NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
XIV ČUDA POSLE UPOKOJENJA
 
„Nemoj se udaljiti od nas“
 
Starac nije prestao da pomaže ljudima ni posle svog upokojenja. „On nije čudotvorio među ljudima samo dok je u bio telu, već se i posle svoje končine… On se nije udaljio od nas, već nam još više pomaže i brine se o nama“[1]. Oslobođen već svog propadljivog i krhkog tela, on može brže i lakše da hita „onima koji ga sa verom prizivaju“, ponekad i onima koji ga ne prizivaju i koji o njemu ništa čuli nisu, te onima koji su ravnodušni prema veri. Ljudi pribegavaju starcu i ištu njegove molitve, budući da veruju u njegovu svetost. Grob njegov je postao svepravo slavno pokloničko mesto, koje ima veliki blagoslov i blagodat. On sabira napaćene i daje utehu rastuženima, postavši Siloamska banja. Bolesni se leče i čuda se mnoga dešavaju. I njegova kelija na Svetoj Gori takođe je postala pokloničko mesto. Svakodnevno dolaze posetioci koji su poznavali starca i doživeli dobročinstvo od njega da bi mu zablagodarili ili drugi da bi videli gde je živeo.
Čudesne događaje koje činjahu sveti, tj. javljanja i isceljenja, vidimo i kod starca i posle upokojenja. On posebno isceljuje bolesne od raka i đavoimane. On se javlja i spasava mnoge od saobraćajnih udesa. Mnogi bolesnici su ga videli po bolnicama. Razne lične stvari njegove čudotvore i odišu neizrecivim miomirisom.
Neizbrojiva su posmrtna čuda starčeva i neprestano se dešavaju nova.
„Radi istinitosti kazivanja“ u nastavku beležimo izbor neznatnog broja čuda, koja su potvrđena i posvedočena od svedoka očevidaca.
 
Miomiris
 
Blagodatni dar miomirisnosti nije prestao i posle starčevog upokojenja. Mnogi osećaju miomiris kada se poklanjaju njegovom grobu, kada posećuju njegovu keliju na Svetoj Gori. Poneki osećaju i miomiris koji izlazi iz njegovih ličnih predmeta i odeće.
Po svedočanstvu otaca koji su starca nasledili u keliji, „u prvo vreme posle njegovog upokojenja skoro svi koji posećivahu keliju osećahu poseban miomiris. Posebno je miomirisalo mesto iza zadnje žičane kapije, gde beše česma i gde je starac držao ratluk. Na rečenom mestu je mnoštvo sveta, umornog i žednog, utolilo žeđ vodom sa česme, ali se još više i duhovno osvežilo starčevim rečima.
Potom se miomiris smanjio, ali nije sasvim prestao. Jedan pobožni posetilac se poklonio u crkvici. Čim je izašao u hodnik, bio je okupan jakim talasom miomirisa. Možda se radilo o dokazu starčevog prisustva i pozdrava njemu“.
Otac A. K. svedoči: „U godini kada se starac upokojio služena je Liturgija na dan kelijske slave. U toku Liturgije osetih jak miomiris, koji me je potom pratio do Kutlumuša, a zatim se izgubio“.
Gospodin Colakis Vasilije, policajac iz Likostoma kod Pele, svedoči: „Moja supruga Eleni je 2001. godine išla u Solun da bi odvela na lekarska ispitivanja mog sina Nikolu, koji je patio od bubrežne kalciourije. Sa sobom je imala i knjigu starca Pajsija. U jednom trenutku iz otvorene knjiga u toku deset minuta izlažaše neobjašnjiv miomiris, koji je osetio i moj sin. Izvršena su ispitivanja i pokazalo se da moj sin nema nikakvu teškoću, te je do danas veoma dobro. Moja supruga se od navede nog događaja ne odvaja od knjige“.
 
Izgonjenje demona
 
Svedočanstvo Evangela K. iz Soluna: „Od svoje dvanaeste godine stradao sam od demona. Moj život je postao mučenje. Posle egzorcizama[2] koje bi mi čitali, osećao sam se kao da sam dobijao batine.
Prve subote velikog posta 1995. godine, moj duhovnik je isplanirao da budemo na bdenju u Manastiru Suroti. Pre nego što smo krenuli, osetio sam divlju borbu. Tokom čitavog bdenja uopšte nisam osećao da mi se spava. Bio sam na sredini crkve, sedeo, a oko mene su bile monahinje. Bdenje se završilo i počeše da vrše osvećenje vodice. Mnogo sam bio podivljao. Odveli su me da celivam mošti svetog Arsenija. Beše prvi put, govorim i ježim se, da sam osetio i telesno prženje. Na kraju se okretoh i rekoh: „Paj…, Paj“… Igumanija me upita: „Pajsije“. I ja potvrdno klimnuh glavom. Potom još više podivljah, počeh da vrištim, te me odvedoše na grob i povikah tri puta: „Svetac“. Dok sam hteo i pokušavao da odem, uhvatiše me na silu i oboriše na leđa na starčev grob. I ja ugledah starca Pajsija kako ustaje od pojasa naviše, kao da se budi iz sna, a ne kao da je mrtav. Beše on sam, sa bradom i rasom. Sve se desilo u sekundi. Rukom je dotakao moje čelo i u istom trenu videh kako crni dim izlazi iz mojih usta. Sasvim sam se umirio, premda telesni bol nije odmah minuo. Zaspao sam i od bola se probudio govoreći: „Mnogo me boli“.
Četrdeset dana sam, međutim, osećao veliku radost, te sam od sreće plakao. Možda je preslobodno ono što kažem: „Bože moj, pristao bih da se celog života mučim kao ranije samo da opet osetim, makar na minut, pomenutu radost““.
 
Spasenje deteta
 
Otac Hristo Cantalis iz solunske Nove Mihanjone, parohijski sveštenik Kerasije, sa devetoro dece, iznosi: „Nekoliko moje dece se igralo na kućnoj terasi i u nekom trenutku su poče li da preskaču svetlarnik. Moj sinčić od šest godina, koji još ne priča dobro, htede takođe da ga preskoči. On se našao u vazduhu i poleteo na dole kao metak. Pao je sa trećeg sprata. Uplašena deca dođoše i rekoše mi. Otrčao sam sa lupanjem srca do dna svetlarnika da pokupim malog, ali sam ostao zaprepašćen kada sam ga video da prebledeo od straha ide ka meni. Odveo sam ga u bolnicu. Lekari su ga ispitali i kazali da mu nije ništa i da nema ni najmanju ozledu.
Shvatili smo da se radilo o čudu. Ja sam pomislio da je dete spasla čudotvorna ikona Bogorodice iz Nove Mihanjone. Ja ga odvedoh kod njene ikone i upitah: „Da li te je ona sačuvala“. On mi odgovori: „Ne“. Potom me odvede do svetlopisa [fotografije] oca Pajsija i pokaza prstom (naznačujući da ga je on zadržao)“.
 
Pojavljivanje u snu
 
Svedočanstvo Keti Patere: „Dali su mi neki lek za kostobolju, te sam izgubila deset kilograma za nekoliko dana. Nisam se osećala dobro. Bila sam veoma iscrpljena. Jedne večeri pre nego što sam legla da spavam, pogledah starčev svetlopis i rekoh: „Oče, nije mi dobro“. I on mi dođe i u san i reče: „Dođoh, jer si me tražila. Pročitaj dobro uputstvo od leka koji uzimaš“, i odmah ga nestade. Ja skočih iz kreveta i čitajući uputstvo videh da lek beše protiv gojaznosti. Da sam nastavila da ga uzimam, umrla bih. Starac je uz nas, a mi ga ne vidimo“.
 
Čudesno javljanje i pomoć
 
Svedočanstvo gospodina Nikole Ksinarisa, žitelja Pafosa na Kipru: „Ja sam po zanimanju vodopostavljač. Jednog julskog dana 1997. godine završio sam posao i skupljao oruđe da bih ga stavio u vozilo. Bio je sumrak i nisam dobro video. Na mestu je bila i neka žica za prostiranje veša, a na njoj druga žica sa udicom od dva santimetra na kraju. Pošto sam skupio oruđe i ustao da pođem u vozilo, udica mi se zabi u oko i ostadoh nepokretan upecao sam se kao riba.
Ja povikah iz sve snage: „U pomoć“. Gospodin u čijoj kući [sam radio] dotrča, vide me i htede da mi izvadi udicu. Ja se ne saglasih, s obzirom da sam se bojio da me ne oslepi vadeći je. Rekoh mu da ode do mog vozila, da donese klešta, preseče žicu i odve de me u hitnu pomoć gde će mi je izvaditi.
U vremenu između njegovog odlaska i dolaska, ja sam plakao i žalio, jer sam imao troje dece i nisam želeo da imaju slepog oca.
U rečenom trenutku preda mnom se pojavi neki mršavi čovek u crnoj rasi. Čim ga spazih i prekrstih se, ja osetih jezu. Po tom osetih njegovu ruku ispod svog obraza. On mi guraše glavu na gore i udica izađe iz mog oka.
Pošto dođe čovek, koji beše otišao po klešta, mi otidosmo u hitnu pomoć. Lekari su me pregledali. Ja im ispričah šta se desilo, ali oni ne verovahu. U zenici oka bio je jedan rez. Da li su mi neku mast i oko je trebalo da mi bude zatvoreno gazom tri, četiri dana.
Sutradan, ulazeći u jednu prodavnicu, ja visoko na zidu na svetlopisu ugledah čoveka koji se beše pojavio preda mnom. Upitah gospođu koja je držala prodavnicu o kome se radi. Ona mi reče da se radi o veoma poznatom monahu, koji se zove Pajsije. Hteo sam da uzmem njegov svetlopis s obzirom da je za mene postao neprocenjiv. Zamolio sam je da mi proda ikonu za bilo koju cenu. Ona mi, pak, dade jednu knjigu o ocu Pajsiju. Pročitao sam je istog dana i od rečenog vremena je držim u vozilu radi zaštite“.
 
Nevidljivo osetljivo prisustvo
 
Ganuti posetilac je (2000. godine) priložio sledeće svedočanstvo: „Došao sam na Svetu Goru još dok je starac Pajsije bio živ. Pošlo je više nas u društvu da ga posetimo, pošto smo dobili uputstva u Manastiru Ivironu. Ali, na žalost, pobrkasmo put, te nismo mogli da se sretnemo s njim.
Svetu Goru sam ponovo posetio 1998. godine i otišao makar da se poklonim u njegovoj keliji, s obzirom da se već bio upokojio. Radost i spokojstvo koje sam osetio behu veliki. Odlazeći, međutim, počela je da me muči podjednako velika tuga: „Zašto se nisam udostojio da upoznam starca pri ranijem svom dolasku, dok je još bio živ? Kad me samo kelija njegova ispunjuje velikom radošću, koliko bi tek nepojmljiv blagoslov bilo njegovo prisustvo. Zar sam zbog svoje grešnosti bio lišen njegovog prisustva“.
Pritiskivala me je nepodnošljiva tuga. Ustezao sam se da ne bih zaplakao. Dok sam sa navedenim mislima silazio stazom da bih izašao na ivironsku kaldrmu, iznenada osetih jednu ruku kako me čvrsto grli, a potom me s ljubavlju lupa po leđima. Istovremeno sam čuo tešeći glas kako mi govori: „Hajde, u dobru pošao, momče“[3].
Istog trenutka jak miomiris preplavi okolinu i neopisivo umilenje ispuni moju dušu, sasvim potiskujući prethodnu teskobu. Iako mi se nije pojavilo njegovo lice, osećao sam se kao da sam upoznao starca“.
 
Pomoć u saobraćajnim nesrećama
 
Gospodin St. iz Kalamate, žitelj Atine, putovaše svojim vozilom ka Janjini. Na putu je postao žrtva jakog upravnog sudara, prilikom koga je njegovo vozilo bukvalno bilo uništeno, a sam je bio ozbiljno povređen u glavu. Odmah je prebačen u bolnicu i smešten u napregnutu negu.
Nalazeći se u sličnom stanju, on ugleda svetli oblak i usred njega nekog starog monaha. On nije imao posebne veze sa Crkvom. Međutim, prethodnih dana od nekog svog poznanika beše čuo o nekom blagodatnom starcu Pajsiju, te u svom iznenađenju neposredno upita nepoznatog monaha:
„Jesi li ti starac Pajsije“.
Starac ne odgovori, već se nasmeši, lako ga pomilova po glavi i reče:
„Nemoj se bojati. Biće ti dobro“.
Gospodin St. se osvestio. Iako zbunjen od neobičnosti događaja, i premda nije znao svog čudesnog posetioca, on je poverovao u njegovo ubeđivanje. On ga je, svakako, na izrazit način, ispričao i lekarima. Iznenađeni i utvrđujući ljudski neobjašnjivo njegovo poboljšanje, oni ispovediše:
„Zaista se radi o čudu“.
Pošto je izašao iz bolnice, na ulici, prolazeći kraj jedne knjižare, on iznenađen ugleda u izlogu svog spasitelja. Prepoznao je njegov lik na naslovnoj stranici jedne knjige. Otkrivši svog dobrotvora, on je pun blagodarnosti kupio knjigu i pročitao je.
Ganut, on je došao da se pokloni u Panagudu (januara 1998. go dine), gde je ispričao navedeno. Osim što ga je spaslo od izvesne telesne smrti, starčevo preduzetništvo je iz korena promenilo njegov život. On je potražio duhovnika i ispovedio se. Prestao je da vodi svetovan život, uprkos jakim pritiscima srodnika. „Nemoguće mi je da nastavim iste stvari. U um mi stalno dolazi starčev nasmejan svetli lik“, govoraše on sa suzama u očima.
* * *
Svedočanstvo monaha Svetogorca: „Dva svetovnjaka su posetili Panagudu. Pošto su se poklonili, zatražili su da čuju nešto o starcu. Između ostalog rekao sam im da od posetilaca koji dolaze imamo mnoga svedočanstva o čudesnim znamenjima i posle njegove smrti (javljanja, isceljenja, pomoć u saobraćajnim nesrećama itd.). Čuvši o „u saobraćajnim nesrećama“, jednom zasuziše oči i reče nekako snažno svom drugu:
„Vidiš. U saobraćajnim nesrećama“.
Na kraju me zamoliše da im ispričam makar jedno čudo i po izboru jedno izbavljenje od saobraćajne nesreće. Ispričao sam im skoriji slučaj. Došavši do reči: „U svetlom oblaku javi mu se neki monah“, isti posetilac, koji me i ranije beše prekinuo, nije mogao da se suzdrži, te poviče:
„I meni [se javio] u svetlom oblaku“.
I on mi ukratko ispriča svoje čudesno izbavljenje, od uzbuđenja ne mogavši nešto više da doda:
„Jurio sam na motoru sto četrdeset kilometara… Zakucao sam se u jedno vozilo… Predamnom se otvori svetli oblak i pojavi se neki monah… Ništa mi se nije desilo. Moja žena me je podsticala: ,Potraži po knjigama, pogledaj svetlopise da vidiš o kome se radilo“. Prvi put sam ga pronašao u nekom vremenoslovu [zidnom kalendaru] iz Atonijade, na jednom svetlopisu među učenicima škole… Spasao mi je život““.
Izlaganje pobožnog oženjenog sveštenika, koji je izučavao u Solunu: „Pre nekog vremena dođe mi neki mladić i reče: „Oče, juče je trebalo da umrem, ali Bog me je spasao. Kako sam jurio velikom brzinom, udarih svojim motorom u jedno vozilo i odbacih se daleko. U navedenom trenutku ja videh kako me jedan starac čvrsto hvata za desnu ruku, te mi se ništa nije desilo“.
Ja mu pokazah neke ikone svetih i svetlopise savremenih staraca. Ugledavši starca Pajsija, on uzbuđeno uzviknu: „On je bio“.
Posle nekoliko dana ponovo dođe i ispriča mi da je naknadno u džepu od svoje jakne, na desnoj ruci (baš gde ga je starac uhvatio), pronašao dve ikonice, jednu Hristovu i jednu starca Pajsija, koje je krišom stavila njegova majka“.
 
Duhovna vaskrsenja iz mrtvih
 
Mnogobrojnija i veća starčeva čuda jesu naravstvena čuda. Mnogi ljudi, verski ravnodušni, bezbožnici [ateisti] po ubeđenju, bez naravstvenih kočnica, doživljavahu duhovno vaskrsenje posle nekog posmrtnog javljanja njegovog, ili još češće preko čitanja neke njegove knjige. Oni su potom sa revnošću stupali u Crkvu, a neki i na monaško bojno polje.
Jedan mladić življaše u neznanju i grehu. Naravno, u njegove ruke nisu slučajno dospele Poslanice starca, kojima je on doslovno bio ganut. On je izmenio život i poželeo monaštvo.
Jedan od mnogih mladića ispoveda: „Ja sam pre šest godina bio anarhista. Nosio sam minđuše i koristio opijum. Neko iz mog društva je imao knjigu starca Pajsija i dao mi je. Iz radoznalosti sam je prelistao. Ona je privukla moju pažnju i ja je pročitah u toku jedne noći. I moj život se potpuno promenio“.
Gospodin Georgije Nikolau, iz atinskih Ambelokipa, navodi: „Jedne nedelje u oktobru 1996. godine bio sam na Liturgiji sa svojim prijateljem u Manastiru svetog Jovana Karea. Želeo sam da bude pomenuta moja majka, od čijeg upokojenja se navršavala godina. Radilo se o mom prvom odlasku na Svetu Liturgiju posle dugo godina.
Po završetku Svete Liturgije, otišli smo u manastirsku prodavnicu gde videh jednu knjigu starca Pajsija. Istog trenutka srce mi je zaigralo i odmah kupih knjigu. Po dolasku kući moja prva briga beše njeno čitanje. U trenutku kada sam čitao pesmu koja beše na poleđini svetlopisa koji je poslao svojoj majci kada je bio mlad monah, nešto se u meni promenilo. Počeo sam da plačem grcajući moje srce omekša i počeh da govorim kroz suze: „Bože moj, pomozi i meni, molitvama svetog starca Pajsija, da postanem monah“. Rečeno ja nisam bio smislio, već je izašlo samo od sebe (čudesno je što se ja danas, šest godina posle događaja, pripremam da postanem monah).
Dok sam čitao knjigu, ja iznenada, na nekoliko trenutaka, izgubih osećaj prostora i vremena i ugledah svetog starca Pajsija kako drži za ruku moju pokojnu majku. Uzbudio sam se s obzirom da je ono što sam video bilo potpuno živo. Ispričao sam događaj rasudljivom starcu, koji mi je rekao da sve beše istinito, a ne demonska varka. Već sam počeo da odlazim u Crkvu svake nedelje i na praznike. Ubrzo, nešto pre Božića 1996. godine, po prvi put u svom životu sam se ispovedio i osetio veliku radost u duši. Nikada se nisam slično osećao. Samo Hristos donosi spokojstvo u duši.
Maja meseca 2002. godine, udostojio sam se da se poklonim u Panagudi. U toku svog boravka s vremena na vreme osećao sam neizreciv miomiris, čak i napolju u dvorištu“.
 
Starčev šal uklanja tumor
 
Svedočanstvo Filice… iz Volosa: „Našla sam se u teškom položaju, ne mogući da pomognem, niti da umirim svoju očajnu sestru, posle otkrivanja tumora na snimku njene dojke.
Sa poštovanjem sam zatražila od svoje drage prijateljice njeno mnogoceno nasleđe, tj. šal cenjenog starca Pajsija. Držeći ga čvrsto u zagrljaju, drhtavim rukama, sa jakim lupanjem srca, otrčala sam i stavila ga u naručje bolesnice. Ona sa suzama u očima otide pred ikone i pomoli se. Poželela sam joj ozdravljenje i odmah vratila šal prijateljici.
Posle 4 5 dana bolesnica je ponovila snimak dojke. Dogodilo se čudo. Snimak je bio sasvim čist. Tumor je nestao. Velika je blagodat starca Pajsija“.
 
Izlečenje đavoimane
 
Jednog decembarskog jutra 1996. godine, u prodavnici Manastira Suroti nalazila se odgovorna sestra, jedan bračni par sa svojom ćerkicom i ocem, dve sredovečne žene i jedan mlađi muškarac. Iznenada se začu snažan krik. Jedna od dve sredovečne žene, prilično krupna, stropošta se na pod i poče da se udara i divlje da urla. Klatila je glavu brzo tamo amo. Prizor je bio veoma ružan. Žena sa detetom izađe van, dok su drugi prišli da joj pomognu. Žena je mumlala, teško disala i govorila divljim, pretećim, muškim glasom: „Srediću vas ja, bre, što ne verujete. Pokazaću vam ja… evo, sad još malo i svima ću da vam stavim na ruku 666… Svi ćete da mi se klanjate… izgubljeni, idioti“… i druge psovke.
Zatim je počela da vrišti, izgledajući uplašeno. „Pajsije, goriš me, goriš me, hoćeš da me pošalješ nazad u tartar… A ova izgubljena, sve me u manastire dovodi… zašto joj pomažeš? Goriš me, goriš me“. I zaurla još jače. Udarala se veoma jako te je postojao strah da ne slomi glavu. Beše očigledno da je đavo muči.
„A… aaaa“, ponovo je vikala… „Evo, i Marija sad dođe… Goriš me Pajsije“, reče jakim glasom i ostade nepokretna kao da se onesvestila.
Prisutni oklevajući priđoše da bi joj pomogli, dok se žene pobrinuše da je pokriju njenom odećom. Pošto je središe, podigoše je sa poda. Ona otvori oči i plakaše smireno i nemo. Blagodarenje se izlilo iz dubine njenog srca.
„Hvala ti, starče… hvala ti. Bože moj“, govorila je i ponavljala sa velikom blagodarnošću. Ustala je, otišla pred ikonu Hristovu i Bogorodičinu i prepustila se snažnim jecajima: „Bože moj… Bože moj. Kako si primio mene nedostojnu… Hvala ti, Bože moj. Hvala ti, starče… Nisam bila dostojna, Bože moj, slične pomoći“.
Čitava scena je bila veoma potresna. Potom sa zahvalnošću pozdraviše sestru i odoše.
Žena je imala demona. Kazala je da je prethodne večeri videla u snu starca Pajsija, koji joj je rekao: „Dođi na moj grob i učiniću te zdravom“. Došla je u manastir i upitala gde je starčev grob. Poklonila se grobu, a zatim je došla u prodavnicu, gde se dogodilo navedeno.
 
Pružanje progledanja
 
Svedočanstvo Ruskinje, gospođe Larise Nikolajevne Moslove, lekara iz Moskve: „Preživela sam udes sa posledicom da moje levo oko potpuno izgubi vid. Odveli su me u prvu Opštu bolnicu Moskve. Sobe su bile pune, te su me stavili u hodnik. Tokom noći uopšte nisam spavala. Molila sam se i mnogo se sekirala. Pred zoru, dok sam bila u stanju između jave i sna, dođe baćuška Pajsije. Videh ga pred sobom sasvim jasno i prepoznadoh ga, s obzirom da sam čitala jednu knjigu o njegovom životu. Pokrio mi je glavu nekim peškirićem i potom nestao. Istog trena sam shvatila da je moje slepo oko vidi. Nije bilo potrebno da lekari bilo šta učine. Bila sam smeštena u navedenoj ležaonici od 4. do 11. februara 2002. godine. Broj istorijata moje bolesti jeste 31171.
Blagodarim Bogu na Njegovoj milosti prema meni, i baćuški Pajsiju na njegovoj pomoći“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kirilo Skitopolit, Život svetog Evtimija Velikog, pogl. 60, str. 82, izd. Schwartz E., Leipzig 1993.
  2. Molitve za isterivanje đavola iz čoveka, prim. prev.
  3. Vredi primetiti da su i pokret rukom i rečenica bili veoma uobičajeni za starca, što onaj ko rečeno svedoči nije znao.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *