NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
1. Prevazilaženje zakona prirode
 
Pred ocem Pajsijem, kao što će se pokazati, prirodne stihije su ponekad ustupale. I on sam je dejstvovao prevazilazeći ili ukidajući prirodne zakone.
 
Nepokisao
 
Starac je koristio kišobran i kabanicu. Nije bio nepromočiv, niti neovlaživ. Naprotiv, bio je osetljiv na hladnoću i na vlagu. Ponekad, međutim, iz nekih razloga koje Bog zna, on nije kisnuo. Naime, dok je oko njega padala jaka kiša, njega ni kap nije doticala.
* * *
Gospodin Kucojanis Konstantin pripoveda: „Jednom prilikom sam prevozio starca iz Manastira Časnog Preteče u Halkidici u Suroti. Čitavim putem je bio pljusak, kao da se behu bili otvorili vodopadi na nebu. Čim smo stigli, sestre su čeka le sa kišobranima i kabanicama da bi učinile da starac ne pokisne. On mi je dao znak da priđemo što bliže zgradi. I sasvim neobično, dva metra oko vozila kiša je prestala da pada, dok je nešto dalje bio potop. Pošto je starac sišao, pozdravio me i
ušao unutra, kiša poče normalno da pada i po vozilu“.
* * *
O sličnom događaju pričaju i dva oca iz susedne kelije: „Jednog zimskog dana, pošto je kiša od prethodne noći jako padala, bujica koju susrećemo, pre nego što stignemo u Panagudu, nije mogla da se pređe. Voda se bila dosta visoko podigla i svojim tokom je povukla most, kao i drugi manji most niže. Drugi prelaz nije postojao celom dužinom potoka. Rečenog dana starac poseti našu keliju. Njegova obuća je bila naročito suva i čista, dok je kiša nastavljala strahovito da pada. Naravno, starac je držao kišobran. Međutim, uz takvu kišu bilo bi neophodno da mu, makar i samo deset koraka načinio, ne samo cipele, nego i podrasnik budu mokri. Začudilo nas je što uz veliku kišu uopšte nije bio pokisao. Zaprepastili smo se i [zbog pomisli na način] prelaska preko bujice. Kada je trebalo da ode hteli smo da krenemo za njim, da bismo razrešili svoju nedoumicu, ali nam nije dozvolio.
 
Nevidljiv
 
Svedočanstvo gospodina Georgija Kurkuliotisa iz Korinta: „Posetio sam starca Pajsija u Keliji Časnog Krsta, februara 1979. godine. Zatekao sam otvorena vrata. Zvao sam više puta sa kapije na ogradi, ali ne dobih odgovor. Bilo je jutro, 8 sati, i čekao sam. U jednom trenutku ugledah starca Pajsija pred sobom. Ja se iznenadih i zaprepastih. „Ovde sam bio, Jorgo“, mirno mi on reče. Kasnije sam ispričao dvojici duhovnika o iznenadnom starčevom pojavljivanju. Oni mi rekoše: „On je bio ispred tebe. I tek kada je poželeo on se pojavio“.
* * *
Svedočanstvo gospodina Tamiolakija Elevteriu, sa Krita: „Posetio sam starca dok je bio u Panagudi, jer sam se suočavao sa velikom poteškoćom i trebalo je da ga svakako vidim. Došao sam na zadnja vrata i pozvao ga. Nije bilo odgovora. Otišao sam u keliju oca Grigorija i ne nađoh nikoga. Potom se vratih do kelije, dovikujući ga s vremena na vreme. Pozvonio sam, ali starca nigde.
Skoro da sam odlučio da odem, ali stadoh kratko kod potoka i stojah neodlučan u potpunoj tišini, ne znajući šta da činim. Nisam želeo da odem, jer sam bukvalno zavisio od njegovog mišljenja. Iznenada začuh pokraj sebe glas: „Levteri“. Okrenuh se i ugledah starca kako stoji sa moje leve strane na udaljenosti od tri metra. Uplaših se i naježih, jer nisam bio čuo gotovo ništa, niti sam zapazio bilo kakav pokret, iako sam bio potpuno sam kod potoka, koji nije pravio buku s obzirom da je bilo leto. Bila je potpuna tišina. Ja bih čuo i mušicu da je proletela.
Kada ga spazih, zastadoh malo da bih se uverio da je zaista on preda mnom. Priđoh mu, načinih poklon i upitah gde je bio, te me nije čuo mnogo vremena, i kako se iznenada pojavio. Izbegavajući mnoga objašnjenja, on mi samo reče da je bio odsutan duboko u šumi i da mu je bilo otkriveno da mi je neophodan. Tražio je da sazna zašto mi je bio neophodan. Pošto je shvatio da je bilo mnogo stvari koje sam imao da mu kažem, on me uze, te pređosmo potok i sedosmo dva metra daleko od glavne staze za Panagudu.
Ja počeh svoje da govorim starcu, kada iznenada začuh glasove posetilaca i utišah svoj glas. On mi reče: „Pričaj prirodno, blagosloveni. Nemoj se bojati“. Ja nastavih da mu pričam. Kada začuh glasove mnogo bliže, ja opet zastadoh. „Pričaj, pričaj“, reče mi starac. Ja mu, pak, rekoh: „Ali, starče, čuće nas i svi će doći, te neću stići da vam ispričam sve što želim“. On mi reče: „Nemoj se bojati i nemoj stišavati glas“. Pričao sam, dakle, normalno i starac mi je odgovarao istim tonom. Posetioci prođoše dva metra pored nas i niti nas videše, niti nas čuše, nego nastaviše ka Panagudi.
Iznenadno starčevo pojavljivanje i čitav događaj behu nešto neobjašnjivo i čudesno. Međutim, gledajući na njegovu svetost kao na datost, ja sam sve smatrao prirodnim za njegovu ličnost. Jer, on mi je u svojoj jednostavnosti jedanput poverio o prisustvu anđela i svetitelja u njegovoj keliji. On mi je otvarao jedan svet koji beše potpuno istinit, s obzirom da je i sam bio potpuno istinit i svet“.
 
Lebdenje
 
Starac se mnogo puta u vreme molitve uznosio, tj. uzdizao i telesno. Čak i u vreme rada, ili kada je hodao, bio je viđen kako ne dodiruje zemlju.
¦ * *
U Keliji Časnog Krsta on je doživeo jedan veliki događaj. Ispričao je: „Dok sam se molio, ne znam šta mi se dogodilo, te se uzdigoh visoko i posmatrah keliju dole. Kako sam se popeo, ne znam, kao uostalom ni kako sam sišao“.
* * *
Svedočenje monaha Svetogorca: „Posetio sam starca u Panagudi i zatekao ga da zida peć od opeke. Stajao je na nekoj dasci, koju je bio postavio da bi na njoj držao građu. Dok je radio, videh ga uzdignutog od tla oko trideset santimetra. U početku se zaprepastih i pomislih da ne vidim dobro. Međutim, on je zaista lebdeo i ubrzo potom ga videh opet u prirodnom položaju“.
 
Prenošenje blagodati
 
Gde god je išao, starac je prenosio i Božansku blagodat, koja se izlivala oko njega. „Iz čoveka koji ima blagodat i koji negde ide, odmah se, kao struja, razliva duhovna blagost koju poseduje. Slično se i iz onoga ko je u demonskom stanju rasipa ono što ima u sebi. Naše duhovno stanje utiče i na druge“.
On je bio svestan blagodati koju mu je Bog dao, te je od rečenog bogatstva prenosio i na ljude iz nekog razloga.
¦ * *
Gospodin Vasilije Murahidis iz Konice pripoveda: „Kada sam bio dete od šest sedam godina, odlazio sam u Manastir Stomio sa drugom decom mojih godina. Sa nama je bio i otac Pajsije.
Put je bio težak i strm. Videći me da sam se umorio, on mi reče: „Vasili, kada se umoriš prekrsti se, drvo stavi na mene i nastavi dalje“.
Na jednom delu nađosmo veliku stenu od najmanje jednog, jednog i po kubika, koja je bila pala na put.
Ja rekoh: „Oče Pajsije, kada bi došao utovarivač, gurnuo bi stenu u kraj puta“.
„Nemoguće. Gde da nađemo utovarivač? Ti si utovarivač. Ti ćeš da je gurneš“.
„Ja ne mogu. Mali sam“.
„Pokušaj. Prekrsti se, pročitaj Oče naš i uspećeš. Pomoći ću i ja. Ti guraj stenu, a ja ću tebe“.
Naslonio je i on malo svoju ruku i stena ode. Nije bila blizu provalije da bi se lako survala. Napravila je čitav krug, pa se zatim survala na dole. Osetio sam kao da je stena imala tri kile. Ja nisam bio svestan događaja. Bolje sam razumeo šta se dogodilo tek kada sam unekoliko odrastao“.
¦ * *
Svedočanstvo gospodina Kurkuliotu Georgija iz Korinta: „Bio sam u starčevoj keliji. Posle razgovora starac me je ispratio pri odlasku. Imao je običaj da me lako lupa po glavi i ramenu. U prvo vreme nisam tačno shvatao kakvu sam pomoć dobijao od jednostavnog dodira. Međutim, kasnije sam postao svestan da sam dobijao snagu, odvažnost i vedroumlje. Kada je ponekad izostavljao lupanje po glavi, ja sam mu govorio: „Starče, zakrsti me“. On mi je odgovarao: „Ja nisam sveštenik, ali kad već hoćeš“… i stavljao svoj dlan na moju glavu. I ja sam osećao kako neka sila izlazi iz njega i ulazi u mene. Odlazio sam spokojan sa razrešenim svim svojim teškoćama. Beše on blagodatni starac“.
* * *
Svedočanstvo gospodina Angela Horozidu, policijskog poručnika, stanovnika Soluna: „Vraćali smo se jednom u Solun sa ocem Pajsijem i ocem Grigorijem iz Preobraženja. Bili smo 150 kilometara daleko od grada i ja sam bio sasvim iscrpljen, s obzirom da nisam spavao više od trideset sati. Dva oca su sedela na zadnjem sedištu vozila. U jednom trenutku starac Pajsije mi reče: „Umorio si se. Stani da ja vozim“. Prošao je između sedišta i seo na prednje suvozačevo sedište. Naravno, starac nije vozio, niti je znao da vozi. On se šalio, ali je bilo čudesno što ja nisam shvatio kako smo se našli u Surotiju i kako sam bio sasvim odmoran“.
 
Podizanje stene
 
Starčev brat Luka je ispričao: „Dok je otac Pajsije bio u Stomiju, jednom je na stazu pala neka velika stena. Skupilo se nas dosta da bismo je premestili drvenim polugama, ali uzalud. Svi su otišli, a on i meni reče: „Ajde, idi i ti“. Otišao sam malo dalje i sakrio se da vidim šta će da uradi. I videh ga kako se krsti, hvata stenu, podiže je kao stolicu i sklanja sa puta“.
 
„Kakvog li blagoslova“
 
Otac Haralampije Anastasis, sveštenik iz Kaliteje u Konici priča: „Jedne godine posle slave u Lavri, došao sam u Panagudu, pešačeći šest sati da bih video starca. Prošlo je dvadeset pet godina kako ga nisam video. Nađoh ga u šumi. On me odmah prepoznade. Značajno beše što mi odmah reče datum kada sam postao đakon, a kada sveštenik. Ja mu rekoh:
„Oče, hoćemo li iz ljubavi da jedemo malo“.
On mi reče: „Imam [jelo]“.
I pokaza mi najlonsku kesu, u kojoj behu tri veoma mala paradajza i jedan i po dvopek. Ja pomislih: „Zar ćemo ovo da jedemo“, te ne mogavši da izdržim rekoh:
„Šta da jedemo od toga, starče? Ja od juče ništa nisam jeo. Meni nisu dovoljni ni dvadeset sličnih paradajza“.
On mi odgovori:
„Oče Haralampije, pomolićemo se, ti ćeš da blagosloviš, te će i preteći“.
On otvori kesu, razdera je u obliku krsta i rasprostre kao stolnjak. Meni dade dva paradajza i jedan suvarak, a on zadrža pola suvarka i jedan paradajz. Dakle, ustadosmo, pomolismo se po pravilu i on reče: „Oče sveti, blagoslovi“. Blagoslovio sam i mi jedosmo. Gde je otišla sva ona glad? Potpuno sam se nasitio. Kao da mi je neko zapušio grkljan. Nasitih se i ne mogadoh da pojedem celi suvarak. Nešto je i preteklo. Samo sam želeo vodu. Starac mi je govorio:
„Jedi, oče Haralampije“.
„Šta da jedem, starče. Sit sam“.
Gde god sam potom išao, čitav dan nisam mogao ni da jedem, ni da se poslužim. Samo sam neprestano tražio: „Vode, vode, vode“.
Bio sam zaprepašćen. Idući sam, ja govorah: „Kakvog li blagoslova? Kao što je Hristos blagoslovio pet hlebova i dve ribe i nasitio pet hiljada ljudi, ne računajući žene i decu. Blagoslov Gospodnji““.
 
„Neuhvatljiv“
 
Starac je iz smirenja ne samo izbegavao svetlopisanje [fotografisanje], nego je prema njemu osećao nezadovoljstvo i odbojnost. Popuštao je samo osetljivom i smirenom čoveku, da ga ne bi povredio odbijanjem i da (iskatelj) ne bi pomislio da je nedostojan. I starac je radije žalostio sebe, negoli da brata dovede u očajanje. Iz ljubavi on je žrtvovao i svoje smirenje.
Mnogi su pokušali da ga svetlopišu krišom ili javno, u okolnostima kada se ustručavao da dejstvuje zbog prisustva igumana, episkopa, ili tokom litije. Istina je da su ponekad uspevali da ga svetlopišu, ali svetlopisi obično nisu uspevali. Na starčevom licu se videla neka tuga i protivljenje, koji su činili da se čovek oseća krivcem.
Međutim, postoje i mnoga svedočanstva da je pri skrivenom ili nasilnim svetlopisanju bez blagoslova starac na čudesan način ostajao neuhvatljiv za svetlopisno sočivo. Ponekad bi izgoreo film ili bi se uređaj blokirao, a ponekad bi izašao normalan svetlopis, ali starca ne bi bilo na njemu.
 
* * *
Gospodin K… zanatski svetlopisac pričaše: „Posetio sam starca i njegovi prosvećeni saveti su mi puno pomogli. Međutim, još više me je potresla njegova prevelika ljubav i žrtva. Zbog svoje bolesti bio je sasvim iscrpljen. Imao je i velike bolove. Čim je primetio da imam veliku potrebu, „zaboravio“ je svoju teškoću, legao u dvorište (jer nije mogao ni da stoji, ni da sedi) i pozabavio se sa mnom. Odlazeći, javila mi se želja da ga svetlopišem, kako bih imao mogućnosti da uz svetlopis često vraćam sećanje na blagosloveni susret. Znajući, međutim, da bih naišao na odbijanje ukoliko bih ga pitao, krišom sam uslikao dva snimka. Ali, starac me je sprečio na svoj način, što u trenutku ja nisam ni bio svestan: oba svetlopisa su izašla sasvim
crna. Kao da sam na sočivu imao crni zaštitni poklopac“.
* * *
Drugi posetilac svedoči: „Došao sam u Panagudu i nije bilo nikoga. Izgleda da je starac bio unutra, s obzirom da je katanac na drvenim vratima visio otključan. „Prilika je“, pomislih. Stavio sam svetlopisni uređaj u grane na ogradi, da se ne bi video, i postavio ga pogodno da hvata vrata kelije. Lupio sam u zvono. Čim je starac izašao pritisnuo sam dugme. Bio sam sav sretan…
Ali, zamislite moje iznenađenje, kada sam posle razvijanja filma video da su se vrata sasvim jasno videla, ali starca nije bilo“.
Slično se dešavalo i kada su hteli da snime razgovor. Ima slučajeva kada se kaseta nije vrtela, ili se vrtela ali nije snimala. Ponekad je snimala sve drugo (govor drugih ljudi, ptice, šumove), ali starčevog glasa nije bilo.
* * *
Svedočanstvo izučavaoca: „Otišao sam sa drugim drugovima sa učilišta kod starca. Počeli smo razgovor i starac je shvatio da imamo zvukonos. Rekao nam je da ga isključimo.
Neki su isključili, ali ja sam ga ostavio, pošto sam ga bio dobro sakrio. Potom nam je ponovo rekao isto i dodao: „I da ih ne isključite, neće snimiti“.
Odlazeći, nisam ga odmah isključio. Kada sam pustio kasetu videh da je bilo snimljeno sve pre i posle razgovora, ali od starca nije bilo snimljeno ništa“.
* * *
Svedočanstvo gospodina Georgija Kurkuljotu: „Kod starca je došla neka družina izučavalaca. Jedan od njih je poneo sa sobom neki mali zvukonos [kasetofon] da bi snimio njihov razgovor. Pošto su dugo razgovarali, starac mu u jednom trenutku reče: „Ono što imaš u džepu, ništa nije snimilo“. Dečko je zanemeo. Zaista, kada je kaseta bila preslušana, ni reči nije snimila“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *