NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
11. Poverenje u Božiji promisao
 
Starac je imao veliku veru u Boga i savršeno poverenje u Božanski promisao. Stoga je govorio: „Hiljadu posto sam siguran da će mi Bog, ukoliko sada nekome dam svoj džemper, dok dođem do svoje kolibe, poslati drugi. Ali, u početku, da bi nas oprobao[1], On nas ostavlja da se unekoliko prehladimo i da se razbolimo. I tada treba paziti. Neka niko ne kaže: „Hriste moj, ja sam ga radi ljubavi prema tebi dao, a ti si me ostavio da se razbolim““.
On se nikada nije uznemiravao, niti gubio nadu, ma koliko se stvari činile teške i zloslutne, bilo da se radilo o ličnim neprilikama, o nevoljama okoline, ili pak crkvenim, narodnim i međunarodnim. On je video rastuće dejstvo i vlast zlog i njegovih oruđa, ali je znao i obznanjivao da „Neko drugi drži uzde“. Na svojstven način je govorio: „Đavo ore, ali Hristos seje“. Verovao je da „Bog ne dopušta da se dogodi nikakvo zlo, ukoliko iz njega ne proizlazi neko dobro ili se, u najmanju ruku, ne sprečava neko veće zlo“.
Nada, koja „nikada ne postiđuje“, pratila ga je čitavog života, a ponajviše u teškoćama. U mraku i magli on je govorio o vedrom nebu. Očajnim dušama je govorio: „Sve će biti dobro, blagodaću Božijom“. Čoveku koji se brinuo zbog neprijateljskih napada na našu otadžbinu, on je dao odgovor koji donosi nadu: „I kada bi mi rekli da nema ni jednog Grka, ja se ne bih sekirao. Može Bog da podigne jednog Grka. Dovoljan je i jedan“. Još je verovao: „I samo jedan Hrišćanin da ostane, Hristos će izvršiti svoj plan“. I dok su drugi pričali o budućem neprijatnom razvoju u narodu i sejali strah, starac je prenosio vedroumlje [optimizam] i nadu. Pričao je o vaskrsloj Grčkoj i o ponovnom sticanju Svete Sofije [u Carigradu]. „Postoji i Bog. Gde si Boga stavio“, rekao je jednom kliriku, koji je video mračnu budućnost otadžbine.
Starac je govorio: „Da nisam imao poverenje u Boga, ne znam šta bih postao. Čovek deluje do jedne tačke, a potom deluje Bog. Imajmo potpuno poverenje“. I starac nije mislio na neku neodređenu nadu, već na opipljivu izvesnost, posvedočenu bezbrojnim primerima.
U svom životu on je bezbroj puta iskusio preduzetništvo Božije na razne načine. Kao vojnik imao je jedno Jevanđelje i poklonio ga. Potom je tražio Jevanđelje, da bi čitao Reč Boži ju. Za Božić su poslali u njegovu jedinicu dvesta paketa, i samo u njegovom je bilo Jevanđelje.
U Stomiju je starac jedanput dao nekom siromahu svoju majicu i ostao samo u podrasniku. Silazeći u Konicu radi poslova, svratio je do pošte. Našao je paket sa majicama. Starac je verovao: „Ako sam daješ, i Bog tebi daje“.
* * *
U Katunakiji mu je telesni sklop imao potrebu za nečim slatkim, a nije imao ničega. Uskoro je došao posetilac koji mu je doneo smokve i grožđe, govoreći: „Evo nešto za tebe“. I starac je zablagodario Bogu.
* * *
Jednom je idući putem našao neku lepu veliku pečurku. „Slava Bogu, u povratku ću je ubrati da bih je pojeo za večeru“. Pošto se vratio, neka živuljka je bila pojela pola pečurke. Ne žalosteći se, on je opet zablagodario Bogu, pomislivši: „Slava Bogu. Eto koliko je trebalo da pojedem“. I on je ubra. Kada je sutradan izašao iz svoje kelije, čitav prostor je bio pun pečurki. I opet je zablagodario Bogu. „Slava Bogu“ i za jednu, i za pola, i za mnogo pečurki.
* * *
Njegovo duhovno čedo priča: „Otišao sam u Keliju Časnog Krsta da vidim starca. Video sam neke papuče, koje mi se učiniše malo čudne. Odozdo su imale kožu, a odozgo kao da su bile pletene od vune. Nikada nisam video slične. Ja upitah:
„Gde si ih našao, starče“.
„Uzmi ih“, reče mi.
„Starče, šta će mi. Pitao sam samo iz radoznalosti“.
„Ne, uzećeš ih. A meni će doneti druge, nove“.
Popustio sam pred njegovom upornošću. Uzeo sam ih i ne želeći. Pre nego što sam otišao, dođe jedan monah iz Stavronikite noseći neki paket. Starac reče: „Hajde da ga otvorimo, da vidimo šta nam donosi pošta“.
I on ga otvori: uz druge stvari beše i jedan par papuča.
„Eto, vidiš“, reče mi on“.
* * *
Kod starca se jedanput našao neki posetilac kome beše hladno. „Šta da ti dam, bre dete“, reče mu on. Tražio je i nije našao ništa, te mu dade džemper koji je nosio. Čim je posetilac otišao, u istom času dođe neko i donese mu paketić u kome beše jedan džemper. Starac je ispričao: „Jedne godine (možda 1971. godine) bio sam bolestan petnaest dana. Imao sam vrućicu, groznicu, bez peći, sam. Nisam mogao da skuvam ni jedan čaj, niti sam mogao da izađem van. Verovao sam da ću da umrem, te sam preko sebe prebacio obraz [shimu] oca Tihona. I odjednom osetih veliku blagodat. Nađoh se pred svojom kelijom u svetlosti i sve gledah drugim očima ptice, ribe, planete, vasceli svet. I sve je pričalo i govorilo da je Bog sve stvorio za čoveka.
Molio sam se Bogu da budem sam kad budem umirao. I samo zbor pomenute misli ja bio sam preplavljivan radošću i umilenjem. Napuštenost od ljudi i lišavanje ljudske utehe donosi bogatu Božansku utehu“.
Stoga, starac nije pribegavao lekaru kada se razboljevao. Prepuštao se promislu Božijem, sa poverenjem i strpljenjem govoreći: „Kada sam bolestan ne želim nikoga, kako bi me Bog utešio“.
¦ * *
I kako da se starac ne poverava Bogu posle velikih i mnogih projavljivanja Božijeg promisla. On je o njemu brinuo kao dojilja koja neguje svoju decu (1.Sol.2,7). No, Bog ga je zbrinjavao kao dostojno i izabrano čedo svoje, bilo na ljudski, bilo na natprirodan način, od malih do neophodnih stvari, za koje se obično nije ni molio. Stoga je starac govorio: „Koliku pouzdanost oseća dete u majčinom zagrljaju! Još veću pouzdanost oseća verujući u zagrljaju Božijem! Sada osećam radost deteta u majčinom zagrljaju. Zagrljaj Božiji je kao raj. Prestaje i molitva, prestaje sve. Živiš u raju“.
Starac je bio blagosloven čovek, koji se uzda u Gospoda. Gospod beše nada njegova (Jer.17,7).
 


 
NAPOMENE:

  1. „Bez iskušenja se promisao Božiji ne bi video“, Ava Isaak, Slovo 44, str.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *