ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
ПРЕДГОВОР
 
О блаженопочившем старцу Пајсију објављено је од разних писаца много књига, које су заиста донеле духовне користи и учиниле га познатијим. Међутим, све што је објављено односи се углавном на старчево учење и чуда, уз оскудне животописне податке.
Недостатак детаљног старчевог животописа запазило је једно старчево духовно чедо, наш старац јеромонах Исаак[1], те је одлучио да допуни празнину.
Писање је он започео отприлике две године после упокојења оца Пајсија (29. 6. 1994. године) уз помоћ свог братства, и ближио се завршетку. Међутим, његово упокојење (3. 7. 1998. године) је одложило издање готово спремног животописа.
Животопис је остао неиздат стога што је било неопходно да се исправи и допуни. Уједно, и препреке и услови који су се створили пошто смо остали сироти нису били погодни за сличан подухват. Најзад, постојала је и очигледна немоћ са наше стране. Стога је три године животопис остао нетакнут.
На завршетак животописа нас је покренула жеља и труд нашег старца око њега, као и подстрек многе браће.
Неколико пута смо се обесхрабрили и помислили да, као неподобни, напустимо веома тешко и одговорно дело. Обузимао нас је страх да не искривимо старца, те да уместо користи дође до духовне штете и саблазни. Имали смо осећај малог детета које покушава да говори о нечем великом, што превазилази његове могућности, те не налази ни речи, ни начина.
Док је отац Пајсије живео нисмо се постарали да, заједно са нашим старцем, водимо белешке, да га снимимо на звукопис [магнетофон], да га светлопишемо [фотографишемо] или да прикупимо податке и обавештења са циљем састављања животописа. Његово присуство нас је испуњавало и било нам је довољно само да га гледамо и слушамо. Речено се може сматрати нашим пропустом. Међутим, ми имамо мирну савест, будући да нисмо учинили ништа што би ражалостило старца.
Једина наша грађа су биле незнатне забелешке одговора на лична питања на духовне теме свакодневне борбе. Старац је у њима наводио примере из својих борби, натприродне догађаје и демонска искушења. Углавном смо се заснивали на ономе што је наше памћење спасло од мноштва онога што смо више пута чули. Његове речи, које су биле скривене или пре записане у нашем срцу, ми сада преносимо на хартију, на општу корист наше браће.
Чувши за наш покушај, много људи, световњака и клирика, који су познавали старца, стављаху нам на располагање, неки самостално, неки по нашој молби, драгоцену грађу, писма старца Пајсија, касете, светлописе, белешке, сведочења.
Све податке, који осветљавају и допуњавају многе празнине у животопису, ми смо употребили пажљиво и одговорно. Они су прошли кроз многа сита и добро су просејани како би остало само оно што је чисто.
Неки од њих се нису слагали са стварношћу и старчевим духом. Једни су из нерасудљиве побожности пренагласили и преувеличали поједине догађаје. Други, пак, нису схватили речи старчеве, те су их искривљено пренели. Нашла се и неколицина који су се одречно изразили о старчевој личности, вероватно из незнања, а не из лоше намере. Нека им Бог речено не урачуна.
При покушају састављања животописа ми смо за правило поставили истину: Почетак је речи твојих истина (Пс.118,160). Трудили смо се, дакле, да представимо старца каквим смо га познавали, какав је био, без покушаја увеличавања и улепшавања из љубави и дивљења.
Велики део његовог животописа је у суштини само животопис, будући да старац представља главни извор наших података. Из његових нелажних уста на непосредан начин произлази већина приповести. Међутим, све што смо написали у ствари је мало, сиромашно и немоћно, не исцрпљујући његово духовно богатство. И ми не само да не претерујемо, већ, и не хотећи, у многоме наносимо неправду старцу из више разлога.
Наиме, његов унутрашњи живот, као и живот свих светих, био је скривен и несагледив. Он је, да би нам помогао, открио по нешто, али је много више скривао. У нашим односима, док је живео, преовлађивао је људски састојак, који је прикривао његову духовну величину. Основна [неповољна околност] беше наше духовно слепило и неспособност, која нас је спречавала да старца духовније видимо да бисмо га могли верније представити. Да је наше духoвно стање било боље, био би, свакако, бољи и његов животопис. Јер познато је да је неопходно да би неко написао животопис једног светитеља да и сам да буде свет, тј. његових размера и његовог [духовног] стања. Старац је говорио да су житија светих, која су написали свети, заиста чудесна.
Будући, дакле, да је “студенац дубок, а ведра нисмо имали” (уп. Јн.4,11), тј. да наша слабост није била довољна да приступи и прикаже његову духовну величину, ми смо се ограничили на једноставно и верно предочавање података. Трудили смо се да будемо само веродостојни сведоци и ништа више.
Па ипак, кроз наше невешто писање старац се пројављује, лако се крећући између земље и неба, исмејавајући, али и сажаљевајући ђавола, будући “прибројан” групи светих. Он се открива као свесиромашан, али са најбогатијим благословима које низводи молитвом својом са неба на земљу; немоћан и болестан али и свесилан и ужарен благодаћу Божијом, услед чега пред њиме уступају чак и природни закони; монах пустиножитељ но веома близу људских потреба; подвижник који је строг према себи али човекољубив до саможртвености према немоћним, болесним и онеправдованим.
Било је немогуће да се у једном тому обухвате сви подаци из његовог живота. Стога је узорно изабрано оно што је најснажније и поучно. Изложено је старчево учење, које је обухваћено у неколико томова, мноштво писама и више од две стотине посведочених чуда. Наш циљ није био да прикажемо неки “списак чуда”. Јер, природно је да у оном ко достиже до “врхунца” врлина и ко задобије Божанску благодат, прораде благодатни дарови и да се појаве чуда. Међутим, питање је како достићи до циља, којим путем поћи и на који начин се борити против страсти и искушења. Више од чуда његових гануло нас је његово велико самоодрицање, подвизи часног надметања ради љубави Христове, монашка тачност и истанчан осећај за духовни живот, ретко расуђивање, жртвена љубав према сваком човеку и отачко размишљање, које је све успокојавало.
Књига је подељена на два дела:
У првом делу, где је приказано старчево Опширно житије, покушали смо да се у једном временском и просторном оквиру, што једноставније, али и целовито, прикаже његов подвижнички ход од рођења до упокојења. У четрнаест целина поглавља, имајући као основу и осовину место старчевог боравка, нижу се животописни подаци, подвизи, чуда и разне његове делатности.
Други део, Животопис по тематским јединицама, оцењен је као неопходна допуна и објашњење првог дела. У њему се старцу дубље приступа и он се потпуније схвата. Сваки од два дела очувава извесну целовитост и независност и могли би да буду издати и одвојено. Међутим, они истовремено имају и дубоко унутрашње јединство. И други део је, заправо, животопис. Он не следи хронолошки поредак, као први, али садржи животописне догађаје поређане у тематске јединице[2].
Средишњи појам другог дела представља Божанска благодат. Да би је задобио, старац се најпре борио против страсти и греха, а затим се показао као добар управитељ разноврсне благодати Божије (1.Пт.4,10).
У Врлинама старца се на делатан и изражајан начин износе разни догађаји из његовог живота, који су нам остали у сећању. Они се деле на поглавља са заједничком темом, тј. врлином која је наведена као наслов сваког поглавља. Старчево учење о њој није изложено, осим у незнатним напоменама. Где је, међутим, било неопходно нешто нагласити, да би се боље показао његов дух, изнели смо више грађе.
Благодатни дарови старчеви, разноврсни и натприродни, поређани су по врсти. Они се живље уочавају преко сведочења њега самог и других. Узорно је изабран мали број њих, без објашњења, изузев у случају када је неко објашњење оцењено као сврсисходно.
Размере, дубина и вредност Приноса старца се не могу оценити или сместити на неколико страница. Имајући разноврсност Божанских благодатних дарова, природно и ненаметљиво, без људског труда и настојања, он је богатство Божанске благодати пружио изгладнелим душама. Ми једноставно излажемо поједине осетљиве пресеке, у случајевима где је посебно помогао.
Да би се избегле нетачности и грешке сваке врсте, наш запис смо приложили суду и провери духовне деце старца Пајсија и других отаца.
Много благодарности и захвалности дугујемо нашој сабраћи, који су погледали, исправили и допунили Житије. Њихов допринос је био из све душе и суштински. Без њихове помоћи старчево Житије било би непотпуно и са много грешака.
Такође смо благодарни и другим сарадницима, који су нам поверили разне податке, као и онима који су проверили текст и дали нам предлоге за исправке, посвећујући доста времена и улажући много труда да би рад добио свој коначан облик. На крају, благодаримо и онима који су на било који начин, јавно и неприметно и у било ком погледу допринели бољем изгледу издања, помажући да угледа светлост јавности десет година након упоко јења старца Пајсија.
Ми особито благодаримо поштованом старцу Григорију (кога је отац Пајсије замонашио), духовнику Манастира Часног Претече у Метаморфосису, на свестраној подршци при читавом труду око писања Житија, као и за преузимање трошкова за његово издавање.
На све њих призивамо благодат Божију и старчеве молитве.
Ради олакшица читаоцима бележимо нека објашњења:
Многа дела, подвиге и догађаје треба разумети и објаснити у њиховој међузависности. Оно што је старац рекао не треба без расуђивања уопштавати. Понешто је изречено само за појединачан случај и не важи за све. “Исти лек може и да штети и да користи, у зависности од телесног склопа”.
Представљени су и неки старчеви ставови по црквеним, народним и монашким питањима. Он је тежио да његов став буде познат другима, будући да је био сасвим духован и бестрасан. Стога га и излажемо без имало тежње да се тиче неке личности или да је прозива.
Сведочења су износе као што су приложена. Понека дугачка су скраћена, без неке измене. Испоштовали смо и жељу оних ко ји су тражили да њихова сведочења буду неименовано изложена.
Датуми који се помињу су по старом временослову [календару]. Где пише датум по новом, додата је скраћеница: (н. к.).
Завршавајући објашњења у предговору, ми нисмо у стању да из нашег положаја достојно изразимо своју благодарност и захвалност старцу за све што нам је пружио. Ми само из дубине срца иштемо да нам опрости све што смо згрешили љубави његовој, а посебно нашу смелост да издамо његово Житије. Молимо га, међутим, да просвећује умове читалаца како би га правилно схватили и како би имали духовне користи. Будући свесни несавршености, недостатака и грешака својих, радо ћемо прихватити било какве примедбе и упуте које произлазе из љубави ради успостављања истине.
Уколико читалац сретне грешке у неким деловима миомирисних старчевих подвига, нека зна да ни у ком случају не долазе од старца Пајсија или од његовог животописца оца Исаака, већ од приређивача и издавача Житија.
Уколико се, међутим, нека душа загреје старчевим постигнућима и лати се духовног подвига, нека прослави прехвално име великог Бога и Спаса нашега Исуса Христа, “коме нека је слава и поклоњење са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин”.
 
Братство старца Исаака Келија Васкрсења,
Капсала, Кареја
Света Гора
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Предговор, који је написало братство старца Исаака, објашњава читав труд око писања житија и има одјек пишчевих ставова.
  2. Његова подела на три целине (Врлине, Благодатни дарови, Принос) заснована је на стиховима: Неће пити вина и сикера (подвиг, борба); и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје (Божанствена благодат); и многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме (принос) (Лк.1,156). Велики Претеча је прошао исте стадијуме, премда другим редоследом, будући да се показао пророком из материце. Сви светитељи су се најпре борили држећи заповести да би се очистили од страсти, од чега су се рађале врлине, те су потом примили Божанствену благодат. На трећем стадијуму примећује се поседовање и давање благодатних дарова ради спасења људи.

Comments are closed.