NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
2. Poslušnost
 
Starac nije živeo mnogo godina kao poslušnik u opštežiću. Veoma dobro je, međutim, od početka savladao najvažniju pouku iz poslušnosti, položivši je sa odličnom ocenom. Prvenstveno je činio savršeno poslušanje sa radosnim raspoloženjem prema svom igumanu i starcu. Bez razmišljanja je imao poslušanje i prema sabornim starcima. Pošto bi ih pitao kako da uradi neku stvar, oni su odgovarali: „Čini kako te Bog prosveti“. Njega je, međutim, sekirao sličan odgovor. Želeo je da mu kažu nešto određeno kako bi sasvim odsekao svoju volju. Najteže ispite je dao vršeći slepo poslušanje prema starcu I., koji mu je, kao što je napred rečeno, nalagao surove poslove i strogo ga proveravao, čak bez znanja igumana. Dobar poslušnik je ćutke podnosio, osuđujući sebe samog. Starca I. nikada nije osuđivao, čak ni pomišlju. Verovao je da se sve događa radi njegovih grehova. Na kraju se pojavilo krvoliptanje, te je završio u manastirskoj bolnici, gde je blagodario i molio se za starca I., od koga je imao duhovne koristi. „Udarao me je kao oktopod, ali mi je isterao mastilo“[1] , govoraše on.
On se duboko uživeo u tajnu poslušnosti. Iz iskustva je spoznao njena dobra. Stoga ju je i iskao. Govorio je: „Znajte, sav smisao i tajna monaškog života nalazi se u poslušnosti, u odsecanju svoje volje. I pred mlađim treba odsecati volju, ukoliko ne postoji strah da mu naneseš zlo. Rečeno privlači blagodat Božiju. Pošto sam otišao iz opštežića, osećao sam jaku potrebu da slušam. Potom sam prešao u Stomio. I pošto je otac Serafim bio devet sati hoda daleko, ja sam uzeo kod sebe neko vanbračno dete od dvanaest godina, koga su svi prezirali, i učinio ga svojim starcem. Pitao sam ga: „Šta kažeš, dete moje, da uradim nešto“. I radio sam šta mi je govorio.
„Šta kažeš, da idem da sečem drva“.
„Jesi li čitav. Gde ćeš da ideš za drva“, govorio mi je. I ja sam odsecao svoju volju i radio nešto drugo. Kad biste znali koliko sam duhovne koristi imao od rečenoga! Naravno, pošto su me ljudi cenili, čudili su se. „Čuj, da sluša jedno dete“. Dete se osnažilo i steklo samostalnost, dobivši pomoć da postane ispravan čovek. Više sam, međutim, ja bio pomognut odsecanjem svoje volje. Odsecanje volje pomaže u duhovnom životu“.
Starac od jednog trenutka pa nadalje, prirodno, nije imao potrebe za poslušanjem u početnom njegovom vidu (tj. za slepim poslušanjem starcu), s obzirom da je već bio dostigao misleno pokoravanje. „Onaj ko je telo pokorio duhu, nema potrebe za pokoravanjem ljudima. On se pokorava Božijem slovu i zakonu, kao blagodarni poslušnik“[2].
Rukovođen Duhom Svetim, starac beše dostigao jedno više stanje, pokorivši svoje razmišljanje blagodati Božijoj. „Kada se blagodat Duha zacari u nama, mi ništa svoje nemamo i sve što se dešava jeste volja Božija, usled čega [počinjemo] da tumačimo[3]
On više nije imao svoju volju, plan, raspored. U svojoj poslanici (3. 11. 1972. godine), on je pisao: „Moj plan određuje Bog, a ne ja. Ja više na određujem vreme (kada bi trebalo da izlazim u svet). Ukoliko postoji potreba, ja (čak i da poželim da ne izađem napolje) ne mogu da se oduprem, budući da me Bog pokreće ljubavlju svojom i ljubavlju mojom prema bližnjem“.
Iako imađaše prosvećen um i rasuđivanje, za ozbiljne teme on je dobijao osvedočenje od Boga nakon iskanja ili vanredno. Pa ipak, kada se radilo o čisto ličnim temama, iz velikog smirenja on nije voleo da sledi sopstvenu volju, nego je pitao i slušao druge starce, duhovnike, episkope, pa čak i svoju duhovnu decu.
Starac je još govorio: „Ma koliko moja misao bila ispravna u vezi sa nekim mojim pitanjem, ja ne mogu da imam poverenja u nju s obzirom da je moja. Kada se razboli, lekar ne uspostavlja sam utvrđenje svoje bolesti. On ide kod drugog lekara, pa makar i lošijeg od sebe“.
Starac je u prvo vreme po dolasku u Panagudu slušao gorke prekore od pojedinaca, koje su ometali mnogobrojni posetioci. On je čak pomislio da promeni keliju. Stoga je otišao i upitao duhovnika, oca Nikodima, koji mu je odgovorio: „Nemoj ići, osim ukoliko ti kaže Sveštena opština“. I on je poslušao i ostao. Jednom su ga pozivali u Kanadu. On je pitao svoju duhovnu decu (kao što je sveti Antonije pitao svog učenika, da li treba da ide u Carigrad). I, poslušavši njihovo mišljenje, on nije otišao. Jednom je pomislio da zasadi nekoliko čokota u dvorištu Panagude kako bi posetioci sedeli u hladu. Kada se, međutim, neko od otaca nije složio, on je poslušao i nije ih zasadio.
Kada bi se služila Sveta Liturgija u njegovoj keliji, on bi pitao sveštenika šta želi da čita dok vrši predloženje, tj. časove, kanon, molitve za Pričešće, ili da izgovara molitvu. „Navikao sam se da poslušam ono što želi sveštenik“, govorio je.
Ukoliko je poslušnost odsecanje volje i „odstranjenje sopstvenih sklonosti“[4], starac je do kraja bio istinski poslušnik. Ponajpre sa zanemarivanjem telesnog odmora. „Zadatak je odseći volju u keliji i prezreti telesni odmor u svemu“[5]. Potom, sa ljudima koji su ga opsedali, dostižući do trenutka da ne može da „odredi sebe“. Čak i kad mu je bilo hladno, ili kad je bio gladan ili bolestan ili kad je, najgore, krvario, i kad je hteo da ide radi svoje telesne potrebe, on je postojano trpeo i odsecao na samo svoje prirodne prohteve, već i svoje neophodne potrebe. On je izmišljao načine i puteve da odseca svoju volju, dajući primer poslušnosti.
Pa ipak, neki su smislili i rekli: „Prema kome starac Pajsije ima poslušanje? Ne znamo ko mu je starac“. Za starca je bila olakšica, radost i spokojstvo da živi u poslušanju. Ali, Bog mu beše poverio drugo delo.
On je govorio: „Ja mogu da vršim slepo poslušanje. Međutim, kada imam neku odgovornost (tj. duhovnu odgovornost kao starac), ja treba da preuzmem odlučnost“.
Kao poslušnik, on je prošao period poslušnosti i uspokojio svoje starce. Poslušanje je delatno naučio, a ne iz knjiga. Stoga je razumeo i pomagao poslušnike. Kao poslušnik, on je bio strog i nepopustiv prema sebi. Kada je, pak, kasnije kao starac druge savetovao, on beše snishodljiv. Bio je veoma osetljiv, istančan i rasudljiv.
On je želeo da poslušnost izvire iz slobode i da se vrši sa radosnim raspoloženjem. Ona ne treba da bude površna, spoljašnja i vojnička, već da predstavlja pokoravanje starčevom razmišljanju. Smatrao ju je lekom svake duševne bolesti, a pre svega gordosti. Stoga je naglašavao: „Poslušnost je najkraći i najlakši put. Ona je ključ od raja. Njome se odseca volja, sebičnost, strasti i dolazi blagodat Božija, te život postaje raj“.Starac je govorio: „Ukoliko sluša lekara, bolesnik će ozdraviti. Ukoliko je neko pomalo sulud ali i poslušan, postaće filosof. Ukoliko je, pak, oštrouman ali ne sluša propašće“. On je smatrao da je najgore da neko ne sluša savete staraca i da čini ono što mu kaže pomisao. Govorio je: „Onaj ko sluša svoju pomisao, sebi nanosi štetu, tj. izgubljen je i traži svoju propast“. Kada ga neko ne bi pitao radi duhovne koristi i da bi poslušao, već da bi iznudio blagoslov da čini svoju volju, on je prekidao besplodan razgovor, govoreći: „Načini poklon pred svojom pomišlju i radi kako hoćeš“. Sam se oslobađao odgovornosti. Stoga je naglašavao: „Starci će dati odgovor pred Bogom u skladu sa poslušnošću koju imaju njihovi poslušnici“.
Starac je savetovao: „Poslušnici treba da budu poslušni svom starcu. Ukoliko je strog i nanosi im nepravdu, oni će dobiti izobilnu blagodat. Međutim, ne treba da ga osuđuju. Ukoliko imaju poteškoće, neka govore svoju pomisao, a potom neka čine ono što im kaže. Poslušnik sav treba da bude gotovost i samo odricanje, a starac samo treba da ga obuzdava. Starac treba da obrezuje sa rasuđivanjem, a ne da sakati. Starac treba da je najpre sam prošao kroz poslušanje, a ne da vrši opite na svom poslušniku. Starci koji zahtevaju slepu poslušnost, treba da vide veoma dobro“.
Starčevi saveti su delatni i iznutra osvedočuju, s obzirom da ih je najpre sam primenio. Kao onaj ko je „izvršio i naučio“ poslušanje, on se pokazao oblagodaćeni poslušnik, a potom i rasudljivi starac. Zbog njegove poslušnosti, otac Tihon ga je zvao: „Mili moj Pajsije“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pošto se ulovi, oktopod mora da se 40 puta izlupa o kamen kako bi smekšao i ispustio crnilo koje poseduje, inače će zbog tvrdoće i okorelosti biti neupotrebljiv za jelo, prim. prev.
  2. Prepodobni Teognost, „O delanju i zrenju“ (O praksi i teoriji), Dobrotoljublje, tom 2, str 257.
  3. Prepodobni Petar Damaskin,Uvod, Dobrotoljublje, tom 3, str. 13.
  4. Lestvica 4, 107.
  5. Ava Varsanufije, Odgovor 124, str. 90
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *