NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
15. Trezvoumlje
 
O starcu je uopšte teško govoriti. Utoliko je gotovo nedostižno govoriti o njegovom unutrašnjem delanju. Srce je dublje od svega i čovek, i ko će ga poznati [Jer.17,9]. Mi ćemo zabeležiti tek ponešto o starčevom trezvoumlju (pažnji, budnosti).
Još kao svetovnjak, on je bio delatelj trezvoumlja. Pazio je na svoje ophođenje, pomisli i osećanja. Svakog dana je vršio samoispitivanje. Sebi je bio postavio pravilo da ne gleda žene u lice. Neka njegova rođaka se požalila njegovoj majci da joj se ni je javio. On je, naime, nije ni primetio, pošto su mu misli i oči bile okrenute na drugu stranu.
On nije imao običaj da odlazi u kafane i izbegavao je svetovne razonode. Starac je ispričao: „Jedanput su lumpovali u nekoj kući. Ja sam spavao u senari. Molio sam se, kao u jaslama, i bio sam sav radostan“.
On je pričao: „Došavši u manastir, počeo sam mnogo da se molim. Međutim, na sebe nisam mnogo pazio. Prošlo je neko vreme i rekoh: „Nešto nije u redu“. I shvatio sam da mi je nedostajalo trezvoumlje, tj. stalna provera samoga sebe. U početku je pažnja neophodnija od molitve. Molitva ne koristi ukoliko nema trezvoumlja. Naše biće treba neprestano da bude u trezvoumlju, da primećujemo svaki svoj pokret. Više od molitve i poučavanja pomaže praćenje sebe samog, pažnja (trezvoumlje)“.
Da bi negovao trezvoumlje, starac je na mobama u opštežiću radio ćutke po strani. Kada je iz Katunakije dolazio u Dafni, čekao je sam na steni, dok ne dođe čas povratka. Kada je iz Panagude veoma retko dolazio u Kareju, radije je išao nepoznatom stazom i u vreme u koje ne bi sretao ljude.
U putu je držao brojanicu i izgovarao molitvu ili se „poučavao bez knjige“, tj. razmišljao o nečemu što beše pročitao.
On je imao unutrašnje duhovno delanje, ,jedino koje Bog nagrađuje“. Srce mu je bilo zagrejano sećanjem na Boga. Um mu je bio čist i pažljiv. On se lako uznosio i prenosio sa ovosvetskog u nadsvetsko.
Dva monaholjubiva mladića posetiše starca u Panagudi pri zalasku sunca. Starac je bio zatvorio vrata i otpočeo svoja duhovna pravila. Pa ipak, on im je otvorio, te sedoše u gostoprimnicu i postavljahu mu razna duhovna pitanja. On je odgovarao kratko, ali je njegov um bio negde drugde, obuzet Bogom. Starac kao da je bio u izvansebnosti. Pričao je, ali je doživljavao i razmišljao o nečem drugom.
Od iskustva i neprestanog trezvoumnog delanja njegov um je lako odbacivao strasne pomisli i preokretao ih u dobre i božanstvene. U sebi je, kako se izražavao, načinio „radionicu koja proizvodi dobre pomisli“. On je o stadijumima pomisli govorio: „Onaj ko radi na sebi, ne vidi pogreške kod drugih. Duhovni čovek sve vidi čistim, dobrim. U početku se bori da ne osuđuje. U drugom stadijumu se trudi da umesto pomisli osude ima dobru pomisao, i u trećem stadijumu sve tumači kao dobro. I dolaze ljubav i smirenje. Kada se iščisti, duša ne da se samo trudi da ima desne pomisli, nego joj leve čak nikako ne dolaze. Naime, ono što se čini da je za osudu, ona vidi dobrim“.
Starac je govorio: „Pri napadu pomisli, najbolji odgovor je prezir, tj. da im ne dajemo značaja. Razgovor sa pomišlju je opasan. Jer, ni sto pravozastupnika ne mogu da izađu na kraj sa jednim malim đavolčićem“.
Starac je savetovao da izbegavamo da negujemo maštu. Samo kada želimo da izbacimo neko grešno maštanje, mi u svoj um treba da dovodimo sveštene ikone, [Strašni] sud, Raspeće itd. Drugačije, iskušenje će iskoristiti maštanje.
Ponekad je starac putovao autobusom u kome bi [obično] bila buka. Međutim, on je tiho pojao, a buka mu je bila ison. U Ivironskom skitu često ga je posećivao starac M., koji je želeo da razgovara. Starac ga je slušao ćutke stojeći, i u sebi izgovarao molitvu. Starac M. se umarao od priče i odlazio. I starac nije prekidao svoje trezvoumno delanje, niti je povređivao svog brata.
Gledajući opšte stanje, on je govorio: „Sekiram se što mnogi mladi monasi nisu naučili da rade kako bi sami zarađivali svoj hleb“. Hteo je da kaže da nisu naučili osnovno monaško delanje kako bi se duhovno hranili i napredovali. Jedno od njih je i trezvoumlje, najvažnije i neophodno za naše spasenje. Poznavajući, međutim, poteškoće istančanog trezvoumnog delanja za mlade i posebno osetljive monahe, govorio je sa rasuđivanjem: „Početnik koji na sebi vrši tanano delanje, zaluđuje se kao neiskusan računovođa u ogromnom preduzeću“. On je preporučivao da se on najpre pozabavi grubim nedostacima i slabostima.
Starac je primerima naglašavao veliki značaj trezvoumlja: „Neophodna je pažnja. Vidim ljude koji u početku nisu pazili na svoj život, te su i do starosti isti, pa makar postali i kaluđeri. Ukoliko neko želi da ide negde, recimo u Kareju, a rasejan je, on i ne shvatajući ide drugim putem, koji ga odvodi drugde. Slično se dešava i u duhovnom životu, ukoliko nemamo trezvoumlja. Na jednu stranu polazimo, a nažalost, na drugu stižemo. Slično Picosu, koji je krenuo da postane proizvođač gasa, ali je na kraju dospeo do kovača novca. Ukoliko nema trezvoumlja, najpre se opušta naša pomisao, potom telo i najzad čitav čovek, i više nemamo raspoloženja ništa da radimo, niti rukodelje, ni duhovno pravilo. Opuštamo se stoga što nam nedostaje neprestano trezvoumlje“.
Starčeva savest se bila istančala, te nije podnosila da je nešto opterećuje. Bila je osetljiva i odbojna prema grehu, ali osetljiva i prijemčiva za blagodat. On je govorio da je „monah uglavnom istančana savest. Naša savest treba da postane tanana kao papir za cigare“. Ukoliko nije osećao da mu je savest čista i spokojna, nije počinjao molitvu i podvig.
Starac je mladog monaha, koji beše rasejan služeći posetioce, koji zaboravljaše molitvu i beše neraspoložen, savetovao: „U svojoj keliji uvek treba da imaš jednu otvorenu knjigu, da bi, ulazeći unutra, bacio pogled na nju. Treba da imaš i jednu malu brojanicu da bi izgovarao molitvu da se ne bi zaboravljao“. Rečeno je sam isprobao i primenio.
Trezvoumlje je uvek neophodno za monaha. „U početku da sabere um, a kasnije da ne padne u prelest“. Bez trezvoumlja napadi pomisli se razvijaju u strasti i „čovek se srozava do svaštare strasti“.
On je naročito naglašavao: „Ukoliko ne hvatamo (ne pratimo i ne osuđujemo) sebe, nećemo moći nikada da se ispravimo, pa makar hiljadu godina živeli, nego ćemo uobličiti lažnu sliku o sebi, usled čega ćemo na dan Suda imati bezumne zahteve od Boga“.
„Za svaki svoj postupak treba da pitamo sebe: „Dobro, da li mene on uspokojava? Da li Boga uspokojava“. Ukoliko zaboravimo da radimo rečeno, i Boga ćemo zaboraviti“.
„Okrenimo celo svoje biće Hristu i neka svako naše delo, i najneznatniji pokret, bude onakvo kakvo će se pred Hristom pokazati, a ne kako će se pokazati pred ljudima“.
Starac je veliki značaj i težinu davao trezvoumlju. Njega je ostavio i kao zavet. Monahu koji ga je pre njegovog upokojenja upitao na šta najviše da obrati pažnju, on je rekao: „Na blagočašće i pažnju na sebe“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *