NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
18. Gospodstvena ljubav[1]
 
Vrh i venac svih starčevih podviga beše ljubav. On je govorio: „Prema svim ljudima osećam istu ljubav, kakvu sam imao prema svojim srodnicima. Sada sve ljude osećam kao braću“.
Starac je bio pun ljubavi prema čoveku, tvorevini. On je goreo božanstvenom ljubavlju.
Od malena on je činio milostinju i mnogima pomagao. Kada su imali potrebe, siromašni ljudi iz Konice su pribegavali njemu i tražili pomoć. „Radi saosećanja prema uzdasima siromaha“ davao je i odeću koju je nosio. Svojom velikom ljubavlju grlio je sela Konice, i nalazio načine da pomaže „onima koji behu potrebiti i bolesni“. Veliki značaj starac je davao milostinji. Ona mu beše merilo koje pokazivaše da li je neko dostojan Božanske milosti i spasenja. „Može čovek da bude ravnodušan. Međutim, ukoliko pati zbog nekog bolesnika i ukoliko čini milostinju, nemoj se bojati za njega“.
Starac se našao i pomogao pri iskopavanju starca Prodroma u susednoj Keliji svetog Jovana Bogoslova. I on se začudio, s obzirom da su kosti bile žute, iako se starac Prodrom najviše bavio mulama (prenoseći stvari na njima), a manje monaškim delanjem. Starac je rekao: „Vidi se da je činio milostinju“.
On se žalostio zbog društvene nejednakosti. „Kakvi smo mi Hrišćani. Imamo po dve tri kuće i vikendice, a drugi nemaju „gde glavu da sklone““.
Starac je podsticao ljude da čine milostinju. On je verovao da čovek „ukoliko uzme nešto, prima ljudsku radost. Međutim, ukoliko da, čovek dobija božanstvenu radost. Duhovno uzimanje biva davanjem“.
Starčevo milosrđe nije imalo granica. Sve je razdeljivao i znao potrebe svakoga, pro nego što bi mu zatražili pomoć. Hranu i odeću koju su mu slali sa rasuđivanjem je delio bolesnim ili siromašnim monasima ili deci iz Atonijade. Niko od njega nije odlazio prazan ili neutešen. Uz monaško, ali raskošno posluženje, delio je blagoslove, krstove, brojanice, ikonice, knjige i dr. I duhovno je pomagao. I ljudi su odlazili radosni i uspokojeni. Keti Patera svedoči: „On beše čovek koji se neprestano starao da čini dobro, tj. da ne prođe trenutak, ukoliko je moguće, a da ne pomogne čoveku“. A dobro koje je činio imalo je draž i lepotu, budući da ga je činio na svoj način i sa tananošću. On nije želeo da se čovek oseća obaveznim, gledajući ga kao svog brata i pružajući mu lagodnost.
On je lako davao, ali je sa teškoćom uzimao. I kada je uzimao da ne bi povredio nekoga, uzvraćao je na drugačiji način, dajući više od onoga što je primao.
Iako je sam bio oskudoljubitelj, starac je zadržavao nešto novca ili je pozajmljivao od otaca, kako bi razrešavao hitne slučajeve. Kada bi, na primer, neki mladić sa teškoćama dolazio na Svetu Goru i ostajao bez karte, starac mu je smotreno pomagao.
On je mogao da pomaže veštastveno mnoge siromahe, s obzirom da su mu poveravane velike količine novca. Međutim, starac ih nije uzimao. Ponekad je upućivao ponekog sa potrebama pogodnoj osobi koja će im pomoći. Starac nije nastojao da otvori banku novca za milostinju, ali je uspeo da postane riznica blagodati, kako bi duhovno pomagao ljudima. On nije ličio na zatvoreni bunar, već na izvor koji neprestano teče. Voda njegova je napajala drveće, ptice, divlje životinje i opet je preticala.
Ukoliko bi video nekoga sa posebnim potrebama, on mu je davao svoje srce i obavezno neki blagoslov. U slučajevima kada nije imao ništa drugo, davao je svoju brojanicu ili svoj džemper.
Zarad velike svoje ljubavi on je žrtvovao i svoju pobožnost. On nije oklevao da poklanja i svete stvari, koje je posebno poštovao. Dao je krst sa Časnim Drvetom, koji je nosio ili kutijicu sa zubom svetog Arsenija, koju je nosio oko vrata da bi za krštavao bolesnike i đavoimane. Samo onaj ko je znao njegovu plamenu ljubav prema svetoj Efimiji može nekako da shvati njegovu žrtvu, tj. spremnost da se liši dela njenih časnih moštiju, koje su, po ustrojstvu Božijem, došle u njegove ruke, čak i više puta. Jer, svetiteljka je uredila da on višekratno dobije blagoslov od njenih časnih moštiju. Na kraju je ostao bez telesnog prisustva svetiteljke, koju je veoma poštovao. Slično je bivalo i sa ikonama, koje su projavile čudesna znamenja.
Izraz njegove ljubavi bila je i grdnja i ruženje onoga ko je zastranio. Majka bije dete i ono ne odlazi od nje. Slično su i ljudi shvatali njegovu ljubav i blagonaklono primali njegove opomene i grdnje. Oni su znali da je on bio u pravu i osećali zaštitu.
Divljenje je izazivala i njegova nezlobivost. Ljudima koji su ga osuđivali i bili neprijateljski raspoloženi prema njemu, on je opraštao i molio se za njih. Ukoliko bi saznao da su pali u iskušenje ili potrebu, hitao je da pomogne sa sastradavajućim srcem, kao da su mu bili rođena braća. „Ukoliko ne opraštamo drugima, mi se nalazimo izvan raja“, osobeno je naglašavao.
Starčeva ljubav se prelivala i grlila i divlje životinje.
One su je osećale, prilazile mu i jele iz ruku njegovih. Govorio je: „Reći ću Hristu: „Hriste moj, pomiluj mene, životinju“. I ukoliko me upita: „Da li ti miluješ životinje“, šta ću mu odgovoriti“.
Zaista, on ih je milovao i voleo kao stvorenja Božija. On je govorio: „Jadne one, s obzirom da ne očekuju drugi raj“.
Odlazeći sa Katunakije, on je u keliji ostavio jedno mače. Iz sažaljenja je, pak, žrtvovao dva dana, te je otišao da ga uzme. U Panagudu je ispred vrata noću dolazio neki tuđi mačak i maukao. Starac je ustajao, čak i kada je bio bolestan, i otvarao mu vrata kako bi prošao do mesta za sušenje veša, kako bi jeo ili se zaštitio od hladnoće i kiše.
Gospodin Drositis Panajoti, počasni predsednik žalbenog suda, svedoči: „Starčeva ljubav je bila neuporediva, grleći sve ljude, tvorevinu, čak i demone. Video sam ga kako u svoju keliju prima i grli neznanca druge vere, sa toplinom i srdačnošću kao da mu je ljubljeni brat. Čuo sam od njega samog da se sa suzama molio za demona, koji mu se pojavio i narugao mu se. Video sam ga još da se sa nežnošću i ljubavlju brine o biljkama, mravima, pticama i drugim vrstama životinjskog carstva“.
Duša je vrednija od tela. I duhovno milosrđe je neuporedivo uzvišenije od veštastvenog. Pošto se sam smireno potrudio i stekao vrline, on je smireno iz ljubavi razdeljivao svoje tajinstvene doživljaje, što beše njegovo najveće dobročinstvo. On je davao duhovno milosrđe i veoma potvrdno pomagao u veri nejake ili klonule duše[2].
Iz navedenog razloga on je pretrpeo „duhovno prolivanje krvi“, kako je nazivao otkrivanje „nenaučenih tajni“[3] . Znak ljubavi savršenih jeste nemoć da se bilo šta zadrži za sebe.
Sav život starčev beše davanje, ispražnjenje, žrtvovanje na mnoge načine, u svakoj prilici. On je govorio: „Ukoliko čini dobro, čovek se rastače, sav je dobar i ostavlja sebe (ne gleda na sebe). Ukoliko tuđe teškoće učini svojima, on nema ni jednu sopstvenu teškoću“.
Moleći se za bolesne starac je govorio: „Bože moj, pomozi bolesnom, a od mene uzmi zdravlje“, te je sa radošću primao sve bolesti koje mu je Bog slao. Dok je starac bio na lečenju u Konici, Hrisanta (devojčica koja je pomagala Keti Patera) se razbolela od raka na crevima. Starac je sastradavao, zakrstio je i molio se. Preklinjao je: „Hriste moj, daj meni rak. Neka ga ja dobijem“. I Dobri Bog se nije oglušio o njegovu molitvu. Na kraju je po svojoj želji dobio veoma bolnu bolest raka, sa kojom je i završio. On je čitavog svog života sastradavao sa bolesnima, a posebno sa bolesnima od raka.
Starac je govorio: „Dolaze ljudi i pričaju mi svoje muke, a moja usta se pune gorčinom, kao da sam pojeo luk. A kada dođe neko ko stoji bolje ili su mu se razrešile teškoće, ja kažem: „Slava Bogu, dali su mi i jedno parče halve“. Kada čujem bol drugoga, ja neću osetiti ništa, čak ni da sedim na slomljenom staklu ili da hodam po trnju. Ukoliko drugi zaista pati, ja mogu čak i da umrem da bih mu pomogao“.
Jedanput se starac molio u crkvici klečeći sa nekim napaćenim mladićem. Osetljivo srce starčevo nije izdržalo, te je počeo da jeca. Suze su mu tekle u potocima i natopile malu ponjavicu. U drugom slučaju Svetogorca sa mnogim iskušenjima, starac je uz jecaje prolio suze. Neki mladić mu je pričao svoje teškoće plačući, a sa njim je i starac plakao. I on mu reče: „Prekini, dete moje. Videće nas neko da plačemo, pa će da pomisli da smo ludi“.
Učestvujući u ljudskom bolu, on je zaboravljao sebe, svoj napredak i svoje bolesti. On se srcem molio, govoreći: „Hriste moj, ostavi mene. Nemoj se obazirati na mene. Pogledaj na ljude koji se muče“.
Njegove suzne i bolne molitve bile su praćene postom i neizmernim trudom. Kada je saznao da nekom mladiću preti telesna i duševna opasnost, danima nije stavio ništa u usta, niti je prestao da se moli, sve dok nije saznao da ju je izbegao.
Starac je postio čitave četrdesetnice da bi pomogao nekoj duši. Postoje određeni poznati slučajevi: za mladića, koji je hteo da sazna volju Božiju o putu kojim da krene, za mladog ne sređenog monaha da bi se utvrdio, za monaholjubivog mladića, ko ji se borio da pobedi jednu strast, i za drugog nejakog monaha da bi uznapredovao itd.
Čitavog svog života on je postio, trudio se i molio za narod Božiji, pokretan svojom velikom ljubavlju. Ona beše pokretačka sila. Njegovi podvizi i molitve odisali su miomirisom ljubavi.
Evo još jednog događaja, koji pokazuje razmere njegove ljubavi. On sam je ispričao: „Ovih dana osetih veliku ljubav prema svima. Širio sam ruke i hteo, da je bilo moguće, da obujmim i drveće“. I on je činio osobeni pokret, kao da je hteo da zagrli neku veoma dragu mu osobu.
Da bi dostigao do mere savršenstva, do istinske ljubavi, starac na sebe nije mislio. Zamrzeo je samoljublje, a na njegovo mesto je stavio ljubav prema Bogu i čoveku. Jedan Svetogorac svedoči: „Za starca Pajsija je bilo osobeno da nije mislio na sebe. Ja mu jedanput rekoh: „Oče, obrati malo pažnju na sebe“. A on mi odgovori: „Šta da radim kad dolaze ljudi sa teškoćama? Zar ću na sebe da gledam““.
Čak i u poslednje vreme, pri velikoj iscrpljenosti od čestog krvarenja, kada bi uviđao da postoji potreba, on je zaboravljao svoje stanje, te je, naslonjen na ogradu svoje kelije ili ležeći na dasci, koja mu je služila za sedenje, „bodrio braću“.
Zaista, ukoliko ne izagnamo samoljublje iz sebe, božanstvena ljubav ne dolazi da se nastani u naše srce. „Božanska ljubav se nalazi u odricanju od duše“[4].
On je o čistoj ljubavi govorio: „Iz svoje ljubavi treba da izbacimo sebe. Inače, ma koliko bila velika, naša ljubav nije čista. Ona je „zaprljana“. Kada, međutim, izbacimo sebe, ona je blistava. Ukoliko u našoj ljubavi postojimo mi sami, znači da ima sastojaka sebičnosti. Ali, sebičnost i ljubav ne mogu da idu zajedno. Ljubav i smirenje su dva brata blizanca, čvrsto zagrljena. Ko ima ljubavi ima i smirenja, i ko ima smirenja ima i ljubavi. Možemo da se trudimo i da se borimo. Međutim, ukoliko naša ljubav nije očišćena i oblistana, mi ne vidimo plodove. Bog je oblagodatio Antonija Velikog blagodaću čudotvorstva, budući da je imao čistu ljubav, dok su trudovi drugih, koji behu stariji, na neki način bili uzaludni“.
Stoga je starac govorio: „Monasi imaju prilike koje svetovni ljudi nemaju. Samo oni mogu da zadobiju božanstvenu ljubav. I dolazi se do posmatranja drugoga kao vlastitog oca, brata, svake babu kao svoju babu, svakog starca kao svog dedu, bez obzira da li je neko lep ili ružan“[5].
Da bi dospeo do ljubavi starac se borio da drži zapovesti Božije. „Ukoliko ljubimo Boga, postarajmo se da držimo zapovesti. Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi [Jn. 14,21]“. Na rečeni način on je očistio svoje srce i postao obitalište Boga ljubavi.
Starac je razmišljao o vrsti ljubavi koju poseduje, te je svojim merilima nalazio da je manjkava. „Da mi je brat rimokatolik, koliko bih plakao? Sada, kada mnogi milioni ne veruju u Hrista, koliko sam plakao“.
Ljudi su osećali njegovu veliku i nesebičnu ljubav. Došlo je jednom da vidi starca jedno dete sa teškoćama i duševnim ranama. Sreo ga van njegove kelije, na stazi, te ga zagrlio i zaplakao se jecajući. Starac ga je utešio i pomogao mu da završi izučavanje. Kada je otišao u vojsku, pisao je starcu pisma, nazivajući ga: „Mili moj tatice“.
Svaki posetilac je slutio njegove velike podvige videći njegovo podvižničko lice, istovremeno osećajući da ga njegova ljubav celog grli. Oni koji bi ga videli po prvi put imađahu utisak kao da su ga godinama poznavali. Oni su odlazili i ostajali vezani za njega. Ljubav starčeva ih je svuda pratila, čak i kada su odlazili iz ovog života, budući da je nastavljao da se moli za njih.
Desetine osoba smatraju da ih je starac posebno voleo. One veruju da su mu bile najdraže, da su bile vezani za njega više od drugih. Svako ga je smatrao svojim i osećao posebnu ljubav prema njemu.
Stvarnost zapravo beše da je starac imao osobitu ljubav prema svakome. Vasceo se davao svakome i voleo je svaku dušu, onakva kakva je, sa strastima i slabostima njenim, kao svog pravog brata i obraz Božiji. Svima je delio ljubav i srce njegovo se nije iscrpljivalo, s obzirom da je bio povezan sa neiscrpnim izvorom, večnom Ljubavlju, Hristom.
On je govorio: „Mene ne zanima kuda ću da idem. Ja sam sebe odbacio. Moj cilj nije da činim dobro zbog raja“. Voleo je „da jadni ljudi, koji žive daleko od Boga, okuse malo raja. Mi smo makar okusili, a oni od sada žive u paklu“. On je od Boga tražio da neko ko je u paklu izađe, a on da zauzme njegovo mesto, što se ne razlikuje od onoga što apostol Pavle govori: Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju [Rim.9,3].
Starac je monahe savetovao: „Uzgajajte duh bratoljublja. Najpre treba da uspokojim svog brata. Potom monaški život postaje raj. Sećam se kako se u opštežiću svako trudio da uspokoji svoga brata. Jer, Hristos je rekao da ono što činimo ubogom bratu, Njemu činimo. Čovek pomaže siromahu, napaćenom. Zamisli šta bi tek radio samom Hristu“[6].
Za međusobne odnose starac je govorio: „Mi uvek treba da počinjemo onako kako drugoga uspokojava, a ne kako nama odgovara, te će svi biti spokojni i postojaće ljubav“.
I nakon svega, tj. budući da je sve dao radi Boga i čoveka, zar ne bi bilo nepravedno da mu Bog ne da obilje svoje blagodati? Bog je uslišavao molitve ljubljenog čeda svog i odgovarao čudima.
Ljubav je bila prirodna vrlina kod starca. „Od malena sam je imao u krvi svojoj“, rekao je. Međutim, kasnije se očistila u kaminu podviga i u uzvišenom kaminu umne i neprestane molitve, te dostigla do božanstvene ljubavi, kako sveti oci nazivaju „snažnu ljubav prema Bogu“[7].
On je ljude mnogo voleo. Kolika je tek bila njegova ljubav prema Bogu?
Neko mu je rekao: „Želim da osetim božanstvenu ljubav“. Starac se nasmešio i odgovorio: „Slušaj, dete prvo pije mleko, zatim kašu ili griz, potom supu. I tek kada poraste, ono jede šniclu. Da je jelo šniclu kada je bilo malo, zar se ne bi zadavilo“. Još je govorio: „Mi treba da dostignemo do ljubavi Božije, tj. da naše srce poigrava. Dok ne dođe božanstvena ljubav, neophodna je neprestana borba. Potom već ne želiš ni da jedeš, ni da spavaš, kao ava Sisoje. Kada postane svestan ljubavi Božije, čovek dolazi u božanstveno ludilo. Šteta, što ljudi ne shvataju rečeno“. Opisujući čoveka koji je došao u stanje božanstvene ljubavi, on otkriva i sebe: „Mače se prevrće i mazi o tvoje noge, okrećući se dole i ližući ih. I ti, zaluđen ljubavlju Hristovom, slično čini kod nogu Hristovih. Čovek se rastače ukoliko ljubav Božija padne na njega u velikoj meri. Debele kosti postaju meke kao sveće. Ukoliko dostigne do božanstvene ljubavi, čovek kao da je pijan. On je porobljen božanstvenom ljubavlju i ni čim drugim ne može da se bavi. On postaje ravnodušan prema svemu, slično onome koga su u stanju opijenosti obavestili da mu kuća gori. On je, naime, ostao ravnodušan i odgovorio: „Pusti je neka izgori“. Stoga nije dobro da čovek dugo vremena ostane u stanju božanstvene ljubavi“.
Bezglasni svedoci starčeve božanstvene ljubavi su nagrizene i izlizane ikone (od toplih celivanja i suza) Presvete Bogorodice i Raspetog Hrista.
Jedanput je starac primio veliku blagodat i osetio veliku ljubav, te nije mogao da izdrži njegova kolena su pokleknula. Njegova velika ljubav izražavala se u bolnoj molitvi za ljude.
On je hteo da voli Boga „iz sveg srca“. Stoga je govorio: „I da je srce naše veliko kao sunce, opet ne bi bilo vredno da ga delimo. S obzirom, pak, da je malo kao jedna pesnica, šta će da ostane za Hrista ukoliko ga podelimo“.
U svojoj poslanici (od 6. 4. 1969. godine) starac piše: „Ukoliko uspe da se oslobodi od svih i od svega, čovek može da oseti veliku ljubav Božiju, koja ga porobljuje i čini slugom Božijim“.
Starčevu ljubav su osetile i šumske zveri i stranojezični beduini. Ona potresa i današnje napaćene mlade. U njegovoj ličnosti oni pronalaze brižnog oca i ljubav, koje su bili lišeni. Mnogi od njih, iako ga nisu upoznali, dolaze i suzama natapaju zemlju njegovog groba. Oni osećaju da ih grli svojom gospodstvenom ljubavlju sa mesta na kome se nalazi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Starčev izraz koji označava ljubav koja ne gleda na uzvraćanje. Nju, dakle, čovek pruža poput vladara koji daruje, ne očekujući uzvraćanje. Usled njenog nedostatka proizlaze muke i iskušenja, jer ljudi uglavnom traže priznanje i platu. Starac je sa samo dve reči pokazao pravi stav prema bližnjima.
  2. Up. Poslanice, str. 101.
  3. Ava Isaak, Slovo 85, str. 326.
  4. Ava Isaak, Slovo 69, str. 272.
  5. Prepodobni Maksim Ispovednik, O ljubavi, Dobrotoljublje, tom 2, str. 15: „Iz nejednakosti u ljubavi poznaj da je daleko od savršene ljubavi onaj za koga se pretpostavlja da sve ljude podjednako voli“.
  6. „Onaj ko ljubi Gospoda, prvo je brata svog zavoleo. Potvrda prvoga je drugo“, Lestvica 30,15.
  7. Kalist Katafigiot, „O božantvenom sjedinjenju i zriteljnom životu“, Dobrotoljublje, tom 5, str.14.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *