NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
5. Oskudoljublje
 
Sa čudesnom doslednošću starac se držao oskudoljublja, na koje se zavetovao Gospodu na dan svog postriga.
U Esfigmenu je imao tri podrasnika okačena u svojoj keliji. Pomislio je da mu jedan bude za crkvu, jedan za poslušanje i jedan za keliju. Potom je osudio sebe, govoreći: „E, lepo si opravdanje našao“. Dva je dao, a zadržao onaj koji je nosio. Odlazeći iz manastira, on nije uzeo ništa. Ni torbu nije imao. Oprao je ponjavicu na kojoj je vršio poklone, skrojio je, napravio torbu i stavio u nju svoju rasu.
U Manastiru Stomio je imao samo jedan podrasnik, koji mu beše jedina odeća. Kada ga je prao i sušio, nosio je rasu. Govorio je: „Da ne bi bilo drugog podrasnika“.
Na Sinaju je njegovo oskudoljublje dostiglo vrhunac. U svojoj isposnici nije imao „ništa od ovoga veka“.
U Keliji Časnog Krsta, sva njegova „ostava“ beše jedan sanduk. Držao ga je na kraju hodnika koji je spajao keliju sa crkvom i koristio ga kao stolicu, sto i da bi sklanjao malo neophodne hrane: suvarke, malo pirinča, masline, teglicu meda. Međutim, njegovo siromaštvo beše veliko, ali mu je gostoprimstvo, kada je postavljao sto, bilo bogato i gospodsko, s obzirom da je imao bogato i gostoljubivo duševno raspoloženje.
Jednom mu se javio prepodobni Arsenije i rekao: „Najviše te volim što ne primaš čekove. Ja ti i poštu pratim“. Starac beše dao naredbu da čekove vraćaju. Zadržavao je samo imena da bi ih pominjao, a ponekad i mesto stanovanja, da bi im poslao poneki blagoslov. Upozoravao je ljude da će, ukoliko ponovo pošalju ček ili paket, prestati da ih pominje. Više puta je molio da vrate i pakete. Međutim, uvidevši poteškoće službenika, on ih je uzimao, da se ne bi sekirali. Uprkos dnevnom umoru, on je ostajao da odvoji stvari sa rasuđivanjem, tj. shodno potrebama određenih monaha, i prenosio ih u svojoj torbi ili bi zamolio druge oce. I on je ostajao oskudoljubitelj i siromašan, a mnoge bogateći (2.Kor.6,10).
Ono što po njegovim strogim merilima nije bilo potpuno neophodno, on je smatrao za teret, koji ga je sekirao. I on se trudio da ga se reši. On je govorio: „Kada imam stvari, osećam se kao da nosim usku majicu“.
Ono što mu je stvaralo poteškoće u držanju oskudoljublja behu darovi posetilaca kojima je učinjeno dobro. Za osetljivog starca nastajao je dvostruki naporan podvig: sa jedne strane, da se odrekne svega što su mu darovali, a da ne nasekira i ne povredi ljude, a sa druge, da odgovarajuće razdeli ono što je bio primoran da zadrži da se ne bi povredili darodavci. Neka majka bolesnog deteta poslala mu je 1000 drahmi. Starac je nasekiran pisao njihovom zajedničkom prijatelju (4. 3. 1971. godine): „Da biste me bolje razumeli, navodim vam primer. Dok molitvom udaram jako na vrata Hristova, novac koji mi drugi šalju je kamen koji me udara u glavu i ošamućuje me, te prestajem i sa molitvom dok ne rešim gde ću ih, što ima svoju duhovnu štetu. Iskreno vam govorim, od juče popodne do današnjeg popodnevnog časa, nisam se sabrao, jer je trebalo da rešim šta ću sa njima. Jadni ljudi su iz velike ljubavi dali [novac] i zahvaliću im se, no pišem vam da biste mi drugi put pomogli. Počeo sam od grčkih sirotišta, jedno po jedno, i stigao sam do Kenije, do jadnih pravoslavnih crnčića, a na kraju sam opet završio kod jadne dece koja ištu pomoć u Grčkoj“…
Ponekad je starcu poneko neprimetno ostavljao novac. On ga je stavljao u knjige i davao ga siromašnoj deci iz Atonijade [Bogoslovija u Kareji]. Ukoliko je, pak, shvatao ko ga je ostavio, slao bi mu blagoslove, ikonice i druge stvari koje su vredele mnogo više. Imao je načelo da daje više od onoga što je primio.
Jednom ga je neko posetio u Katunakiji. Starac je spremio ručak i ugostio ga. Čovek je zatražio da kupi ikonice. „Ne mogu da ih radim“, odgovorio je starac. Čovek mu je krišom ostavio dvesta drahmi i svoje mesto stanovanja. I ubrzo je primio pedeset ikonica, mnogo veće vrednosti od dvesta drahmi.
Rukodelje je on vrlo retko prodavao. Obično ga je davao na blagoslov. Imao je savršeno poverenje u promisao Božiji i nije se brinuo za sebe, niti je zadržavao novac za svoje potrebe. Bog mu je obezbeđivao što je bilo neophodno.
Ni od onih koje je pominjao starac nije primao novac. On je pisao: „Ukoliko mi zatreba novac i desi se da mi pišete da se pomolim za neki vaš ozbiljan razlog, znajte da ću radije uzajmiti od drugih i postepeno im vratiti svojim malim rukodeljem, negoli što ću vam pisati da mi pošaljete“.
Ma koliko novca da je imao, starac se trudio da ga razdeli. Jedanput je imao petsto drahmi i dao ih je izučavaocu. On se snebivao da ih primi, znajući starčevo siromaštvo i pravdajući se da ima novac. „Koliko miliona imaš“, reče mu starac šaleći se, te ga ubedi da ih primi.
Otišavši iz kelije oca Tihona, on je sve svoje stvari natovario na dve životinje. Među njima je bila gnječilica, na ko joj je radio rukodelje, i Mineji. Lične stvari su mu bile malobrojne. Mogle su da stanu u jednu torbu i da ih ponese na leđima, kao lutalica. Rečeno beše sva njegova imovina.
Pri preseljavanju on je imao samo dvesta pedeset drahmi, koje je dao za kaparu kada je naručio gvozdeni prozorčić za crkvicu u Panagudi.
Nekoliko puta on je hteo da izađe u svet i nije imao novca za karte. Često se nalazio u okolnostima da pozajmi. Zadnjih godina je imao poteškoće da obezbedi novac za drva za zimu, kada nije bio u prilici da ih sam naseče. Kada su mu poznanici predlagali da plate za njega, što je on odbijao, govoreći da pomognu starce koji su imali potrebe.
Rase su mu bile pohabane i stare, ali čiste. Jedanput je izašao u svet i neki njegov poznanik mu je sašio novu rasu, misleći da nosi pohabanu zbog nedostatka novca. Starac je, međutim, nije zadržao. Ipak, sašio je jednu novu da bi bio miran.
Premda je živeo u kolibi i opštio sa mnogima, starac se držao oskudoljublja kao otšelnik. Imao je neke stvarčice radi ljudi, „kao onaj koji ima, ali ne poseduje“.
Jednog dana starca je posetio jedan stari monah, starac Vikentije. On skrivaše tajnu. Nosio je kaluđersku skufiju i poludugi kaput. Izgledao je kao nešto između monaha i svetovnjaka. Na leđima je nosio džak i obilazio konake i kelije u Kareji. Što god bi mu davali, on je stavljao u džak. Potom je krišom odlazio i pomagao siromašne i bolesne ljude.
Tajanstveni starac Vikentije stiže jednog dana u Panagudu, leže na zemlju u dvorištu i poče da ispituje starca: „Imaš li dotičnu stvar“. Starac je odgovarao potvrdno i davao. Bogoposlani starac Vikentije napuni džak blagoslovima i otide, pošto je na neki način izmerio i isprobao starčevu ljubav, našavši je istinskom i čistom.
Starac je govorio: „Veoma sam se začudio. Sve što mi je tražio behu stvari koje mi behu neophodne. Zatražio mi je pet sto drahmi (a ja mu dadoh hiljadu i trista), lupu sa drškom, kabanicu, hranu, petrolej itd. Ili je u velikoj nuždi, ili ga Bog prosvećuje da bismo videli sebe, tj. da li je naše srce vezano za nešto veštastveno, pa makar i neophodno“.
Starac je govorio: „Ukoliko nam zatraže neku stvar i nama bude žao da je damo, ili se rastužimo kada ostanemo bez nje, očigledno je da je više volimo od Hrista. Dobar je znak kada se čovek raduje kada daje, i kada se žalosti kada uzima. Ukoliko ne ko uđe u moju keliju i uzme mi sve, neće mi smetati. Ali, ukoliko vidim da neko huli na Hrista i Presvetu Bogorodicu ili da ruši pokloničko mesto, ja ću dati sebe braneći svetinju“.
Kada je poslednji put izašao sa Svete Gore, starac je u svojoj torbici imao samo rasu i neke blagoslove. Pošto je potom video da se više neće vratiti, poručio je da mu donesu anđelsku shimu i kukulj. Veštastvena dobra, novac, vredne predmete nije imao, niti ga je ikada zanimalo da ih stekne.
Svetovni ljudi ne mogu da shvate vrlinu oskudoljublja. Oskudoljublje i devstvenost nisu zapovesti Božije za sve, već monaške vrline. Monasi ih iz svog časnog nadmetanja prinose kao žrtvu Gospodu.
Starac je svojim životom učio da se uteha i radost monaha ne nalaze u veštastvenim stvarima, nego u Bogu. Da bi dostigao do Njega, čovek biva veoma pomognut oskudoljubljem, koje je „istinsko imanje“. Stoga je govorio: „Koliko bacaš (milostinju), onoliko letiš (uzdižeš se duhovno)[1]. Sticanje novca i veštastvenih dobara smatrao je nesrećom i opasnom preprekom za monaha. Želeo je da „monah ne živi od blagoslova (milostinje), nego da sam daje blagoslove“.
Slobodan od svake veštastvene pristrasnosti, starac je stupio na monaško polje borbe, kao što je i siromašan otišao iz ovog života, imajući kao blago svoje oskudoljublje. „Za bezbrojna bogatstva beše siromah, i ništa nemajući pokaza se kao da mnogo poseduje[2].
 


 
NAPOMENE:

  1. Igra reči usled dvoznačnosti glagola bacati i leteti, prim. prev
  2. . Sveti Simeon Novi Bogoslov, Himne III, Sources Chretiennes 156, 188.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *