NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
16. Molitva – starčevo pravilo
 
Glavni starčev podvig čitavog njegovog života beše sticanje molitve. Verovao je da je njegovo služenje molitva. Drugi podvizi su postojali da bi pomogli molitvi. Ona je, prema svetom Isaaku Sirinu, delanje dostojno pohvale: „Blažen je onaj ko je sva telesna delanja pretvorio u trud molitve“[1].
Starac je isprobao sve načine i vrste molitve. Još kao svetovnjak čitao je službu i slušao molitvu. Kao mlad monah je ne štedeći se učestvovao u sabornom bogosluženju i dobro je naučio poredak i pravilo. U Stomiju nije propuštao ništa što predviđa pravilo. Služba mu je svakog dana trajala pet sati, osim pravila.
Kasnije je on savetovao mladog monaha, koji je otišao sam u keliju i sa revnošću se predao molitvi, da malo čita i službu, s obzirom da će inače da se trese kada vidi brojanicu. Rečena stvar se, nažalost, dešava, a ima i druge neprijatne posledice. Molitva je jaka i suva hrana, a neki imaju potrebu i za mlekom.
Veliki značaj on je davao nastrojenju uma. Iz svog iskustva je savetovao kako u molitvi da koristimo slobodno vreme: „Da bi duhovni život bio lak, mi ne treba da silimo sebe, nego da pitamo svoj um: „Hoćeš li da vršimo službu, da čitamo Psaltir, da izađemo u šetnju i da izgovaramo molitvu ili moleban sa poklonima“. Na taj način se on ne umara, s obzirom da sve što čini biva sa raspoloženjem“.
„Kada nam je duša neraspoložena i ne možemo da činimo poklone, molimo se sedeći, čitajmo, činimo ono što nas privlači. Kada dete nema ješnost, ne možeš da ga primoraš da jede.
Daješ mu ono što želi. Potom, pošto ozdravi, ono jede i leblebije. Slično je i sa dušom. U molitvi treba da učestvuje čitavo srce. Duhovno [pravilo] treba da se vrši srcem. Duhovno uzimanje daje se samo duhovnim davanjem, kroz žrtvu“.
„Da bi se čovek molio neophodna je priprema. Molitva je opštenje sa Bogom, tj. zajedničarenje koje prima blagodat Božiju na drugačiji način. U Svetom Pričešću se prima Biser, a u rečenom opštenju postoji Božanski oganj“.
Proučavanje duhovnih knjiga sabira um, zagreva srce i priprema za molitvu. Starac je govorio: „Noću, pre pravila nije neophodno poučavanje, budući da je um čist i odmoran“. Naročito je „proučavanje Svetog Jevanđelja neophodno radi osvećenja duše, makar i ne shvatali potpuno njegov smisao. Čitajte sadržajne knjige, kao što je ava Isaak Sirin. Jer, i jedna rečenica koja se pročita sposobna je da te, duhovnim vitaminima koje sadrži, hrani nedelju dana, mesec dana. Ja vidim da danas mnogi čitaju i osećaju neko zadovoljstvo, ali ih se ne dotiče ono što čitaju i ne ostaje ništa. Oni ono što čitaju uzimaju olako. „Naslikana voda ne gasi žeđ“, kaže ava Isaak. Sećam se, malo sam čitao od svetih otaca, ali sam beležio i poredio se sa njima. I video sam koliko se daleko od njih nalazim i ogledao sam sebe“.
Pojanje je predstavljalo naročiti sastojak starčevog života. Voleo je pojanje, iako ga je smatrao nesavršenom molitvom. Pojao je na sabornim bdenjima i na Liturgiji u svojoj kolibi.
Muziku, iako mu se pružila prilika, nije želeo da nauči. Međutim, na delu je veoma lepo pojao umilno, pobožno i nadahnuto. Imao je muzički osećaj. Ceo bi se potresao, sav bi postajao obožen, glas bi mu ishodio iz srca, prenosio bi te na nebesa. Imao si utisak da stoji pred Bogom. Naročito je voleo određene delove koje je znao napamet. Nilovo „Sila“, Papanikolajevo „Dostojno“ osmog glasa, Fokaeosovu „Heruviku“ četvrtog glasa, „Ispovedajte Gospoda“, „Od mladosti moje“, dugo „Bog Gospod“, „Pričesne“ drugoga glasa, duge podobne, Bogorodičine dogmatike i dr. Starac je govorio: „Ukoliko na nekom bdenju otpojemo i ponešto dugo, dobija se na veličanstvenosti“.
On je preporučivao: „Mi treba da pojemo kada smo u teskobi. Pojanje odgoni demona, s obzirom da je istovremeno i molitva i prezir iskušenja. Pri hulnim pomislima ne treba da izgovaramo molitvu, s obzirom da bismo otvorili rat sa đavolom, koji bi nas još više napadao. Pojmo i đavo će se rasprsnuti zbog prezrenja“.
Osim pojanja, starac je vršio i neprestano slavoslovlje. „Slava ti Bože, slava ti Bože“, govorio je iz svog srca, stalno ponavljajući. Radilo se o prelivanju blagodarnosti prema Gospodu.
On je preporučivao: „Bolje da izbegavamo molitve koje sami sastavljamo, osim ukoliko se radi o izlivanju srca“.
Starac se uspokojavao kada bi bdeo moleći se sam u svojoj keliji. Učestvujući na sabornim bdenjima, on je pojao zajedno sa drugima. Ponekad je [službu] pratio ćuteći, a potom je ponirao u sebe i izgovarao molitvu, kada je možda bio prisutan, a možda i ne. Molitvu nije merio satima, tj. koliko će se reči izgovoriti, ili koliko će se brojanica okrenuti. Zanimalo ga je uglavnom da molitva bude čista, da stiže do Boga i da ima ploda. Govorio je: „Sve drugo je da izguramo noć i da pričamo da smo mnogo sati bili na bdenju“.
Starac je uglavnom zavoleo i negovao molitvu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“, koju je kao mali naučio od svoje majke. Od Sinaja pa nadalje, molitva je, uz neke izuzetke, zamenjivala sve službe. Ona mu je postala disanje, hrana i sladost. Bio je dostigao do stanja da mu se „um pogružava u molitvu“ i da mu se molitva nastavlja i u snu.
Veoma je nastojao da se njegova neprestana molitva ne prekida. Izgovarao ju je i pri rukodelju i na putu i kada je bio sa ljudima. Svugde i svagda. Radeći grube poslove, on bi na kratko ostavljao rad, kleknuo na nekom mirnom mestu, i pogružavao se u molitvu, sve dok ga neki posetilac svojim glasom ne bi povratio. Njegov uobičajen stav u molitvi beše klečanje sa rukama i glavom prilepljenim za pod. Od mnogočasovnog klečanja kolena su mu se razbolela i sa teškoćom su ga držala kada je silazio nizbrdo.
Nije moguće govoriti o starčevoj molitvi, s obzirom da su njegovi duhovni putevi nesagledivi i neizrecivi. Kako da budu opisani tajanstveni uzleti njegovog uma i njegovo misleno uznošenje, kada su nam sasvim nepoznati? Ono malo što je opisano, nejasno pokazuje njegovo duhovno delanje, ali ne otkriva tačno njegove razmere i duhovno stanje.
On je jednom rekao mladom monahu: „Ja sam u tvojim godinama svake noći imao proslavu“, podrazumevajući svoju noćnu molitvu, koja predstavlja „delanje sladosti“[2].
Jednom se on molio klečeći u šumi kad ga je ujela škorpija. Međutim, on nije prekinuo svoju molitvu.
Njegov um se lako i veoma brzo prebacivao na molitvu, gubeći dodir sa okolinom i postajući kao „nebiće“. Čak i kada je putovao vozilom, ili se nalazio sa drugima, u sebi je izgovarao molitvu. Očevici svedoče: „On se sav pogružavao u Boga, postajući jedno sa Njim“.
Poznati učeni i vrlinski jeromonah Atanasije Ivironski, istaknuta ličnost Svete Gore, pričaše blaženopočivšem ocu Atanasiju Stavronikitskom: „Kada umrem reci ocu Pajsiju da se pomoli za mene. Neka uhvati Presvetu Bogorodicu za skut i neka joj viče: „Atanasija, Atanasija““… A starac tada beše mlađi i većini nepoznat.
Starac je smatrao da je prirodno da se monah preda molitvi: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Jedan mladi monah je starcu rekao da mu se umara grlo kada sam čita službu. „Imamo i brojanicu“, odgovorio je on, kako bi ga podstakao na molitvu.
On je govorio: „Ime Hristovo je svemoguće. Molitva je strašno oružje protiv đavola. Pre molitve treba da se ispovedamo Bogu, pošto najpre sve kažemo starcu. Potom dolazi srdačna molitva. Na taj način svakog dana postavljamo dobar početak“.
„Molitva treba da se izgovara umno, a ne naglas. Stoga se i zove umna molitva. Ona ne treba da se izgovara ni mnogo žurno (brojanicu od sto ne treba okrenuti za manje od minut i po, inače molitvu nećemo osetiti, kao što, kada žurno jedemo, ne osećamo ukus hrane), niti mnogo sporo“.
Na pitanje: „Šta će nam pomoći u molitvi“, on je odgovorio: „Osećanje vlastite grešnosti i blagodarnost zbog darova Božijih čine da molitvu izgovaramo pažljivo, a ne nepažljivo. Ona kasnije postaje i navika. Ukoliko upoznamo sebe i pomislimo na svoju neblagodarnost, mi ćemo hteti da izgovaramo molitvu. Ukoliko se probudimo i [shvatimo] da smo u snu izgovarali molitvu, te je nastavljamo i na javi, za nas počinje duhovno svitanje“.
Starac je želeo da podvizavanje prati molitvu. Spoljašnja obeležja koja navode sveti oci u Dobrotoljublju on je smatrao samo pomoćnim: stoličica, mrak (,ja palim sveće i molim se“, govorio je) savijanje glave, disanje itd. Ukoliko se pomoćna sredstva prenaglase, može doći do duševnotelesnih zastranjenja ili prelesti. On je disanje prihvatao, ukoliko se prirodno, a ne veštački, poveže sa molitvom.
On je naznačavao opasnosti zastranjenja u delatnom upražnjavanju molitve, ali je naglašavao i njen izvesni kraj, govoreći: „Sada je molitva postala moda. Pojedini misle da je molitva nirvana, te sede i izgovaraju je da bi se smirili, ne sećajući se ničeg drugog. Oni pokušavaju da se mole i boli ih glava. Izgovaraju molitvu kao navijeni. Šta? Zar smo mi satovi? Tik tak, tik tak. Međutim, na taj način ne biva svlačenje starog čoveka. Molitvu treba da izgovaramo sa saosećajem. Priznavanje vlastitih grešaka je velika stvar za Hrista. On ga traži od nas. Samo nadu ne treba da gubimo.
Naš cilj nije da steknemo neprestanu molitvu, već da svučemo starog čoveka. Mi treba da se okrenemo unutra, da poznamo sebe, da se borimo da udaljimo strasti. Videći strasti mi treba da ištemo pomoć od Boga. Kasnije ostaje i navika neprestane molitve. Ne treba da se trudimo da bez pažnje steknemo molitvu.
Nemojmo se lenjiti da izgovaramo molitvu. Hristos prihvata da neprestano razgovara sa nama, a mi smo ravnodušni. Ma koliko puta čovek razgovarao (molio se) sa Hristom, nikada se ne kaje“.
* * *
Pošto je na sebi izvršio mnoge probe, trudeći se da primeni ono što piše u podvižničkim knjigama i svetujući se sa iskusnim starcima, starac je došao do jednog pravila. U skladu sa snagama, godinama, vremenom koje je imao, mestu na kome se podvizavao, on je usaglašavao i svoj tipik. On je govorio: „Monah treba da počne da vrši jedan monaški tipik. Svakih deset godina treba, pak, da izvrši preispitivanje svojih moći i da odredi sebi odgovarajući podvig. Dok je mlad, čovek ima veću potrebu za snom, a manju za odmorom, a kad ostari, neophodan mu je veći odmor, i manje sna. Veliku moć ima navika. Ono na šta se navikne, telesni sklop će tražiti kada dođe čas i bez posebne potrebe“.
Njegov tipik je bio otprilike sledeći: u tri popodne (9 po vizantijskom) vršio je deveti čas i večernje, a zatim bi nešto pojeo. Potom je svršavao povečerje i nekoliko sati brojanica. Pre ponoći se budio i počinjao pravilo, i u nastavku službu na brojanici. Pošto bi završio, malo bi se odmorio, i sa svitanjem opet otpočinjao duhovno [pravilo]. Kada ga ljudi nisu uznemiravali, sve časove bi čitao u svoje vreme, a u međuvremenu bi radio rukodelje i izgovarao molitvu. Neko vreme se odmarao odmah po zalasku sunca, a čitavu noć bi bdeo i zatim se malo odmarao ujutro. U podne se nije odmarao.
Nije moguće da se govori o starčevom tipiku dok se kao mlađi podvizavao u Sinajskoj pustinji. Jer, „sav put njegov beše neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu“[3] , i neumorno mnogočasovno rukodelje. Tada on ljude nije sretao, budući sasvim bezbrižan i neometan.
Dok je bio u Keliji Časnog Krsta, on je čitao samo šestopsalmije, kanon iz Mineja i po podne Bogorodičin kanon svetog Nikodima. Ostalo je vršio na brojanici. U Panagudi je okretao tri brojanice (od trista) Hristu, jednu Bogorodici, jednu Časnom Preteči, jednu svetome dana i jednu svom svetitelju [po kome je nosio ime]. Potom ih je ponavljao za žive i opet treći put za upokojene, a molio se i za posebne slučajeve.
Poslednjih godina, uprkos ljudi koji su ga po čitav dan okruživali, on je vršio više od četrdeset brojanica od trista, osim svog pravila i službe.
Starac je Psaltir delio na tri dela i završavao ga za tri dana. Na svakom Psalmu se molio za odgovarajuću vrstu ljudi, saglasno slučajevima po kojima je prepodobni Arsenije bio podelio Psalme i pominjao imena. Na taj način se nije umarao da čita čak ni šest sedam katizmi[4] neprestano.
U Velikoj sedmici starac je svake godine, da bi više učestvovao u stradanjima Hristovim, čitao Jevanđelja stradanja. Od hvatanja Hrista do skidanja sa Krsta, tj. od Velikog četvrtka noću do Velikog petka uveče, on nije sedeo, ni spavao, niti jeo. On je govorio da više vredi da prisiljavamo sebe na neuzimanje hrane u rečena dva dana (na Veliki petak i Veliku subotu), negoli u tridnevlje (Čiste sedmice). On je samo pio po malo sirćeta, da bi se prisećao Vladičinog sirćeta. Tih dana nikome nije otvarao. Ostajao je zatvoren u keliji. Srce mu nije dozvoljavalo da poje. „Prvi put sam doživeo slično stanje“, rekao je pred kraj života u Panagudi.
Starac nije bez razloga kršio svoj tipik, već ga je revnosno držao. Bio je dosledan monah. „Četvorica da me drže, ja svoje pravilo neću ostaviti“, govorio je. I kada je bio vrlo bolestan (usled čega nije mogao da stane na noge) on svoj kanon nije ostavljao. Starac je smatrao velikom duhovnom štetom da ostavi obaveze i ne izvrši svoje monaške dužnosti. „Onoga dana sam“… (klimao je glavom, podrazumevajući da nije dobro učinio).
Poslednjih godina, kada se povećao broj posetilaca i kada mu nisu dozvoljavali da u svoje vreme odsluži večernje, on je govorio: „Da ne bih ostao bez bogosluženja, ja vršim večernje na brojanici ujutro i govorim „Svetlosti tiha“ u vreme kada se sunce rađa“. Istovremeno, on je bio sasvim slobodan. Ponekad, kada je bilo neophodno, žrtvovao je sve radi ljubavi. Vršio je svoje bdenje ne moleći se, već sastradavajući i tešeći napaćenu dušu. Jer, Bog milosti hoće, a ne žrtvoprinošenje [Mt.9,13].
Iz odlomka starčeve poslanice njegovom duhovnom detetu, koji ćemo navesti, delimično se vidi i starčev tipik: „Povodom plana o kome mi pišete, ukoliko imate prilike, pokušajte na kratko vreme sledeće: sa izlaskom sunca započnite prvi čas. Četvrt sata za čas, četvrt sata poklone i brojanice za dečicu (“ za svakog čoveka koji dolazi na svet“), da se sačuvaju čisti u svetu, i za devstvenike, u koje se i mi ubrajamo. Zatim sedeći treba nastaviti molitvu još pola sata, čime se dovršava jedan sat posle izlaska sunca (i okončava) prvi čas. Potom slede dva slobodna sata duhovno iskorišćena kroz poučavanje, molitvu (ukoliko postoji raspoloženje) ili pojanje. Pod slobodnim podrazumevam da se duša lako kreće u duhovnom po svojoj želji, ili u nekom poslu koji ima (rukodelju).
Potom započnite treći čas, kao i prvi, namenjujući ga kliru i narodima radi poznanja istine. Mislim da nije greh da neko govori: „Gospode, koji si Presvetog tvog Duha u treći čas“… I posle trećeg časa treba provesti još dva slobodna duhovno iskorišćena sata ili uz drugi neophodan rad. I šesti čas [treba očitati]. On je posvećen svetu, tj. molbi da Blagi Bog da pokajanje. Potom dva sata posvećujemo slobodnom duhovnom delanju ili odmoru do devetog. Potom vršite deveti čas na isti način, posvećujući ga upokojenima, a potom večernje.
O jelu ne govorim, s obzirom da ćete ga odrediti shodno svojoj izdržljivosti. Jedino ne bi trebalo dolaziti do trenutka nesvestice ukoliko nema borbe, kako bi se posedovala bistrina radi boljeg podvizavanja. Jer, borba se odvija pomislima i neophodno je da um, na početku duhovnog života, ima pomoć kako bi se pronašla istina. Ukoliko, međutim, čovek pronađe istinu, Hrista, smislenost mu više nije neophodna. Jednako, i kada čovek uznapreduje, nije mu neophodno da postiže bistrinu o kojoj govorim, s obzirom da već izlazi iz sebe i kreće se van zemljine teže, prosvećujući se Tvorcem, a ne čulnim suncem, tvorevinom.
Posle večernje i povečerja posle zalaska sunca vrši molitvu tri sata. Ili, pak, zajedno sa povečerjem i svojim pravilom dopuni tri sata. Pomenuto vreme su najbolji časovi za molitvu. Potom odspavajte šest sati, pa na polunoćnicu i jutrenje. Možete ponešto da pročitate, a zatim da izgovarate molitvu. Da ne biste imali zebnju (ili da gledate na sat), ili da gledate brojanice, stavite da budilnik zvoni posle određenih sati za molitvu.
Pokušajte da činite makar i jednu petinu od onoga što vam pišem kako se u vama ne bi stvorio nemir, tj. da vam se ne bi desilo ono što se dešava jadnim mladim bikovima. Jer, oni, ukoliko ih u početku namuče u jarmu, beže čim ga vide i shvate da hoće da ih ujarme u polju“.
Iz rečenog tipika vidimo da je duh starčev bio za veliku duhovnu zauzetost, praćenu, međutim, lakoćom i raspoloženjem.
Drugom svom učeniku, koji se takođe sam podvizavao, on je dao drugi tipik, u kome se vide i druge pojedinosti o monaškom pravilu i posebnom bdenju:
 
1. Monaški tipik
Kada imamo ravnodnevicu (mart, septembar).
U 3 sata popodne: (9 po vizantijskom) deveti čas i večernje.
U 4 sata popodne: večera, osim ponedeljkom, sredom i pet
kom.
Povečerje sa zalaskom sunca.
U 3 sata ujutro: ustajanje.
U 3 do 4 sata ujutro: pravilo.
U 4 sata ujutro: služba.
U 11 sati ujutro: obrok (kada ima jedna trpeza).
U 11 do 3 sata popodne: poslušanje rukodelje.
 
2. Monaško pravilo
1. Jedna brojanica od trista za Gospoda sa činjenjem krsnog znaka i malog poklona, u kome ruka dohvata do kolena. Ne šteti ukoliko se kolena malo saviju. Jer, kolena se ne zamaraju, a stiče se i umilenje, s obzirom da kolenopreklonjenjem pokazujemo svoje služenje Bogu.
2. Jedna brojanica od sto za Bogorodicu: „Presveta Bogorodice, spasi me“, sa malim poklonima i uz činjenje krsnog znaka, kao prethodno.
3. „Slava i ninje… Aliluja“ (3), „Slava tebi Bože“ (triput), uz tri velika poklona.
4. Pedeseti Psalam („Pomiluj me, Bože“…) tihim glasom uz velike poklone, sve dok se Psalam ne završi.
5. Tropari Bogorodici: „Sve štitiš, Blaga… Svu nadu svoju“… itd. sa velikim poklonima.
6. „Tebi slava priliči, Gospode Bože naš“… Slavoslovlje, tihim glasom uz velike poklone.
7. „Dostojno jest“… uz velike poklone.
8. „Slava i ninje… Aliluja“ (3), „Slava tebi Bože“ (triput), uz tri velika poklona.
Pokloni [metanije] mogu da budu česti ili retki, shodno svačijem raspoloženju.
Rečeno je prvi stupanj za nas. Isto ponavljamo govoreći: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj sluge svoje“ i: „Presveta Bogorodice, spasi sluge svoje“. Molitva za svet. Možemo da pominjemo imena onih u nevolji.
I po treći put činimo isto, govoreći: „Upokoji Gospode duše slugu tvojih“ i: „Presveta Bogorodice, pomozi slugama svojim“.
Na kraju okrećemo jednu brojanicu od sto za svetitelja manastira. Potom čitamo službu, a zatim se malo odmaramo.
Pre nego što zaspi, monah treba da prekrsti svoje ruke na grudima i da izgovara zaupokojene tropare, kako bi se sećao smrti.
Pravilo velikoshimnika je 300 poklona i 12 brojanica (od sto), rasofora (maloshimnika) 150 poklona i 12 brojanica, i iskušenika 60 poklona i 6 brojanica.
 
3. Tipik bdenja sa brojanicom
1. „Slava tebi, Bože“… brojanica od trista (3)[5], „Raduj se, Nevesto Nenevesna“… (1)
2. „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“ (3), „Presveta Bogorodice“… (1)
3. „Gospode Isuse Hriste“… (za oce) (3), „Presveta Bogorodice“… (za oce) (1)
4. „Krste Hristov“… (3)
5. „Gospode Isuse Hriste“… (za upokojene) (3), „Presveta Bogorodice“… (za upokojene) (1) Moleban Čitanje.
6. „Gospode Isuse Hriste“… (za dobrotvore) (3), „Presveta Bogorodice“… (za dobrotvore) (1)
7. „Gospode Isuse Hriste“… (za svet) (3), „Presveta Bogorodice… (za svet) (1)
8. „Gospode Isuse Hriste“… (za bolesne) (3), „Presveta Bogorodice“… (za bolesne) (1)
9. „Gospode Isuse Hriste“… (za bratstvo) (3), „Presveta Bogorodice“… (za bratstvo) (1)
Za upokojene, svetima koje posebno poštujemo. Iz navedenog se vidi starčeva sloboda, koja nije vezana tipicima i kanonima. On je dao jednu meru da bi pomogao monahu, ali pitanje sna i hrane nije detaljno odredio. Ostavio je da ih sam monah odredi, shodno moćima i borbenosti svojoj. Svoj uzvišeni život nikome nije nametao. Ne staju svi ljudi u isti obrazac. Svako može lako da uoči pojedine sastojke, kao pokajanje, slavoslovlje, i molitvu za žive i upokojene.
Na kraju ćemo dodati tipik bdenja, koji je starac dao ženskom manastiru za zasebno bdenje u keliji. Tipik je iz poslednjih godina starčevog života. U njemu preovladava molitva za svet.
 
4. Poredak bdenja
Pravilo vršimo na početku, ili na kraju bdenja, kako kome odgovara.
Počinjemo kratkim čitanjem (poučavanjem).
Zatim se molimo na brojanici, govoreći:
1 brojanicu od trista: „Slava tebi, Bože naš, slava tebi“.
1 od trista: „Raduj se Nevesto Nenevesna“.
Zatim, „Slava i ninje. Aliluja, Aliluja, Aliluja, slava tebi Bože“ (triput), „Gospode pomiluj“ (triput). „Slava i ninje“. Pedeseti Psalam. „Pod tvoje blagoutrobije“… Slavoslovlje i „Dostojno jest“. Sve se vrši sa poklonima.
Potom nastavljamo:
1 brojanicu od trista: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“.
1 od sto:“ Presveta Bogorodice, spasi me“.
Zatim vršimo moleban (proizvoljno).
1 od sto: „Krste Hristov, spasi nas silom svojom“.
1 od sto: „Krstitelju Hristov, moli se za mene“ (za pokajanje).
1 od sto: „Sveti (apostole) Hristov, moli se za mene grešnog“ (svetom Jovanu Bogoslovu za ljubav).
1 od sto: „Svetitelju Božiji, moli se za mene“ (svetom Arseniju za zdravlje).
Zatim sledeće prozbe:
Za starce:
1 brojanicu od trista: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj sluge svoje“.
1 od sto: „Presveta Bogorodice spasi sluge svoje“.
Za bratstvo (tj. sestrinstvo):
1 od trista: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas“.
1 od sto: „Presveta Bogorodice, spasi nas“.
Za upokojene:
1 od trista: „Gospode Isuse Hriste, upokoj sluge svoje“.
1 od sto: „Presveta Bogorodice, upokoj sluge svoje“.
Za dobrotvore:
1 od trista: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj sluge svoje“.
1 od sto: „Presveta Bogorodice, spasi sluge svoje“.
Tri brojanice od trista sa opštom prozbom:
„Bože moj, nemoj napustiti sluge svoje, koji žive daleko od Crkve. Neka ljubav tvoja deluje i sve ih privede tebi“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji boluju od raka“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji boluju od malih i velikih bolesti“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji pate od telesnih nedostataka“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji pate od duševnih nedostataka“.
„Pomeni Gospode načelnike (predsednike, tajnike…) i pomozi im da upravljaju hrišćanski“.
„Pomeni Gospode decu, koja su iz nesređenih porodica“.
„Pomeni Gospode nesređene porodice i razvedene“.
„Pomeni Gospode siročad celog sveta, sve napaćene i one pravdovane u životu, udovce i udovice“.
„Pomeni Gospode sve zatvorenike, buntovnike, narkomane, ubice, zločince, lopove i prosveti ih i pomozi im da se isprave“.
„Pomeni Gospode sve u tuđini“.
„Pomeni Gospode sve koji putuju po moru, kopnu, vazduhu i sačuvaj ih“.
„Pomeni Gospode našu Crkvu, oce (klirike) Crkvene i verne“.
„Pomeni Gospode sva manastirska bratstva i sestrinstva, igumane i igumanije i sva bratstva i oce Svetogorce“.
„Pomeni Gospode sluge tvoje koji su u ratu“.
„Pomeni Gospode sluge svoje koji su progonjeni po planinama i ravnicama“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji su kao lovljene ptičice“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji su ostavili svoje domove i poslove i pate se“.
„Pomeni Gospode siromašne, bezdomne i izbeglice“.
„Pomeni Gospode sve narode, imaj ih u svom zagrljaju, pokrij ih svetim pokrovom svojim. I našu milu Grčku danju i noću drži u zagrljaju, pokrivaj je svetim svojim pokrovom, čuvaj je od svakog zla i rata“.
„Pomeni Gospode napaćene, napuštene, onepravdovane, na mučene porodice i daj im bogatu milost svoju“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji pate od duševnih i telesnih teškoća svake prirode“.
„Pomeni Gospode sluge svoje, koji zatražiše naše molitve“.
Upokojeni ne mogu sami sebi da pomognu i očekuju od nas da im pomognemo, kao što zatvorenici očekuju jedan sok.
Pauze u bdenju nema. Ko želi, neka je čini.
Starac je želeo da monah koji se sam podvizava ima tipik, kako bi mu pomagao u borbi. On je savetovao: „U keliji se molitvom spremaj za poslušanje, a na poslušanju za keliju. Na taj na čin ćeš svagda biti miran i radostan. Um, pak, onoga ko je rasejan luta. Čoveku pomaže ukoliko od jutra ima plan, jer mu se neće stvarati zbrka od pomisli“.Onima prema kojima nije imao duhovnu odgovornost i koje nije mogao da prati, starac nije davao pravilo. Neki izučavalac zatraži jednom od starca da mu da pravilo, a on mu odgovori: „Ne mogu. Jer, kada lekar da prepis bolesniku, treba da bude blizu njega da bi ga pratio“. Potom se ograničio samo na davanje određenih korisnih saveta o duhovnom životu.
On je neizmerno poštovao ono što su sveti oci odredili. Jednome [monahu], koji je bez razloga svojeglavo menjao pravilo službe, dao je sledeću primedbu: „U redu, nije svet propao ukoliko promenimo nešto. Međutim, na taj način mi sebe stavljamo iznad svetih otaca“.
Starac je sa poštovanjem i pobožnošću držao crkvene tipike, koji su mu pomogli da dođe do jednog duhovnog tipika i da nađe ono najbitnije, tj. obitavanje u neprestanoj molitvi, koja nas sjedinjuje sa Bogom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ava Isaak, Slovo 23, str. 101.
  2. „Izaberi sebi delanje sladosti, neprestano noćno bdenje, u kome svi oci svukoše starog čoveka, i biše udostojeni obnovljenja uma. U rečenim časovima duša doživljava besmrtni život, čime svlači odeću tame i prima Duha Svetog“, Ava Isaak, Poslanica 3, str. 364.
  3. Lestvica, Žitije prepodobnog Jovana Sinajskog, str. 8.
  4. Ceo Psaltir je podeljen na dvadeset delova katizmi, koje se u manastirima iščitaju za nedelju dana, a u velikom postu dva puta nedeljno, prim. prev.
  5. Brojevi u zagradama označavaju brojanice od trista čvorova.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *