NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
4. Delatelj i propovednik pokajanja
 
Vraćajući se sa jednog svog izlaska u svet, starac je rekao: „Greh je danas postao moda. Ni deset posto ljudi od onih koje sam video nisu bili ispoveđeni. Ja imam potrebu i svakog dana da se ispovedam, a oni ne nalaze greh“.
Starac se kretao u drugom duhovnom prostoru, drugačije vrednujući svoja dela. Za druge ja uvek nalazio olakšice, a sebe je strogo sudio. On je govorio: „Potvrda istinskosti nečijeg duhovnog života je velika strogost prema sebi i obilje snishodljivosti prema drugima, tj. da čovek ne koristi kanone radi paljbe[1] na druge“. On je obavljao tanan duhovni rad, kajao se, ispovedao se i vršio proizvoljne podvige i pravila uz časno nadmetanje, podražavajući svete. Starac je pričao: „Govoreći da su grešni, sveti su verovali u rečeno. Njihove duhovne oči su postale kao mikroskopi, te su i sasvim sitne svoje prestupe videli kao velike“.
Onaj ko bi čuo starca kako govori o sebi, stekao bi utisak da je veliki grešnik. On je snažno doživljavao pokajanje, ali je u sebi imao utehu i radost, koja se prelivala.
Njegovo pokajanje beše plameno, usled čega je osećao potrebu da se stalno ispoveda. Neko vreme je, osim drugih podviga, činio i sedamdeset sedam brojanica od trista sa činjenjem krsnog znaka. Simvolično je iskao od Boga oproštaj sedamdeset sedam puta. On je verovao da je veliki grešnik i vatreno je iskao od Boga milost i oproštaj svojih grehova.
Uzgajajući pokajanje, on je često čitao Veliki kanon, koji je naučio napamet. Takođe mu se dopadala i pomagala u pokajanju Manasijina molitva. Kada ju je govorio skrušenim duhom i smirenom dušom, on je klečao, lepio se za pod, padajući ničice.
[Ponekad] je služena Liturgija u njegovoj keliji. Pre Pričesti, on je klečao i tražio od sveštenika da mu pročita oproštajnu molitvu. Čekao je sa glavom naslonjenom na podu, dok su mu se otimali duboki srdačni uzdasi. Za pričestan je ponekad pojao: „Svih zaštitnica blaga“… Glas mu je drhtao od umilenja, izlazeći je iz dubine njegovog bića. Čovek bi pomislio da mu se srce čupa. Došavši do reči: „Drugu, pak, nemamo mi grešni k Bogu“…, on nije izdržao. Prasnuo je u jecaje. Uzaludno je pokušavao da sakrije svoje umilenje, izlazeći iz crkve i pretvarajući se da briše nos.
Klirik posetilac našao se na bdenju u Manastiru Stavronikita. Utisak mu je ostavio neki monah koji je stojao u stasidiji pored njega i tokom celog bdenja neprestano plakao, trudeći se da ga ne primete, što mu nije pošlo za rukom. Upitao je i doznao da monah beše otac Pajsije.
Za suze on je govorio: „Postoji mnogo vrsta suza. Suze pokajanja su pouzdane, budući da čiste grehe i imaju duhovnu platu, premda iscrpljuju telesni sklop. Postoje i tihe suze, koje se ne vide. I jedan uzdah je mnogo puta vredniji od čaše ili od kofe suza“.
Drugom prilikom njega je posetio monah u godinama iz pustinje. Došao je da se uveri da li glasine koje se čuju o starcu imaju osnova. Pomoću raznih pitanja je pokušavao da se obavesti u kom se on duhovnom stanju nalazi. Starac je ispričao: „Tri sata mi je pričao teoriju. Čitao je o umnoj molitvi. Čitao je da je postojala. Govorio je: „U jednom stanju se dešava jedno, a u drugom stanju dolazi drugo. U kom se ti stanju nalaziš“.
„U kom stanju? Ni u jednom stanju“.
„I šta radiš ovde“.
„Šta radim ovde? Tražim od Boga da upoznam sebe. Ukoliko upoznam sebe, imaću pokajanje. Ukoliko dođe pokajanje, doći će smirenje, a zatim blagodat. Stoga tražim pokajanje, pokajanje, pokajanje. Potom Bog šalje svoju blagodat““.
Njegov sveti život je bez reči prstom pokazivao Gospoda, a rečima je svima propovedao pokajanje: „Niko od Boga ne treba da traži ni svetlost, ni darove, niti išta drugo, osim pokajanja, pokajanja, pokajanja“. Neznatni primer njegovog velikog pokajanja beše „vreća“, džak, koji je prebacivao preko leđa, kada se molio u keliji „u vreći i pepelu“, kao i proroci i prepodobni Arsenije Kapadokijski.
Njemu je priticalo mnoštvo ljudi, otvarajući mu srce i tražeći pomoć. Starac im je objašnjavao da on nije duhovnik: „Idite kod nekog duhovnika da se ispovedite“. Neko mu je odgovorio: „Starče, gladnom nemoj pokazivati put. On zna put. Gladan hoće hranu da bi se nasitio“.
Starac ih je primao, ali im je objašnjavao da je jedno razgovor i savet, a drugo sveta tajna ispovesti. Naglašavao je da je neophodno da odu kod duhovnika, da se ispovede i da im pročita oproštajnu molitvu ne samo radi spasenja duša njihovih, nego i kao pretpostavka za razgovor sa njim. „Pre ispovesti um je zamagljen, govorio je, i nećemo moći da se sporazumemo“.
Jedan čovek je imao ozbiljnu teškoću i došao kod starca da ga zamoli da se pomoli. Starac mu je preporučio ispovest. Skoro razočaran, on je uzvratio da je došao kod svetog čoveka da mu pomogne, a on mu priča o ispovesti. Starac mu odgovori: „Ja mogu da pomognem [podsticanjem na] ispovest“.
On se žalostio zbog onih koji se nisu kajali, i molio se. Ravnodušne je pokušavao da dovede u osećanje, tj. da osete potrebu da se ispovede. Jednom čoveku koji mu je prvi put došao, on nije otvorio. Pričao je sa njim iznutra, nazvao ga po imenu, i rekao mu da se ispovedi, te da potom dođe. Naime, on je provideo da je bio neispoveđen. Kada je ponovo došao, otvorio je i osmehujući se rekao: „Sada si dobro (beše se ispovedio). Dođi da razgovaramo o tvom pitanju“, navevši mu predmet koji ga je zanimao.
Kada bi primetio da se neko kaje i menja način života, starac je imao izrazitu radost. Sastradavao je sa pokajnicima i bodrio ih. Bio je „melem“ za pokajnike. Čudio se i sekirao zbog onih koji su padali u malodušnost i očajanje zbog svojih padova u greh. On je govorio: „Ali, postoji pokajanje. Zar su tvoji gresi veći od milosti Božije“. Takođe je dodavao: „Ne zanima me koliko je neko grešan. Brine me da li je poznao sebe. Bog će suditi shodno delanju koji je svako uložio na svom starom čoveku. Kada odseče svoje nedostatke, duša će se pokazati lepa pred Hristom“.
Monah koga je starac poznavao beše skinuo svoju monašku shimu i vratio se u svet. Starac mu je poručio da dođe da bi ga zadržao za poslušnika, iako, kao što je poznato, nikoga nije zadržavao. Sa radošću bi on učinio rečenu žrtvu, da bi se jedna duša spasla. Sam je otišao i posetio ga u kasarni i pričao mu o pokajanju.
Jednom je starca posetio neki posetilac i upitao ga „o duhovnim i nadnebeskim“ [stvarima]. Starac mu je, pak, naglašavao značaj pokajanja i smirenja. Njegov sagovornik je opet pokušao da ga navede da govori o blagodatnim darovima i duhovnim stanjima. Međutim, starac je ponovo pričao o pokajanju. Sagovornik se skoro razočarao, budući da je bio mnogo slušao o starčevoj svetosti i blagodatnim darovima, dok mu je on pričao samo o pokajanju.
Ukoliko bi mu bolesnik tražio da se pomoli za njegovo zdravlje, starac mu je preporučivao da se ispovedi i da se pričesti. Slično je govorio i izučavaocima [studentima] da bi imali uspehe na ispitima. Bračnim parovima sa teškoćama preporučivao je da imaju duhovnika, da se ispovedaju, da se pričešćuju i da žive duhovno. On je, dakle, ukazivao na pokajanje kao na opšti i jaki lek za sve slučajeve. Ono je predstavljalo srž njegove propovedi.
On se žalostio što se „kod ljudi izgubio osećaj pokajanja. Greše i savest ih ne izobličava. Naša unutrašnjost ima neprestanog posla. Pokajanje se nikada ne završava, kao što jedan duborez neko može da radi čitavog života pod lupom. Ukoliko čovek ne započne rad na sebi, đavo će mu naći posao, tj. da se bavi drugima. Mi treba da zadobijemo duhovnu osetljivost. Hrišćanin treba da vidi strasti koje ima u sebi i da se kaje zbog njih, a ne da ih zaboravlja. Evropejci zataškavaju svoju savest, pa potom žive u stanju u kome im se niti šta [rđavo] događa, niti im je dobro. Kada se nešto desi na treba da se sekiramo, nego da se dovodimo u red. Kada bih video neki svoj greh, ja sam se radovao s obzirom da se otkrila moja rana da bih je izlečio. Neko slomi čašu i smeje se. I nije značajno što je slomio čašu, nego što ne shvata ono što je uradio. Pošto se smeje, on ne priznaje grešku i slomiće i drugu čašu. Svako treba da se ražalosti u skladu sa svojom greškom, inače će upasti u isto“.
On je poučavao iz svog iskustva: „U duhovnom životu dejstvuju duhovni zakoni. Ukoliko se iskreno pokajemo za neku svoju grešku, nema potrebe da je platimo nekom bolešću. Bog dopušta bolesti ili nepravde zbog naših grehova učinjenih u neznanju“.
Starac je svima preporučivao „pokajanje da bi se izbegao rat. Jer, mi sami gresima svojim izazivamo ratove. Ovaj svet se pokvario. Utoliko će i biti uništen (ukoliko se ne pokaje). On liči na probušeni džak koji ne prima zakrpu. Možda će Bog moći od probušenog džaka da napravi neku malu torbicu“. Nekom monahu je govorio: „Mi smo odgovorni za sve što se događa. Shvataš li? Onaj ko hoće da bude bolji, utiče i na ljude oko sebe i na celi svet. Da sam svet, ja bih svojom molitvom mnogo pomagao“. Osobito je govorio da monasi treba da se odenu u pokajanje. Čitav život monaha jeste pokajanje.
Sam starac se odenuo u spasavajuće pokajanje, pokazavši se kao veliki delatelj i propovednik pokajanja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Igra reči: – pravila i – paljba,- prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *