NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
5. Dar tešenja
 
Prolećno sunce odgoni maglu i greje. I starac je, darom tešenja (potkrepljivanja), odgonio žalost i tešio svaku napaćenu dušu koja mu je pristupala.
Mnogi su starcu pribegavali uglavnom „radi utehe“. Dolazili su nasekirani, a odlazili sasvim izmenjeni. Samo dok bi gledao starca, čovek bi zadobijao snagu i radost. Ukoliko bi imao blagoslov i da porazgovara sa njim, on bi osetio nepoznatu radost i odlazio izmenjen. Gotovo iste reči mogao je da kaže i neko drugi nekome ko pati. Međutim, starčeve reči su prenosile blagodat Božiju, imajući drugačiju silu.
On je uspevao da uzme sav ljudski bol i žalost i da pretoči radost i utehu. Sam je kušao gorčinu, ali su se ljudi ispunjavali radošću i milinom.
Njegova iskrena ljubav prema svakom čoveku tuđi bol i teškoće je činila njegovim. On je dolazio do srdačne molitve za napaćene. Preko njega je dejstvovala Božanska blagodat, tj. poseban dar tešenja.
Ljudi su gledali njegov primer i dobijali utehu. Iako je patio od mnogih bolesti, on je trpeo i slavoslovio [Boga]. On nije molio Boga da mu da zdravlje. Bio je uvek blagoraspoložen, kipeći od radosti i oradosnjujući žalosne. Ljudi su odlazili radosni u svojim tugama. On uostalom nije davao lažnu utehu. Naglašavao je veru u Boga, trpljenje, slavoslovljenje, duhovno suočavanje sa iskušenjem, objašnjavajući svrhu i smer stradanja. On je stradanja ovoga života zaslađivao nadom večnog života.
Njemu su dolazili monasi ophrvani pomislima i iskušenjima. Posle jednog kratkog razgovora osećali su se laki, kao da su im krila izrastala, te su odlazili leteći. Oni su ponovo nalazili svoju prvobitnu revnost, osećajući kao da su ponovo otpočinjali svoj monaški život. Pošto bi se vratili u manastir, njihova promena je bila vrlo očigledna. Nju su primećivali, te bi ih pitali: „Da nisi išao kod oca Pajsija“.
Još dok bi se približavao starčevoj keliji, čovek bi osećao neku milinu. „Čitavo okruženje te je naslađivalo“, mnogi svedočahu. Niko od njega nije odlazio neutešen. Mladi sa duševnim teškoćama i sklonošću ka samoubistvu dobijahu utehu i odlažahu sa čvrstom odlukom da se pokaju i da žive duhovno.
Grkopontijac izbeglica nije uspevao da nađe posao, usled čega je pao u očajanje. Doneo je odluku da izvrši samoubistvo. Neki njegov prijatelj mu je preporučio da poseti starca Pajsija, te on ode da ga vidi. I on se promenio, postao drugi čovek i otišao radostan i sa nadom. Na kraju je rekao: „I planina da mi se prepreči, skloniću je u kraj da prođem“.
U Panagudu su doneli „oduzetog čoveka koji je išao četvoronoške“. Pošto su videli starca, koji je utešio oduzetog, otišli su radosnih lica.
Starac je ispričao: „Ovih dana (u Keliju Časnog Krsta) dođe jedan dečko, pravi dijamant. On je imao uzvišene misli, čistotu. Nikada nisam video slično dete. Čak su ga i njegovi ukućani i poznanici smatrali za neuravnoteženog. Vodili su ga i u ludnicu, pošto nije išao sa ženama i nije živeo svetovan život. Došao je zabrinut, ali je otišao sasvim izmenjen.
Jedan drugi je sebi hteo da nanese zlo, ali je otišao kao leptir.
Jedan drugi se zaludeo duševnim lekarima. Došao je i razgovarali smo sat i po. Na kraju on izvadi hiljadu pet stotina drahmi da mi da, s obzirom da je duševnim lekarima za petnaest minuta plaćao hiljadu drahmi. Oni mu ništa nisu pomogli, a ovde je imao koristi. Naime, njemu ništa nije bilo, samo mu se pomisao dovela u red“.
Blagočastivi posetilac plačući od ganutosti ispriča: „Iz Kanade sam 1992. godine došao beznadežan. Bio sam razveden, uzimao opijum i četrnaest lekova. Trideset dve godine se nisam pričestio. Starac je razgovarao sa jedno petnaestoro ljudi u dvorištu. Izgledao je veoma iscrpljeno. Svi su otišli, a ja ostadoh poslednji. On mi reče: „Iz velike daljine dolaziš. Dugo vremena sam te čekao“. Njegova ljubav me je izmenila. Osećao sam da sve vidi. Zaboravio je svoje stanje i uzeo na sebe sve moje teškoće. Sve ih je doveo u red: zdravlje (sada uzimam samo jednu tabletu za pritisak), porodicu (sada imam i ćerkicu Pajsiju), posao, i najglavnije veru u Hrista. Moja majka mi radosna kaže: „Dete moje, sav si jedno čudo““.
Starac je jednom u Solunu susreo klirika, svog učenika. Dok su razgovarali, priđe im neka žena u crnini, ogorčena, i reče napeto i sa bolom: „Recite mi, zašto je Bog nepravedan? Uzeo mi je muža, a sada i dete“. Starac ne reče ništa. Pogleda levo desno i pomoli se. Zatim reče ženi: „Blagoslovena, sada si kao monahinja“. Žena se smiri, načini poklon, celiva ga u ruku i ode blagodareći.
Čak i neposredno pred upokojenje, kada su bolovi zbog njegove bolesti bili veliki i kada je bio skoro polumrtav, on nije prestajao da teši narod Božiji.
Neki mladić, starčev poznanik, imađaše ozbiljnu zdravstvenu teškoću, koja mu je stvorila nepodnosivu tugu. Pribegao je duševnim lekarima i uzimao lekove. Starac ga pozva nasamo, vide ga na nekoliko minuta i reče mu dve reči. Međutim, radost koju je dečko zadobio beše velika i neopisiva. On otide kao drugi čovek i baci duševne lekove.
Iako je sam patio, starac je davao utehu drugima. Tešio je sve dok je živeo na zemlji. A sada je već utešitelj sa nebesa i posrednik pred Bogom.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *