NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
4. Obdareni učitelj
 
Opšte je ubeđenje svih koji su razgovarali sa starcem i koji su čitali njegove tekstove, da je imao dar reči i bogoslovlja, najuzvišeniji od svih darova Svetog Duha.
Njegov govor je bio jednostavan, kao ribara apostola, delatan, živ, slikovit, privlačan, nežan i mio. Spuštao se kao rosa na žedne duše. U svojim pripovedanjima je bio nedostižan. On je preplitao prirodno vesele priče i šale kako bi pripovedanje bilo prijatno, slikovito i kako bi naglasio nešto duhovno. Često je govorio u primerima, „u pričama“ iz prirode i života. Bio je jasan u svom govoru, poetičan i poučan. Bio je sposoban da čitav dan neposredno priča bez pripreme, dok su ga slušaoci netremice pratili.
Starac nije držao predavanja, niti je želeo da se pravi učitelj. Obično je razgovarao sa posetiocima ili je na zahtev bio na sabranju u poznatim manastirima, ili je odgovarao na pitanja.
Sa malo stvari koje je govorio, on je pokrivao zanimanja mnogih. Znao je način i imao rasuđivanje, te je mogao od beznačajnog povoda da izloži divno duhovno učenje.
Starac je imao sposobnost da beznačajne razgovore pretvara U duhovne. „Slava Bogu, uradili smo krov na našoj keliji“, reče mu neki Svetogorac. A starac, premeštajući razgovor sa zidanja na duhovno nazidavanje, reče: „Na kući je osnovna stvar krov, kako voda ne bi ulazila. I za čoveka je sve da svoju glavu dobro obezbedi, tj. da ne prima pomisli“.
Njegova reč se doticala ljudskih duša. Jedan narkoman je rekao: „Mene je zadivilo što je starac sa dve tri reči uspeo da stupi u opštenje sa nama i da privuče naše zanimanje“.
Shodno svom raspoloženju, jedni su dolazili sebi i kajali se, drugi se preispitivali, treći se oduševljavali, četvrti dobijali utehu. On ljude nije smisleno ubeđivao, nego ih je duhovno pomagao.
Iznenađenje je izazivala njegova svestranost, delatna znanja, mudrost i beskrajno pamćenje.
On je imao sposobnost da duhovno rukovodi monahe i manastire, da daje rešenja na teškoće svetovnjaka, bezbračnih i bračnih, da vodi razgovor sa naučnicima, koji su se divili znanju i oštroumnosti njegovoj. Spuštao se, ili podizao na obrazovni nivo i duhovno stanje ljudi, imajući u vidu njihovu narav, zanat, poreklo, zanimanja itd.
Obično je govorio ljudima za nazidanje i bodrenje i utešenje (1.Kor.14,3) i o Carstvu Božijem (Lk.9,11). Izbegavao je da bogoslovstvuje bez razloga. Međutim, kada je bilo neophodno, bogoslovstvovao je nezabludivo, prostim rečima izražavajući svoja bogovidilačka iskustva. Bogoviđenje prethodi bogoslovlju. Ono je nepismenog kaluđera pokazalo bogoslovom. Govorio je da „bogoslovlje bez iskustva liči na slepog miša, koji želi da objasni sunce“.
Svakako, u starčevim rečima je bilo ljudskih sastojaka iz njegovog znanja i iskustva. Ponekad je govorio: „Moja pomisao mi govori“…, ili: „Mislim da“… Govoreći kao čovek o tekućim temama on je pravio i greške. Uostalom, ni on sam nije verovao da je nepogrešiv.
Ukoliko bi ga, pak, pitali o duhovnim stanjima i pitanjima, koja se tiču spasenja, on je pažljivo pratio sagovornika, prozirući duboko u njegove oči svojim prodornim pogledom i isto vremeno se umno moleći. Pošto bi tačno shvatio pitanje, „govorio je ono što mu je blagodaću bilo dato“[1]. Odgovori mu behu jasni, te su iznutra prosvećivali i bili prihvatani kao reči Svetog Pisma. Starčeve reči su imale posebnu silu, neosporan prijem, s obzirom da nisu bile njegove, već od Svetog Duha. Starac je jednostavno prenosio reč Božiju, koja se rađala odozgo u srcu njegovom. Slična reč je „osobita i savršena i istinita odlika svetih“[2].
U navedenim slučajevima on je govorio kao onaj ko ima vlast, sa izvesnošću, ne ostavljajući mesta za sumnju. Kada mu Bog nije davao reč ili otkrivenje, on nije odgovarao. Govorio je: „Da se pomolimo“. I tek posle nekoliko dana on je davao odgovor.
Starac je po svojoj prirodi bio krasnorečiv, tečan, snažan i uverljiv govornik. Međutim, vrednost njegovog dara ne sastoji se u načinu pričanja, već u sadržaju njegovih reči. One su imale silu da otkrivaju Carstvo Božije i da izmenjuju duše ljudske, s obzirom da se i sam bio duhovno izmenio Božanskom blagodaću.
Preosvećeni mitropolit Ksantija, g. Pantelejmon primećuje: „Starčevi saveti su izdavali stamenost razmišljanja i veru, koja je za svoj oslonac imala doživljaj koji je mnogo uzvišeniji od onoga koji smo mi u stanju da shvatimo…
Slušao sam njegove reči i divio se njegovom duhu. Duh Božiji je govorio preko svog sasuda. Rečeno je sve više postajalo u meni nepokolebiva vera i nepoljuljano otkrivenje. Starac Pajsije je postajao za mene rukovoditelj u Hristu, tumač darova Duha, putokaz ka nebu, svetlost u mojoj gustoj tami“.
I posle svog upokojenja, starac ljudima pomaže svojim spisima. Njegove knjige imaju neviđen odjek, nezasito se čitaju, prevode na mnoge strane jezike budući da govore srcu, te potresaju i proste i obrazovane.
Učenjem koje je ostavio, starac se pokazao savremenim učiteljem duhovnog života. Njegove reči se čuju na ustima ljudi, dejstvuju blagodatno i vode duše u spasenje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ava Isaak, Slovo 76, str. 296.
  2. Sveti Simeon Novi Bogoslov, Slovo 50, str. 441.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *