NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I TELESNI I DUHOVNI PRECI
 
Pogranični Farasi
 
Farasi ili „Varasio“, otadžbina starca Pajsija, bili su, pre razmene stanovništva, najveće uređeno selo pograničnog grčkog življa Kapadokije. Šest faraških sela se nalaze oko dvesta kilometara južno od Kesarije. Iako odsečena u unutrašnjosti Male Azije, uspela su da sačuvaju nepovređeno Pravoslavlje, jelinsku svest i svoj jezik.
„Varašani“ su bili poznati po svojoj hrabrosti. Zahvaljujući njihovoj odvažnosti, čete (Turci odmetnici) nisu kročile u njihovo selo, te se održalo kao slobodan deo Grčke u Kapadokijskoj krajini. Kod njih su mnogi gonjeni od Turaka nalazili utočište. Stoga su s pravom Farašane nazivali Makavejima[1].
No, ni Farašanke nisu zaostajale u junaštvu i odvažnosti. Jednom prilikom Turci su jurili da uhapse grupu žena. Među njima su bile i starčeve rođake. One su radije izabrale da skoče u reku i udave se da bi sačuvale veru svoju i čast, negoli da ih Turci uhvate i ponize u svojim haremima.
U Farasima je postojalo pedeset crkava. Neke od njih su bile stari manastiri, koji su nekada bili u procvatu. Bilo je dosta svetih voda, poznatih po čudima u čitavoj Kapadokiji. Saborni hram bio je posvećen prepodobnomučenicima Varahisiju i Joni, koji su po predanju u njihovom kraju postradali sredinom četvrtog veka posle Hrista.
Farašani su bili nastavljači izuzetnog podvižničkog predanja, koje potiče od velikih kapadokijskih otaca. Voleli su Crkvu, bili blagočastivi i borbenog duha. U postovima i posnim danima tokom godine većina nije uzimala hranu do devetog časa[2].
Poslednji blistavi i najsavršeniji izraz rečenog predanja bio je seoski paroh, sveti Arsenije Kapadokijski (1841- 1924)[3]. Njegov sveti život i mnoga čuda bili su povod da mu pritiču Hrišćani, ali i muslimani iz čitave Kapadokije.
 
Starčeva porodica
 
Živeći u blagoslovenom okruženju, starčevi preci su se isticali posebnom pobožnošću.
Njegova baba, hadžiHristina, imala je u svom posedu Crkvicu arhanđela Mihaila, daleko od sela. S vremena na vreme je boravila pored nje sama u tišini, u molitvi i postu. Kada bi zimi snegom bila zavejana, nalazila bi vruć hleb na prozoru crkve. I ona bi se pomolila i pojela ga. Imala je kuću i u Adanama. U njoj je ugostila prepodobnog Arsenija, kada je pešice išao na poklonjenje Svetim Mestima.
Prvo njihovo prezime beše Hadžidigenis. Kasnije su se oba vezali da uzmu kao prezime ime starčevog dede, koji se zvao Teodosije. Njegov otac se, zapravo, prvo zvao Prodromos Teodosiu. No, pošto su ga Turci tražili, opet je promenio svoje prezime u Eznepidis, što znači stranac. Bio je potomak vlastelinske porodice iz Farasa, koja je imala starešinstvo u selu niz pokolenja. Stoga je decenijama vršio dužnost starešine, imajući dar upravljanja. Bio je veran i blagočastiv. Posebno je poštovao prepodobnog Arsenija i u svemu ga slušao.
Prodromos je bio dobar majstor. Sve mu je išlo od ruke. Radio je kao zemljoradnik u Farasima, ali je imao i peć za kovanje gvožđa. Bio je muževan, odvažan
i nepredvidljiv. Od malena je istraživao neprohodne predele Farasa i peo se na opasne stene. Sa svojih šesnaest godina ranio je lava i rvao se sa njim. Najviše je, međutim, voleo svoju otadžbinu budući da beše hrabar ratnik, odličan strelac i neustrašiv krajišnik. Mnogo puta je spasao svoje selo od četa. Jednom se preobukao u hanumu i otišao u njihovu jazbinu. Tražio je vođu, uzeo mu pušku, te zajedno sa svojim momcima odjurio Turke. Mnogo puta je bio u opasnosti. Jedanput su ga uhvatili i zarobili, ali su ga sačuvale molitve prepodobnog Arsenija.
Jednom je kao starešina odlazio u Adane radi seoskih pitanja i pokazao se Kemalu. Pozdravivši ga i ceneći njegovo junaštvo, Kemal reče: „Pozdrav momčini, Vizantincu“.
Pošto je kasnije u Grčkoj bio objavljen grčkoitalijanski rat, on je, u već poodmaklim godinama, ali sa mladićkim oduševljenjem, hteo kao dobrovoljac da ide da se bori.
On beše pravedan, bratoljubiv i milosrdan. Kada je država dala zemljište za zbrinjavanje izbeglica, deda Prodromos je, kao starešina i u Konici, prvo zbrinuo druge Farašane, dok je za svoju porodicu zadržao najgori deo, tj. najneplodnije njive. Da bi ih učinio obradivim i očistio od žbunja, palio je vatru, od čega su mu i oči stradale.
Majka starčeva se zvala Evlogija[4]. Poreklom iz roda Frankopulu, ona je bila u srodstvu sa prepodobnim Arsenijem. Savesna, oštroumna, marljiva, veoma pobožna, bila je vaspitana poukama prepodobnog Arsenija. Darovitu Evlogiju su udali mladu, sa petnaest godina, za Prodromosa Eznepidisa.
Blagoslovene duše, Prodromos i Evlogija, rodiše desetoro dece. Prvo dvoje, Ekaterina i Sotirija, umreše mali. Krštavajući treće dete, prepodobni Arsenije im reče da mu daju ime Zoi [Živka]. Ubuduće su sva deca živela. Njihova imena, redom po godinama, behu: Marija, Rafailo, Amalia, Haralampije, Arsenije (starac Pajsije), Hristina i Luka. Živi su još Rafailo i Hristina.
 
Krštenje i zatiranje
 
U Farasima, dakle, u svetorodnoj Kapadokiji, 25. jula 1924. godine, na dan Svete Ane, rodio se starac.
Roditelji su na krštenju želeli da mu daju ime Hristo, po dedi. Međutim, prepodobni Arsenije reče njegovoj babi: „E, Hadžiana[5], koliko sam ti dece krstio! Zar nećeš jednome da daš moje ime“. A roditeljima reče: „Dobro, vi želite da ostavite čoveka da nasledi dedu. Zar ja ne želim da ostavim kaluđera da nasledi mene“. I okrenuvši se kumi[6], reče: „Daj ime Arsenije“. On mu je, dakle, dao svoje ime i blagoslov, i predvideo da će biti kaluđer, što se i ostvarilo[7].
U godini u kojoj se starac rodio dogodila se razmena življa. Grčki živalj Male Azije je iskorenjen sa otačkih ognjišta. I starčeva porodica je zajedno sa drugim Farašanima i prepodobnim Arsenijem pošla putem gorkog izbeglištva. Na brodu je neko u gužvi nagazio na bebu (Arsenija), usled čega mu je pretila opasnost da umre. Međutim, Bog je zadržao u životu svog izabranika, budući da je trebalo da postane rukovoditelj mnogih duša u Carstvo Nebesko. Starac je, naravno, iz smirenja kasnije govorio: „Da sam umro kao dete, imajući blagodat krštenja, bacili bi me u more da me ribe pojedu. Makar bi mi neka ribica rekla: „Hvala“, i otišao bih u raj“. (Hteo je, u stvari, da kaže da sada, pošto živi, ništa ne vredi).
Na kratko su ostali u Pireju. Potom su se prebacili u kulu ia Krfu, gde se upokojio i gde je sahranjen prepodobni Arsenije, saglasno njegovom proročanstvu: „Ja ću u Grčkoj živeti četrdeset dana i umreti na jednom ostrvu“. Preselili su se potom u selo Igumenica i konačno se nastanili u Konici.
Novoprosvećenog Arsenija, odojče od četrdeset dana, nepoznato među mnoštvom izbeglica, roditelji su doneli majci Grčkoj, da bi posle mnogo godina postao poznat celom svetu i da bi priveo mnoštvo ljudi u bogopoznanje. Od prvih dana on je upoznao ljudski bol i patnju. Kasnije će sam postati pristanište utehe hiljadama napaćenih duša.
 


 
NAPOMENE:

  1. Judejska sveštenička porodica koja je bila prva u borbi protiv Antioha IV Epifana (175 164. godine pre Hrista). Prenosno značenje: revnitelj, borac za veru i otačastvo.
  2. Naime, nisu uzimali hranu pre devetog vizantijskog časa (tj. 3 posle podne).
  3. Žitije Svetog Arsenija Kapadokijskog napisao je starac Pajsije. Njegova dela su još: Starac Hadži Georgije Svetogorac, Oci Svetogorci i svetogorske teme. Serija „Reči Starca Pajsija“ u izdanju manastira Sv. Jovana Bogoslova, Suroti, sadrži strčevo učenje
  4. Starac je govorio da mu se majka zvala Evlogija, i kao Evlogiju ju je imao upisanu u pomjaniku, premda su je u Konici zvali Evlampija.
  5. Turska reč, složenica, koja izražava poštovanje i ljubav i znači: majko poklonice
  6. Kuma je bila Anastasija, supruga Prodromosa Korcinoglu, pojca prepodobnog Arsenija.
  7. Sveti Arsenije, str. 65-66.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *