NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
3. „Bogatstvo smirenja“
 
So se stavlja u sva jela i čini ih ukusnim. I u starčevom životu, u svim istupanjima, u rečima, spisima, odnosima sa drugima, susrećemo smirenoumlje. Duša njegova se odenula u smirenje kao u odeću, „odeću Božanstva“[1].
Umesto da mu donose gorde pomisli, čuda i dobročinstva Božija su bili povod smirenja i većeg podviga. Eto posebnosti njegovog smirenja: gospodstveno smirenje, „bogato smirenje“[2].
Starac je video sebe nižeg od sve tvorevine, goreg i od životinja. U svom pismu (25.12. 1965. godine) on navodi: „Upoređujemo sebe sa životinjama i osuđujemo jadne životinje. Mi postajemo gori od njih. Jednog dana razmišljao sam kako bih našao nešto sa čime bih se uporedio, i na kraju sam došao do zunzare. Posle dobre provere videh da joj jadnoj nanosim nepravdu, s obzirom da i ona vrši svoje naznačenje komadajući izmet na sitne deliće, praveći kuglice i uklanjajući ga. Ja, pak, slovesan čovek, stvorenje Božije po obrazu i podobiju, sakupljam izmet u hram Božiji putem greha. Loše je što ja ne prihvatam da me nazovu zunzarom, pa čak ni magaretom, iako su svima poznate mnoge i teške usluge koje pruža čoveku sa velikim trpljenjem i trošenjem“.
On je duboko proživljavao tajnu smirenja i njegov um je rađao smirene misli i reči. Sebe je nazivao „nedovršenim“, „slinavim“, „seljakom“, „izgubljenim“, „strašilom“, „nepismenim“, „maloumnim“ itd.
On je sebe ograđivao smirenjem, znajući da je „u gordosti propast i veliki nered“ (Tov.4,13). Naprotiv, smirenje je božanstveni magnet, koji čoveku privlači sve darove i blagoslove Božije. Stoga ga je iz srca zavoleo. Sviđalo mu se da koristi izraze: „smiri sijalicu“, „smirena stoličica“, „ovo drvo treba da se smiri“ (tj. oreže), itd.
Ukoliko je pri sudu grešio, on je imao smirenja da ispovedi [grešku], i ako je osuđivao da zatraži oproštaj. Znao je svoju meru i nije verovao da na sve može da odgovori. Kad bi ga pitali o stručnim, crkvenim, kanonskim ili naučnim temama, on je upućivao na odgovarajuće ličnosti sa kojim bi se posavetovali.
On se gnušao i izbegavao počasti, uvažavanja, činova, isticanja, kao pčela dim. Imao je duboko i istinsko smirenoumlje, kao što se vidi iz njegovih neposrednih odgovora.
Kada je bio vojnik dodelili su mu orden hrabrosti. Međutim, umesto njega izašao je i uzeo ga drugi vojnik. On mu je rekao: „Dobro si uradio. Šta bih ja sa njim“.
Na Krfu se starac sreo sa svojim prijateljem i drugom iz vojske, Pantelisom Dzekosom. On ga je predstavio svojoj majci: „Evo onoga koji me je spasao“. Starac poskoči i žustro reče: „Ne, nisam ja, nego Gospod“. Starac je preduzeo mere da bi prikrio svoje monaško ime. Pantelisov sin je dosta kasnije došao na Svetu Goru. Starac je shvatio o kome se radi, ali se nije otkrio. Poslao je i blagoslove njegovom ocu Pantelisu. Filip je pričao o dobroti oca Pajsija, ali gospodin Pantelis je želeo da nađe Arsenija Eznepidisa. Tražio ga je trideset i pet godina. Tek posle starčevog upokojenja je saznao da je Arsenije Eznepidis bio starac Pajsije. On je kazao: „Razglasio bih celom svetu da je on moj spasitelj i otišao bih da živim sa njim“.
Preko nekih spoljašnjih projava izdavalo se starčevo smireno razmišljanje.
Na bdenjima je radije birao poslednje stasidije. Izbegavao je da čita „gerondika“[3] iako su drugi oci bili njegovi učenici, a po godinama deca i unuci. Obično se na Pričešću drugi po redu pričešćivao. Prvo je stavljao nekog mlađeg, ili dete, a zatim se sam pričešćivao. Osećao se poslednjim od poslednjih.
Da ne bi zaboravljao ko je, napisao je olovkom na zidu u svojoj Keliji Časnog Krsta: Gospod… podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112,7).
Starac je jedanput posetio neki ženski manastir. Radosna igumanija je skupila celo sestrinstvo i udarila u zvona, kako bi mu učinile počasni doček. Međutim, starac se osetio neprijatno i nekako odsečno reče igumaniji: „Kakve su ovo stvari, igumanijo? U kante treba da mi lupate, a ne u zvona“. (Ranije su lupali u kante kada su hteli da obrukaju nekog).
Starac beše strog i grdio je one koji su hteli da ga svetlopišu [fotografišu], da mu snime glas ili koji su pričali o njemu. Kad bi mu pokazivali njegov svetlopis, on je tražio navodno da ga vidi i cepao ga. Kasete na kojima su ga krišom snimali spaljivao je u peći. Nekome, ko je tražio blagoslov da napiše članak o njemu, on je odgovorio: „Kakve li smešne stvari? Sa mnom nemoj da se baviš, niti da pišeš nešto, ukoliko želiš da govorimo „dobar dan“ jedan drugome“. Jednom monahu, koga je često primao i koji mu je pomagao, dao je epitimiju da ga tri godine ne posećuje kad je saznao da priča o njemu. U Surotiju ga je neko nazvao svetim, usled čega je briznuo u plač. Šta drugo da radi? Koliko god da se trudio, više nije mogao da postigne da živi nepoznato. Bog je želeo da ga proslavi i u ovom životu. Radi se o duhovnom zakonu. Senka (slava) čovekova beži, ma koliko je jurio, a ukoliko je izbegava ona ga prati. Slično se dešavalo i sa starcem.
Patrijarh Dimitrije je jednom prilikom posetio Svetu Goru. Došao je i starac da uzme njegov blagoslov. Neko je rekao: „Vaša svetosti, otac Pajsije“. Smireni Patrijarh je ustao iz trona da bi ga pozdravio. Starac je načinio zemni poklon i ostao da kleči sa glavom prislonjenom na pod sve dok ga neki episkop nije podigao.
U Protatu se rečenom prilikom nalazio predsednik države. Policijski načelnik predsednikovog obezbeđenja, gospodin Konstantin Papucis svedoči: „Čuo sam za starca Pajsija. Zamišljao sam ga visokim, dostojanstvenim i očekivao sam da će biti na istaknutom mestu. Pokazali su mi ga. Stajao je pozadi, sakriven i povijen u jednom uglu. Radilo se o starom dekici, sitnog tela, koji je na sebi, međutim, imao nešto božanstveno, što je čoveka privlačilo.
Neki redar ga je prepoznao i rekao drugima: „Otac Pajsije“. Na mah su svi ljudi iz obezbeđenja potrčali ka starcu. Ostao sam sam sa predsednikom. Izbezumio sam se. Pokušao sam da ih pozovem da se vrate natrag, ali uzalud. Potom sam i ja, sledeći želju srca, a ne smislenost, bez razmišljanja potrčao starcu. Bog je učinio, te se ništa nije dogodilo.
Ne mogavši da izbegne „napad“ policijskih snaga, starac nas je blago udarao po glavi, govoreći: „Hajde, nazad na svoj posao“. U nama je došlo do preobražaja. Preplavila nas je nepoznata radost“.
Na pitanje da li se gordi posle svih počasti, on je odgovarao: „Zašto da se gordim, kad znam ko sam? I kada pomislim koliko je litara krvi Hristos prolio za mene, um hoće da ode“.
Za mnoštvo ljudi koji su dolazili da ga vide, on je verovao: „Iako sam ja jedna tikva, ljudi koji su mnogo ožedneli žudno dolaze da se osveže, očekujući da nađu lubenicu“.
Starac se sekirao budući da je svuda postao poznat. Nekome je u poverenju rekao: „Moj najveći neprijatelj je moje ime. Najveće zlo učinili su mi moji poznanici i prijatelji, a ne neprijatelji. Da sam od početka znao svoj razvoj, išao bih u Jerusalim, postao tajni monah, nosio neki crni kaput i kapu, imao kosu i bradu. Niko ne bi znao da sam monah i kretao bih se nečujno“.
Starac pohvalama nije verovao, niti se naslađivao lažnom ljudskom slavom, usled čega i nije pretrpeo štetu. On je govorio: „Moja dela hule ime Božije. Međutim, rečeno ja ne činim ravnodušno, te verujem da će me Hristos pomilovati“.
On se radovao gledajući druge kako napreduju, kako postaju sveštenici, duhovnici, igumani, episkopi. Pomagao im je i podsticao ih kada je video da su dostojni. U njegovom srcu nije postojao trag zavisti, ili ljubomore, ili osećaja zapostavljenosti. Sve je hteo da vidi iznad sebe i pomagao je mlade monahe da napreduju. On se molio: „Neka ja budem zemljano tlo na kome će da se razvije i donese plod jedan novi monah“.
Starac je prvi pozdravljao i celivao ruku sveštenika, čineći poklon, iako su bili mlađi od njega. Igumanima i episkopima je obično činio veliki poklon. Sam je izbegavao da daje svoju ruku da bi je celivali. „Moja velika muka je što me nije puštao da mu celivam ruku. On me je celivao više puta“, govorio je lekar koji mu je izvršio zahvat.
U opštenju sa njim čovek nije osećao razliku, s obzirom da nije dopuštao da se drugi oseća nižim. On za sebe nije osećao da stoji iznad drugih, već je druge gledao iznad sebe.
Istinskost smirenoumlja proveravaju beščašća, ruženja, klevetanja i nepravde. Starac je mnogo pretrpeo od monaha koji je odapeo protiv njega osude bez osnova. On se nije pravdao, niti se branio, već se samo molio sa bolom u duši za bratovo pokajanje. Saznavši da je osude protiv njega objavio u nekoj hulnoj knjizi, starac je rekao: „Eto knjige, a ne kao ona druga“ (tj. knjiga koja ga je hvalila). Neki iguman je pročitao navedene osude i rekao da predstavljaju počasno ordenje za starca.
Starac je pisao: „Blaženi su oni koji se raduju kada ih nepravedno osuđuju, a ne kada ih hvale za njihov vrlinski život. U rečenom se nalaze znaci svetosti“[4]. Stoga se on radovao kada je slušao osude protiv sebe. Jednim povodom je nekome rekao: „Brukaj me. Možeš li da me brukaš“.
Susrećući posetioce na putu, neki drugi monah je govorio: „Zašto idete kod tog Pajsija“. I počinjao bi da ređa osude. Starac je doznao, ali se nije sekirao i nije tražio objašnjenja. Rečeno mu se više sviđalo od pohvala. „Savršenstvo smirenja je sa radošću podnositi lažne osude“[5]. On je čak slao i blagoslove svom sudiji. Klevetanja je starac prihvatao bestrasno, ali licemerje nije podnosio. I Gospod je išibao licemerje fariseja govoreći: „Teško vama“, što drugim grešnicima nije rekao. Jednom se na putu sreo sa onim koji ga je osuđivao i koji je hteo da mu načini poklon, glumeći lažno poštovanje i obraćajući mu se rečima: „Starče moj sveti“. A starac mu reče: „Drugi put budi iskreniji“.
Starac je govorio o smirenju: „Nije dovoljno da samo izbacamo gorde pomisli, nego da mislimo na žrtve i dobročinstva Božija, i na našu neblagodarnost. I naše srce će se potresti, makar bilo i od granita. Pošto se upozna, čovek dolazi u stanje smirenja. Bog dolazi i nastanjuje se u čoveka i molitva se sama izgovara. Samopoznanje odvodi u smirenje i predstavlja „temelj, koren i načelo svake dobrote“[6]“.
On je verovao da „smiren čovek vredi više od celog sveta. On je najjači od svih. Da bi imao snagu u molitvi i podvigu, monah treba da ima smirenje, koje u sebi skriva božanstvenu silu. Ukoliko je, pak, gord, obesnažuje se i dušom i telom. Ukoliko se smireno podvizava on ima snage, makar i ne činio mnogo“.
Želeći da pokaže posledice smirenja, on je ispričao: „Jednom je neko mače bilo bolesno. Išlo je, jadno, da povraća i premda se mnogo mučilo nije moglo. Ja se sažalih stoga što je patilo. Zakrstih ga i ništa. „Bre, izgubljeni“, rekoh samom sebi. „Jednom mačetu ne možeš da pomogneš“. I čim sam se smirio, njemu je odmah bilo bolje“.
Starac se uveravao da „danas niko ne kupuje smirenje“. Ljudi ne znaju njegovu vrednost i silu i ne trude se da ga steknu. Međutim, ono je neophodno[7]. Ono nas uzvodi na nebo, usled čega se i naziva uzvisitelj. „Na nebo niko ne može da uziđe svetskim uzdizanjem, već duhovnim silaženjem (smirenjem). Spašće se onaj ko se smirava i pazi. Monah treba da prebiva u stanju smirenja, što je naročito neophodno u poslednjem trenutku njegovog života“.
Starac je želeo da ga smirenje prati i posle njegovog upokojenja. Nekome je ispovedio pre svog upokojenja: „Kada umrem, bacite me u korito svete Paraskeve da me pojedu psi“. Ranije je rekao: „Molio bih se da moje kosti budu crne kako bi svet rekao: „Eto kakav je bio Pajsije“[8] I ljudi nas neće poštovati“.
Da bi izbegao ukazivanje počasti na svojoj sahrani, ali i na dalje, on je želeo da se upokoji i da se neprimetno sahrani na Svetoj Gori. Kada se, međutim, osvedočio da je volja Božija bila drugačija, on je smireno poslušao i odsekao i poslednju svoju želju. Jedino je zatražio da niko ne bude pozvan na njegovu sahranu.
* * *
Među monasima postoje neki blagosloveni starci, koji se nalaze na visini vrline, ni sami ne znajući. Iz velike svoje prostote oni ne pretpostavljaju kakvo duhovno bogatstvo poseduju. Neko od njih je video nestvorenu svetlost i nije znao o čemu se radi. On je mislio da svi monasi noću bivaju osvetljeni nekom (nestvorenom) svetlošću, koja se sama pali i gasi.
Starac Pajsije nije pripadao rečenoj vrsti. On je imao blaženu prostotu, imao je svetost života, video je nestvorenu svetlost i doživljavao uzvišena stanja, ali je imao i duhovno poznanje. Starac je vrlo dobro znao da njegovi doživljaji behu božanstveni događaji, retka blagodatna stanja. Međutim, on je veoma dobro znao da sve beše Božije, a njegovi samo gresi. On je imao punu svest da sve beše milosrđe Božije prema njemu. Stoga je govorio: „Ja sam jedna limenka, koja se sjaji na suncu i izgleda kao zlato, premda je prazna. Ukoliko me napusti blagodat Božija, biću najveća skitnica i hodaću Omonijom[9] gde ni kao svetovnjak nikada nisam kročio u kafanu“.
Svoj veliki podvig on uopšte nije uzimao u obzir, budući da ga je vršio iz ljubavi prema Hristu, a ne „radi dobijanja plate“. Osećao se pomilovanim i dužnim Bogu. Uzdisao je i patio, [misleći] da ništa nije uradio. „Upoznao sam svete i trebalo je da uradim mnogo“, govorio je on. Osećao je da se nije odazvao i da nije uspeo da pruži Bogu ono što je trebalo.
Mnogi su starca poštovali kao svetog. Drugi, neznatan broj, osuđivali su ga kao vrača. On je odgovarao sa samosvešću: „Nisam ni svet, ni vrač. Ja sam grešan čovek, koji pokušava da se bori. U vasioni vidim sebe kao jednu česticu prašine. Kad bi makar bila čista“.
Eto kakav beše starac. Velik, pogružen u bezdan svog „bogatog smirenja“, sa punom spoznajom Božanstvenih blagodatnih darova, ali i svoje nedostojnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ava Isaak, Slovo 20, str. 76.
  2. „Jedna je stvar setno smirenje plačućih; drugo je griža savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blaženo i bogato smirenje, koje po dejstvu Božijem ulazi u savršene“, Lestvica 5, 9.
  3. Psalmi, molitve i tropari, koje po tipiku čita pretstojatelj, starac – geronda
  4. Poslanice, str. 214-5.
  5. Ava Isaak, Slovo 56, str. 223.
  6. Ava Isaak, Slovo 21, str. 82.
  7. „Bog, koji po prirodi spasava, nije spasao [ljude] sve dok se [dobroJvoljno nije smirio [unizio, sam postavši čovekj. Kako će čovek, koji po prirodi biva spasavan [Bogom], da se spase i da spase [tj. da pomogne drugima] ukoliko se ne smiri“. Sveti Maskim Ispovednik, R6 90, 160 S.
  8. Na Svetoj Gori se život monaha prepoznaje po boji kostiju koje ostave iza sebe. Nakon par godina po upokojenju kosti se vade iz zemlje, peru vinom i smeštaju u posebne kosturnice ispod grobljanske crkve. Većina kostiju su bele boje (umereni vrlinski život), a manji broj žutih (svetiteljske) i crnih (tj. monaha za koje Crkva treba da umnoži molitve), prim. prev.
  9. Centar Atine,- prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *