ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
7. “Трудбеник и радник”
 
Старац је од малена заволео рад. Помагао је својим родитељима у земљорадничким пословима. Био је неуморан и плодоносан. Сам је жњео читаве површине. Да би ободрио себе, он је улазио у средину њиве и прво жњео један “ред” како би се видела два мања непожњевена комада.
Као столар радио је много, с обзиром да је волео свој занат. Радио је са осећањем и расположењем, из срца. Столарски рад је спајао са духовним и са човекољубљем. Радећи, он је појао и молио се. Давао је милостињу од новца који је зарађивао или је бесплатно радио за сиромашне.
Као монах, старац је извршавао своја послушања доследно и брижљиво. Из часног надметања је и помагао где је било потребе.
Налазећи времена после радова на обнови, он је у Стомију правио иконе и давао их на благослов. На дрво је лепио папирну икону и стављао шишаркице уместо рама. У Стомију је започео са гњеченим иконицама, а касније их је усавршио. Имао је струг који је покретао ногом, правећи разно рукодеље и дивне дрвене “петохлебнице”.
У монашком рукодељу старац је био способан и недостижан, а у грубим пословима неуморан и без такмаца. Монаси који су га познавали сведоче да је “секао дрва брже од дрвосеча, тестерисао брзином струјне тестере и радио за десеторо људи”.
Он није желео ситничарење и спору покретљивост у послу, будући да човек спорог срца бива изигран (Прич.12,8). Желео је да монах мало ради грубе послове и да се много бави духовним делањем. Много посла чини да монах заборави Бога, као Јевреји у Египту. Али, говорио је: “Кад радиш, ради”.
На Синајској Гори је радио дуборезне иконе, тј. пророка Мојсија како узима Декалог [таблицу закона].
У Ивиронском скиту старац је резбарио углавном напрсне крстове и крстове за освећење [тј. ручне]. Један мали ручни шупљи крст имао је шеснаест ликова, на којима су се видели сви детаљи, чак и нокти на прстима.
Он није ишао код учитеља да би се учио дуборезу, већ беше самоук. Сам се помучио и постао изврстан дуборезац. Дела руку његових, осим савршенства вештине, имала су и посебну вредност, с обзиром да су рађена са побожношћу и молитвом.
О дуборезу старац је говорио: “Прикази Распетог [Христа] и других ликова треба да буду као природни, премда истанчанији, подвижничкији, да би показивали духовност. Христос нема стомак. Шта више, Он је на Крсту био празног стомака”.
Он је саветовао: “Уколико размишљаш како ћеш да обезбедиш дрво за дуборез, молитва није присутна. Уколико, међутим, размишљаш како ће лице Христово да добије добар израз, молитва је присутна”.
У Катунакији он је резбарио иконе са представом Распећа, Распетог Христа, Пресвете Богородице и светог Јована Богослова. Правио је и резаче за папир од ловоровог дрвета. Писао је на њима речи из Светог Писма и давао их на благослов.
У Келији Часног Крста је углавном радио гњечене иконице. Остављао их је испред капије на дворишту и посетиоци су сами узимали, колико су желели. Имао је разне улошке (изливке): Богородицу Слаткољубиву, Распетог [Христа], свету Ефимију, преподобног Арсенија, Свету Гору, Синај, Крст са копљем и сунђером за копче на монашким кајшевима. Најтеже је било да изрезбари обрасце. На челику који је резао овално или четвртасто, урезивао је обрнуту представу ударајући чекићем ножиће сопствене производње. У шуми је тражио златно дрво и острије, секао га и доносио из далека на леђима. Пошто би се осушило, он га је тестером секао на комаде и глачао га. Затим је изливке, загрејавши их у ватри, притискао на припремљено дрво, уз помоћ ручно покретане причвршћене гњечилице. И ликови који су се отискивали на дрвету задобијаху мио изглед. Он је и другим оцима показао рукодеље, дајући им готове улошке.
У Панагуди старац је резбарио иконе Богородице Слаткољубиве мале величине и поклањао их људима који су имали посебне потребе. Оне беху веома успеле, услед чега су се чиниле живима, тј. као да су имале духа.
Он је такође урадио испупчену Свету Гору [рељеф] у дрвету. На гњечилици је урадио и једну лепу и изворну представу. На хартију је притискао изливак са Христовим или Богородичиним ликом заједно са дивљим цвећем.
Гледајући свог ученика како плете бројанице, старац је и сам научио. И потом је плео чак и док је разговарао са људима. Делио их је на благослов. Али, како би биле довољне његове бројанице за мноштво људи? Стога је куповао рукодеље да би помагао сиромашним подвижницима и потом га давао на благослов. И други су му га давали да би делио, али је радије давао од својих трудова. Сматрао је да речено има вредност. Његова мука са килом, слабљење телесних снага, као и повећање броја посетилаца допринели су да бројаница буде његово главно рукодеље задњих година. Много времена је у току дана посвећивао посетиоцима, којих је бивало све више. Док је био посвећен разговору, његове руке су истовремено, уходано али и хитро, плеле бројаницу.
Рукодеље је узда за мрзовољу и помаже монаху да остане у безметежју. Старац, међутим, није имао потребе за сличим помоћним средствима да би остао у пустињи. Радио је рукодеље, природно, да не би јео “хлеб нерада” и “жито лењости”, премда су његове личне потребе биле незнатне. Он је ретко продавао рукодеље. Оно је било углавном израз његове велике љубави. Хтео је свакоме нешто да пружи. Сам се умарао, делио своје рукодеље “у славу Пресвете Богородице” и пружао радост и утеху људима, који су сматрали великим благословом да имају нешто из руку његових.
Да би рукодеље монаха имало благослов, треба да се ради уз молитву и без журбе. Он је говорио: “Уколико рукодеље радимо у миру и молитви, наше духовно стање се преноси, пресликава, на неки начин, на њега и људи га узимају и бивају благословени. Једном сам радио неку икону. Пошто ми се рука навикла, ја сам стално изговарао молитву, а посао ме није одвлачио. И икона је сама задобијала свој изглед. Ја сам је загрлио и држао два три сата… Уколико дођемо у добро духовно стање и настане преливање љубави према Христу, и само служење постаје молитва.
Другом приликом наручили су ми три иконице светог Димитрија. Имао сам рок од шест месеци. Стигао је последњи месец, а ја још нисам био урадио ни једну. Е, стога што се умешала брзина и зебња, икона није добила добар изглед. Дао сам је на благослов, с обзиром да се нисам њоме успокојио”.
За старца је било незамисливо да се рукодеље и груби послови раде без молитве. Упитао га је монах: “Старче, шта да радим с обзиром да обнављам келију”. Он је одговорио: “Руке нека раде, а ум у молитви нека буде код Бога”.
Код рукодеља он је наглашавао једноставност, тј. да се не раде сложене представе и да се не прихвата много поруџбина. Уколико је могуће, рукодеље треба да се ограничи на једну представу, која треба да се ради што боље, при чему и ум може нерасејано да се моли.
Старац је такође говорио: “Боље је да се рукодеље продаје јефтино и да се не чини милостиња, неголи да се даје скупо и да се има новац за милостињу”.
Старац је веома наглашавао да иконописци раде добре иконе, сматрајући да је “икона вечна проповед, док проповед проповедника траје кратко. Ми, на пример, видимо Богородичину икону и бивамо утешени. Наравно, уколико није добра, уколико има дивље лице, очи итд. икона врши одбојну проповед. Неко ми је причао: “Дошао сам пред Христову икону, желећи да му отворим своје срце. Међутим, видео сам Христа како ме дивље гледа, као немачки војник, и стегао сам се”.
Икона чини чуда када привлачи благодат светог кога пред ставља. На икони се види све што неко воли. Ми обично сликамо себе. Једна сестра је волела своју сестру и насликала је. Благодат задобија оно што чинимо сасвим предано Богу. Унутрашње стање душе се огледа у рукодељу. Уколико си побожан, твоје рукодеље ће бити натопљено побожношћу. Уколико си узнемирен, оно поседује неки демонизам и преноси га”.
Старац је, наравно, наглашавао побожност и домаћинску особину у рукодељу. Међутим, он га је гледао као помоћно средство, а не као циљ по себи. Стога је говорио: “Најзад, ми монаси немамо за циљ да постанемо добри појци или добри рукоделци, него исправни монаси, анђели, услед чега ће се благословити наше дело и људи који га узму биће благословени. Стога они више воле рукодеље из манастира, тј. ради благослова”.

Comments are closed.