NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
14. Zaljubljenik bezmetežja
 
Čitav život starčev se odlikovao neprestanim pokušajima odlaska u pustinju. Rekao bi neko da se on rodio sa neugasivom čežnjom za bezmetežjem, koja nikada nije utihnula. Od malena on se usamljivao, ištući bezmetežje. Često se peo na planinu i boravio u pećinama ili se verao po stenama. On je podražavao Gospoda, koji se udaljavaše u pustinju i moljaše se [Lk.5,16]. Njegov prvenstveni izbor beše bezmetežni život. Međutim, po domostroju Božijem njegova čežnja se dugo godina nije ostvarila. I umesto da ugase njegovu čežnju, sve prepreke koje su se pojavljivale na putu ka bezmetežju još više je raspaljivahu. Godine podviga u opštežiću, u osobenožiću i u Stomiju, bile su u stvari priprema za bezmetežje.
Na Sinaju se starac naradovao bezmetežju, okusivši njegove plodove i duhovno se obogativši. Živeo je anđelski život, kao bestelesan. On je prilagodio svoj život svetoj pustinji i osećao njenu utehu. Doživljavao je tajne i uzvišena stanja, imajući neprestanu molitvu.
On u svojoj poslanici (8. 5. 1966. godine) iz Ivironskog skita objašnjava: „Ja ne da sam samo prekinuo dopisivanje, nego i svaki susret izbegavam. Ukoliko dalje budem otišao od svetskih teškoća, utoliko ću više moći da pomognem svetu u teškoćama. Jer, trud neće biti ljudski, nego će sam Dobri Bog da deluje na teškoće sveta, ne povređujući samovlasnost [slobodu]“.
U Keliji Časnog Krsta stalno se povećavao broj posetilaca. Starac je preduzeo odgovarajuće mere da bi obezbedio bezmetežje. Ogradio je okolinu i ponovo prekinuo dopisivanje. On (9. 12. 1970. godine) piše: „Moj život, kao monaha bezmetežnika, ne bi imao smisla kad bih se dopisivao. Smisao će imati ukoliko se neprestano budem sećao i molio za svet. Sada, zimi, imam bezmetežje koja mi je neophodno. Leti ne mogu da imam bezmetežje, naročito zbog izučavalaca [studenata]“.
Njegova velika ljubav mu nije dopuštala da doživljava tavorske događaje i da bude ravnodušan prema stradajućem čoveku. On se veoma trudio da izađe iz svog stanja i razgovara sa ljudima. Mali broj ljudi je razumeo njegovu žrtvu, tj. ostavljanje željenog bezmetežja radi bavljenja ljudskim teškoćama. Podvig čitavog njegovog života beše da živi bezmetežno i da pomaže ljudima.
Bogoprosvećeni starac je sa rasuđivanjem odlično povezivao bezmetežje i služenje. On beše uspešan spoj bezmetežnika i duhovnog rukovoditelja. Ličio je na drevne ratnike koji su koristili oružje sa obe ruke, usled čega su nazivani dvostruki dešnjaci. Bezmetežje je koristio na najbolji način. I kada su ga događaji i volja Božija dovodili među ljude, on je otvarao svoje duhovne žitnice i kao dobar žitničar, kao drugi prekrasni Josif, hranio gladan narod Božiji onim što beše sakupio u pustinji.
Starac je uspevao da živi u bezmetežju iako su ga mnogi posećivali i premda ga je ponekad svet gušio. Njemu je pomagalo njegovo bezmetežno pravilo, iskustvo i veliko rasuđivanje, koje je sve i svakoga dovodilo u red. Stoga je sam imao duhovnu podršku, a istovremeno je i ljude uspokojavao.
Starac je govorio: „Mogu da pričam, da se družim sa ljudima, ali posle želim da budem sam“. On je unutra duboko u biću bio bezmetežnik. Još je dodavao: „Onaj ko ne može da živi u pustinji, neka se potrudi da stvori bezmetežne uslove na mestu gde živi. Ukoliko se pobrinemo da odsecamo svoje strasti, i na mestu gde živimo biće pustinja. I ja bih sada (poslednjih godina života) želeo da živim na Atonu sa „nagim podvižnicima“[1]. Ali, mogu li? Duh je srčan, ali je telo slabo [Mt.26,41]. Noću želim da budem sam, a i u toku dana tri sata. Zaista osećam potrebu da se sasvim osamim“.
On je dan upotrebljavao za tešenje napaćenih, a potom bi iskao noćno bezmetežje. On je govorio: „Ukoliko noću imam nekoga u gostima, ne mogu potpuno da osetim bezmetežje“.
Leti je on svakog dana nestajao na nekoliko sati u šumi. Bio je očistio određena mesta da bi se molio, načinivši i sklepanu kolibicu od trske. Čitao je Psaltir, molio se na brojanice i vraćao se u kolibu, gde su ga mnoge duše čekale da bi ga videle.
Možda neko pomisli: „Kakav je bezmetežnik bio starac, kad je čitav dan razgovarao sa ljudima“. „Postoji čovek koji od jutra do večeri priča, i ujedno drži ćutanje, tj. ne govori ništa što nije korisno“[2].
Starac je u bezmetežju služio Bogu. Razgovarajući sa ljudima, on ih je privodio Bogu. Međutim, kao prijatelj i zaljubljenik bezmetežja, uvek je imao čežnju za pustinjom. Stoga je zadnjih godina u više navrata pokušavao da se na neko vreme povuče na pusto mesto. Ipak, nailazio je na prepreke. Posetivši Sinaj, želeo je da ostane u bezmetežju. Slično i u Svetim Mestima. Razmišljao je i o Meteorima i drugim mestima, ali je svuda nailazio na prepreke. Na kraju se molio Bogu da ga udostoji da dve tri godine poživi u pustinji, pre nego što ga uzme iz ovog života. Pokušavao je da se sa jednim ili dvojicom otaca nastani dublje u Svetoj Gori, ali su svi njegovi pokušaji bili bezuspešni. Volja Božija je bila da ostane u svojoj kolibi i da pomaže ljudima, kao što se dvaput jasno osvedočio.
Nakon osvedočenja odozgo da prima ljude i posle pogoršanja bolesti, bio je onemogućen da leti kao slobodna ptica po dalekim pustinjama. Zadovoljio se samoograničenim životom u svojoj kolibi. Ličio je na „usamljenog vrapca“ ili na „pustinoljubivu grlicu“.
Starac je živeo kao u dubokoj pustinji, budući da je njegovo srce iskorenilo strasti i s obzirom da je stekao umno bezmetežje. Dostigao je u stanje u kome je istovremeno mogao „da bude u mnoštvu i da bude sam“[3]. Postigao je da „bude prijatelj svim ljudima i da ostane sam u svom razumu“[4]. On je ostao „nepokretan srcem, boraveći sa ljudima spolja, a sa Bogom iznutra“[5]. Već vrlo rano mogao je da čuje kada hoće ili da ne čuje, da gleda ili da ne gleda.
U zimu 1959. godine posetio ga je neki vojnik u Stomiju. Našao ga je bolesnog u krevetu i rekao mu: „Bolesni ste, oče. Ni ova deca vas ne puštaju da odahnete“.
„Koja deca…? A…, sad sam ih čuo. Nisam obratio pažnju“.
Vojnik je shvatio da starac, pogružen u molitvu, nije čuo glasove dečije družine, koja su se igrala u manastirskoj porti i svojim glasovima potresala svet.
Dok je tragao za pustinjskim mestom van Svete Gore, pokazali su mu lepu pećinu na tihom mestu, ali su mu kazali da u blizini prolazi put i da se čuje buka od vozila. „Ta buka mi ne smeta“, rekao je. „Ukoliko želim, mogu da je čujem ili da je ne čujem, da vidim vozila ili da ih ne vidim. Druga buka je gora kada pokušavaju da me upletu u razne teme“.
Međutim, starac je govorio da u početku „bezmetežje (daleko od sveta) vrlo brzo donosi i unutrašnje bezmetežje u duši uz podvig i neprestanu molitvu, usled čega čoveku više ne smeta spoljašnji nemir[6] .
Starac je iz svog bezmetežnog iskustva govorio: „Bezmetežje je i samo po sebi molitva“. Za jedno bezmetežno stanište [manastir] u svetu govorio je da u njemu napreduju, s obzirom da vole bezmetežje i da, s vremena na vreme, nerasejano žive u kolibicama. Zaista, po avi Isaaku, „bezmetežje je vrhunac savršenstva“[7], i „njegovo časno delo postaje pristanište tajni“[8].
Bezmetežje je dobro, ali je neophodno da se podvizavamo, tj. da vršimo i dela bezmetežja. Osobeno je govorio: „Kakvu ću korist imati od bezmetežja, kada sa sobom imam svoj prijemnik [radio]? Da bi pustinjaku pustinja pomogla, treba da bude ili da postane dobar[9] . Slatko voće na suvim mestima je slađe, negoli na vlažnim, a gorko još više gorči. I dobar čovek u pustinji postaje bolji, dok ostrašćen postaje još ostrašćeniji. Ima nekih koji žele bezmetežje. Oni nalaze tihu kolibu, a zatim ga izbacuju napolje (tj. padaju u nemar i ravnodušnost), te ponekad pročitaju i poneku knjigu“.
Starac je ispripovedao i sledeće: „Ranije, dok je Vatoped bio osobenožiteljni manastir, dogovoriše se dva monaha da pođu u pustinju. Oni uzeše jednu keliju. Jedan je bio podvižnik. Po celu noć je bdeo. Drugi je spavao. Njemu naravno smetahu podvizi njegovog sapodvižnika, te mu govoraše: „Šta radiš po celu noć, te se ne smiriš? Čitaš i ne razumeš ono što Psaltir govori: ,I u noći protiv tebe’ (tj. protiv mene, jer me ne puštaš da spavam noću)“. Iz rečenoga se vidi da je jedan otišao u pustinju radi uzvišenijeg duhovnog života, a drugi radi višeg telesnog života, radi udobnosti“.
Starac je još naglašavao: „Da li oni koji žive u bezmetežju upotrebljavaju ćutanje (tihovanje) ili vode razgovor sa pomislima? Ukoliko razgovaraju sa pomislima brbljiviji su i od brbljivaca. Jer, brbljivog opominju, grde, te se pomalo ispravlja, dok drugi ima utisak da je i bezmetežnik i sebi čini veliko zlo. Da bi čovek bio bezmetežnik treba da ima umnu molitvu“.
Ona je i svrha bezmetežja. „Sadržinsko delo bezmetežja jeste prebivanje u molitvi“[10].
Starac je smatrao da su neophodni određeni preduslovi da bi neko pošao u pustinju. Ili čovek treba da ide kao poslušnik kod starca, ili da prođe kroz poslušanje u opštežiću. On je govorio: „Ukoliko mlad monah ode da živi sam u bezmetežju sa svojom voljom bez nadzora, čak i da ne postane đavoiman, opet neće imati napretka“. Jednog mladog kaluđera, koji je tražio da ide u pustinju, starac je odvratio govoreći: „Sada ne možeš da živiš sam u bezmetežju“.
Jednog starca Svetogorca, koji je živeo sam u keliji i gubio se u beskorisnim brigama, ne nalazeći duhovnu utehu i spokojstvo, starac je savetovao: „Uzmi Dobrotoljublje i svoju brojanicu i izađi među kestenove“.
Na pitanje kako čovek može da živi u bezmetežju na Svetoj Gori, on je odgovorio: „Može, ukoliko živi neprimetno i ne stvara veze sa svetovnjacima“.
Starac je pomogao ocima koji su imali pretpostavke da žive bezmetežni život. Zahvaljujući njemu, mnoge kelije su oživele i nastala su bezmetežna ognjišta.
Starac je bezmetežni duh živeo i predavao. On je imao velika očekivanja i mnogo nade u bezmetežje, verujući da će „iz njega proizići preporod Crkve“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Saglasno svetogorskom predanju postoje sedam, a po nekima dvanaest, monaha koji žive u pećinama Atona i mole se za vasceli svet. Kada jedan od njih umre, drugi zauzima njegovo mesto, te ih je uvek isti broj. Neumesno ih zovu „nagi“, s obzirom da nose stare rase i ne brinu se ni o čemu.
  2. Ava Pimen, Izreke staraca, R6 65, 329 a.
  3. Dobrotoljublje, tom 4, str. 20.
  4. Ava Isaak, Slovo 58, str. 239.
  5. Lestvica 31, 43.
  6. Poslanice, str. 110.
  7. Ava Isaak, Slovo 23, str 100.
  8. Ava Isaak, Poslanica 3, str. 362.
  9. I sveti Jovan Lestvičnik (27, 5) ostrašćenima zabranjuje da sami žive u bezmetežju: „Nijedan čovek koji je podložan gnevu i gordosti, licemerju i zlopamćenju, ne treba da se usudi da vidi ni traga od bezmetežja“.
  10. Ava Isaak, Slovo 85, str. 346.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *