NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
12. Anđeo mira
 
Starac je govorio: „Mir je duh Božiji, a suprotno (uznemirenje, smutnja) dolazi od đavola“. Zaista, „mir duše potvrđuje da je Bog uvek prisutan uz nas i da u nama boravi“[1]. „Onaj ko je lišen mira, lišen je Božanske blagodati“[2]. Mir je plod blagodati i obitava u smirenim i čistim srcima.
Pomenuti mir je starac zadobio unutrašnje. On beše blagodatno stanje, koje je smatrao uzvišenijim od molitve. Zadobio ga je prvenstveno odbacivanjem strasti i u glavnom svojim opštenjem sa Načelnikom mira[3] kroz neprestanu molitvu. I duh [mira] se razlivao na sve oko njega, primećujući se u govoru, pokretima, u tihom ali iskričavom pogledu, u rukodelju, u načinu na koji je primao i ispraćao goste, a posebno u molitvi. U njegovoj blizini svako bi disao drugačiji vazduh.
Starac je veoma pazio da ne potpadne pod uticaj „nemirnog svetskog duha, koji je svet učinio ludnicom“, podvizavajući se da održi svoje mirno stanje. On je uvek svoj sat namerno navijao po malo unapred. Kada je išao u posetu kretao je ranije, da se ne bi kretao užurbano i uznemireno i da bi sprečio da stanje žurbe ima uticaja na njegovu molitvu. Pre svega, želeo je da se u crkvi molimo u miru. Kada bi u vreme službe video nered, koji je pravio zbrku, delovao bi sa rasuđivanjem i povraćao red.
Ljudima je pričao: „Mir sveta će proizaći iz unutrašnjeg mira. Udruženja mira ne mogu da pomognu“.
Njegovo sticanje je povezivao sa pokajanjem i „dobrim poretkom“[4]. Govorio je: „Pravi mir dolazi, ukoliko se čovek unutrašnje sredi i pazi da ne daje povod. Jer, iskušenje pokušava da mu oduzme mir nepredvidivim napadima“.
Mladi monah ga je upitao šta da radi kada ne stigne da obavi duhovno pravilo na vreme, te se uznemirava i sekira. On je odgovorio: „Pomoli se pomalo na brojanici za sebe, za žive i upokojene, u miru, bez žurbe, a zatim, kada bude prilike, dopunićeš i ostalo“.
Kako je naglašavao, mir pomaže u podvigu: „Kada duhovni sklop ima mir Božiji u sebi, vitamini mu nisu potrebni. A kada nema mira ne pomaže ni mnogo vitamina, ni mnogo hrane. Stoga u podvigu mnogo pomaže unutrašnje stanje. Mir je hranio svete. Stoga jadni svetovnjaci jedu i meso i ne mogu da izdrže. Njima drhte noge i ne mogu da poste, s obzirom da žive u nemiru i zebnji, i žuč se neprestano luči u njima. Ukoliko se čovek sredi iznutra, i malo hrane ga nahrani“.
Jednom su ga upitali:
„Zašto se dešava da pojedine duše zbog beznačajnih događaja gube svoj mir“.
„Nedostaje budnost. Neophodna je budnost, s obzirom da nečastivac iznenađuje. Ali, pomenuti mir nije pravi. Čovek misli da gubi mir. Međutim, pridodato je smućenje na smućenje. Onaj ko ima pravi mir, sve opravdava“.Starac je posebno za monahe govorio: „Oni nemaju opravdanja da ne budu krotki, s obzirom da nemaju odgovornosti. Samo treba da paze na sebe. Kada same sebe srede, imaće i krotost. Ma šta da im kažu, moći će da podnesu. Ukoliko je naše biće sređeno i nalazi se u trezvoumlju, neće nas ni malo uznemiriti ni kad nas psuju“.
Ištući mnogoželjeni mir, ili bolje, Boga mira, nemirne duše su pribegavale starcu. On sam beše mirno pristanište, koje nisu uznemiravale svetske bure. Čak i kada je trebalo da iz svog odgovornog položaja naruži ličnosti i stanja, da se razgnevi „gnevom najpravednijim“, mir njegov nije odlazio, s obzirom da nije dejstvovao ostrašćeno, već bestrasno, iz revnosti prema Bogu i ljubavi prema zabludelom čoveku. Za njim je starac više patio negoli sam čovek za sobe. Iako je učestvovao u mnogim pitanjima, Bog je njegovo srce čuvao, te ga nikada nije napuštao mir koji prevazilazi svaki um [Fil.4,7]. U njegovoj blizini smirivali su se ljudi, pripitomljavale se i divlje životinje.
Došao je u Panagudu neki mladić, uznemiren i očajan, sa konopcem u ruci. On reče: „Ili ćeš mi pomoći, starče, ili ću se pred tobom obesiti“. Starac ga uhvati za ruku i odvede u sobu za goste. Oni porazgovaraše i ubrzo izađoše van. I mladić otide radostan, bez konopca, pun mira i nade.
Starac nije bio samo miran, nego i mirotvorac. Mirio je decu sa roditeljima, bračne parove koji su bili pred razvodom, pretpostavljene sa službenicima i svaku dušu koja mu je pristupala sa Bogom i bližnjima, pošto bi je najpre izmirio sa samom sobom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Kronštatski, Moj život u Hristu, str. 100. prevod arhim. Mihaila Konstantinidu, izdanje „Bašta Bogorodice“, Solun 2003.
  2. Sveti Nektarije Pentapoljski (Eginski), Poznaj sebe, str. 207, izdanje „Sveti Nikodim“.
  3. On (Hristos) je mir naš (Ef.2,14).
  4. Ava Isaak, Slovo 73, str. 289.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *