne reči. Demoni su pokušavali da ga svuku. Nisam znao šta da radim u rečenim okolnostima. Ja donesoh prsten prepodobnog Arsenija. Njime sam ga zakrštavao i u sebi izgovarao molitvu. On bi se umirio na kratko. Oni su ga puštali. A zatim opet isto. Slično stanje je potrajalo 23 sata. Potom je došao sebi. Plakao je i blagodario mi. Ispričao mi je da su ga četiri demona dohvatila i bacila naspram u zid, a peti ga je vukao za nos.
Otišao je zdrav i do sada je dobro. Ranije je on imao važan položaj u državi“.
* * *
Starac je ispričao: „Neki svetovnjak pade u prelest. Neki đavoimani čovek mu je rekao: „Imaš krst na glavi. Idi i postani propovednik“. I on dođe da uzme blagoslov. Ja mu rekoh: „Vidi, blagosloveni, ti imaš demona. Idi u Stavronikitu da ti pročitaju egzorcizme“. On ustade i otide. Otišao je u svet i počeo da propoveda. Jedanput ga pred svetom uhvati demon, te poče da psuje Presvetu Bogorodicu i da huli na Boga. Narod ode prestravljen. Njega odvedoše u ludnicu. On se smirio, ali je pao u očajanje, te hteo da izvrši samoubistvo, s obzirom da je učinio težak greh. On mi ponovo dođe i ja mu rekoh: „Pristao je Bog da ga ti ispsuješ da bi te spasao i da bi se i drugi spasli“. Tako se doveo u red“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *