NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
7. „Trudbenik i radnik“
 
Starac je od malena zavoleo rad. Pomagao je svojim roditeljima u zemljoradničkim poslovima. Bio je neumoran i plodonosan. Sam je žnjeo čitave površine. Da bi obodrio sebe, on je ulazio u sredinu njive i prvo žnjeo jedan „red“ kako bi se videla dva manja nepožnjevena komada.
Kao stolar radio je mnogo, s obzirom da je voleo svoj zanat. Radio je sa osećanjem i raspoloženjem, iz srca. Stolarski rad je spajao sa duhovnim i sa čovekoljubljem. Radeći, on je pojao i molio se. Davao je milostinju od novca koji je zarađivao ili je besplatno radio za siromašne.
Kao monah, starac je izvršavao svoja poslušanja dosledno i brižljivo. Iz časnog nadmetanja je i pomagao gde je bilo potrebe.
Nalazeći vremena posle radova na obnovi, on je u Stomiju pravio ikone i davao ih na blagoslov. Na drvo je lepio papirnu ikonu i stavljao šišarkice umesto rama. U Stomiju je započeo sa gnječenim ikonicama, a kasnije ih je usavršio. Imao je strug koji je pokretao nogom, praveći razno rukodelje i divne drvene „petohlebnice“.
U monaškom rukodelju starac je bio sposoban i nedostižan, a u grubim poslovima neumoran i bez takmaca. Monasi koji su ga poznavali svedoče da je „sekao drva brže od drvoseča, testerisao brzinom strujne testere i radio za desetoro ljudi“.
On nije želeo sitničarenje i sporu pokretljivost u poslu, budući da čovek sporog srca biva izigran (Prič.12,8). Želeo je da monah malo radi grube poslove i da se mnogo bavi duhovnim delanjem. Mnogo posla čini da monah zaboravi Boga, kao Jevreji u Egiptu. Ali, govorio je: „Kad radiš, radi“.
Na Sinajskoj Gori je radio duborezne ikone, tj. proroka Mojsija kako uzima Dekalog [tablicu zakona].
U Ivironskom skitu starac je rezbario uglavnom naprsne krstove i krstove za osvećenje [tj. ručne]. Jedan mali ručni šuplji krst imao je šesnaest likova, na kojima su se videli svi detalji, čak i nokti na prstima.
On nije išao kod učitelja da bi se učio duborezu, već beše samouk. Sam se pomučio i postao izvrstan duborezac. Dela ruku njegovih, osim savršenstva veštine, imala su i posebnu vrednost, s obzirom da su rađena sa pobožnošću i molitvom.
O duborezu starac je govorio: „Prikazi Raspetog [Hrista] i drugih likova treba da budu kao prirodni, premda istančaniji, podvižničkiji, da bi pokazivali duhovnost. Hristos nema stomak. Šta više, On je na Krstu bio praznog stomaka“.
On je savetovao: „Ukoliko razmišljaš kako ćeš da obezbediš drvo za duborez, molitva nije prisutna. Ukoliko, međutim, razmišljaš kako će lice Hristovo da dobije dobar izraz, molitva je prisutna“.
U Katunakiji on je rezbario ikone sa predstavom Raspeća, Raspetog Hrista, Presvete Bogorodice i svetog Jovana Bogoslova. Pravio je i rezače za papir od lovorovog drveta. Pisao je na njima reči iz Svetog Pisma i davao ih na blagoslov.
U Keliji Časnog Krsta je uglavnom radio gnječene ikonice. Ostavljao ih je ispred kapije na dvorištu i posetioci su sami uzimali, koliko su želeli. Imao je razne uloške (izlivke): Bogorodicu Slatkoljubivu, Raspetog [Hrista], svetu Efimiju, prepodobnog Arsenija, Svetu Goru, Sinaj, Krst sa kopljem i sunđerom za kopče na monaškim kajševima. Najteže je bilo da izrezbari obrasce. Na čeliku koji je rezao ovalno ili četvrtasto, urezivao je obrnutu predstavu udarajući čekićem nožiće sopstvene proizvodnje. U šumi je tražio zlatno drvo i ostrije, sekao ga i donosio iz daleka na leđima. Pošto bi se osušilo, on ga je testerom sekao na komade i glačao ga. Zatim je izlivke, zagrejavši ih u vatri, pritiskao na pripremljeno drvo, uz pomoć ručno pokretane pričvršćene gnječilice. I likovi koji su se otiskivali na drvetu zadobijahu mio izgled. On je i drugim ocima pokazao rukodelje, dajući im gotove uloške.
U Panagudi starac je rezbario ikone Bogorodice Slatkoljubive male veličine i poklanjao ih ljudima koji su imali posebne potrebe. One behu veoma uspele, usled čega su se činile živima, tj. kao da su imale duha.
On je takođe uradio ispupčenu Svetu Goru [reljef] u drvetu. Na gnječilici je uradio i jednu lepu i izvornu predstavu. Na hartiju je pritiskao izlivak sa Hristovim ili Bogorodičinim likom zajedno sa divljim cvećem.
Gledajući svog učenika kako plete brojanice, starac je i sam naučio. I potom je pleo čak i dok je razgovarao sa ljudima. Delio ih je na blagoslov. Ali, kako bi bile dovoljne njegove brojanice za mnoštvo ljudi? Stoga je kupovao rukodelje da bi pomagao siromašnim podvižnicima i potom ga davao na blagoslov. I drugi su mu ga davali da bi delio, ali je radije davao od svojih trudova. Smatrao je da rečeno ima vrednost. Njegova muka sa kilom, slabljenje telesnih snaga, kao i povećanje broja posetilaca doprineli su da brojanica bude njegovo glavno rukodelje zadnjih godina. Mnogo vremena je u toku dana posvećivao posetiocima, kojih je bivalo sve više. Dok je bio posvećen razgovoru, njegove ruke su istovremeno, uhodano ali i hitro, plele brojanicu.
Rukodelje je uzda za mrzovolju i pomaže monahu da ostane u bezmetežju. Starac, međutim, nije imao potrebe za sličim pomoćnim sredstvima da bi ostao u pustinji. Radio je rukodelje, prirodno, da ne bi jeo „hleb nerada“ i „žito lenjosti“, premda su njegove lične potrebe bile neznatne. On je retko prodavao rukodelje. Ono je bilo uglavnom izraz njegove velike ljubavi. Hteo je svakome nešto da pruži. Sam se umarao, delio svoje rukodelje „u slavu Presvete Bogorodice“ i pružao radost i utehu ljudima, koji su smatrali velikim blagoslovom da imaju nešto iz ruku njegovih.
Da bi rukodelje monaha imalo blagoslov, treba da se radi uz molitvu i bez žurbe. On je govorio: „Ukoliko rukodelje radimo u miru i molitvi, naše duhovno stanje se prenosi, preslikava, na neki način, na njega i ljudi ga uzimaju i bivaju blagosloveni. Jednom sam radio neku ikonu. Pošto mi se ruka navikla, ja sam stalno izgovarao molitvu, a posao me nije odvlačio. I ikona je sama zadobijala svoj izgled. Ja sam je zagrlio i držao dva tri sata… Ukoliko dođemo u dobro duhovno stanje i nastane prelivanje ljubavi prema Hristu, i samo služenje postaje molitva.
Drugom prilikom naručili su mi tri ikonice svetog Dimitrija. Imao sam rok od šest meseci. Stigao je poslednji mesec, a ja još nisam bio uradio ni jednu. E, stoga što se umešala brzina i zebnja, ikona nije dobila dobar izgled. Dao sam je na blagoslov, s obzirom da se nisam njome uspokojio“.
Za starca je bilo nezamislivo da se rukodelje i grubi poslovi rade bez molitve. Upitao ga je monah: „Starče, šta da radim s obzirom da obnavljam keliju“. On je odgovorio: „Ruke neka rade, a um u molitvi neka bude kod Boga“.
Kod rukodelja on je naglašavao jednostavnost, tj. da se ne rade složene predstave i da se ne prihvata mnogo porudžbina. Ukoliko je moguće, rukodelje treba da se ograniči na jednu predstavu, koja treba da se radi što bolje, pri čemu i um može nerasejano da se moli.
Starac je takođe govorio: „Bolje je da se rukodelje prodaje jeftino i da se ne čini milostinja, negoli da se daje skupo i da se ima novac za milostinju“.
Starac je veoma naglašavao da ikonopisci rade dobre ikone, smatrajući da je „ikona večna propoved, dok propoved propovednika traje kratko. Mi, na primer, vidimo Bogorodičinu ikonu i bivamo utešeni. Naravno, ukoliko nije dobra, ukoliko ima divlje lice, oči itd. ikona vrši odbojnu propoved. Neko mi je pričao: „Došao sam pred Hristovu ikonu, želeći da mu otvorim svoje srce. Međutim, video sam Hrista kako me divlje gleda, kao nemački vojnik, i stegao sam se“.
Ikona čini čuda kada privlači blagodat svetog koga pred stavlja. Na ikoni se vidi sve što neko voli. Mi obično slikamo sebe. Jedna sestra je volela svoju sestru i naslikala je. Blagodat zadobija ono što činimo sasvim predano Bogu. Unutrašnje stanje duše se ogleda u rukodelju. Ukoliko si pobožan, tvoje rukodelje će biti natopljeno pobožnošću. Ukoliko si uznemiren, ono poseduje neki demonizam i prenosi ga“.
Starac je, naravno, naglašavao pobožnost i domaćinsku osobinu u rukodelju. Međutim, on ga je gledao kao pomoćno sredstvo, a ne kao cilj po sebi. Stoga je govorio: „Najzad, mi monasi nemamo za cilj da postanemo dobri pojci ili dobri rukodelci, nego ispravni monasi, anđeli, usled čega će se blagosloviti naše delo i ljudi koji ga uzmu biće blagosloveni. Stoga oni više vole rukodelje iz manastira, tj. radi blagoslova“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *