NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
2. Izmirenje sa tvorevinom
 
Starcu je dat blagodatni dar da se druži sa divljim zverima, koje ga nisu povređivale, kao što je bilo sa Adamom pre pada, i sa mnogim svetima.
Divlje zveri su osećale njegovu veliku ljubav i videle čistotu, koju su ljudi imali pre pada. Poznato je da, kada povrati prvobitnu i prvosazdanu lepotu, izgubljenu Božansku blagodat, čovek postaje gospodar tvorevine i vlada pticama nebeskim, gmizavcima i zverinjem zemaljskim. I sledi izmirenje sa prirodom, kako sveti oci nazivaju stanje pre pada. „Onome u kome Bog obitava i počiva, sve se pokorava kao Adamu, pre nego što je prestupio zapovest Božiju“[1].
Starac je govorio: „Od trenutka kada se stavi u položaj drugoga, čovek može sve da zavoli, i ljude, čak i životinje i zveri. On sve smešta u sebe, a sam izlazi iz sebe zbog ljubavi.
Gledam jednu zver. Razmišljam da sam i sam mogao da budem neka zver. Bog je domaćin i mogao je da me stvori kao zver. Kada se stavim u položaj zveri, zavoleću i sažaliću se čak i na zmije. E, da li bi mi se dopalo da budem zmija, da izađem malo na sunce da se ugrejem i da dođe neko da me udari, da mi razbije glavu? Božanska ljubav obaveštava zveri. Zver može da razlikuje čoveka koji je voli od lovca koji hoće da je ubije. Ona će prići čoveku koji je voli, ne bojeći ga se. Mislio sam da se rečeno dešava sa svim divljim životinjama, osim sa zmijama. Međutim, potom sam se uverio da se i sa zmijama slično dešava, čak i sa otrovnicama, koja je u poređenju sa drugim zmijama, na neki na čin, kao jare prema jagnjetu“.
Neki đakon upita starca: „Starče, čuo sam da imate neke zmije. Je li istina“. Starac odgovori: „Da, đakone. Zmije (strasti) imam u srcu. Kada postaneš duhovnik dođi da ti ih pokažem (da se ispovedim)“.
* * *
Gospodin Georgije Papatemistokleus iz Konice, iznosi pismeno: „Odlazili smo skoro svake subote u Manastir Stomio, kao da nas je neka neobjašnjiva sila vukla kod oca Pajsija. Kod njega smo nalazili spokojstvo, u njegovoj blizini su nam se smirivali duh i duša. Uporedo, trudili smo se da mu pomažemo u raznim poslovima. Jednog dana posla me da uzmem ašov i lopatu iz magacina, koji se nalazio odmah posle glavnog ulaza u manastir.
„Jorgo, nemoj da se uplašiš. Dve zmije koje se tamo nalaze su bezopasne“, reče mi.
Krenuo sam da izvršim njegov zahtev i nađoh se pred dve ogromne otrovnice, koje krenuše ka mestu sa alatom. Kada ih videh ustukoh uplašen, gotov da pobegnem. Zadrža me koščata, ali snažna starčeva ruka, koji je istovremeno „zapovedao“ zmijama mirnim i spokojnim glasom: „Bežite u svoj ugao. Zar ne vidite da se Jorgo boji“.
Starac je bio pošao za mnom, shvativši da će mi viđenje zmija izazvati strah. Ja se okrenuh da ga pogledam, ali nisam mogao da mu uhvatim pogled. Oči su mu bile okrenute ka zemlji. Pokušao sam nešto da prošapćem, ali je već bio otišao. Nalazio se već daleko, onako tanan kakav je bio.
Drugi put, ulazeći u manastirsku kuhinju, čujem nekog njegovog starog školskog druga kako mu govori:
„Pusti me, oče Pajsije, da ga oborim“.
Istovremeno je podizao svoju lovačku pušku. A mili starac spokojnim i mirnim glasom reče:
„Ne, Janji. Ima krst na čelu“.
Nagnuh se kroz prozor i videh zeca kako bezbrižno pase, a na čelu mu je bio crni krst.
Starac je zvao zečeve kao što mi zovemo mačke. I oni se nisu plašili da žive sa njim.
Pomenutog zeca je starac uhvatio u pasulju, nacrtao mu krst na čelu i obavestio svog zeta Vasilija i druge lovce da paze da ga ne ubiju“.
* * *
Jedanput dođoše dva mala medveda u portu Manastira Stomio. Starac ih uhvati za vrat i reče im: „Drugi put da niste ušli u manastir. Dolazite iza kuhinje da vas hranim“. Potom ih je odveo na rečeno mesto (priča dva Koničana stomijskom iskušeniku Pavlu).
* * *
Poklonik M. S., Kipranin pripoveda: „Dođe u Panagudu jedna grupa Kiprana, da bi videli starca. Starac im reče da uzmu ratluk. Čim podigoše poklopac, oni napraviše grimasu, pogledaše se i progunđaše. Kutija je, naime, bila puna „libura“ (mrava, na kiparskom). Iako je starac napisao na poklopcu da se kutija zatvara, izgleda da neki posetilac nije bio dobro zatvorio poklopac, te se kutija napunila mravima. Bilo ih je mnogo, usled čega su ratluci bili crni i nisu se mogli videti.
Čim je starac shvatio šta se desilo, baci pogled na kutiju i odmah prirodno uze jedan ratluk, stavi ga malo podalje i brižno, ali sa ozbiljnošću i nekako zapovednički reče mravima: „Ovaj je vaš. Idite jedite, i ostavite druge da se ljudi posluže“.
Iznenađujuće je što su ga mravi poslušali, te izašli iz kutije i skupili se da jedu svoj ratluk“.
* * *
Svedočanstvo monaha Alimpija iz Skita svete Ane: „Starca sam poznavao od svoje petnaeste godine. Blagodaću Božijom postao sam monah u Manastiru Kutlumušu. Išao sam i viđao se sa njim svakog dana. Slušao sam o njegovim čudima, te mi se rodila želja da i ja vidim neko. Rečenu pomisao sam imao oko mesec dana.
Jednog zimskog jutra, početkom novembra, pođoh da se vidim sa njim i nađoh ga kako pere ruke napolju kod bureta. Bio je sam. On mi otvori i reče da sačekam. Iza bureta uze neki zamotuljak sa mrvicama, otvori ga i pogleda ka nebu. Iako naročito nije bilo ni jedne ptice, odmah se sakupiše jata. Gde se nađoše od jednom mnoge ptice! Neke su mu stajale na glavi, neke na ramenima i rukama, a on ih hranjaše. Gledajući prizor obuze me ukočenost, srce mi od uzbuđenja brzo kucaše i zbunjeno se osmehivah. Osmehujući se, starac govoraše pticama: „Idite i kod njega“. Govoraše im kao da su ljudi. Jednoj koja mu je bila na ruci govoraše: „Idi i kod njega. On je naš“.
Događaj je potrajao oko dva minuta. U jednom trenutku starac presavi zamotuljak i ptice se izgubiše. Bio sam zaprepašćen i posmatrah ga. „Idi sada“, reče mi“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kirilo Skitopolit, Žitije svetog Evtimija Velikog, Poglavlje 13, str. 23, izd. Schwartz E. Leipzig 1993.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *