ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
15. Трезвоумље
 
О старцу је уопште тешко говорити. Утолико је готово недостижно говорити о његовом унутрашњем делању. Срце је дубље од свега и човек, и ко ће га познати [Јер.17,9]. Ми ћемо забележити тек понешто о старчевом трезвоумљу (пажњи, будности).
Још као световњак, он је био делатељ трезвоумља. Пазио је на своје опхођење, помисли и осећања. Сваког дана је вршио самоиспитивање. Себи је био поставио правило да не гледа жене у лице. Нека његова рођака се пожалила његовој мајци да јој се ни је јавио. Он је, наиме, није ни приметио, пошто су му мисли и очи биле окренуте на другу страну.
Он није имао обичај да одлази у кафане и избегавао је световне разоноде. Старац је испричао: “Једанпут су лумповали у некој кући. Ја сам спавао у сенари. Молио сам се, као у јаслама, и био сам сав радостан”.
Он је причао: “Дошавши у манастир, почео сам много да се молим. Међутим, на себе нисам много пазио. Прошло је неко време и рекох: “Нешто није у реду”. И схватио сам да ми је недостајало трезвоумље, тј. стална провера самога себе. У почетку је пажња неопходнија од молитве. Молитва не користи уколико нема трезвоумља. Наше биће треба непрестано да буде у трезвоумљу, да примећујемо сваки свој покрет. Више од молитве и поучавања помаже праћење себе самог, пажња (трезвоумље)”.
Да би неговао трезвоумље, старац је на мобама у општежићу радио ћутке по страни. Када је из Катунакије долазио у Дафни, чекао је сам на стени, док не дође час повратка. Када је из Панагуде веома ретко долазио у Кареју, радије је ишао непознатом стазом и у време у које не би сретао људе.
У путу је држао бројаницу и изговарао молитву или се “поучавао без књиге”, тј. размишљао о нечему што беше прочитао.
Он је имао унутрашње духовно делање, ,једино које Бог награђује”. Срце му је било загрејано сећањем на Бога. Ум му је био чист и пажљив. Он се лако узносио и преносио са овосветског у надсветско.
Два монахољубива младића посетише старца у Панагуди при заласку сунца. Старац је био затворио врата и отпочео своја духовна правила. Па ипак, он им је отворио, те седоше у гостопримницу и постављаху му разна духовна питања. Он је одговарао кратко, али је његов ум био негде другде, обузет Богом. Старац као да је био у извансебности. Причао је, али је доживљавао и размишљао о нечем другом.
Од искуства и непрестаног трезвоумног делања његов ум је лако одбацивао страсне помисли и преокретао их у добре и божанствене. У себи је, како се изражавао, начинио “радионицу која производи добре помисли”. Он је о стадијумима помисли говорио: “Онај ко ради на себи, не види погрешке код других. Духовни човек све види чистим, добрим. У почетку се бори да не осуђује. У другом стадијуму се труди да уместо помисли осуде има добру помисао, и у трећем стадијуму све тумачи као добро. И долазе љубав и смирење. Када се ишчисти, душа не да се само труди да има десне помисли, него јој леве чак никако не долазе. Наиме, оно што се чини да је за осуду, она види добрим”.
Старац је говорио: “При нападу помисли, најбољи одговор је презир, тј. да им не дајемо значаја. Разговор са помишљу је опасан. Јер, ни сто правозаступника не могу да изађу на крај са једним малим ђаволчићем”.
Старац је саветовао да избегавамо да негујемо машту. Само када желимо да избацимо неко грешно маштање, ми у свој ум треба да доводимо свештене иконе, [Страшни] суд, Распеће итд. Другачије, искушење ће искористити маштање.
Понекад је старац путовао аутобусом у коме би [обично] била бука. Међутим, он је тихо појао, а бука му је била исон. У Ивиронском скиту често га је посећивао старац М., који је желео да разговара. Старац га је слушао ћутке стојећи, и у себи изговарао молитву. Старац М. се умарао од приче и одлазио. И старац није прекидао своје трезвоумно делање, нити је повређивао свог брата.
Гледајући опште стање, он је говорио: “Секирам се што многи млади монаси нису научили да раде како би сами зарађивали свој хлеб”. Хтео је да каже да нису научили основно монашко делање како би се духовно хранили и напредовали. Једно од њих је и трезвоумље, најважније и неопходно за наше спасење. Познавајући, међутим, потешкоће истанчаног трезвоумног делања за младе и посебно осетљиве монахе, говорио је са расуђивањем: “Почетник који на себи врши танано делање, залуђује се као неискусан рачуновођа у огромном предузећу”. Он је препоручивао да се он најпре позабави грубим недостацима и слабостима.
Старац је примерима наглашавао велики значај трезвоумља: “Неопходна је пажња. Видим људе који у почетку нису пазили на свој живот, те су и до старости исти, па макар постали и калуђери. Уколико неко жели да иде негде, рецимо у Кареју, а расејан је, он и не схватајући иде другим путем, који га одводи другде. Слично се дешава и у духовном животу, уколико немамо трезвоумља. На једну страну полазимо, а нажалост, на другу стижемо. Слично Пицосу, који је кренуо да постане произвођач гаса, али је на крају доспео до ковача новца. Уколико нема трезвоумља, најпре се опушта наша помисао, потом тело и најзад читав човек, и више немамо расположења ништа да радимо, нити рукодеље, ни духовно правило. Опуштамо се стога што нам недостаје непрестано трезвоумље”.
Старчева савест се била истанчала, те није подносила да је нешто оптерећује. Била је осетљива и одбојна према греху, али осетљива и пријемчива за благодат. Он је говорио да је “монах углавном истанчана савест. Наша савест треба да постане танана као папир за цигаре”. Уколико није осећао да му је савест чиста и спокојна, није почињао молитву и подвиг.
Старац је младог монаха, који беше расејан служећи посетиоце, који заборављаше молитву и беше нерасположен, саветовао: “У својој келији увек треба да имаш једну отворену књигу, да би, улазећи унутра, бацио поглед на њу. Треба да имаш и једну малу бројаницу да би изговарао молитву да се не би заборављао”. Речено је сам испробао и применио.
Трезвоумље је увек неопходно за монаха. “У почетку да сабере ум, а касније да не падне у прелест”. Без трезвоумља напади помисли се развијају у страсти и “човек се срозава до сваштаре страсти”.
Он је нарочито наглашавао: “Уколико не хватамо (не пратимо и не осуђујемо) себе, нећемо моћи никада да се исправимо, па макар хиљаду година живели, него ћемо уобличити лажну слику о себи, услед чега ћемо на дан Суда имати безумне захтеве од Бога”.
“За сваки свој поступак треба да питамо себе: “Добро, да ли мене он успокојава? Да ли Бога успокојава”. Уколико заборавимо да радимо речено, и Бога ћемо заборавити”.
“Окренимо цело своје биће Христу и нека свако наше дело, и најнезнатнији покрет, буде онакво какво ће се пред Христом показати, а не како ће се показати пред људима”.
Старац је велики значај и тежину давао трезвоумљу. Њега је оставио и као завет. Монаху који га је пре његовог упокојења упитао на шта највише да обрати пажњу, он је рекао: “На благочашће и пажњу на себе”.

Comments are closed.