NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
6. „Nezasitost podvigom“
 
Starca su i monasi i svetovnjaci nazivali „podvižnikom“. Naziv mu je nadenut zbog njegovih podvižničkih postignuća. On sam nije prihvatao slično određivanje.
Međutim, njegova dela ga pokazuju velikim podvižnikom. Mi ćemo navesti mali broj podviga koji su bili primećeni i koje je sam starac otkrio radi duhovnog naziđivanja. Mnogi njegovi podvizi su ostali skriveni i nepoznati ljudima, ali poznati Bogu, koji će mu uzvratiti po njegovom trudu. A neki neće biti ni pomenuti, s obzirom da prevazilaze uobičajene mere i da ne bi bili shvaćeni.
Starac se od detinjstva podvizavao iscrpljujućim postovima. Kao vojnik nastavio je strogo da posti u nevoljama, snegu i opasnostima.
U opštežiću se njegov telesni sklop u početku unekoliko namučio od posta, napornih poslušanja i nedovoljnog spavanja, ali se ubrzo navikao.
U Stomiju on je surovo radio i neznatno se hranio. Stomak mu je, po njegovim rečima, bio kao u ptice. Jedan čaj i parče dvopeka bili su dovoljni za noć i dan.
Na Sinaju on je živeo anđelski život, kao bestelesan. Slobodan od svakog ovozemaljskog truda, on je telo pokorio duhu. Telo mu se stanjilo, postalo lagano i zadobilo podvižničku blagodat, ali je istovremeno bilo muževno, čvrsto i veoma savitljivo. U Sinajskoj pustinji je proveo svetu četrdesetnicu na Svetom Pričešću, pijući pomalo vode i jedući ponešto svake nedelje.
Videvši da u Ivironskom skitu u dvorištu postoji jedna smokva i jedna trešnja, on je rekao: „Slava Bogu, one su dovoljne da bih živeo ovde. Čoveku je malo potrebno da bi se održao“. Tri meseca on se u skitu hranio samo sa šišarkicama. Dve tri kašike mrvica za svaki dan bilo je dovoljno da bi se prehranio jedan pravi podvižnik, kakav beše starac.
I dok se starac radovao podvizavajući se i kušajući „hranu uzdržanja“, podvig mu je prekinuo odlazak u bolnicu i zahvat na plućima. Iz poslušnosti on je jeo sve što su mu davali, čak i meso.
Međutim, vrativši se na Svetu Goru, on se ponovo predao iscrpljujućim podvizima. Radi [duhovne] koristi rekao je nekom svom učeniku: „Trudio sam se da primenim ono što piše u knjigama. Danima sam ostajao gladan, usled čega nisam mogao noge da podignem. Nisam imao smelosti da izađem napolje na stazu. Bojao sam se da me neko ne pronađe palog. Molio sam Presvetu Bogorodicu da mi da snage. Hvatao sam se za grane i vukao se da bih mogao da idem dalje“.
Starac se neprestano držao neuzimanja hrane do devetog časa [tj. tri popodne], a kada je hteo nekima da pomogne držao je tridnevlje [tj. tri dana bez hrane]. On je, dakle, svoju molitvu za njih pratio žrtvom posta. Za Uspenje Presvete Bogorodice trudio se da sve dane posta provede ne jedući ništa, u njenu čast. Osim utvrđenih postova držao je još i druge radi nekog velikog iskanja, koje se ticalo nekog pitanja ili neke ličnosti.
Njegova hrana je obično bila „bez vatre“, tj. jeo je nekuvanu hranu, koja nije bila spremana na vatri. „Sreća je što nemam kuvanje u svom planu“, rekao je on. Kada mu je poslednjih godina neko od otaca donosio kuvanu hranu, starac ju je iz ljubavi jeo po malo i govorio: „Stomak ponekad hoće i kuvanu hranu“.
Upitali su ga: „Starče, kako vam se stomak nije pokvario od postova“.
„Stomak se ne kvari od postova. Kada se, međutim, čovek sekira, treba i da jede, s obzirom da se kiselina neprestano luči. Ona, pak, treba da se luči samo pri varenju, inače se povređuju želudačni zidovi, što boli. Svako treba da jede shodno stanju u kome se nalazi. Ukoliko može da se uzdrži i da jede manje, neka jede manje. Onaj ko uznapreduje jede malo hrane i održava se kao da jede uobičajeno, s obzirom da se hrani duhovno i da mu je malo hrane dovoljno za održanje“. Sam starac je jeo iz malog tanjirića, u koji je stajalo malo hrane.
Starac je nastojao da sakrije svoj post. Kada je išao negde, nije se držao neuzimanja hrane pre devetog časa, nego je jeo ono šta bi mu ponudili, ukoliko mu nije škodilo. Dok je bio u Keliji Časnog Krsta, pozvao ga neki njegov poznanik, opštinski predstavnik u svoj konak u Kareji radi nekog pitanja. Na kraju ga je pozvao za trpezu. Starac je pojeo svu hranu i tanjir obrisao hlebom. Bog zna koliko je potom u svojoj keliji postio.
On nije želeo da da ni najmanji povod da posumnjaju kako strogo posti. Međutim, nije uspevao da sakrije svoje mršavo i koščato telo, koje je izdavalo njegove velike postove. Demoni su ga ne lažući nazivali „koščati“. U selu Konici, gde je nosio svete mošti, neki deda mu je rekao: „Vidim kosti ovde (svete mošti) i kosti ovde (starčevo lice)“. Kao mlađi, bio je poput senke, kao bestelesan, mršav, kao da nije imao stomak. Svoje telo je, kao što sam piše o Hadžigeorgiju, iz časnog nadmetanja žrtvovao radi ljubavi Hristove.
Dobra navika stalnog posta pomogla mu je da dostigne do podviga velikih razmera, da postane veliki isposnik. On je govorio: „Navika veoma pomaže u podvigu. Ukoliko se od mladosti navikne, čovek potom nema poteškoća“. Međutim, više mu je pomagala vlast nad samim sobom i samoprinuđivanje. Pošto bi se posle produženog posta njegovo telo žalilo i tražilo utešenje, on mu je govorio: „Šta želiš? Evo, popij jedan čaj. Dosta ti je“. I popio bi čaj bez dvopeka i bilo čega drugog. Kada mu se vrtelo u glavi od posta, on nije uzimao jelo, nego je vodom varao glad i nastavljao da posti.
Starac je strogo postio, svake noći bdijući i moleći se. „Postom, bdenjem, molitvom, nebeske darove primi“…
U Esfigmenu je od dvadeset četiri časa oko pola sata spavao na patosu, na pločama ili ciglama. Kasnije je, spavajući na krevetu od dasaka, ispod prostirke stavljao kamenje kako ne bi imao lagodnosti ni u snu. U Stomiju je neko, videći dasku na ko joj je spavao, rekao: „Oče, izabrao si veoma težak put“. On je od govorio: „Stvar koja se mnogo želi (kao što ja želim podvižnički život), postaje prijatna“.
Starac se osećao veoma ugodno ležeći u svojoj podvižničkoj „postelji“, imajući za jastuk panj, a za prostirku daske. Leđa su mu crnela, ali se on radovao, čitajući kod ave Isaaka: „Preteča svih strasti jeste samoljublje, preteča svih vrlina jeste pre ziranje pokoja“[1]. Jer, „pokoj hrani i razvija strasti“[2].
U podne se starac nikada nije odmarao. Kasnije, kada ga je narod zaokupljao čitav dan i kada se umarao, pravilo mu beše odmor do tri sata. Oko ponoći je ustajao i otpočinjao molitvu na brojanici. Međutim, mnogo puta je spavao tri sata za tri dana i noći. Dok je postom smiravao telo, bdenjem je očišćavao i istančavao um.
U noćnoj molitvi je davao celog sebe i svoje snage. Iscrpljivao se „svenoćnim stajanjima“ i neizbrojivim poklonima. U starosti je koristio stasidiju i oslonjač[3] i „tajnu vešalicu“. Dakle, privezivao se kanapom za tavan svoje kelije, da bi se uspravno molio, kao drugi prorok Mojsije. Kada se umarao, nastavljao je da se moli klečeći, dajući malo olakšanja svom namučenom telu.
O bdenju je starac govorio: „Pospanost čini monaha beskorisnim i ne dopušta mu da opšti sa Bogom. Neophodna je neprestana borba i nasilje nad samim sobom. U prvom trenutku neophodno je da unekoliko primoramo sebe. I ukoliko se suprotstavimo, prolazi prvi odred (demona) i odlazi. Mi ne treba da bdijemo da bismo bili zadovoljni. Možemo da vršimo bdenje radi nekog bolesnika i da govorimo: „Bože moj, isceli ga, da bi mogao da te slavoslovi“, vršeći slavoslovlje. Ili: „Bože moj, daj san ljudima koji ne mogu da zaspu, bilo zbog bolova, bilo zbog zategnutih živaca, iako uzimaju lekove za spavanje“.
Ma koliko tajno da se starac podvizavao, određene stvari su ljudi shvatali. Uoči bdenja, gotovo čitav dan su ga ljudi zaokupljali svojim teškoćama. Pri zalasku sunca oci su prolazili pored njegove kelije i zajedno išli na bdenje. Skoro celu noć on je stajao uspravno u stasidiji i u zoru se vraćao u svoju keliju. Kada da se odmori? Sa osvitom pristizalo je mnoštvo napaćenih, sa zahtevom da ga vide. Kako je izdržavao? Gde je nalazio snage? Star i bolestan…
Pa ipak, on nije kršio svoje pravilo i nije smanjivao svoj podvig: trud, post, bdenje, tešenje napaćenih, molitva i dosledno ispunjavanje svojih monaških obaveza. [On upražnjavaše] „neprestano nasilje nad prirodom“ sa mučeničkim razmišljanjem i raspoloženjem.
On je bio milostiv prema čitavoj tvorevini, živoj i bezdušnoj, imajući sažaljenja čak i prema đavolu. Međutim, prema sebi je bio nemilosrdan i nemilostiv, kao i svi sveti. Svom „zemljanom sasudu“ (telu) nije samoljubivo snishodio, pružajući mu manje od njegovih potreba. Drugima je preporučivao: „Izvršavajmo samo ono što je neophodno u telesnim stvarima, s obzirom da uglavom želja izgoni Hrista iz srca i zauzima Njegovo mesto, usled čega ostaje praznina i pustoš“.
Na početku je starac bio strog i istrajan u podvigu. Kasni je već nije imao veliku potrebu za strogošću, budući da je sazreo njegov duhovni plod. Podvig je već bio postao njegov način života: kada je bilo neophodno mogao je da popusti. On je savetovao: „Podvizavajte se dok ste mladi, jer kasnije nećete moći. Ranije sam vršio velike podvige, a sada se gnušam sebe samog. Prehladim se i kroz ključaonicu“.
Starac je preporučivao i poklone, budući da se „poklonima smireno klanjamo Bogu, te odlazi pospanost i uređaj se pokreće. Takođe, odlaze i neprirodni stomaci i telu se omogućuje stasitost“.
On je govorio: „Pošto prođu tri četiri sata posle jela, mi možemo da činimo poklone. Kada činimo poklone, kolena treba da dotiču ramena i glava da dolazi blizu kolena“. On je želeo da ruke ne dodiruju pod dlanovima, već spoljnim delom pesnice. Ipak, nikako nije hteo da se na rukama vide tragovi od poklona. Stoga je preporučivao da se vrše na nekoj mekoj ponjavici. Eto kako je on vršio poklone. On bi ispravljao ukoliko bi ih neko vršio na dlanovima. Ostavljala je utisak njegova brzina, savitljivost i izdržljivost.
Monah koji je prenoćio u starčevoj keliji slušao je taktične udare o patos kolenopreklonih poklona i neposredna izlivanja srca upućena Hristu i Bogorodici. Potom se starac udubljivao u molitvu. Zatim bi se ponovo [vraćao na] poklone. Ponekad je čineći poklone on izgovarao tropare i Psalme. Leti je noću izlazio u dvorište svoje kelije. Na površini od oko 1,20 h 0,5 metra, od dve prikovane daske, on je pravio poklone i molio se klečeći.
Starac je pridavao veliku važnost blagoslovenom trudu. Bez truda i podviga niko se nije posvetio. Trud čini da Bog bude ganut. Međutim, on se uverio da „današnje pokolenje poseduje tromost, koja se prenosi i na monaški život. Hoćemo da se posvetimo bez truda“[4].
Starac je govorio šaleći se: „Zar nije bolje da bdijemo ležeći u krevetu, te da uzmemo i zvukonos [kasetofon] i pustimo kakvo hoćete pojanje, da napravimo i jednog slamenog podvižnika koji će da se kreće na uređaj kako bi nam radio poklone i okretao brojanicu“, želeći da izobliči savremeno raspoloženje uma koje traži ono što je lako i izbegava telesni trud. On je savetovao: „Mi treba da pazimo da ne steknemo duh koji postoji u svetu[5]. Svetovni ljudi bi hteli malo ili nikako da rade, a da uzimaju mnogo novca, da učenici ne uče, a da dobijaju dobre ocene. Trudite se da se podvizavate. Naš život je trud (napor)“.
Starac pripada pokolenju ljudi za koje je trud predstavljao pokoj, a muka razonodu. On se rado trudio. Imao je „trudoljubivu naviku“[6], tj. raspoloženje da se trudi do svoje končine. On sam je vršio neophodne radove: popravljao je kolibu, kosio travu, sekirom sekao drva za zimu, prenosio ih na leđima i cepao, izuzev poslednjih godina, kada mu posetioci nisu dozvoljavali.
Kada je trebalo da ide negde po Svetoj Gori, on je obično išao pešice, a ranije je hodao bos, radi većeg podviga.
On je imao snage, ali nije bio krupan. Veliko samoodricanje, časno nadmetanje, revnost za duhovne stvari, krepili su telo, te je vršio veći podvig od drugih koji behu snažniji. Telo mu se topilo u podvigu. Iscrpljivao je sve svoje snage, dajući svu snagu Hristu. Nasilje koje je vršio nad sobom dostizalo je do granica njegove izdržljivosti. On je osećao da ih je i prevazilazio, te je zatim padao iscrpljen. Desna ruka se kočila od umora, od bezbrojnog činjenja krsnog znaka uz brojanice. Međutim, on nije prestajao da bi je odmorio. Uzimao je brojanicu u desnu ruku, a levom se krstio[7], iz čega se vidi njegova nepopustljivost u podvigu.
Reč o starčevom podvigu se uglavnom tiče dve poslednje decenije njegovog života. Plamen, oduševljenje i revnost koju je imao u mladosti, kada su mu telesne snage bile na vrhuncu, rečima se ne može opisati.
On je imao veliku revnost i činio veliki podvig i kada se „pokvario njegov uređaj“, tj. kada je telo oslabilo. Šta li je tek kao mlađi radio? Oni koji su ga poznavali mlađeg, ispovedaju da je i sam neuobičajen izgled njegov izazivao iznenađenje i strahopoštovanje. Njegova revnost je bila „slična užarenom ugljevlju. Ona ga je pokretala, činila revnosnim, pobuđivala i snažila da prezire telo u nevoljama i strašnim iskušenjima, te da uvek predaje na smrt svoju dušu“[8]. „Uveče umire, a ujutro vaskrsava“, govorila je za starca monahinja koja se poznavala sa njim, Ana Hadzi.
Pokušaje koje je kao mlađi činio ne samo da nije preporučivao drugima, nego ih je i odvraćao. Međutim, sam se nije pokajao za opite koje je vršio na sebi.
Posle podviga starac je dospeo u stanje da živi sa malo hrane i malo sna. On se hranio božanstvenom blagodaću. Govorio je: „Ima ljudi koji ne spavaju od radosti, hraneći se i telesno i duhovno“. Jednom je bio upitan: „Kako je jedan svetitelj izdržao da spava jedan sat od dvadeset četiri časa, držeći se za konopac“. On je odgovorio: „Svetitelj se odmarao kroz svoj umor“. Slično je i sam osećao. Hranila ga je i utvrđivala blagodat Božija. Bio je poput uređaja koji neprestano radi sa malo goriva.
On je želeo da se mladi monasi podvizavaju: „Duhovni život je odvažnost. Budite odvažni. Nemojte da budete mlitavo pokolenje. Stupajući u manastir, od početka treba da se predaš, da se uhvatiš za Hrista, za nebo. Telesni podvig pomaže, ukoliko se vrši iz časnog nadmetanja. Nemojmo lako vršiti ustupke, odlažući svoje duhovne dužnosti. Vrši (molitvu) koliko možeš, makar malo, a potom starcu ispovedi (nedostatke)“.
„Bolesnik treba da jede, imao ješnost ili ne, budući da zna da će mu hrana pomoći. I mi, ukoliko nemamo raspoloženje za duhovne stvari, treba da delamo sa radošću, znajući da ćemo imati [duhovne] koristi. Neophodno je prisiljavanje, a ne pritisak i uznemirenje. Duhovna prisila nije pritisak, već pomoć“.
Starac je podsticao na [duhovnu] borbu, ali je naglašavao i opasnosti od prelesnog podviga, koji pothranjuje gordost i jednostrano se bavi telesnim naporima, zapostavljajući duševne strasti: „Najveći podvig je da steknemo smirenje i ljubav, što je lako i za malu devojčicu. Ukoliko čovek osnaži telesne podvige, može da osnaži i gordost i da ima pogrešan osećaj da nešto predstavlja. Ukoliko, međutim, okrene nišan na gordost i puca, on uz veliku lakoću može da postigne mnoge stvari. Najpre treba da ostvarimo smirenje i ljubav, a potom bdenje i post“.
On je govorio: „Monah treba da stekne nadmoć nad sobom i da vlada sobom, tj. da zna kada treba da govori i kada da jede, usled čega neće imati štete ma gde pošao i ma gde se našao. Onaj ko nema vlast nad sobom liči na vola koji nađe plod i ne prestaje da jede dok ne pukne. Mnogo je onih koji lako bivaju zavedeni i koje povlači nizbrdica, budući da nemaju kočnice“.
Starčev podvig je bio velik, sakriven, pokretan časnim nadmetanjem. On ne beše štur i površan, objavljujući njegovu veliku ljubav prema Bogu. Onaj ko voli žedan je da strada za onoga koga voli. On nije vršio podvig koji je sam sebi svrha, već sredstvo očišćenja i osvećenja. On je postao način i sredstvo pomoći ljudima i blagoprijatna žrtva Bogu. Sa rasuđivanjem je on žrtvovao svoj podvig radi nečeg uzvišenijeg. Jedanput je probao meso, samo i jedino iz ljubavi, da bi podstakao bolesnog monaha na razrešenje radi zdravlja. I Bog je učinio da ne oseti ukus mesa.
Starac se podvigom umrtvio za svet. Sasušio je telo da strasti ne bi nicale. Očistio je dušu i telo svoju i pokazao se miomirisni sasud blagodati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ava Isaak, Slovo 71, str. 278.
  2. Ava Isaak, Slovo 27, str. 119.
  3. Tj. drvo u obliku slova T, koje monasi koriste da bi se oslonili i molili. Neki ga nazivaju „lenjo drvo“, što se starcu uopšte nije dopadalo.
  4. „Ni jedio telesno i duhovno delanje bez truda i napora nikada ne donosi plod“, Prepodobni Grigorije Sinait, Dobrotoljublje, tom. 4, str. 78.
  5. „Delo koje se ostvaruje bez napora predsvatlja pravdu svetovnjaka“, Ava Isaak, Slovo 16, str. 57.
  6. Lestvica 26, 29.
  7. Neka se niko ne sablazni (što je, kada se umarala desna ruka, nastavljao levom). Jer, starac je ličio na ratnika koji se bori svim sredstvima, oružjem pravde desnim i levim. Ava Varsanufije Veliki, Odgovor 437, str. 220, piše: „Kada hoću da zakrstim svoju desnu ruku, ja upotrebljavam levu“.
  8. Ava Isaak,Slovo 61, str. 247-8.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *