ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
4. Обдарени учитељ
 
Опште је убеђење свих који су разговарали са старцем и који су читали његове текстове, да је имао дар речи и богословља, најузвишенији од свих дарова Светог Духа.
Његов говор је био једноставан, као рибара апостола, делатан, жив, сликовит, привлачан, нежан и мио. Спуштао се као роса на жедне душе. У својим приповедањима је био недостижан. Он је преплитао природно веселе приче и шале како би приповедање било пријатно, сликовито и како би нагласио нешто духовно. Често је говорио у примерима, “у причама” из природе и живота. Био је јасан у свом говору, поетичан и поучан. Био је способан да читав дан непосредно прича без припреме, док су га слушаоци нетремице пратили.
Старац није држао предавања, нити је желео да се прави учитељ. Обично је разговарао са посетиоцима или је на захтев био на сабрању у познатим манастирима, или је одговарао на питања.
Са мало ствари које је говорио, он је покривао занимања многих. Знао је начин и имао расуђивање, те је могао од безначајног повода да изложи дивно духовно учење.
Старац је имао способност да безначајне разговоре претвара У духовне. “Слава Богу, урадили смо кров на нашој келији”, рече му неки Светогорац. А старац, премештајући разговор са зидања на духовно назидавање, рече: “На кући је основна ствар кров, како вода не би улазила. И за човека је све да своју главу добро обезбеди, тј. да не прима помисли”.
Његова реч се дотицала људских душа. Један наркоман је рекао: “Мене је задивило што је старац са две три речи успео да ступи у општење са нама и да привуче наше занимање”.
Сходно свом расположењу, једни су долазили себи и кајали се, други се преиспитивали, трећи се одушевљавали, четврти добијали утеху. Он људе није смислено убеђивао, него их је духовнo помагао.
Изненађење је изазивала његова свестраност, делатна знања, мудрост и бескрајно памћење.
Он је имао способност да духовно руководи монахе и манастире, да даје решења на тешкоће световњака, безбрачних и брачних, да води разговор са научницима, који су се дивили знању и оштроумности његовој. Спуштао се, или подизао на образовни ниво и духовно стање људи, имајући у виду њихову нарав, занат, порекло, занимања итд.
Обично је говорио људима за назидање и бодрење и утешење (1.Кор.14,3) и о Царству Божијем (Лк.9,11). Избегавао је да богословствује без разлога. Међутим, када је било неопходно, богословствовао је незаблудиво, простим речима изражавајући своја боговидилачка искуства. Боговиђење претходи богословљу. Оно је неписменог калуђера показало богословом. Говорио је да “богословље без искуства личи на слепог миша, који жели да објасни сунце”.
Свакако, у старчевим речима је било људских састојака из његовог знања и искуства. Понекад је говорио: “Моја помисао ми говори”…, или: “Мислим да”… Говорећи као човек о текућим темама он је правио и грешке. Уосталом, ни он сам није веровао да је непогрешив.
Уколико би га, пак, питали о духовним стањима и питањима, која се тичу спасења, он је пажљиво пратио саговорника, прозирући дубоко у његове очи својим продорним погледом и исто времено се умно молећи. Пошто би тачно схватио питање, “говорио је оно што му је благодаћу било дато”[1]. Одговори му беху јасни, те су изнутра просвећивали и били прихватани као речи Светог Писма. Старчеве речи су имале посебну силу, неоспоран пријем, с обзиром да нису биле његове, већ од Светог Духа. Старац је једноставно преносио реч Божију, која се рађала одозго у срцу његовом. Слична реч је “особита и савршена и истинита одлика светих”[2].
У наведеним случајевима он је говорио као онај ко има власт, са извесношћу, не остављајући места за сумњу. Када му Бог није давао реч или откривење, он није одговарао. Говорио је: “Да се помолимо”. И тек после неколико дана он је давао одговор.
Старац је по својој природи био красноречив, течан, снажан и уверљив говорник. Међутим, вредност његовог дара не састоји се у начину причања, већ у садржају његових речи. Оне су имале силу да откривају Царство Божије и да измењују душе људске, с обзиром да се и сам био духовно изменио Божанском благодаћу.
Преосвећени митрополит Ксантија, г. Пантелејмон примећује: “Старчеви савети су издавали стаменост размишљања и веру, која је за свој ослонац имала доживљај који је много узвишенији од онога који смо ми у стању да схватимо…
Слушао сам његове речи и дивио се његовом духу. Дух Божији је говорио преко свог сасуда. Речено је све више постајало у мени непоколебива вера и непољуљано откривење. Старац Пајсије је постајао за мене руководитељ у Христу, тумач дарова Духа, путоказ ка небу, светлост у мојој густој тами”.
И после свог упокојења, старац људима помаже својим списима. Његове књиге имају невиђен одјек, незасито се читају, преводе на многе стране језике будући да говоре срцу, те потресају и просте и образоване.
Учењем које је оставио, старац се показао савременим учитељем духовног живота. Његове речи се чују на устима људи, дејствују благодатно и воде душе у спасење.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ава Исаак, Слово 76, стр. 296.
  2. Свети Симеон Нови Богослов, Слово 50, стр. 441.

Comments are closed.