ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
1. Крајње странствовање
 
Одлазећи из света на Свету Гору, старац је прекинуо општење са својим сродницима, како би задобио странствовање, које представља прву степеницу на лествици монашких врлина.
Није било лако и безболно да се одвоји од своје породице, с обзиром да је био веома везан за своје родитеље, браћу и сестре. Његова љубав је достизала до жртве. Он је говорио: “У почетку је врло болно да неко изађе из своје мале породице и уђе у велику Адамову, Божију породицу”.
Из наведеног разлога он је подносио, или боље “пржио се”, на почетку свог одрицања од љубави према својим сродницима. Међутим, мушки се борио. Благодаћу Божијом су се одлепили његово срце и ум од блиских му људи, те је успео да постигне савршено странствовање.
Када је по први пут као калуђер посетио своју отаџбину из здравствених разлога, он није боравио у својој кући, него је у почетку ноћио у црквицама, како би одржао завет који је као монах дао и како би сачувао туђиновање. И касније, када је боравио у кући госпође Патера и ишао на лечење, он понекад није узимао разну храну, схвативши да је била од његове мајке. Премда ју је веома волео, он је више није звао “мајко”. Напротив, госпођу Елени, која му је указивала гостопримство, волео као духовну мајку и називао је “мајком”. Вунене чарапе које је исплела његова сестра Христина није хтео да обуче кад су му рекли одакле потичу.
У Стомију, премда монаховаше близу својих, никада није спавао у својој породичној кући, нити код својих сестара, изузев једанпут, када је срео оца Герасима Стоја, старог Светогорца, Хаџигеоргијевог духовног потомка. Требало је да отац Герасим остане увече код њих кући, па је њему за љубав остао и старац, после његових упорних молби.
Неки познаник га је са чуђењем упитао зашто не одлази својој кући. Старац је одговорио: “Пошто сам своје родитеље оставио љубави ради Христове и дао завет, не могу више да боравим у породичној кући. Родитељи моји, браћа и сестре и родбина, сада су сви људи”.
Ето најузвишенијег циља његовог странствовања. На свој начин је говорио: “Ништа нисам урадио, а Благи Бог ми је, премда имадох седморо браће и сестара, дао да цели свет осећам као своју браћу”.
У Ивиронском скиту га је посетио његов млађи брат Лука са неким својим познаником. На кратко су попричали, те су га замолили да заједно оду да се поклоне у Манастир Ивирон. Старац им показа пут говорећи: “Ено где је Ивирон. Ако хоћете, идите”. И они одоше плачући. “Иако благочастиви, нису схватили монаштво”, рекао је, објашњавајући догађај.
У Панагуду је дошао његов старији брат са још неким. Иако су били уморни, примио их је код чесме на разговор. Он их није увео у келију, нити их је угостио, нити је примио благослове које су му донели. Они су, пак, били научили његово правило и нису се насекирали. Неког свог братанца он је угостио, с обзиром да је имао потребе за духовном помоћи, као што би учинио неком не познатом уколико би постојао озбиљан разлог. Када су га питали ко је младић, старац је смешећи се одговорио: “Мој братанац”. А затим је тихо додао, да га не би чули: “Шта, мој братанац. Ако морепловац има њиву, нека и ја имам родбину”.
У Суроти је дошла његова млађа сестра да га види. Оставио ју је да сатима чека. На крају је видео стојећи, на минут, последњу од свих. Још ју је и изгрдио што је дошла да га види. Али и пред своје упокојење, када су га болесног посетили браћа и сестре, он је рекао: “Зашто сте дошли? Овде је манастир”. Он је до краја остао изнад родбинских веза и осећајности. Посебно у манастиру није хтео да да ни најмањи повод за саблазан монахиња.
Душевни људи [1.Кор.2,14], који не разумеју и не прихватају “оно што је од духа”, можда се саблазне старчевим ставом, не знајући да Бог и захтеви монашке схиме желе монаха који је странац према својим телесним сродницима. Не ради се о мржњи и гнушању, него о подражавању “нас ради странствујућег Господа” и о подједнакој љубави према свим људима.
Када је постао монах, старац је склопио тајни споразум са Богом, који ће се убудуће старати о његовима. И уколико би сам показивао пристрасност и занимање, он би прекршио споразум. Једном за свагда он их је поверио Богу и више се није њима бавио. Потпуно поверење да их је оставио у поуздане руке беше непрестана тајна молитва за његове блиске. Стога се за њих није ни молио. “Као монах ја се нисам никада молио за своје сроднике по телу”, писао је у својој посланици. Он је једино њихова имена имао записана у диптиху како би били помињани на предложењу [проскомидији].
Једном је старац рекао о својим сродницима: “Ништа нисам учинио и нисам им помогао. Могао сам да прикупим и своје земљаке из села, који беху растурени по разним местима, и да им кажем неке ствари као калуђер”… Није се више бавио са “нашима и туђима”. Имао је велико странствовање, услед чега је једанпут рекао: “Сада не знам ко је жив, а ко је умро од мојих седморо браће и сестара”.
Старац је испричао: “Јуче ујутро дође неко и рече ми да се моја сестра Марија упокојила. “Добро, рекох, поменућу је”[1]. Читав дан сам имао народ. Увече, помињући имена упокојених, заборавих име своје сестре и рекох: “Неко име сам заборавио. Које”. Затим сам га се сетио”.
Странствовање је старцу као монаху почетнику помагало, а касније већ није постојао страх да се поквари од општења са својим сродницима, с обзиром да је све људе гледао подједнако бестрасно. Он је стекао извесно свечовештво, поставши “отац целог света”. Па ипак, он је са расуђивањем наставио слично понашање како не би дао повода младим и духовно слабим монасима.
Коницу није посећивао од 1971. године, када је сакупљао податке о животу светог Арсенија. Иако га је домаћи архијереј позивао, као и други клирици, он није ишао. Веома је ретко писао писма својима, тј. само ради неког духовног разлога. У једином писму мајци говорио је да је напушта и да ће већ надаље имати Богородицу за мајку.
Иако нису потпуно схватали његово понашање, његови сродници су имали поверења. Прихватали су оно што им је говорио и нису се жалили. Знали су колико их је волео пре свог одрицања и колико је био учинио за њих. Веровали су да је из духовних разлога, као монах, поступао на речени начин. Бог им је откривао и нису се секирали. Уосталом, још су и у овом животу донекле примили своју плату. Осим божанствене помоћи, они уживају поштовање, част и услуге од људи, као сродници оца Пајсија.
Монасима који су га питали за везу са својим сродницима, он је говорио: “Не треба да будемо привезани. Сродничка веза је човечанска утеха, док монаси треба да ишту утеху од Бога. Монах који много воли своје родитеље остаје духовно неразвијен и Бог му не даје благодат да све људе осећа као сроднике и да их подједнако воли. Уосталом, заветовали смо се на удаљавање од сродника ради љубави Христове”.
Међутим, он није наметао да и други поступају као он. Снажио је њихово часно надметање и свакоме остављао слободу да поступа сагласно свом духовном стању. Радовао се када би видео монахе који су имали странствовање, а жалостио се због супротног. Лице му је заблистало од радости када је сазнао да Светогорац није посетио своју кућу, пошто је изашао у свет из озбиљног разлога.
Старац је поставио странствовање као јак темељ свог монашког живота, држећи доследно и ревносно завете схиме до краја. Он је постигао да свом душом заволи Бога и да сваког човека доживи као свог брата, постајући дивљења достојан пример монашког савршенства.
“Узрочних наведених постигнућа јесте крајње странствовање”[2].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац се уопште није молио за своје сроднике. Када би био обавештен о њиховом упокојењу, он би читао “Непорочни” једанпут, окретао једну бројаницу и пребацивао име у диптиху из живих у покојне.
  2. Лествица, 25, 42.

Comments are closed.