NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
I VRLINE
 
1. Krajnje stranstvovanje
 
Odlazeći iz sveta na Svetu Goru, starac je prekinuo opštenje sa svojim srodnicima, kako bi zadobio stranstvovanje, koje predstavlja prvu stepenicu na lestvici monaških vrlina.
Nije bilo lako i bezbolno da se odvoji od svoje porodice, s obzirom da je bio veoma vezan za svoje roditelje, braću i sestre. Njegova ljubav je dostizala do žrtve. On je govorio: „U početku je vrlo bolno da neko izađe iz svoje male porodice i uđe u veliku Adamovu, Božiju porodicu“.
Iz navedenog razloga on je podnosio, ili bolje „pržio se“, na početku svog odricanja od ljubavi prema svojim srodnicima. Međutim, muški se borio. Blagodaću Božijom su se odlepili njegovo srce i um od bliskih mu ljudi, te je uspeo da postigne savršeno stranstvovanje.
Kada je po prvi put kao kaluđer posetio svoju otadžbinu iz zdravstvenih razloga, on nije boravio u svojoj kući, nego je u početku noćio u crkvicama, kako bi održao zavet koji je kao monah dao i kako bi sačuvao tuđinovanje. I kasnije, kada je boravio u kući gospođe Patera i išao na lečenje, on ponekad nije uzimao raznu hranu, shvativši da je bila od njegove majke. Premda ju je veoma voleo, on je više nije zvao „majko“. Naprotiv, gospođu Eleni, koja mu je ukazivala gostoprimstvo, voleo kao duhovnu majku i nazivao je „majkom“. Vunene čarape koje je isplela njegova sestra Hristina nije hteo da obuče kad su mu rekli odakle potiču.
U Stomiju, premda monahovaše blizu svojih, nikada nije spavao u svojoj porodičnoj kući, niti kod svojih sestara, izuzev jedanput, kada je sreo oca Gerasima Stoja, starog Svetogorca, Hadžigeorgijevog duhovnog potomka. Trebalo je da otac Gerasim ostane uveče kod njih kući, pa je njemu za ljubav ostao i starac, posle njegovih upornih molbi.
Neki poznanik ga je sa čuđenjem upitao zašto ne odlazi svojoj kući. Starac je odgovorio: „Pošto sam svoje roditelje ostavio ljubavi radi Hristove i dao zavet, ne mogu više da boravim u porodičnoj kući. Roditelji moji, braća i sestre i rodbina, sada su svi ljudi“.
Eto najuzvišenijeg cilja njegovog stranstvovanja. Na svoj način je govorio: „Ništa nisam uradio, a Blagi Bog mi je, premda imadoh sedmoro braće i sestara, dao da celi svet osećam kao svoju braću“.
U Ivironskom skitu ga je posetio njegov mlađi brat Luka sa nekim svojim poznanikom. Na kratko su popričali, te su ga zamolili da zajedno odu da se poklone u Manastir Iviron. Starac im pokaza put govoreći: „Eno gde je Iviron. Ako hoćete, idite“. I oni odoše plačući. „Iako blagočastivi, nisu shvatili monaštvo“, rekao je, objašnjavajući događaj.
U Panagudu je došao njegov stariji brat sa još nekim. Iako su bili umorni, primio ih je kod česme na razgovor. On ih nije uveo u keliju, niti ih je ugostio, niti je primio blagoslove koje su mu doneli. Oni su, pak, bili naučili njegovo pravilo i nisu se nasekirali. Nekog svog bratanca on je ugostio, s obzirom da je imao potrebe za duhovnom pomoći, kao što bi učinio nekom ne poznatom ukoliko bi postojao ozbiljan razlog. Kada su ga pitali ko je mladić, starac je smešeći se odgovorio: „Moj bratanac“. A zatim je tiho dodao, da ga ne bi čuli: „Šta, moj bratanac. Ako moreplovac ima njivu, neka i ja imam rodbinu“.
U Suroti je došla njegova mlađa sestra da ga vidi. Ostavio ju je da satima čeka. Na kraju je video stojeći, na minut, poslednju od svih. Još ju je i izgrdio što je došla da ga vidi. Ali i pred svoje upokojenje, kada su ga bolesnog posetili braća i sestre, on je rekao: „Zašto ste došli? Ovde je manastir“. On je do kraja ostao iznad rodbinskih veza i osećajnosti. Posebno u manastiru nije hteo da da ni najmanji povod za sablazan monahinja.
Duševni ljudi [1.Kor.2,14], koji ne razumeju i ne prihvataju „ono što je od duha“, možda se sablazne starčevim stavom, ne znajući da Bog i zahtevi monaške shime žele monaha koji je stranac prema svojim telesnim srodnicima. Ne radi se o mržnji i gnušanju, nego o podražavanju „nas radi stranstvujućeg Gospoda“ i o podjednakoj ljubavi prema svim ljudima.
Kada je postao monah, starac je sklopio tajni sporazum sa Bogom, koji će se ubuduće starati o njegovima. I ukoliko bi sam pokazivao pristrasnost i zanimanje, on bi prekršio sporazum. Jednom za svagda on ih je poverio Bogu i više se nije njima bavio. Potpuno poverenje da ih je ostavio u pouzdane ruke beše neprestana tajna molitva za njegove bliske. Stoga se za njih nije ni molio. „Kao monah ja se nisam nikada molio za svoje srodnike po telu“, pisao je u svojoj poslanici. On je jedino njihova imena imao zapisana u diptihu kako bi bili pominjani na predloženju [proskomidiji].
Jednom je starac rekao o svojim srodnicima: „Ništa nisam učinio i nisam im pomogao. Mogao sam da prikupim i svoje zemljake iz sela, koji behu rastureni po raznim mestima, i da im kažem neke stvari kao kaluđer“… Nije se više bavio sa „našima i tuđima“. Imao je veliko stranstvovanje, usled čega je jedanput rekao: „Sada ne znam ko je živ, a ko je umro od mojih sedmoro braće i sestara“.
Starac je ispričao: „Juče ujutro dođe neko i reče mi da se moja sestra Marija upokojila. „Dobro, rekoh, pomenuću je“[1]. Čitav dan sam imao narod. Uveče, pominjući imena upokojenih, zaboravih ime svoje sestre i rekoh: „Neko ime sam zaboravio. Koje“. Zatim sam ga se setio“.
Stranstvovanje je starcu kao monahu početniku pomagalo, a kasnije već nije postojao strah da se pokvari od opštenja sa svojim srodnicima, s obzirom da je sve ljude gledao podjednako bestrasno. On je stekao izvesno svečoveštvo, postavši „otac celog sveta“. Pa ipak, on je sa rasuđivanjem nastavio slično ponašanje kako ne bi dao povoda mladim i duhovno slabim monasima.
Konicu nije posećivao od 1971. godine, kada je sakupljao podatke o životu svetog Arsenija. Iako ga je domaći arhijerej pozivao, kao i drugi klirici, on nije išao. Veoma je retko pisao pisma svojima, tj. samo radi nekog duhovnog razloga. U jedinom pismu majci govorio je da je napušta i da će već nadalje imati Bogorodicu za majku.
Iako nisu potpuno shvatali njegovo ponašanje, njegovi srodnici su imali poverenja. Prihvatali su ono što im je govorio i nisu se žalili. Znali su koliko ih je voleo pre svog odricanja i koliko je bio učinio za njih. Verovali su da je iz duhovnih razloga, kao monah, postupao na rečeni način. Bog im je otkrivao i nisu se sekirali. Uostalom, još su i u ovom životu donekle primili svoju platu. Osim božanstvene pomoći, oni uživaju poštovanje, čast i usluge od ljudi, kao srodnici oca Pajsija.
Monasima koji su ga pitali za vezu sa svojim srodnicima, on je govorio: „Ne treba da budemo privezani. Srodnička veza je čovečanska uteha, dok monasi treba da ištu utehu od Boga. Monah koji mnogo voli svoje roditelje ostaje duhovno nerazvijen i Bog mu ne daje blagodat da sve ljude oseća kao srodnike i da ih podjednako voli. Uostalom, zavetovali smo se na udaljavanje od srodnika radi ljubavi Hristove“.
Međutim, on nije nametao da i drugi postupaju kao on. Snažio je njihovo časno nadmetanje i svakome ostavljao slobodu da postupa saglasno svom duhovnom stanju. Radovao se kada bi video monahe koji su imali stranstvovanje, a žalostio se zbog suprotnog. Lice mu je zablistalo od radosti kada je saznao da Svetogorac nije posetio svoju kuću, pošto je izašao u svet iz ozbiljnog razloga.
Starac je postavio stranstvovanje kao jak temelj svog monaškog života, držeći dosledno i revnosno zavete shime do kraja. On je postigao da svom dušom zavoli Boga i da svakog čoveka doživi kao svog brata, postajući divljenja dostojan primer monaškog savršenstva.
„Uzročnih navedenih postignuća jeste krajnje stranstvovanje“[2].
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac se uopšte nije molio za svoje srodnike. Kada bi bio obavešten o njihovom upokojenju, on bi čitao „Neporočni“ jedanput, okretao jednu brojanicu i prebacivao ime u diptihu iz živih u pokojne.
  2. Lestvica, 25, 42.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *