ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
XIV ЧУДА ПОСЛЕ УПОКОЈЕЊА
 
“Немој се удаљити од нас”
 
Старац није престао да помаже људима ни после свог упокојења. “Он није чудотворио међу људима само док је у био телу, већ се и после своје кончине… Он се није удаљио од нас, већ нам још више помаже и брине се о нама”[1]. Ослобођен већ свог пропадљивог и крхког тела, он може брже и лакше да хита “онима који га са вером призивају”, понекад и онима који га не призивају и који о њему ништа чули нису, те онима који су равнодушни према вери. Људи прибегавају старцу и ишту његове молитве, будући да верују у његову светост. Гроб његов је постао свеправо славно поклоничко место, које има велики благослов и благодат. Он сабира напаћене и даје утеху растуженима, поставши Силоамска бања. Болесни се лече и чуда се многа дешавају. И његова келија на Светој Гори такође је постала поклоничко место. Свакодневно долазе посетиоци који су познавали старца и доживели доброчинство од њега да би му заблагодарили или други да би видели где је живео.
Чудесне догађаје које чињаху свети, тј. јављања и исцељења, видимо и код старца и после упокојења. Он посебно исцељује болесне од рака и ђавоимане. Он се јавља и спасава многе од саобраћајних удеса. Многи болесници су га видели по болницама. Разне личне ствари његове чудотворе и одишу неизрецивим миомирисом.
Неизбројива су посмртна чуда старчева и непрестано се дешавају нова.
“Ради истинитости казивања” у наставку бележимо избор незнатног броја чуда, која су потврђена и посведочена од сведока очевидаца.
 
Миомирис
 
Благодатни дар миомирисности није престао и после старчевог упокојења. Многи осећају миомирис када се поклањају његовом гробу, када посећују његову келију на Светој Гори. Понеки осећају и миомирис који излази из његових личних предмета и одеће.
По сведочанству отаца који су старца наследили у келији, “у прво време после његовог упокојења скоро сви који посећиваху келију осећаху посебан миомирис. Посебно је миомирисало место иза задње жичане капије, где беше чесма и где је старац држао ратлук. На реченом месту је мноштво света, уморног и жедног, утолило жеђ водом са чесме, али се још више и духовно освежило старчевим речима.
Потом се миомирис смањио, али није сасвим престао. Један побожни посетилац се поклонио у црквици. Чим је изашао у ходник, био је окупан јаким таласом миомириса. Можда се радило о доказу старчевог присуства и поздрава њему”.
Отац А. К. сведочи: “У години када се старац упокојио служена је Литургија на дан келијске славе. У току Литургије осетих јак миомирис, који ме је потом пратио до Кутлумуша, а затим се изгубио”.
Господин Цолакис Василије, полицајац из Ликостома код Пеле, сведочи: “Моја супруга Елени је 2001. године ишла у Солун да би одвела на лекарска испитивања мог сина Николу, који је патио од бубрежне калциоурије. Са собом је имала и књигу старца Пајсија. У једном тренутку из отворене књига у току десет минута излажаше необјашњив миомирис, који је осетио и мој син. Извршена су испитивања и показало се да мој син нема никакву тешкоћу, те је до данас веома добро. Моја супруга се од наведе ног догађаја не одваја од књиге”.
 
Изгоњење демона
 
Сведочанство Евангела К. из Солуна: “Од своје дванаесте године страдао сам од демона. Мој живот је постао мучење. После егзорцизама[2] које би ми читали, осећао сам се као да сам добијао батине.
Прве суботе великог поста 1995. године, мој духовник је испланирао да будемо на бдењу у Манастиру Суроти. Пре него што смо кренули, осетио сам дивљу борбу. Током читавог бдења уопште нисам осећао да ми се спава. Био сам на средини цркве, седео, а око мене су биле монахиње. Бдење се завршило и почеше да врше освећење водице. Много сам био подивљао. Одвели су ме да целивам мошти светог Арсенија. Беше први пут, говорим и јежим се, да сам осетио и телесно пржење. На крају се окретох и рекох: “Пај…, Пај”… Игуманија ме упита: “Пајсије”. И ја потврдно климнух главом. Потом још више подивљах, почех да вриштим, те ме одведоше на гроб и повиках три пута: “Светац”. Док сам хтео и покушавао да одем, ухватише ме на силу и оборише на леђа на старчев гроб. И ја угледах старца Пајсија како устаје од појаса навише, као да се буди из сна, а не као да је мртав. Беше он сам, са брадом и расом. Све се десило у секунди. Руком је дотакао моје чело и у истом трену видех како црни дим излази из мојих уста. Сасвим сам се умирио, премда телесни бол није одмах минуо. Заспао сам и од бола се пробудио говорећи: “Много ме боли”.
Четрдесет дана сам, међутим, осећао велику радост, те сам од среће плакао. Можда је преслободно оно што кажем: “Боже мој, пристао бих да се целог живота мучим као раније само да опет осетим, макар на минут, поменуту радост””.
 
Спасење детета
 
Отац Христо Цанталис из солунске Нове Михањоне, парохијски свештеник Керасије, са деветоро деце, износи: “Неколико моје деце се играло на кућној тераси и у неком тренутку су поче ли да прескачу светларник. Мој синчић од шест година, који још не прича добро, хтеде такође да га прескочи. Он се нашао у ваздуху и полетео на доле као метак. Пао је са трећег спрата. Уплашена деца дођоше и рекоше ми. Отрчао сам са лупањем срца до дна светларника да покупим малог, али сам остао запрепашћен када сам га видео да пребледео од страха иде ка мени. Одвео сам га у болницу. Лекари су га испитали и казали да му није ништа и да нема ни најмању озледу.
Схватили смо да се радило о чуду. Ја сам помислио да је дете спасла чудотворна икона Богородице из Нове Михањоне. Ја га одведох код њене иконе и упитах: “Да ли те је она сачувала”. Он ми одговори: “Не”. Потом ме одведе до светлописа [фотографије] оца Пајсија и показа прстом (назначујући да га је он задржао)”.
 
Појављивање у сну
 
Сведочанство Кети Патере: “Дали су ми неки лек за костобољу, те сам изгубила десет килограма за неколико дана. Нисам се осећала добро. Била сам веома исцрпљена. Једне вечери пре него што сам легла да спавам, погледах старчев светлопис и рекох: “Оче, није ми добро”. И он ми дође и у сан и рече: “Дођох, јер си ме тражила. Прочитај добро упутство од лека који узимаш”, и одмах га нестаде. Ја скочих из кревета и читајући упутство видех да лек беше против гојазности. Да сам наставила да га узимам, умрла бих. Старац је уз нас, а ми га не видимо”.
 
Чудесно јављање и помоћ
 
Сведочанство господина Николе Ксинариса, житеља Пафоса на Кипру: “Ја сам по занимању водопостављач. Једног јулског дана 1997. године завршио сам посао и скупљао оруђе да бих га ставио у возило. Био је сумрак и нисам добро видео. На месту је била и нека жица за простирање веша, а на њој друга жица са удицом од два сантиметра на крају. Пошто сам скупио оруђе и устао да пођем у возило, удица ми се заби у око и остадох непокретан упецао сам се као риба.
Ја повиках из све снаге: “У помоћ”. Господин у чијој кући [сам радио] дотрча, виде ме и хтеде да ми извади удицу. Ја се не сагласих, с обзиром да сам се бојио да ме не ослепи вадећи је. Рекох му да оде до мог возила, да донесе клешта, пресече жицу и одве де ме у хитну помоћ где ће ми је извадити.
У времену између његовог одласка и доласка, ја сам плакао и жалио, јер сам имао троје деце и нисам желео да имају слепог оца.
У реченом тренутку преда мном се појави неки мршави човек у црној раси. Чим га спазих и прекрстих се, ја осетих језу. По том осетих његову руку испод свог образа. Он ми гураше главу на горе и удица изађе из мог ока.
Пошто дође човек, који беше отишао по клешта, ми отидосмо у хитну помоћ. Лекари су ме прегледали. Ја им испричах шта се десило, али они не вероваху. У зеници ока био је један рез. Да ли су ми неку маст и око је требало да ми буде затворено газом три, четири дана.
Сутрадан, улазећи у једну продавницу, ја високо на зиду на светлопису угледах човека који се беше појавио преда мном. Упитах госпођу која је држала продавницу о коме се ради. Она ми рече да се ради о веома познатом монаху, који се зове Пајсије. Хтео сам да узмем његов светлопис с обзиром да је за мене постао непроцењив. Замолио сам је да ми прода икону за било коју цену. Она ми, пак, даде једну књигу о оцу Пајсију. Прочитао сам је истог дана и од реченог времена је држим у возилу ради заштите”.
 
Невидљиво осетљиво присуство
 
Ганути посетилац је (2000. године) приложио следеће сведочанство: “Дошао сам на Свету Гору још док је старац Пајсије био жив. Пошло је више нас у друштву да га посетимо, пошто смо добили упутства у Манастиру Ивирону. Али, на жалост, побркасмо пут, те нисмо могли да се сретнемо с њим.
Свету Гору сам поново посетио 1998. године и отишао макар да се поклоним у његовој келији, с обзиром да се већ био упокојио. Радост и спокојство које сам осетио беху велики. Одлазећи, међутим, почела је да ме мучи подједнако велика туга: “Зашто се нисам удостојио да упознам старца при ранијем свом доласку, док је још био жив? Кад ме само келија његова испуњује великом радошћу, колико би тек непојмљив благослов било његово присуство. Зар сам због своје грешности био лишен његовог присуства”.
Притискивала ме је неподношљива туга. Устезао сам се да не бих заплакао. Док сам са наведеним мислима силазио стазом да бих изашао на ивиронску калдрму, изненада осетих једну руку како ме чврсто грли, а потом ме с љубављу лупа по леђима. Истовремено сам чуо тешећи глас како ми говори: “Хајде, у добру пошао, момче”[3].
Истог тренутка јак миомирис преплави околину и неописиво умилење испуни моју душу, сасвим потискујући претходну тескобу. Иако ми се није појавило његово лице, осећао сам се као да сам упознао старца”.
 
Помоћ у саобраћајним несрећама
 
Господин Ст. из Каламате, житељ Атине, путоваше својим возилом ка Јањини. На путу је постао жртва јаког управног судара, приликом кога је његово возило буквално било уништено, а сам је био озбиљно повређен у главу. Одмах је пребачен у болницу и смештен у напрегнуту негу.
Налазећи се у сличном стању, он угледа светли облак и усред њега неког старог монаха. Он није имао посебне везе са Црквом. Међутим, претходних дана од неког свог познаника беше чуо о неком благодатном старцу Пајсију, те у свом изненађењу непосредно упита непознатог монаха:
“Јеси ли ти старац Пајсије”.
Старац не одговори, већ се насмеши, лако га помилова по глави и рече:
“Немој се бојати. Биће ти добро”.
Господин Ст. се освестио. Иако збуњен од необичности догађаја, и премда није знао свог чудесног посетиоца, он је поверовао у његово убеђивање. Он га је, свакако, на изразит начин, испричао и лекарима. Изненађени и утврђујући људски необјашњиво његово побољшање, они исповедише:
“Заиста се ради о чуду”.
Пошто је изашао из болнице, на улици, пролазећи крај једне књижаре, он изненађен угледа у излогу свог спаситеља. Препознао је његов лик на насловној страници једне књиге. Откривши свог добротвора, он је пун благодарности купио књигу и прочитао је.
Ганут, он је дошао да се поклони у Панагуду (јануара 1998. го дине), где је испричао наведено. Осим што га је спасло од извесне телесне смрти, старчево предузетништво је из корена променило његов живот. Он је потражио духовника и исповедио се. Престао је да води светован живот, упркос јаким притисцима сродника. “Немогуће ми је да наставим исте ствари. У ум ми стално долази старчев насмејан светли лик”, говораше он са сузама у очима.
* * *
Сведочанство монаха Светогорца: “Два световњака су посетили Панагуду. Пошто су се поклонили, затражили су да чују нешто о старцу. Између осталог рекао сам им да од посетилаца који долазе имамо многа сведочанства о чудесним знамењима и после његове смрти (јављања, исцељења, помоћ у саобраћајним несрећама итд.). Чувши о “у саобраћајним несрећама”, једном засузише очи и рече некако снажно свом другу:
“Видиш. У саобраћајним несрећама”.
На крају ме замолише да им испричам макар једно чудо и по избору једно избављење од саобраћајне несреће. Испричао сам им скорији случај. Дошавши до речи: “У светлом облаку јави му се неки монах”, исти посетилац, који ме и раније беше прекинуо, није могао да се суздржи, те повиче:
“И мени [се јавио] у светлом облаку”.
И он ми укратко исприча своје чудесно избављење, од узбуђења не могавши нешто више да дода:
“Јурио сам на мотору сто четрдесет километара… Закуцао сам се у једно возило… Предамном се отвори светли облак и појави се неки монах… Ништа ми се није десило. Моја жена ме је подстицала: ,Потражи по књигама, погледај светлописе да видиш о коме се радило”. Први пут сам га пронашао у неком временослову [зидном календару] из Атонијаде, на једном светлопису међу ученицима школе… Спасао ми је живот””.
Излагање побожног ожењеног свештеника, који је изучавао у Солуну: “Пре неког времена дође ми неки младић и рече: “Оче, јуче је требало да умрем, али Бог ме је спасао. Како сам јурио великом брзином, ударих својим мотором у једно возило и одбацих се далеко. У наведеном тренутку ја видех како ме један старац чврсто хвата за десну руку, те ми се ништа није десило”.
Ја му показах неке иконе светих и светлописе савремених стараца. Угледавши старца Пајсија, он узбуђено узвикну: “Он је био”.
После неколико дана поново дође и исприча ми да је накнадно у џепу од своје јакне, на десној руци (баш где га је старац ухватио), пронашао две иконице, једну Христову и једну старца Пајсија, које је кришом ставила његова мајка”.
 
Духовна васкрсења из мртвих
 
Многобројнија и већа старчева чуда јесу наравствена чуда. Многи људи, верски равнодушни, безбожници [атеисти] по убеђењу, без наравствених кочница, доживљаваху духовно васкрсење после неког посмртног јављања његовог, или још чешће преко читања неке његове књиге. Они су потом са ревношћу ступали у Цркву, а неки и на монашко бојно поље.
Један младић живљаше у незнању и греху. Наравно, у његове руке нису случајно доспеле Посланице старца, којима је он дословно био ганут. Он је изменио живот и пожелео монаштво.
Један од многих младића исповеда: “Ја сам пре шест година био анархиста. Носио сам минђуше и користио опијум. Неко из мог друштва је имао књигу старца Пајсија и дао ми је. Из радозналости сам је прелистао. Она је привукла моју пажњу и ја је прочитах у току једне ноћи. И мој живот се потпуно променио”.
Господин Георгије Николау, из атинских Амбелокипа, наводи: “Једне недеље у октобру 1996. године био сам на Литургији са својим пријатељем у Манастиру светог Јована Кареа. Желео сам да буде поменута моја мајка, од чијег упокојења се навршавала година. Радило се о мом првом одласку на Свету Литургију после дуго година.
По завршетку Свете Литургије, отишли смо у манастирску продавницу где видех једну књигу старца Пајсија. Истог тренутка срце ми је заиграло и одмах купих књигу. По доласку кући моја прва брига беше њено читање. У тренутку када сам читао песму која беше на полеђини светлописа који је послао својој мајци када је био млад монах, нешто се у мени променило. Почео сам да плачем грцајући моје срце омекша и почех да говорим кроз сузе: “Боже мој, помози и мени, молитвама светог старца Пајсија, да постанем монах”. Речено ја нисам био смислио, већ је изашло само од себе (чудесно је што се ја данас, шест година после догађаја, припремам да постанем монах).
Док сам читао књигу, ја изненада, на неколико тренутака, изгубих осећај простора и времена и угледах светог старца Пајсија како држи за руку моју покојну мајку. Узбудио сам се с обзиром да је оно што сам видео било потпуно живо. Испричао сам догађај расудљивом старцу, који ми је рекао да све беше истинито, а не демонска варка. Већ сам почео да одлазим у Цркву сваке недеље и на празнике. Убрзо, нешто пре Божића 1996. године, по први пут у свом животу сам се исповедио и осетио велику радост у души. Никада се нисам слично осећао. Само Христос доноси спокојство у души.
Маја месеца 2002. године, удостојио сам се да се поклоним у Панагуди. У току свог боравка с времена на време осећао сам неизрецив миомирис, чак и напољу у дворишту”.
 
Старчев шал уклања тумор
 
Сведочанство Филице… из Волоса: “Нашла сам се у тешком положају, не могући да помогнем, нити да умирим своју очајну сестру, после откривања тумора на снимку њене дојке.
Са поштовањем сам затражила од своје драге пријатељице њено многоцено наслеђе, тј. шал цењеног старца Пајсија. Држећи га чврсто у загрљају, дрхтавим рукама, са јаким лупањем срца, отрчала сам и ставила га у наручје болеснице. Она са сузама у очима отиде пред иконе и помоли се. Пожелела сам јој оздрављење и одмах вратила шал пријатељици.
После 4 5 дана болесница је поновила снимак дојке. Догодило се чудо. Снимак је био сасвим чист. Тумор је нестао. Велика је благодат старца Пајсија”.
 
Излечење ђавоимане
 
Једног децембарског јутра 1996. године, у продавници Манастира Суроти налазила се одговорна сестра, један брачни пар са својом ћеркицом и оцем, две средовечне жене и један млађи мушкарац. Изненада се зачу снажан крик. Једна од две средовечне жене, прилично крупна, стропошта се на под и поче да се удара и дивље да урла. Клатила је главу брзо тамо амо. Призор је био веома ружан. Жена са дететом изађе ван, док су други пришли да јој помогну. Жена је мумлала, тешко дисала и говорила дивљим, претећим, мушким гласом: “Средићу вас ја, бре, што не верујете. Показаћу вам ја… ево, сад још мало и свима ћу да вам ставим на руку 666… Сви ћете да ми се клањате… изгубљени, идиоти”… и друге псовке.
Затим је почела да вришти, изгледајући уплашено. “Пајсије, гориш ме, гориш ме, хоћеш да ме пошаљеш назад у тартар… А ова изгубљена, све ме у манастире доводи… зашто јој помажеш? Гориш ме, гориш ме”. И заурла још јаче. Ударала се веома јако те је постојао страх да не сломи главу. Беше очигледно да је ђаво мучи.
“А… аааа”, поново је викала… “Ево, и Марија сад дође… Гориш ме Пајсије”, рече јаким гласом и остаде непокретна као да се онесвестила.
Присутни оклевајући приђоше да би јој помогли, док се жене побринуше да је покрију њеном одећом. Пошто је средише, подигоше је са пода. Она отвори очи и плакаше смирено и немо. Благодарење се излило из дубине њеног срца.
“Хвала ти, старче… хвала ти. Боже мој”, говорила је и понављала са великом благодарношћу. Устала је, отишла пред икону Христову и Богородичину и препустила се снажним јецајима: “Боже мој… Боже мој. Како си примио мене недостојну… Хвала ти, Боже мој. Хвала ти, старче… Нисам била достојна, Боже мој, сличне помоћи”.
Читава сцена је била веома потресна. Потом са захвалношћу поздравише сестру и одоше.
Жена је имала демона. Казала је да је претходне вечери видела у сну старца Пајсија, који јој је рекао: “Дођи на мој гроб и учинићу те здравом”. Дошла је у манастир и упитала где је старчев гроб. Поклонила се гробу, а затим је дошла у продавницу, где се догодило наведено.
 
Пружање прогледања
 
Сведочанство Рускиње, госпође Ларисе Николајевне Мослове, лекара из Москве: “Преживела сам удес са последицом да моје лево око потпуно изгуби вид. Одвели су ме у прву Општу болницу Москве. Собе су биле пуне, те су ме ставили у ходник. Током ноћи уопште нисам спавала. Молила сам се и много се секирала. Пред зору, док сам била у стању између јаве и сна, дође баћушка Пајсије. Видех га пред собом сасвим јасно и препознадох га, с обзиром да сам читала једну књигу о његовом животу. Покрио ми је главу неким пешкирићем и потом нестао. Истог трена сам схватила да је моје слепо око види. Није било потребно да лекари било шта учине. Била сам смештена у наведеној лежаоници од 4. до 11. фебруара 2002. године. Број историјата моје болести јесте 31171.
Благодарим Богу на Његовој милости према мени, и баћушки Пајсију на његовој помоћи”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кирило Скитополит, Живот светог Евтимија Великог, погл. 60, стр. 82, изд. Schwartz E., Leipzig 1993.
  2. Молитве за истеривање ђавола из човека, прим. прев.
  3. Вреди приметити да су и покрет руком и реченица били веома уобичајени за старца, што онај ко речено сведочи није знао.

Comments are closed.