NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
8. Miris blagočašća
 
Neki podvižnik zatvornik slušao je mnogo o starcu Pajsiju. On ga je posetio, razgovarao sa njim i uverio se da je starac bio čovek naročite pobožnosti. Zaista, on je imao retku pobožnost, kojoj se naučio od svojih roditelja, uglavnom od svoje majke.
On je u opštežiću imao [duhovne] koristi od mnogih otaca, posebno od nekog jeromonaha, za koga je govorio: „Ne možemo mi da dostignemo do pobožnosti oca… nemoguće je. Služio je Liturgiju svakog dana i mnogo se podvizavao. Šest meseci se svakodnevno hranio samo sa pola prosforice i paradajzom osušenim na suncu“. Pomenuti pobožni služitelj i drugi manastirski sveštenici su, kada su služili u crkvicama, voleli da im prislužuje mladi otac Averkije (potonji starac Pajsije).
Starac je imao urođenu pobožnost, ali ju je takođe i znatno doradio. On joj je davao veliku važnost, govoreći da je „pobožnost najvažnija vrlina, budući da privlači blagodat Božiju“.
Po starcu, pobožnost je strah Božiji, duhovna osetljivost. Pobožan čovek jako oseća prisustvo Božije i ophodi se pažljivo i oprezno.
On je želeo da pobožnost bude izvorna, unutrašnja. Njenih spoljašnjih oblika se gnušao. Govoreći o bratstvu koje je imalo poredak i dosledno pridržavanje u bogoslužbenom životu, on je rekao: „Ako rečeno izvire iz njih i ako je nešto unutrašnje, ja ih poštujem“. Sam starac se ophodio sa pobožnošću, ali i sa slobodom, koja je bila strana spoljašnjim i suvim oblicima. Ono što nije osećao, on nije ni činio. Pravio je razliku između pobožnosti i pobožnjaštva. On je izbegavao i da pominje reč pobožnjaštvo. Govorio je da je pobožnost tamjan, a pobožnjaštvo[1] parfem.
Njegova pobožnost je počinjala od malih i nebitnih, a dospevala do najsuštinskijih i duhovnih stvari. On je govorio: „Ukoliko čovek prezire male stvari nalazi se u opasnosti da mu prenebregavanje, i ne shvatajući, pređe i na veće i svetije stvari. Pravdajući se da jedno nije ništa i da drugo ništa ne mari, on može da dostigne, da Bog sačuva, do potpunog prezira Svetinje i da postane nepobožan, bestidan i bezbožan“.
Njegova pobožnost se primećivala iz načina na koji se molio, na koji je celivao ikone, na koji je uzimao naforu i svetu vodicu, na koji se pričešćivao, na koji je držao ikonu u ophodu, na koji je pojao i ukrašavao mali hram u svojoj kolibi. Pazio je i na sitnice, što ne beše sitničarenje, niti cepidlačenje, već jedan stav prema Bogu, koji ne predviđa ni jedno crkveno pravilo, nego njegovo lično nastrojenje. On je osećao svetim ne samo svoj hram, već i čitav prostor kolibe. Kelija u kojoj se molio beše mu kao crkva. Imao je ikonostas sa mnogo ikona, pred kojima je gorelo neugasivo kandilo i pred kojima je kadio i palio mnogo sveća. Svoj krevet je napravio u obliku groba, govoreći: „Eto oltara moje kelije“. Ikone i svete knjige je stavljao jedino na uzglavlje, na kome je imao jednu istrošenu i izbledelu ikonu. Jedan brat ga je pitao za uzrok. Premda je starac na početku pokušao da se prikrije, na kraju je brat shvatio da su uzrok bili celivanja i suze. „Čitavo bdenje mogu da provedem [u sličnom stanju]“, skromno je ispovedio. Starac je pobožno poštovao i druge prostorije u kolibi: radionicu, gde je radio ikonice, gostoprimnicu, u kojoj su se blagodaću Božijom preporađale duše, mesto za prostiranje veša, čak i dvorište. Smatrao je nedostatkom pobožnosti da u keliji ima nužnik. On mu je bio dosta udaljen, ne samo podviga radi, nego još više iz pobožnosti.
U [Keliji] Časnog Krsta oci iz manastira su mu, pokrenuti ljubavlju, tj. da se ne bi mučio, jednom prilikom dok je bio odsutan, napravili mali nužnik, vani, ali uz kolibu. Starac ga nikada nije upotrebio.
U poslednje vreme, kada mu se zdravstveno stanje pogoršalo, te je mnogo puta noću izlazio, po hladnoći, kiši i snegu, njegova duhovna deca su navaljivala da mu naprave nužnik, radi njegovog olakšanja, pokraj mesta za prostiranje veša. Međutim, on nije prihvatio, govoreći: „Kako da ja napravim nužnik na mestu gde se javila Presveta Bogorodica“.
Anđeli na nebu „najblagočastivije“ služe Bogu dan noć. I starčev život je bio umirisan dubokom i izvornom blagočastivošću, što se prozire iz mnogih izraza u dodiru sa svetinjama i u njegovom odnosu prema Bogu. On ih je osećao kao žive.
Starac je patio od kile kada je jednom prilikom posetio neku keliju. Starac kelije ga je molio da legne da se malo odmori, ali on nije prihvatio. Jer, mogao je da legne samo na levu stranu, što bi značilo da bi mu noge bile okrenute ikonama stvar koju je smatrao nepobožnom.
Ulazeći u sveti oltar kroz vrata sa strane, on je činio zemni poklon sa krstom, skidao skufiju, celivao krst. U vreme pričesna, pred Pričešće, on je celivao ikone uz velike poklone. Jedno vreme je imao pravilo da trideset tri sata pre Svetog Pričešća bezuslovno ništa ne jede.
Iz prevelikog strahopoštovanja prema svetoj tajni sveštenstva, on nije prihvatio da bude sveštenik, premda je, kako je sam ispovedio, tri puta imao otkrivenje da postane jeromonah[2].
Starac je pobožnost smatrao osnovnom vrlinom svakog Hrišćanina. Mereći svojim strogim merilima, pobožnost je smatrao neophodnom, ali i retkom. Za starca je ona bila veća od mnogo čega drugog.
On je pobožnost imao kao merilo za mnoge stvari. Kada bi neko pobožan pisao ili govorio ili činio nešto i bio osuđivan, starac je, pre nego što uobliči jasno mišljenje, davao olakšice, govoreći: „On je pobožan, ne verujem da je učinio sličnu stvar“. Verovao je da ona čuva čoveka od grešaka, zabluda i od padova, možda prema rečima: Put blagočastivih sačuvaće Gospod (Prič.2,8).
U svim istupima i podvizima Hrišćanina, a posebno monaha, za starca je pobožnost bila veoma značajna. Ona je stamen pomagač, koji ulazi svuda i podiže duhovni stepen.
On je monahe savetovao da obrate pažnju na njeno zadobijanje. Govorio je: „Mlad monah posebno treba da sav bude blagočastiv, u čemu će mu pomoći svagda otvoreni Vrlinoslov (koji često treba da proučava) i druženje sa drugim pobožnim ljudima“. Mlad monah je upitao starca na šta posebno da pazi. On mu je odgovorio: „Na pobožnost i paženje na sebe“.
Ruski episkop ga je upitao koga da rukopolaže za sveštenika, s obzirom da je bilo dosta pripravnika. On je odgovorio: „Pobožne i čiste (čedne)“. On nije rekao obrazovane, sa dobrim glasom, preduzimljive.
I u pojanju i u ikonopisu za starca je veći značaj imala pobožnost, negoli veština. Nju je on i prepoznavao kod pojca ili na ikoni. On je govorio: „Ukoliko paziš na smisao tropara, izmenićeš se i pojaćeš pobožno. Ukoliko imaš pobožnost i greška (koju ćeš možda napraviti dok poješ) biće slatka. Ali, ukoliko samo paziš na veštinu, tj. ideš sve notu za notom i izgovaraš bez pobožnosti, bićeš kao neki svetovni pojac koji je pojao „Blagoslovi dušo moja Gospoda“, a beše kao da kovač udara u nakovanj. Slušao sam ga u nekom vozilu. Nisam imao mira. Rekao sam vozaču: „Isključi zvukonos“. Onaj ko ne poje iz srca kao da te juri iz Crkve. Jedan svešteni kanon kaže da neprikladni glasovi zaslužuju kaznu, jer izgone narod iz crkve“.
Za ikonopisanje je savetovao: „Ikonu treba da radimo sa pobožnošću, kao da želimo da je damo samom Hristu. Zar bi se nama dopalo da nam daju naš svetlopis [fotografiju] sa izmenjenim likom? Nije ispravno da se Presveta Bogorodica ikonopiše kao sveta Ana, da se navodno ne bi videla njena telesna lepota. Od Presvete Bogorodice nije postojala lepša žena ni dušom ni telom. Ona je blagodaću koju je imala preobražavala ljudske duše“.
Za filotejsku ikonu [Presvete Bogorodice] „Slatkoljubivu“ starac je govorio: „U odnosu na veštinu ona ima nesavršenosti, budući da su noge Hristove kao klinovi. Međutim, ona je čudotvorna i ima veliku blagodat i sladost, s obzirom da je Bog verovatno nagradio pobožnost ikonopisca“.
„Na pobožnog dolazi blagodat Božija i čovek se duševno prolepšava“. Međutim, starac je sa tugom utvrđivao da ljudi danas ne vode računa o pobožnosti. On je govorio: „Onoga ko nema pobožnost i koji prezire Božanstvo, napušta Božanska blagodat, te biva nadvladan iskušenjem i demonizuje se. Božanska blagodat ne pristupa nepobožnom čoveku. Ona ide onima koji je poštuju“.
Kao primer nepobožnosti on je navodio žrtvu Kaina i sinova Ilijevih iz Starog Zaveta. Njihov prezir rasrdio je Boga, te su bili kažnjeni. Starac je smatrao nedostatkom pobožnosti da se ikone, crkvene knjige, nafora i uopšte sveštene stvari ostavljaju u stasidiji, utoliko više na stolicama ili krevetima, osim kod uzglavlja.
Starac je preporučivao da ikonice koje je delio na blagoslov stavljaju u džep na grudima. Ispričao je slučaj posetioca kome se beše iskrivila glava. Božanskim prosvećenjem starac je shvatio da mu se rečeno desilo zbog demonskog dejstva, budući da je u zadnji džep na pantalonama stavio Krst sa česticom Časnog Krsta, koji mu beše poklonio. One koji nisu pazili na svoj život odvraćao je od nošenja na sebi Časnog Krsta. Ispričao je kako je neko postao đavoiman, jer je dana kada se pričestio pljunuo na nečisto mesto, kao i neka žena koja je prosula svetu vodicu u prljavo mesto. Mladi verenik je otišao kod nekog vračara, koji mu reče da mokri po burmama. On je poslušao i postao đavoiman, s obzirom da su burme sveštena stvar. Navodio je i druge slične primere da bi pokazao da je neke zbog nedostatka pobožnosti napuštala Božanska blagodat, usled čega su postajali đavoimani.
On nije smatrao ispravnim da svete oce nazivaju golim imenom „Vasilije, Grigorije“, itd. „Ovde za (bilo kog) oca govorimo i zovemo ga „otac“. Zar će svete oce prosto nazivati po imenu“.
Starac nije želeo da Bogu prinosimo parafinske sveće, ulje od semenja ili loše kakvote [već samo maslinovo], nego „da Bogu na službu prinosimo najbolje. Takođe, mi treba da mu prinosimo svoje snage, čistu molitvu, a ne zevanje“. Smatrao je za veliku nepobožnost da se Liturgija služi sa prosforama koje imaju malo buđi. „Hristos nam daje Telo i Krv svoju, a mi da mu dajemo ubuđalu prosforu“. Dešavalo se da ide kilometrima daleko da bi našao prosfore za Svetu Liturgiju. Hvatao ih je sa strane i pazio da ne dotakne pečat.
Starac se trudio da zablagodari i uspokoji Onoga koga je voleo. Iz velike ljubavi prineo je Bogu sve najbolje, ophodeći se tanano, sa duhovnom osetljivošću i sa pobožnošću. I Bog, kome je blagougodio, darovao mu je obilnu blagodat svoju.
 


 
NAPOMENE:

  1. U smislu spoljašnje pobožnosti, a ne blagočašća u svetootačkom značenju prave vere.
  2. Verovatno se nije radilo o zapovesti, već o mogućnosti, tj. da može da postane sveštenik. Jer, kada je bio upitan, on je odgovorio: „Hristos nam daje darove. Moramo li sve da ih primimo“.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *