NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
9. „Zavoleo je pravednost“
 
Prema Svetom Pismu, pravedan je onaj ko drži sve zapovesti i ko ugađa Bogu, dakle svetitelj. Pravednost je zajednička odlika svih svetih.
U današnjoj upotrebi izraza, pravedan je onaj ko je besprekoran u odnosu prema ljudima. Starac je u rečenom smislu koristio izraz. On je razlikovao pravednost čovečansku (tj. kada čovek ne nanosi nepravdu svome bližnjem), i božanstvenu (tj. kada svesno i sa blagodarenjem podnosi nepravde). Prema starcu „božanstvena pravednost je da činiš ono što uspokojava drugoga“, tj. da žrtvuješ prohteve, odmor i svoju pravdu da bi uspokojio i pomogao drugoga. On je naročito govorio: „Duhovna pravda je da čovek tuđe terete oseća kao svoje. Ukoliko je čovek duhovno napredniji, utoliko manje prava daje sebi. Recimo da sa nekim idemo uzbrdo sa torbom na ramenu. Duhovan čovek uzima i torbu od drugog da bi mu olakšao, ali po svojoj osetljivosti kaže da mu rečeno pomaže. Čitava stvar je u naporu da dođemo u položaj drugog, da ga shvatimo, čime postajemo srodni Hristu“.
Starac je preporučivao: „Odbacite čovečansku smislenost i čovečansku pravdu. Uđite u božanstvenu pravdu. Pojedini, pa i duhovni ljudi, stvaraju novo jevanđelje, drugačije, želeći da Hrišćanin ne bude ismejan. Naprotiv, monah treba da se raduje kada mu nanose nepravdu. On nema nikakvo pravo, budući da ide tragom onepravdovanog Hrista. Svetovan čovek ima i neznanje i mnoga prava. Ukoliko ga grdi onaj koji je nad njim, on će ići na sud. Međutim, ma koliko mu nepravde nanosili, monah nema nikakvo pravo. Čak ni ako ga vređaju. Bog rečeno ustrojava da bismo iskupili neki greh ili da bismo zaradili neku paru. Kada nam se nanosi nepravda, a mi hoćemo da isteramo svoju pravdu, mi ništa ne stavljamo u trezor“. Međutim, on je verovao da onaj ko svesno podnosi nepravde dobija od pravednog Boga platu i u ovom životu kroz duhovne darove (pa čak i kroz veštastvene) shodno svom stanju.
Starac je pisao u svojoj poslanici (25. 2. 1971. godine): „U jednom događaju sam video veliku pravdu Božiju, koja nema granica. Jednoj duši učinjena nepravda dok je uzaludno služila ljude grešnike. Za mesec dana ispitivanja dostigla je do duhovnog umozrenja i doživela tajne Božije“.
Starac je monaha, koji se raspravljao sa svojim sabratom na poslušanju, savetovao: „Reci mu da ima pravo. Znaš li koliko ih ima što su sa svojim pravom otišli u pakao? Pravda monahu nanosi nepravdu (tj. nanosi mu „duhovnu“ štetu, kada pokušava da se opravda)“. Međutim, pojedinim početnicima je savetovao: „Ukoliko čovek u početku ne dospe do stanja da može da prima nepravde, u nesporazumima mnogo pomažu razjašnjavanja“.
On je opisno govorio o nepravdi: „Za siročad, za bolesne, za stare za sve postoje ustanove. Za jadnog onepravdovanog, nije osnovana ni jedna ustanova. Svako ga uzima i nabacuje na tuđa leđa, jer se svakome čini težak i ružan. Ali, trpljenje nepravde je slatko, kao ništa drugo. Najlepši trenuci koje sam doživeo behu trenuci trpljenja nepravde. Ko prihvata trpljenje nepravde, prihvata onepravdovanog Hrista u svoje srce. Kavga se zapodeva stoga što svako prisvaja više prava nego što mu pripada. Samo čovek sa mnogo ljubavi, ukoliko se nađe, skuplja nepravdu, a pravdu ostavlja drugima. Samo je Hristos primio svu nepravdu, podižući Krst za nas“.
Starac je u svom životu primenio pomenutu božanstvenu pravdu: ne samo da je sa zadovoljstvom trpeo nepravde, nego je imao i obzira da se na tanan način ophodi sa namerom da ne obruka i ne povredi one koji su mu nanosili nepravdu. On ih je smatrao dobročiniteljima, moleći se za njih i šaljući im darove. On je govorio: „Mnogo puta mislimo da nam drugi nanose ne pravdu. Nepravde su u suštini dobročinstva. Niko ne može da nam nanese nepravdu, ukoliko mi sami sebi ne nanosimo nepravdu. Sebi nanosimo nepravdu ukoliko ne živimo duhovno. Duhovno, pak, živimo kada držimo zapovesti“.
Starcu nije bila dovoljna samo božanstvena Pravda, nego je brižno pazio i da ne „učestvuje u tuđim gresima“ (1.Tim.5,22). Nije, dakle, prihvatao ništa suprotno božanstvenoj pravdi. U periodu boravka u Stomiju neka bogata žena je bila dala kuću pod zakup nekoj siromašnoj porodici, koja nije imala da ga plati. Ona je htela da ih da na sud i da novac koji bi uzela za stanarinu da manastiru. Otac Pajsije je, premda su postojale potrebe, odbio. On joj je rekao: „Ne želim novac, koji ćeš da uzmeš iz jednog manastira (od siromašne porodice), pa da ga daš drugom“.
On je uzimao radnike ne dogovarajući se o plati. I niko se nije žalio. Davao im je pravedno i još poneki blagoslov.
On je potpuno zavoleo i primenjivao božanstvenu pravdu, više voleći da njemu bude nanesena nepravda i da sam bude kažnjen, negoli da sam učini nepravdu čoveku.
On u poslanici (4. 4. 1966. godine) navodi da mu se dogodio jedan natprirodni slučaj: „Jednom sam molio Boga da idem u pakao, prvo, što nisam bio i nisam dostojan da vidim Njegovo presveto lice, i drugo, da bi udostojio svog Carstva sve koje sam ožalostio, onepravdovao, osudio kao čovek u celom svom životu. I Dobri Bog je dopustio da nedelju dana unekoliko okusim pakao, što zapravo nisam mogao da izdržim. Sećam se rečenih dana i drhtim. Stoga bolje da se nije rodio čovek koji će da ide u pakao“.
I drugom prilikom on se molio Bogu za [njegove] moguće nepravde učinjene u neznanju: „Bože moj, pomiluj one koje sam osudio i kojima sam naneo nepravdu. I ukoliko sam učinio neko milosrđe, daj ga njima“.
Međutim, i u jevanđelskom smislu starac se pokazao pravednim, budući da se od detinjstva revnosno i dosledno predao vršenju zapovesti.
Pravednost koju je primenjivao bila mu je pokrov i štit u iskušenjima i opasnostima. Ona ga je čuvala više od Časnog Krsta, naročito kada je bio vojnik i išao u opasna poslanstva, jer, „Gospod podržava pravednike“ (Ps.36,17) i „uzvraća po pravdi“ (Ps.17,21). Ona ga je čuvala nepovređenim i neuhvatljivim pred bezbrojnim demonskim napadima i zamkama. Neko je video đavola kako sa kanapom ide po dvorištu starčeve kelije i kako priča sam sa sobom: „Zar ga neću jednom uhvatiti“.
Ukoliko ne primenimo božanstvenu pravdu, neće biti napretka u duhovnom životu, niti će naša molitva biti uslišena. „Mnoge molitve se uznose. Već bi trebalo ceo svet da se promeni. Međutim, pošto nema pravednosti, one ne bivaju uslišene“. Međutim, dovoljna je samo molitva jednog pravednika da bi umilostivila Boga za čitav narod (Jer.5,1; Jez.14,14).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *