NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
XII U „PANAGUDI“ DAVANJE NAPAĆENIMA
 
„Nastanjivanje u Panagudu“
 
Pošto je prošao jedanaest godina podviga i prinošenja u Kolibi Časnog Krsta, starac je iz nekog duhovnog razloga odlučio da je napusti. Tražeći keliju u Kapsali, hteo je da živi sa starcem Minom Rumunom, koji beše slep, tj. da se brine o njemu u starosti. Međutim, manastir kome je kelija pripadala nije mu dao blagoslov. Na putu se molio sa suzama: „Presveta Bogorodice, ti za sve imaš boravište u svom vrtu. Zar za mene nemaš“.
Na dan kada mu se javila sveta Efimija, 27. februara, našao je, po uputstvu starca Joakima, Panagudu, koja dotle beše vinogradska kućica Manastira Kutlumuša. On je događaj doživeo kao blagoslov svetiteljke, te joj je ganut zablagodario zbog njenog promišljanja. Oci iz manastira su vrlo rado i sa ushićenjem primili starčevu molbu. Pošto im je uručio otpust, oni su vinogradarsku kućicu pretvorili u keliju, dajući mu omologo.
Kelija Panaguda se nalazi na kraju brdašca, unutar gustog rastinja, blizu staze koja spaja Kareju sa Ivironom, a naspram Skita svetog Pantelejmona. Crkvica zauzima jugoistočni ugao kolibe i slavi Rođenje Presvete Bogorodice (usled čega je poznata kao Panaguda, dakle Mala Gospojina). Ona se nalazi sa desne strane hodnika, čim se uđe na ulaz, dok je levo starčeva kelija. U nastavku on je desnu keliju preuredio u gostoprimnicu, a levo je napravio radionicu. Jedna vrata odvode do nastrešnice sa pogledom na Kareju.
Iako je tražio tihu keliju na južnoj strani Svete Gore, on je učinio žrtvu radi posetilaca, kako bi se nalazio na za njih pristupačnijem mestu, u Panagudi. Ona je mala skromna kelija, nedaleko od Kareje, kako se posetioci ne bi mučili i kako bi mogli da noće u okolnim manastirima. Oni mogu da se raspoređuju, kako težina gostoprimstva ne bi pala samo na jedan manastir.
On je doveo pitku vodu preko plastične cevi iz jednog izvorčića. Pošto, međutim, u letnjim mesecima izvor presuši, starac je prepravio stari podzemni vododrž, koji je zimi punio. Žicom je ogradio predeo kolibe, ostavljajući dva ulaza. Napravio je i vrlo malu baštu, gde je zasadio malo divljeg povrća, te gajio luk, zelenu salatu i nekoliko strukova paradajza ništa više.
Kelija je imala osnovne nedostatke s obzirom da je bila stara i napuštena. Nedostajala su vrata, prozori, tavani. Pod je bio sa rupama, a krov je prokišnjavao. Uz mnogo truda počeo je neophodne radove. Novac nije imao, ali ga je i teško primao. Čitav dan je radio, a uveče je išao pešice sat vremena i boravio kod jednog svog učenika, gde je bio i preneo svoje malobrojne stvari. U radovima su mu pomagali njegov učenik i oci iz Kutlumuša, koji su i životinje dali za prenos građe. Najpre se pobrinuo da sredi crkvicu, a potom svoju keliju, da bi mogao da noći.
Jednog dana, idući ka Panagudi i vukući noge od umora, on razmišljaše: „Da je makar krevet spreman da bih mogao malo da se odmorim“. Pošto je stigao, video je od nekih vrata napravljen podvižnički krevet, koji beše napravio neki monah.
Osim posvednevnog napornog rada imao je i narod. Pripremao je cement, ali je, pošto bi mu došli ljudi sa teškoćama, sedao i slušao ih. Kada bi se vraćao na posao, cement bi se već stegao. No, on se nije uzbuđivao. „Ljudi imaju svoje muke. „Neka cement bude“ cement“, govorio je veselo, šaleći se na račun svog truda, ali i na račun žalosti drugih. Peo bi se da popravi krov, posetioci bi dolazili, a on bi opet silazio. Kada bi odlazili, opet bi se peo da bi nastavio. Rečeno se često dešavalo dok se nije uselio u keliju, ali i kasnije.
 
Sveti Pantelejmon i Lukilijan
 
Beše 2. jun 1979. godine, poslepodne. Starac tek što je preneo stvari u Keliju Panagudu, ne stigavši još da ih sredi. Pripremao se za večernju, te upita monaha koji mu je pomagao, koji se svetitelj sutra slavi. Međutim, on se nije sećao. On reče da će mu saopštiti sutradan kad dođe, i žurno ode, s obzirom da se smrkavalo.
Nastavak je starac ispričao: „Mineji su mi bili u kutijama. Tražio sam svoje naočare da bih video koji se sveti slavi, ali ih nisam nalazio. Da ne bih gubio vreme, vršio sam večernje na brojanici, govoreći: „Svetitelji dana, molite se za nas“. Ustavši posle ponoći, opet sam uz lampu pola sata pokušavao da nađem koji sveti beše, ali bez ishoda. Rekoh: „Prođe polunoćnica“. Da ne bi noć prošla u traženju, opet sam na brojanici govorio: „Svetitelji Božiji“…, ne navodeći imena dnevnih svetitelja.
I u jednom trenutku videh svetog Pantelejmona kako prati nekog svetitelja u mojoj keliji.
„Ko si“, upitah ga.
„Sveti Lukilijan“, odgovori on.
Nisam se sećao da postoji sličan svetitelj, te sam ponovo upitao:
„Lukijan“.
„Ne. Lukilijan“.
„Kako? Longin“, upitah po drugi put.
„Lukilijan“, ponovi svetitelj, sporo izgovarajući po treći put svoje ime.
U nastavku, obraćajući se svetom Pantelejmonu, on reče da mi ispita rane od zahvata, tj. da vidi jesu li dobro. I priđe mi sveti Pantelejmon, noseći belu kecelju kao lekar. Pošto ih je ispitao stavljajući ruku na moje grudi, na mestu gde je izvršen zahvat na plućima, on reče svetom Lukilijanu: „Dobro je. Uzmi u obzir pri svedočanstvu (ispitu)““.
Svetitelji nestadoše, a starac, slaveći Boga i blagodareći svetima, upali sveću i nađe da je rečenoga dana, 3. juna, bio dan svetog Lukilijana.
Sutradan ujutro, pošto je došao monah koji mu je pomagao, starac sa osmehom upita: „Sveti Lukilijan, jeli“, i ispriča mu javljanje svetitelja.
Pošto je pročitao žitije svetoga, on se začudio prijući „podudarnost“[1]: opširno svetiteljevo žitije se nalazi u Manastiru Ivironu i smešteno je pod datumom 27. februar, dakle, pod danom kada mu se javila sveta Efimija. Veza između mučenika i svetiteljke, koju je starac mnogo poštovao, ali i bliskost vremena, a posebno mesta stradanja dvoje svetih, posebno su ga obradovali.
Potom je otišao u Kutlumuški skit i celivao svetog Pantelejmona. Rekao je da celivajuća ikona veoma liči na njegov sveti lik.
Kasnije ga je svake godine slavio, postavivši njegovu ikonu u crkvu i u svoju keliju.
Čudesni događaj je utešio starca i odagnao umor i teskobe koje je preživljavao u rečenom prelaznom periodu.
 
„Tešite narod moj“
 
Čitav tok poklonika promenio je pravac: umesto ka „Časnom Krstu“, kretao se prema „Panagudi“. Šta više, on se neprestano povećavao. U prilično mirnoj okolini odjednom su se mogli videti ljudi svih nivoa i uzrasta kako idu gore dole puteljkom koji je prolazio preko kutlumuške livade. Najveća gužva bila je u vreme kada je autobus dolazio. Većina putnika je sa zebnjom žurila nastojeći da prvi stignu kod starca. Stoga su zapitkivali: „Idemo li dobrim putem ka ocu Pajsiju“, „Je li starac dole“, „Ima li ih mnogo da čekaju“.
Starac ih je celi dan primao, posluživao, žrtvujući mnogo vremena da bi čuo njihove teškoće, da bi podigao njihov krst, da bi uzeo njihov bol, da bi ih posavetovao, ukorio, iscelio, da bi se našalio sa njima. On uopšte nije računao da li je sam ne naspavan, gladan, žedan, umoran, bolestan. Ono što mu je, međutim, bilo teško beše prekidanje i smanjivanje bezmetežne molitve. On je bukvalno goreo od čežnje za bezmetežjem i neprekidnim opštenjem sa Bogom. Međutim, njegovo osetljivo i ljubavlju obilno srce mu nije dopuštalo da ostavi neutešene one koji su umorni i natovareni (Mt.11,28).
On je sa rasuđivanjem pokušao i uspeo da spoji služenje ljudima i bezmetežni život. Njegova blagodatna prozorljivost, pomoću koje je ispitivao nastrojenja ali i ozbiljnost teškoća onih koji su dolazili (u većini slučajeva još pre nego što dođe u dodir sa njima), kao i pojedini izuzetni božanstveni događaji, behu nepogrešiva merila njegovog ponašanja u sličnim okolnostima.
Saglasno svedočanstvu, jednom je otac Pajsije bio veoma umoran. Zvono je, međutim, uporno zvonilo. U trenutku kada se spremao da otvori, ispred žice je ugledao blaženog starca oca Tihona, kako mu zadovoljan govori: „Radujem se što primaš narod“. Rečeni događaj je doprineo da se on još više prikloni služenju.
Vremenom je, međutim, broj posetilaca previše porastao, prevazilazeći granice njegove izdržljivosti. On je govorio, ispovedajući se: „Ja nisam vlasnik samoga sebe. Vladam se po planu ljudi. Ranije se moj um pogružavao u molitvu. Sada preživljavam ljudske teškoće. Često se predajem snu“.
Sa druge strane, starac je shvatao veliku potrebu barem većine posetilaca. On je rekao: „Nemojte misliti da ljudi dolaze da bi proveli svoje vreme. Naprotiv, imaju velike teškoće. Ono što me navodi da nastavim sadašnje stanje jeste činjenica da neke duše dobijaju pomoć. Ja sam, pretpostavimo, pošao za monaha, da bih živeo u nepoznatosti, međutim, narod me ne pušta. Jedan starac mi je rekao: „Ti, starče Pajsije, kao pravilo imaš da primaš narod i da ga uspokojavaš“. Sada, kako će Bog suditi ne znam“.
On je, naravno, čeznuo da živi sam u tišini i da se moli, budući da je osećao da na rečeni način više i suštinskije doprinosi braći svojoj.
Videvši da broj posetilaca stalno raste, on beše primoran da preduzme neke mere: u toku leta je nestajao u šumi na nekoliko sati, a zimi se zatvarao u keliju. Uglavnom je čitao Psaltir, moleći se za pojedine vrste napaćenih ljudi. Postojali su, svakako, i izuzeci, u kojima je kršio svoj tipik, naime, kada mu je bilo „otkrivano“ o nekom ozbiljnom i hitnom slučaju.
On je razmišljao i o još korenitijem rešenju, tj. o prelasku, u najmanju ruku na duže vreme, na mirno mesto, makar i van Svete Gore. Dobio je predloge za mirno i nepoznato mesto čak i u inostranstvu (Amerika).
No, iznenada je nastala očigledna promena njegovog stava. Prekinuo je sasvim i zauvek svoje mile izlaske u šumu i ograničio sate svog zatvorništva. Kada su ga sa nedoumicom pitali o promeni, on je odgovorio na zagonetan način, navodeći rečenicu proroka Isaije: Tešite, tešite narod moj, govori Bog [Is.41,1], ostavljajući da bude shvaćeno da je primio zapovest. Po jednom svedočanstvu njemu se javila Presveta Bogorodica i rekla: „Moj posao je da čuvam vaše granice, što i činim. I ti treba da primaš sve ljude, s obzirom da imaju nuždu“. Starac je smireno poslušao Bogorodicu i njenom zapovešću primio poslušanje služenja napaćenima.
Iako je sve primao, ljudi ga nisu promenili, niti su ga posvetovnjačili. Naprotiv, starac je blagodaću Božijom preobražavao ljude. On ne samo da se žrtvovao, predajući se ljudima, nego je i sam „napredovao“ i duhovno se uspinjao „iz sile delanja u
silu umozrenja“[2] , doživljavajući velike i natprirodne događaje. Svojim bezmetežnim iskustvom za molitvu je koristio noć i vreme tokom dana, kad je uspevao da bude sam. Dok je bio sam, u molitvi je Bogu iznosio molbe ljudi, a dok je bio sa ljudima, propovedao je Hrista. Bog i napaćeni ljudi postali su dve osovine oko kojih se vrteo čitav njegov život.
 
Javljanje svetog Vlasija
 
Arhimandrit, otac Avgustin Kacabiris više puta moljaše starca da se pomoli da mu se javi novojavljeni svetitelj Vlasije iz Sklavene. Želeo je da vidi njegove crte kako bi ga naslikali.
Beše 21. januar 1980. godine, Nedelja bludnog sina, već prema ponedeljku. Dok se molio uveče u svojoj keliji na brojanice, starac ugleda kako se pred njim u svetlosti pojavljuje neki nepoznati svetitelj, koji nošaše kaluđersku mandiju. Pored njega, na zidu kelije, iznad peći, videle su se ruševine manastira. Starac osećaše neopisivu radost i umilenje i pomišljaše: „O kom se svetitelju radi“. I odmah ču glas iz crkve: „Eto svetog Vlasija iz Sklavene“[3].
Iz blagodarnosti svetom za čast koju mu je ukazao, starac je otišao u Sklavenu i poklonio se njegovim oblagodaćenim moštima. On je na neki način uzvratio posetu. Starac je iz daleka još pokazao mesto na kome je ranije bio sagrađen manastir svetoga, s obzirom da je padao mrak i da nije imao vremena da ode na lice mesta.
Gospodin Apostol Papahristu navodi: „Dvadesetog maja 1980. godine starac je došao u moju kuću u Agrinjo, sa namerom da ode u Sklavenu u Ksiromeri, kako bi se poklonio svetim moštima svetog Vlasija Sklavenskog, posle javljanja svetitelja u njegovoj keliji. Ostao je jednu noć u našoj kući. Čistu belu posteljinu, koju smo mu prostrli, starac je ostavio potpuno netaknutu. Došavši u Sklavenu, on se velikim poklonima poklonio svetom i poučio sve oko sebe“.
Potom je starac naručio ikonu svetog Vlasija u Manastiru Svete Trojice u Koropiju na Atici, pošto je monahinji ikonopiscu opisao njegove crte. Pošto je dobio ikonu, on se uspokojio, budući da je tačno predstavljala svetog. Starac je rekao: „Vidi se da je sestra bila pobožna i da je naslikala ikonu uz molitvu i post“.
Svake godine on je, uz veliko bdenje, sam u svojoj keliji slavio spomen svetog Vlasija. On ga nije slavio 11. februara, kada se obično slavi njegov spomen, već 19. decembra, na dan kada je postradao.
 
Miomiris iz ikone „Dostojno“
 
Starac je ispričao: „U ponedeljak Svetle sedmice sedeo sam u gostoprimnici i izgovarao molitvu. Odjednom osetih neobičan miomiris. Ja izađoh u hodnik da vidim odakle dolazi, te uđoh u crkvu i ništa. Potom izađoh napolje u dvorište, gde je miomiris bio mnogo jači. Čulo se da lupa klepalo. Pogledah i videh litiju da ide na dole, te shvatih da miomiris dolazi iz Bogorodičine ikone“.
Rečenoga dana se vrši litija sa čudotvornom ikonom „Dostojno“. Ona ide do ispod Kutlumuša, do Kelije svetih apostola (Alipija). Kelija Panaguda je udaljena oko jedan kilometar. Sa velike udaljenosti Presveta Bogorodica je na neki način poslala svoj pozdrav starcu.
 
Mošti svetog Kozme Protosa
 
Na početku Božićnog posta 1981. godine izvršeno je iskopavanje moštiju prepodobnomučenika Kozme Protosa (prota Svete Gore). On je postradao od Latina u XIII veku. Mošti su mu nađene u Protatu posle mnogo vekova.
Sutradan po iskopavanju starac je ušao na Svetu Goru. Stigavši u Kareju, otišao je i sa poštovanjem se poklonio svetim moštima. Osetio je neizreciv miomiris. Govorio je da čak i zemlja iz groba ima blagodat, s obzirom da je upila od svetih moštiju.
U Nedelju Pravoslavlja sledeće godine u Protatu je, u čast svetog, služeno slavsko bdenje na kome je bio prisutan i starac. U toku bdenja on je video kako se svetlost sa krova crkve izliva na svetu lobanju. Sav se bio usredsredio i obradovao nebesnoj svetlosti, koja beše nevidljiva za druge.
 
„Jare“ na tavanu
 
Jedne noći starac je u svojoj kolibi zadržao nekog mladog monaha. Stavio ga je da prespava na drvenoj klupi u hodniku. On je prostro ćebe preko čupavog prekrivača, a za uzglavlje je postavio neupotrebljenu stazu, koju je smotao u rolnu. I nastao je najlepši podvižnički krevet. Monahu je rekao u šali: „Onaj ko spava na ovom uzglavlju, ima viđenja“.
Sutradan ujutro upitao ga uz neposredni osmeh:
„Kako si spavao? Jesi li imao viđenja“.
„Nisam, starče“.
„Jesi li video „jariće“ (demone)“.
„Ni njih nisam video“.
„Juče je, objasni starac sa ozbiljnošću, došao čuvar iz Kareje, te smo razgovarali. Čuli smo sa tavana kako neko „jare“ mekeće“.
 
Mnogo svetlosti u starčevoj keliji
 
Godine 1982. na Vaskrs, dva oca, tj. starčeva duhovna čeda, dođoše u keliju „Ravduhu“, da pozdrave starca đakona Janjija, i kažu mu: „Hristos vaskrse“.
On ih upita da li su za Vaskrs bili na službi u keliji kod starca Pajsija.
„Nismo“, rekoše mu. „Bili smo u Kutlumušu. Starac je bio sa nama“.
Đakon Janji se začudi i iznenađen objasni šta se dogodilo: on je sa drugim ocima bio na službi u susednoj keliji. Kada su završili i odlazili, u Panagudi videše mnogo upaljene svetlosti. Čitava kelija je bila u svetlosti, u čudesnom blistanju!
Pod jakim utiskom od prizora, đakon Janji reče drugima: „Pogledajte kako starac Pajsije veličanstveno slavi Vaskrs. A mi rano završismo“.
Međutim, rečene večeri u Panagudi nije bilo nikoga, ni njega samog. Šta je, dakle, bila pomenuta svetlost“.
Starcu su ispričali događaj. On je smireno odgovorio: „Bog je slično uredio da bi se đakon Janji osvedočio. Jer, neki posetioci odlaze i uznemiravaju ga pitajući gde je moja kelija, te se on možda, kao čovek, nekada požalio ili naljutio. Stoga mu je Bog rečeno pokazao“.
 
Obećanje Presvete Bogorodice
 
Starac je u snu video kako treba da ide na dalek put, te kako sprema papire. Behu sa njim i drugi ljudi, i oni spremahu svoje papire. Potom se pojavi neka lepa, veličanstvena žena, odevena u zlatnu odeću. Ona mu uze papire, stavi ih na svoje grudi i reče mu da će ih ona srediti, premda još nije vreme da ide, s obzirom da je rano. Prethodno se starac beše pomolio: „Presveta moja Bogorodice, moj pasoš i papiri još nisu gotovi“, sa osećanjem da je nespreman da ide u drugi život.
Pošto je posle kratkog vremena otišao u Jerusalim, u Getsimaniju, on je sa iznenađenjem, u što su se uverili njegovi pratioci, u licu Bogorodičine ikone Jerusalimske prepoznao „Gospođu“, koju je video u svom snu. I on je postao svestan da je Ona koja mu se javila bila Bogorodica, a da veliko putovanje beše odlazak iz ovog života, za koji još nije bio došao čas.
 
U Svetim Mestima i na Sinaju
 
Godine 1982. starac je obišao Sveta Mesta i „sveto se poklonio svetinji“. Radilo se o njegovoj prvoj i jedinoj poseti. Sa divljenjem je pričao o velikoj blagodati koju imaju Sveta Mesta, posebno Golgota i Svesveti Grob.
On je otišao da se pokloni i na Tavorsku Goru. I dok se molio, „nešto mu se desilo“[4]. Potom je pokazao čuvaru pokloničkog mesta tačno mesto gde se zbilo Sveto Preobraženje Spasiteljevo.
U Nazaretu je video tajnog Hrišćanina, Jevreja, koji je pobožno skinuo svoju kapu, otišao i popio od svete Bogorodičine vode, pazeći da ne bude primećen od ljudi. Starac je otkrio: „Ima mnogo tajnohrišćana Jevreja, koji se boje da se izjasne, budući da bivaju gonjeni. Kasnije će se većina krstiti i biće naši najbolji prijatelji“.
Na Jeleonskoj Gori starac je zamolio bratiju Svetog Groba, koji su ga pratili, da ga na kratko ostave samog da se pomoli. Po tom je pao na kolena na kamen na kome se Gospod sa borbom molio pre nego što su ga uhvatili, zagrlio ga jako (kao da je postao jedno sa njim) i dugo se sa jecajima molio. Prizor je izazvao jak utisak kod čuvara rimokatolika.
Starac je rekao: „Trojica ljudi su ostavili utisak na mene“. Jedan je (sada blaženopočivši) nazaretski episkop Isidor, drugi otac… (još je živ)… a ime trećeg iz nekog razloga nije otkrio.
Potom je on prešao na Sinaj da bi pomogao manastir. Još je želeo da i sam ostane neko vreme. On je rekao: „Hoću da se prisetim starih dana i da se susedstvo na Svetoj Gori malo smiri od mnogo sveta“.
Starac je našao odgovarajuće mesto za boravak Sveti pokrov, tj. pustinjsko stanište sa crkvicom i kelijicom. „Video sam, međutim, da nemam snage. Zatim, pustinja se bila promenila, tj. nije bila onakva kakvu sam je davno upoznao. Beduini nisu bili miroljubivi i tihi, kao nekada. Sada su uzeli vozila i od vijače i odašiljačke uređaje. Stoga i u Sinajskoj pustinji može da se vidi nemirni svetovni duh. Sada veće bezmetežje možeš da nađeš u manastiru, negoli izvan, u pustinji“.
Iz rečenih razloga on nije ostao dugo. Pomogao je manastir i vratio se na Svetu Goru.
 
Dejstva Božanske blagodati
 
Starac je rekao: „U vreme posete Božanske blagodati srce poigrava. Jednom sam se molio četrnaest sati neprestano. I umesto da se umorim, imao sam radost i odlično sam se osećao! Jednog trenutka sam pomislio da bih, s obzirom na godine i da mi nedostaju dva rebra, mogao da odem i stavim kajš, te da se vežem konopcem za tavan. I još kad bih imao dva rašljasta drveta, da se oslonim pazuhom, mogao bih da nastavim i da izdržim, pa koliko traje. I šta! Čim sam primio pomisao, ja se stropoštah i stiže me sav umor. Četvrt sata sam ostao nepokretan na podu. Kao da mi je Bog rekao: „Blagodat moja te drži, a ne kajš“. I da kažeš da je pomisao bila grešna ili da je posedovala sebičnost? Ja sam samo pomislio: „Pošto sam u slabog telesnog stanja, treba da pripazim“. Koliko više bi jedna gorda pomisao sasvim oterala blagodat. Koliko je istančan duhovni život i koliko je pažnje neophodno“.
* * *
Starac je i u Kolibi Časnog Krsta doživeo sličan događaj, koji je 27. 10. 1978. godine ispričao: „Jednom sam se dugo vremena molio stojeći. I ne samo da nisam osećao umor, nego sam osećao neopisivu radost, uopšte ne želeći da prekinem molitvu. Da bih mogao da nastavim što duže, krenuo sam da se opašem debelim kajšem. Međutim, nisam mogao da ga uzmem i stropoštao sam se dole, kao klupče. Bog me je dugo držao. Međutim, čim sam pošao da dodam navodnu svoju čovečansku snagu i brigu, On je uzeo svoju silu kako bi mi pokazao koliku vrednost ima moj trud“.
Drugom prilikom starac je ispričao: „Bio sam na nekom bdenju i bilo mi je mnogo hladno. Pomislio sam da ću, pošto se pričestim, tj. posle Svete Liturgije, otići u svoju keliju i umotati se u tri četiri ćebeta da bih se zagrejao.
Međutim, čim sam se pričestio, neka toplina poče da se širi po čitavom mom telu. Ja sam osetio da se u meni širi Božanska blagodat slično strujnoj grejalici, koja polako zagreva“.
 
Viđenje deteta na molitvi
 
Starac je ispričao: „Molio sam jednom Boga da mi pokaže kako treba da se molim. I videh u viđenju meni poznato dete kako kleči i sa suzama se ispoveda Bogu, a potom podiže ruke svoje i moli ga. Navedena slika me je pogodila i ja rekoh: „Bože moj, oprosti mi. Još nisam naučio da se molim“. Stoga je dobro da molitva počinje sa opštim ispovedanjem našeg života, a potom da sledi prozba, u kojoj treba da se nalazi i slavoslovlje i blagodarenje“.
 
„Hriste moj, blagoslovi me“…
 
Starcu se 26. marta 1984. godine desio jedan događaj, koji je ispričao posle nekoliko dana: „Dok sam se molio gledajući Hristovu ikonu, osetih nešto u sebi i padajući na pod rekoh: „Hriste moj, blagoslovi me“. I odmah osetih miomiris koji dugo vremena ispunjavaše čitavu moju keliju. Čak je i jedna ponjavica puna zemlje, koju sam imao, miomirisala. Ostao sam klečeći i celivajući i prašnjavu ponjavicu“.
 
„Strašno viđenje“
 
Starac je, 11. 4. 1984. godine u utorak Svetle sedmice u ponoć imao viđenje koje se odnosi na strašan zločin pobačaja. On ga je ispričao mnogima i čak je objavljen, ali ga mi navodimo s obzirom da je tema od velikog značaja, da se tiče mnogih i da možda može da pomogne nekoj duši. On je ispričao: „Upalio sam dve svećice, kao obično. One gore čak i kada spavam za one koji duševno i telesno pate, u koje se ubrajaju i upokojeni. I uskoro sam imao strašno viđenje! [Videlo se] polje pšenice, koja još nije bila klasala, već je tek bila pustila trsku. Ja sam se nalazio van ograde njive i lepio sveće za upokojene spolja, na zidu. Levo je bilo neko nepravilno, strmo i pusto mesto, koje je bilo potresano snažnim glasom, hiljadama plačnih glasova, koji su činili da se i najsurovije srce potrese. Pošto sam patio od slušanja plačnih glasova, ne mogući da objasnim viđenje, ja čuh neki glas kako mi govori: „Polje sa posejanom pšenicom, koje nije klasalo, jeste groblje duša mrtvih koji će vaskrsnuti. A mesto, koje se potresa plačnim glasovima, jeste prebivalište duša pobačene dece“.
Povrativši se od viđenja, ja, međutim, nisam mogao da se povratim od velikog bola koji sam osetio. Ja nisam mogao da legnem da se malo odmorim, iako sam bio veoma umoran od hodanja i stajanja proteklog dana“.
 
„Presveta Bogorodica“
 
Starac je ispričao: „Prošle četrdesetnice (tj. 21. 2. 1985. godine) javila se Presveta Bogorodica odevena u belo. Rekla mi je da će se mnoge stvari u svetu desiti. Stoga treba da se pobrinem da uzmem“… (nešto lično).
Ona se pojavila blizu severoistočnog ugla kelije. Pošto ju je ugledao, starac je smireno rekao: „Presveta moja Bogorodice, i mesto je nečisto[5] i ja sam nečist“. Međutim, kasnije je poštovao i mesto „na koje su zgazile noge Prečiste Bogomajke“. Hteo je da na rečenom mestu posadi cveće kako se ne bi gazilo.
U Časoslovu je pod 21. februarom tajnopisom zabeležio čudesni događaj:
„Presveta Bogorodica, 10’30, pre ponoći. Sva u belom Blist. oprost.“
 
O antihristu, 666 i ličnim kartama
 
Otac Pajsije je saučestvovao u ljudskim zebnjama i odgovarao na njihove nedoumice. Tema koja je u njegovom periodu posebno zaokupljala verne, beše stvar ličnih karti. Starac je i pre pojavljivanja pitanja prema rasuđivanju govorio o znacima vremena i o antihristu. Zatim, starac se znatnije izrazio povodom rasprostiranja linijskog koda sa brojem 666 na proizvodima, i pokušaja države da izda nove lične karte koje bi sadržale (kako je naknadno bilo otkriveno) crnu traku, 666 i lice đavola.
U njegovo vreme je bilo opasno da neko govori o rečenim temama zbog straha od zablude ili zbog protivljenja. Duhovni oci sa odličnim bogoslovskim obrazovanjem izbegavahu da daju odgovore vernima na pitanja u vezi sa rečenim, te su slali ljude da
se raspitaju za starčeve stavove. U početku se stvorila zabrka i u prostoru Crkve (izuzev svetlih primera), s obzirom da su jedni (srećom malobrojni) izražavali zabludne stavove, a drugi bili ravnodušni.
Starac je zauzeo stav i sasvim jasno govorio. On se nije ograničio samo na odgovore na mnoga pitanja vernih, već je 1987. godine napisao svoju poznatu Poslanicu: „Znaci vremena 666″[6]. Ona je sa olakšanjem bila primljena i do danas rukovodi. Mnogi su preispitali svoje stavove i usaglasili ih sa starčevim. Budući da je predvideo da će i u budućnosti biti potrebna, on ju je napisao svojeručno i potpisao, kako se ne bi izmenili njegovi stavovi, koje je držao do svog upokojenja.
Sve što je rekao i napisao beše plod molitve, duhovne osetljivosti i unutrašnjeg osvedočenja. On je želeo da živimo duhovni život, te da budemo dobro obavešteni i spremni na žrtvu. Mi ne treba da budemo ravnodušni, ali niti da nas obuzima panika i zebnja. Nas treba da odlikuje duh ispovedništva po potrebi i shodno položaju koji svako zauzima.
Mladi su ga pitali da li treba da se venčavaju, s obzirom da mogu da se dese apokaliptički događaji. On im je predlagao da osnuju porodicu i da se zaposle, budući da su i u godinama gonjenja Hrišćani slično radili.
On je govorio: „Naše vreme je teško i biće neophodno da se pomučimo, možda i da postradamo u trajanju bure koja će nastati. Samo će sa duhovnim životom moći da se izađe na kraj. Ipak, ne treba da padamo u očajanje. Jer, teška vremena su blagoslov, s obzirom da nas primoravaju da živimo bliže Hristu. Ona su prilika za veći podvig. Borba se sada neće odvijati oružjem, već će biti duhovna, sa antihristom. On će pokušati da prevari, ako bude moguće, i izabrane [Mt.24,24]. Sve će biti proveravano od strane zveri, iz Brisela. Posle kartica i ličnih karti, lukavo će ići na žig, tj. prisiljavaće ljude da se žigošu na ruku ili na čelo. Samo oni koji budu imali žig moći će da kupuju i prodaju i da završavaju poslove. Verni koji se budu od rekli imaće muku. Stoga neka od sada nauče da žive jednostavno. Ukoliko mogu, neka imaju neku njivu, malo maslina i neku životinju za potrebe svoje porodice. Pritisak će trajati tri tri i po godine. Bog neće ostaviti ljude bez pomoći“.
On je odbacivao shvatanje i način nekih koji su govorili: „Šta i ako budem žigosan? Napraviću i znak krsta na svojoj glavi“, ili: „Uzeću ličnu kartu i urezaću krst na njoj“, ili: „U sebi se neću odreći“.
O rečenom on je govorio: „Da su današnji Hrišćani sa svojim shvatanjem živeli u vreme gonjenja, ne bismo imali ni jednog mučenika. Prvi Hrišćani razumnost nisu uzimali u obzir, nego su nepokolebivo ispovedali Hrista i goreli za mučeništvom. [Goniteljij su im davali činove, govoreći: „Samo reci da nisi Hrišćanin, a u sebi veruj u svog Boga. Stavi malo tamjana i pretvaraj se da prinosiš žrtvu, a posle nemoj da prinosiš. Pretvaraj se da jedeš idolske žrtve, a ti jedi čisto meso. Nemoj da propovedaš na ovom mestu, idi drugde“. Međutim, oni se nikako Hrista nisu odricali, već su sa radošću hitali da postradaju za Njega. Oni su goreli od božanstvene ljubavi.
Crkva treba da zauzme ispravan stav, da protestuje i da traži od države da makar ne bude obavezna nova lična karta. Ona i vernima treba da objasni da će pasti ukoliko uzmu ličnu kartu“.
Zaključno, starac je verovao da se „iza EEZ krije vlastoljublje Sionista. Sličnu mračnu vlast mogao je samo đavo da izmisli. Žigosanje je odricanje. Čak je i lična karta odricanje. Ukoliko na ličnoj karti imaju simvol đavola 666 [Otk.13,18], i ja potpisujem, znači da primam rečenu stvar. Eto odricanja, sasvim jasna stvar. Odričeš se svetog krštenja i stavljaš drugi pečat. Odričeš se pečata Hristovog, a uzimaš đavolov. Drugo je što na novčanicama ima 666 podajte, dakle, kesarevo kesaru… [Lk.20, 25], a drugo je lična karta, tj. nešto lično.
Čak i onaj ko prihvati da bude žigosan iz neopravdanog neznanja ili ravnodušnosti, svakako gubi Božansku blagodat i prima demonsko dejstvo“.
Eto, ukratko, starčevog stava. Govorio je jasno i trajno do svog upokojenja, a sada rukovodi i poučava svojim spisima.
 
Miomiris svetih moštiju
 
Starac je ispričao: „Išao sam stazom zajedno sa ocem Pajsijem i obojica osetismo jak miomiris. Shvatio sam da su u blizini sahranjene mošti svetog podvižnika. Otišao sam drugog dana sam i našao mesto odakle je izlazio miomiris. Cilj mi je bio da iskopam i pronađem svete mošti, ali sam ih posle iz nekog razloga ostavio sahranjene“.
 
Zahvat zbog kile
 
Jednog dana, dok je radio ikonice na gnječilici, od stezanja i pritiska starac je dobio kilu. Njegov unutrašnji stomačni zid se pocepao kao što se cepa neka tkanina. Od pomenutog vremena on je nosio još jedan krst. Ipak, on je na zajedničkim bdenjima satima stojao uspravno. I kada je imao posetioce, obično je stojao kako se ne bi dugo zadržavali. Molbe poznatih mu lekara i duhovnih čeda da mu se izvrši zahvat ostajahu neuslišene. On je na svoje priručne načine pokušavao da jednostavno održava stanje.
Jednom je izašao u Suroti. Došao je neki lekar da ga vidi i ponudio se da mu pomogne:
„Starče, kakvu teškoću imate? Ako mogu da vam pomognem“.
„Imam kilu, ali ne želim da mi se izvrši zahvat. Neka imam nešto. Velika je stvar da imaš nešto, da trpiš i da se ne moliš Bogu [za svoju muku], nego da se moliš za druge. U rečenom slučaju Bog veoma sluša molitvu onoga ko pati i ište da drugi ozdrave“.
Njegovo stanje je potrajalo nekoliko godina i nezamislivo se namučio. Mnogo ga je bolelo, ali on ništa nije pokazivao. Na desnu stranu više nije mogao da legne. Svoja duhovna [pravila] je vršio, ali sa teškoćom i bolovima.
Na kraju, opasan nekim posebnim kajšem, sa štapom, bolestan i bolan, pošao je on na Sinaj. Međutim, lekar koji ga je video u Surotiu nikako nije hteo da ga pusti da ide na putovanje. Trebalo je da mu se hitno izvrši zahvat. Stanje je bilo presudno i nije bilo mesta odlaganju.
I umesto na Sinaju, on se, protiv svoje volje, našao u zahvatnoj sali. Pobožni lekar Georgije Blacas, koji je trebalo da mu izvrši zahvat, beše malo zabrinut zbog njegovog ishoda. Starac je shvatio i rekao mu:
„Nemoj se bojati, Jorgo. Video sam zahvat… Sve će biti dobro. Samo bih želeo da te zamolim da ne upišeš Pajsije monah, nego Arsenije Eznepidis“.
„Zašto, starče“.
„Jer će doći narod i imaćete muke“.
Zaista, zahvat je izvršen i sve je bilo u redu, kao što je starac video i prorekao. Lekari i bolničarke nisu shvatili o kom monahu se radilo. Oni su samo govorili: „Čudan je ovaj kaluđer. Ovde su mnogi kaluđeri prošli, ali ovaj je bio drugačiji“.
Starac je došao u solunsku bolnicu Teagenio, 12. novembra, 1987. godine. Izvršen mu je zahvat zbog bruha i izašao je 18. 11. 1987. godine, sa poboljšanim stanjem.
Potom je, ne oporavivši se baš najbolje i ne vrativši se na Svetu Goru, otišao na kratko na Sinaj.
 
Bogohulni film
 
Godine 1988. digla se bura kod Grka zbog prikazivanja bogohulnog Skorcezeovog filma „Poslednje iskušenje“, koji je snimljen po istoimenom Kazandzakisovom delu.
Pored pojedinačnih odgovora blagočastivog grčkog naroda, odlučeno je od strane Crkve da se održi usklađeni protest, 67. novembra iste godine. Zatraženo je i učešće Svete Gore.
Međutim, mnogi su odrečno odgovorili, s obzirom da se nisu smatrali dovoljno duhovnim da se bave sličnim temama i govoreći da bi prenebregavanje filma bio uzrok da se što manje pročuje.
Starac je imao sasvim suprotan stav, govoreći: „U periodu ikonoborstva deset Hrišćana je snažno branilo Hristovu ikonu na Zlatnoj kapiji i najzad postradalo radi nje[7]. Sada se huli na Hristovo Lice i ne treba da smo ravnodušni. Da smo u njihovo vreme živeli mi, „smotreni“ i „znalci“, rekli bismo desetorici mučenika: „Vi ne postupate duhovno. Prezirite čuvara koji se penje da obori ikonu. Kada se promeni stanje, mi ćemo na njeno mesto staviti drugu ikonu, još vizantijskiju“. Eto šta je strašno! Naš pad, kukavičluk. Ono što nama odgovara mi pred stavljamo kao nešto uzvišenije“.
Protest protiv bogohulnog filma on je smatrao za ispovedanje vere. Stoga je pohitao da se nađe uz vojujuću Crkvu. Osim njegovih posebnih uputstava, potpisao je sa drugim ocima zajedno izjavu Manastiru Kutlumušu, izražavajući svoju želju da učestvuje u izlasku Svetogoraca u Solun radi iskazivanja protesta. Svojim stavom on je pomogao da Sveštena opština donese odluku za zvanično i mnogobrojno učešće Svete Gore. Prisustvo protosa, većine opštinskih predstavnika, igumana i stotine Svetogoraca, pobudilo je ushićenje i ganutost kod sabranog naroda. Poseban doživljaj je izazvalo starčevo prisustvo. Tokom čitavog protesta stojao je uspravno, uprkos ozbiljnim zdravstvenim teškoćama. Na kraju je bio u opasnosti da bude ugušen od izražavanja poštovanja od strane mnoštva.
Učešće su uzeli i monasi i monahinje iz manastira u svetu i mnoštvo sveta. Usklađeno delovanje i molitve svih i starca donele su dobar ishod. Država je zabranila prikazivanje bogohulnog filma. „Poslednje iskušenje“ je bilo udaljeno. Kada bi samo bilo poslednje.
 
Prepoznavanje blagodati sveštenstva
 
Jednog dana se začulo zvonce (koje beše stari vrh riljača obešen o žicu, o koji su posetioci udarali nekim gvožđem da bi starac bio obavešten). Starac je pogledao kroz prozor i video kako desetak ljudi čeka. Izlazeći iz kelije i idući ka kapiji da bi im otvorio, on je govorio: „Vojnog poručnika, koji ne nosi odoru i kapu, možeš da tučeš, a da ti ništa ne urade“. Jedan od svih je progovorio i rekao: „Starče, za batine smo“ (budući da je jedino on shvatio smisao starčevih reči, s obzirom da su se njega ticale; za druge one behu nerazumljive). Pošto im je otvorio i pošto uđoše, on uze nasamo rečenog čoveka. I ne pitujući ništa, on mu reče: „Vidi, ono što činiš nije ispravno, budući da će svet sada misliti da si nešto učinio. Ti treba da obučeš rasu i da pustiš bradu. Pošto se ispovediš kod svog vladike, zamoli ga da te stavi u neki ured. Naravno, nemoj da služiš, ali ostani sveštenik, da se narod ne bi sablažnjavao“.
On je bio rukopoložen u inostranstvu za sveštenika. Međutim, naknadno čitajući Pidalion, on je postao svestan da nije bio dostojan da postane sveštenik. Stoga je sam odlučio da ostavi sveštenstvo, skidajući rasu i šišajući kosu i bradu. Starac je, pak, prepoznao neugasivu blagodat sveštenstva, „video“ teškoću sveštenika i dao svoj rasudljivi savet.
 
„Preobraženje“
 
Beše 28. septembar 1992. godine. U jednoj keliji u Kapsali služilo se bdenje u čast prepodobnog Isaaka Sirina. Među ocima beše i starac Pajsije, koji je posebno poštovao svetog Isaaka. On je učestvovao u bdenju iz jedne kelijice, koja beše nastavak male priprate.
Pre ulaska [na službi] večernje svi pojci su bili za levom pevnicom i pojali slavu. U crkvici je vladalo umilno raspoloženje. Svi su pažljivo slušali. Bdenje su pratila i dva pravoslavna Livanca, jedan klirik i jedan mladić, koji stajahu u stasidijama za levom pevnicom. U jednom trenutku klirik se okrenuo da nešto kaže mladiću i ugleda starca uspravnog, uzdignutog od tla 25 do 30 santimetra, sa brojanicom u levoj ruci i svog u svetlosti. Nepokriveni delovi njegovog tela, tj. lice i ruke, isijavahu svetlost, veoma jaku svetlost! Videći neuobičajen i nadsvetski prizor, njemu dođe da poviče, ali glas nije izlazio. Videći klirikovo iznenađenje i mladić se okrenu pozadi, te ugleda isti prizor. Starac je držao glavu malo povijeno, sabravši se u sebe. Izgledao je zadovoljan i bio nasmejan. U jednom trenutku više nisu mogli da ga vide, budući zaslepljeni svetlošću koja se pojačala. Pošto su ubrzo uspeli ponovo da podignu oči i da ga pogledaju, već su ga videli u prirodnom stanju.
Isto je iz oltara video i drugi pravoslavni sveštenik, stranac. Vrata od kelije, crkve i Carskih Dveri, behu otvorena i u istoj liniji.
Pitanje koje se neposredno nameće jeste zbog čega su ga, od mnogih otaca, koji behu prisutni, videla samo trojica. Na bdenju je bilo prisutno dvadeset petoro ljudi, ali se starac „preobrazio pred trojicom“.
Možda su oni bili dostojni. Možda je događaj Bog uredio iz razloga koji samo On zna. Jedan od očevidaca je u svojoj otadžbini gradio manastirčić. Doneo je sa sobom planove da ih pokaže starcu, ali mu je došla pomisao: „Šta će ti reći otac Pajsije? Ko je otac Pajsije? Da nije možda prorok“. I Blagi Bog mu je pokazao „ko je otac Pajsije“.
 
Svedočanstva posetilaca
 
Odgovor na pomisao
 
Pismeno svedočanstvo K. D.: „Video sam da starac u rukama drži presavijenu brojanicu. Ja pomislih da mu dam svoju, a da uzmem njegovu. I dok sam sedeo sa strane, on se okrenu i reče mi smešeći se:
„Ono o čemu razmišljaš ne može da se desi. Moja je od trista, a tvoja od sto“.
Sledeći put kupih jednu od trista čvorova i pokazah mu je, govoreći:
„Starče, nećeš da mi izmakneš. Sad ću da ti je uzmem“.
„Kada bi znao šta mi tražiš, uopšte mi ne bi tražio. Pa neka, neka je blagosloveno. Uzmi je“.
„Ne“, rekoh mu.
„Nemoj biti uporan. Pošto je želiš, uzmi je“.
I ja je čuvam kao blagoslov i zaštitu“.
 
Iznenađenja
 
Svedočanstvo oca N. Svetogorca: „Posetio sam starca u Panagudi, prvi i jedini put 1987. godine, sa mojim drugom sa izučavanja, Janjijem. Udarili smo u gvožđe, pozvali i čekali. Ponovo smo udarili. Nikakav odgovor. Potpuna tišina. Iznenada, čusmo pojanje iz njegove kelije. Bilo je mnogo tankih glasova zajedno. Izdvajalo se: „Sveti…, Sveti“…
„Imaju Liturgiju i stigli su do ,Sveti Bože’. Potrajaće dok završe. Stoga hajdemo“, rekoh.
„Ne, pričekajmo. Samo nemojmo da zvonimo ponovo“, reče Janji.
Iznenada pojanje prestade i starac izađe. Sećam se njegovog lica. Ono beše jako svetlo. Slično nikad nisam video! Bio je sam. Nikog drugog nije bilo. Šta behu mnogobrojni tanki glasovi? Naše čuđenje beše na vrhuncu.
On upita koliko nas je i ponovo uđe u keliju. Uzeo je ključ i dolazio da otvori. I zatim novo iznenađenje: starac je hodao ne gazeći po zemlji! Prišao nam je sporim koracima i na dva tri metra pre nego što je stigao iznenada osetismo jak miomiris!
Zaprepastili smo se.
„Dobro došli“, pozdravi nas on.
On nam pokaza da sednemo na panjeve i donese ratluk. Upitao nas je šta izučavamo. Našavši povod, on poče da nam priča o koristi molitve, posebno kada telo pati od neke bolesti. „U navedenom slučaju naša je plata cela“, rekao nam je. Dok je pričao, iznenada se presavio dole i uhvatio se za stomak. Shvatili smo da pati od kile. Ljubazno nam je rekao:
„Oprostite… imam i ovo… Nego, hajde da idete sada“.
Sagnuli smo se da uzmemo blagoslov od njega. On nas je blago udario po glavi i mi smo otišli. Do danas nisam objavio čudesne događaje kojih smo se udostojili i doživeli blagoslovenog jutra.
 
„Imaš polomljene noge“
 
Pismeno svedočanstvo Konstantina iz A.: „Ja sam prvi put išao kod oca Pajsija. On me je upitao:
„Kosta, kako si došao? Ti imaš slomljene noge“.
Potom je nastavio:
„Kosta, čim je Bog uzeo, znači da ju je više zavoleo“.
„Koga oče“, upitao sam sa nedoumicom.
„Tvoju verenicu“.
I zaista, 1991. godine sam doživeo ozbiljnu saobraćajnu nesreću: ja sam slomio noge, a moja verenica je poginula“.
 
Isceljenja bolesnika
 
Gospodin E. A., zubar iz Soluna, je ispričao: „Bio sam utučen s obzirom da su oba moja deteta bila bolesna. Stoga sam otišao na Svetu Goru da vidim starca. Pred njegovom kelijom su mnogi čekali. Ubrzo potom vrata se otvoriše i on se pojavi. On reče: „Momci, videćemo se na minut dva, ne više“…
Kod četvrtog on se okrenu i reče mi: „Dođi, Evangele“…, iako me nije poznavao, pošto sam prvi put došao. Ja sam došao, dakle, i rekao mu: „Starče, meni dva minuta nisu dovoljna. Meni treba mnogo vremena, budući da sam veoma ražalošćen. Došao sam da vam kažem da ću da upalim tri crkve. Reci Bogi da pre stane da udara moju decu. Šta su mu uradila“.
On me je pažljivo saslušao i rekao mi:
„Slušaj, Evangele“, drugi put me pozvavši po imenu, iako ga nije znao. „Deca će ti ozdraviti“.
Posle mi je dao jedan svoj krst ručne izrade, sa moštima svetog Arsenija. Eto kakvo je bilo moje prvo upoznavanje sa mojim milim starcem.
Moja ćerka je imala psorijazu. Svaka dva tri dana njeno telašce je postajalo, odozgo do dole, kao zmijinje. Beše prošlo petnaest dana od moje prve posete, a znaci njene bolesti se uopšte nisu javljali, osim jedne bubuljice na kolenu. Uzeo sam sa sobom jedan peškir i ponovo otišao na Svetu Goru da zablagodarim i da operem noge starcu, što on, naravno, nije prihvatio. Zatekao sam ga kako kopa. I pre nego što sam stigao da mu bilo šta kažem, on mi reče: „Evangele, šta si došao da mi kažeš? Da tvoja ćerka na kolenu ima jednu bubuljicu? Bog joj ju je ostavio da bi se sećala svoje bolesti“.
Sin mi je godinama patio od ozbiljne bolesti, čiji ishod beše sumnjiv. Lekari nisu dali ni jedno izvesno predviđanje.
Prilikom mog trećeg dolaska kod starca poveo sam sa sobom i svog sina. Bio je detence. U manastiru su me svi monasi koji su ga videli pitali: „Zašto dete spava“, s obzirom na izraz njegovih očiju.
Čim nas je video, starac reče mom sinu: „Bre, dobro došao, momče moj“. U blizini se nalazio jedan veoma težak kamen. Pokušao sam da ga podignem, ali nisam mogao. Starac reče mom sinu: „Možeš li da podigneš ovaj kamen“. Mali je otišao i podigao ga. Da li je moguće! U istom trenutku starac je klekao našavši se na otprilike istoj visini sa detetom i rekao: „Od sada ti nije ništa“.
U istom trenutku oči mu se otvoriše. Više nije imao uspavano lice, koje sam kao otac gledao dve tri godine. „Zajedno sa kamenom, koji je bacio, otišla je i bolest njegova“, rekao je starac. I zaista, moj sin je do danas, slava Bogu, veoma dobro“.
* * *
Svedočanstvo gospodina Mateja Goljasa iz Janjine: „Beše mesec februar. Sa jednim svojim prijateljem posetio sam starca zbog svojih teškoća. Beše mnogo snega. Mene je bolela cista. Mokrio sam krv kao na česmi i uplašio se. Znao sam da imam tumore na cisti, ali nisam znao da li su dobroćudni ili zloćudni. „Boli me, starče, i mokrim krv“, rekoh mu ja.
Moj prijatelj nije mogao ni reči da izusti od strašne glavobolje. On nas je odveo u crkvicu i izvadio mošti svetog Arsenija. Crkva se ispunila neizrecivog miomirisa. U trenutku dok je zakrštavao mog prijatelja, jaka glavobolja je prestala. Starac je bio drugačiji u crkvi. Izašavši iz oltara sa moštima u ruci i bez skufije, on bio beše pun svetlosti i veoma miran. Suze su tekle iz njegovih očiju. On me zakrsti i reče: „Nemaš rak, od koga strepiš. Kada se vratiš kući idi kod lekara da ti sprži tumore“. I zaista, lekar mi je rekao: „Svakih šest meseci ćemo raditi sprživanje“. Međutim, ja više nikad nisam otišao, niti sam opet imao tegobe“.
Jedan monah je godinama patio od zatvora, koji mu je zatim izazvao krvarenje. Stvorila mu se otvorena rana, preko koje je gubio mnogo krvi. Saznavši, starac se sažalio. Setio se kako je patio od iste bolesti kada je bio na Sinaju.
U početku je ukazao monahu na neka priručna rešenja, koja su mu neznatno pomogla. Međutim, krvarenje nije prestalo. Po tom je brat pritekao lekarima, upotrebio lekove, ali opet bez ishoda. Starac je pratio njegovo stanje, uvek se sa zanimanjem raspitajući. Susrevši ga jednom, posle tridnevlja Čiste sedmice, on mu reče: „Mislio sam kako ćeš da izdržiš tridnevlje u stanju u kome se nalaziš“.
Sledeći put, međutim, kada ga je sreo, on mu priđe brzim koracima. Ne pozdravljajući ga i ništa drugo ne govoreći, on ga, držeći ga za ruku i, s nestrpljenjem čekajući odgovor, upita: „Zar sada nisi dobro? Reci mi, zar ti nije dobro“. Monah se iz nenadi i odgovori: „Da, starče. Sada sam, slava Bogu, dobro“. I zaista je bio dobro, budući da nije samo krvarenje prestalo, nego je i zatvor nestao.
Starac je u početku pokušao da mu pomogne ljudskim sredstvima. Kada je, međutim, video njihovu nedovoljnost, pribegao je Bogu kroz molitvu. Imao je svakako unutrašnji predosećaj da je molitva njegova uslišena, i jednostavno je hteo da ga potvrdi.
* # *
Svedočanstvo M. S. predavača: „Jedne nedelje, nalazeći se u crkvi, osetih neku težinu u grudima. Sutradan posetih kardiologa i iz kardiograma, koji sam uradio, beše očigledno da mi srce ima neku teškoću. Na njegov predlog uradih test zamora, koji beše potvrdan. Utvrđena je nepravilnost na srčanim arterijama i prepisali su mi da godinu dana uzimam lekove. Potom sam uradio test zamora, koji opet beše potvrdan. Lekari videše da teškoća ne može da se prevaziđe lekovima, te mi preporučiše da izvršim arterioskopiju. Ja se ražalostih i, naravno, uplaših. Pribegoh Bogu molitvom i poslah pismo da bih obavestio i starca. Odgovorio mi je preko oca I… da će se pomoliti i da će sve biti dobro. Ja se ohrabrih i odlučih da 5. 3. 1992. godine izvršim opasno ispitivanje. U času arterioskopije, dok sam ležao u zahvatnoj sali, um mi je bio kod starca i vrteo se oko i unutar njegove kelije. Ispitivanje je završeno i činilo se da su lekari zadovoljni, premda su se istovremeno i čudili. Lekar koji me je pratio iz zahvatne sale iznenađeno me je gledao i čudio se. Kada sam se nekako povratio, upitah ga: „Šta je bilo, doktore“. On odgovori: „Čudno, tvoje srce ima neku neobičnost. Iako smo izvesno očekivali da pronađemo teškoću na srčanim arterijama, uverili smo se ne samo da je nema, nego i da su tvoje srčane arterije dobre kakvote, što zdravoslovno [medicinski] ne može da se objasni, osim kao neka neobičnost tvog srca“.
Ja sam mu ganut odgovorio: „Doktore, moje srce nema neobičnost, već je njegovo zdravo stanje čudo koje se desilo blagodareći molitvama monaha Svetogorca““.
 
„Uzećemo Carigrad“
 
Grupa učenika iz škole Atonijade dogovorila se da upita starca da li ćemo da povratimo Carigrad i da li će dočekati da [vide veliki događaj].
Oni otidoše u njegovu kolibu i uzeše posluženje, ali se stiđahu da pitaju. Jedan drugome davahu znak i na kraju se niko ne odvaži da postavi pitanje. Najzad im starac reče: „Šta je, bre momci? Šta hoćete da pitate? Za Carigrad? Uzećemo ga i vi ćete biti živi“.
Jedan dečko je preneo starčeve reči nastavniku Konstantinu Malidisu, koji beše dobar Hrišćanin i vatreni rodoljub. On sa zanimanjem dođe da bi se bolje uverio od samog starca, te upita za Carigrad. Starac mu odgovori: „Pusti, Kosta. Nije to za nas. Mi treba da se spremamo za drugi Grad“.
Rečeno predskazivaše njihovu skorašnju smrt. I zaista, Kosta nije odocnio da ode (a za njim i starac) u našu istinsku i nebesku otadžbinu, u „Novi Grad“, Gornji Jerusalim.
 
„Zatraži oproštaj“
 
Svedočanstvo gospodina Fotija Papadopulosa, iz Drame: „Pošao sam jednom iz Kareje ka starcu. Ispred Kutlumuša sretoh nekog mladića koji me upita kako da stigne do oca Pajsija. „Otići ćemo zajedno“, rekoh mu. Čim smo stigli, starac kao da nas je očekivao. On mi reče: „Pontijcu, zašto si doveo ovoga“. Ja mu objasnih da nije sa mnom, nego da sam ga sreo na putu. On mi reče: „Vodi ga odavde. Neka ustane i neka ide. Znaš li šta je uradio“. I mladiću reče ljutito: „Gubi se, da te ne gledam. Ono što si učinio je neoprostivo. Prvo da ideš i sa suzama da za tražiš oproštaj od devojke. I pošto ti oprosti, možeš da dođeš“. I on ga istera, što beše neuobičajena stvar. Prvi put sam video starca u rečenom vidu.
Silazeći ka Ivironu, kasnije, mladić mi je ispovedio da je, čekajući nevestu u crkvi da bi se venčali, neka njegova prijateljica prošla i on otišao sa njom, usled čega beše rastureno njihovo venčanje“.
 
„Treba da imaš duhovnu gospodstvenost“
 
Klirik iz manastira u svetu priča: „Avgusta 1993. godine bejah gost jednog opštežiteljnog manastira. Iguman i bratija iz manastira su mi predlagali da ostanem u njihovom manastiru i ja sam se molio da Bog pokaže svoju volju. Jednog dana posetih starca u Panagudi da bih jednostavno uzeo blagoslov. Međutim, doživeo sam mnoga iznenađenja.
On me je poveo nasamo i upitao: „Odakle si, oče“. Ja mu od govorih. A otac Pajsije mi reče: „Oče, ostani u svom manastiru“. Ja se zaprepastih. On, međutim, nastavi: „Proći ćeš kroz iskušenja, ali potrpi. Jer, treba da ih prođeš dok ne dođe onaj čas“. U sebi sam razmišljao: „Ne razumem šta mi govori“. Sada, međutim, kada sam prošao i prolazim iskušenja razumem njegove reči.
Potom mi je kazao: „Treba da imaš duhovno gospodstvo. Razgovarajući sa mladima nemoj da ih prinuđuješ. Eto duhovnog gospodstva. Treba da poštuješ drugoga i ne prinuđavaš ga“. Potom poče da me poučava i da mi govori šta sam uradio u svom manastiru. Ja se začudih kako je starac znao da sam razgovarao sa mladima i da sam ih nešto više pritiskao povodom teme ispovesti. Zatim je nastavio: „Kada bi hteo, Bog bi mogao u jednom trenutku da učini da se ceo svet pokaje. Okrenuo bi prekidač na 7 rihtera, pustio zemljotres i gledao kako se ceo svet krsti velikim krstovima. Međutim, ne bi bilo iskrenog pokajanja. Jer, prinudno pokajanje nema vrednosti. Stoga ni ti nemoj da prinuđuješ““.
 
Ljuljanje kandila
 
Svedočanstvo neimenovanog čoveka: „Jedne godine, pošto se navršavao moj godišnji boravak na Svetoj Gori, otidoh da pozdravim starca (oca Pajsija) i rekoh: „Izlazim u svet sa strahom i bolom, jer se u meni ništa nije promenilo. Moje teškoće ostaju nerešene. Ukoliko, međutim, želiš i žao ti je mene, pomoli se Hristu da se Njegovo kandilo malo zaljulja, za potvrdu onoga što govoriš, s obzirom da su same reči tvoje siromašne i nejake i ne mogu da pokriju moju neizvesnost“.
I dok sam se kidao i čas posmatrao Hristovu ikonu, čas oca Pajsija (koji se ćuteći molio), u taktu se pokrenu Hristovo kandilo. Svojim drhtavim prstom uzeh malo ulja i prekrstih čelo.
Starac mi reče: „Zaljuljalo bi se i Bogorodičino kandilo, ali bi posle mislio da se od promaje zaljuljalo““.
 
„Dolazi“…
 
Svedočanstvo monaha Pavla Lavriota: „Sa blaženopočivšim starcem Pajsijem sam se sretao više puta u njegovom podvižničkom staništu, u Panagudi. On beše pravi podvižnik i svet čovek. Beše krotak, miroljubiv, nelicemeran, oskudoljubiv, pristupačan, molitven i ljubavan, te posedovaše retke duhovne darove i uzvišenu razboritost.
Ja sam večnospominjanog starca posetio radi saveta i duhovne koristi nešto pre njegovog upokojenja. Prišao sam njegovoj keliji, ali nikoga nije bilo. Oboje vrata behu otvorena. Starac izađe, načinih mu poklon i po običaju sedoh na priručnu drvenu stolicu, te počeh da pričam svoja razmišljanja.
On je stojeći išao tamo amo i s vremena na vreme bi prošaputao: „Dolazi… A, on je… Hm…“, pokazujući svojim pokretima da mu neko dolazi u susret. Scena je potrajala oko deset minuta. Rasuđujući da ne prati ono što mu govorim, ja pomislih: „On me ne prati“. Pre nego što sam dovršio pomisao, on mi reče nekako glasnije: „Pričaj ti, slušam te“. Ja nastavih, zbunjen. U jednom trenutku ponovo pomislih: „On me ne prati“, ali on odmah odgovori: „Pričaj ti, slušam te“.
Ubrzo se začuše koraci i dođe dikeos iz Skita proroka Ilije, starac jeromonah Joakim, sa svojim poslušnikom, jeromonahom Pavlom. Posle pozdrava otac Pavle i ja se udaljismo. Ja ga upitah:
„Da li ste se dogovorili sa starcem“.
„Ne, pošto nema dalekozbor [telefon]. Prvi put dolazimo. Zašto pitaš“.
Ja sam mu ispričao događaj.
Otac Pavle reče: „Istina je što pričaju, tj. da starac ima dar prozorljivosti““.
 
Hinduistički vođa
 
Starac je pomagao mnogima koji su se upleli u jogu i istočnjačke religije. Bivši član uprave hinduističkog pokreta „Hare Krišna“ priča:
„Ja sam za starca Pajsija čuo kada sam bio u Italiji. Sakupili smo se mi, vođe ustrojstva iz svih evropskih država i razgovarali. U razgovoru sam čuo za starca Pajsija. Predstavili su ga kao nekog jogina, koji se pojavio u Grčkoj, i odlučih da ga upoznam.
Došao sam u Grčku, upoznao starca i počeo da uviđam svoju grešku. Kada rekoh da želim da odem, [moji] se mnogo usprotiviše. Iako sam upravljao čitavim ustrojstvom i vedrio i oblačio Evropom, bojao sam se da uđem u gradski autobus. Osećao sam neku užasnu teškoću, čak i za najmanje stvari. Osećao sam da mi je duša ukočena. Bol i strah. Bio sam dao mnoga prava đavolu, ali starac mi je pomogao da se izbavim. Da nije bilo starca da me pokriva svojim molitvama, ne bih nikako mogao da se izbavim od njihovih satanskih dejstava“.
Kasnije je pomenuti mladić u Atinskoj crkvi izvršio javno ispovedanje, i ponovo bio primljen pod okrilje Pravoslavne Crkve kroz svetu tajnu miropomazanja.
 
Maharadžin učenik
 
Kod starca je došao neki bogataš, koji sa celom svojom porodicom godinama beše učenik indijskog gurua Maharadže. Čak je primio i posvećenje koje je guru davao, tj. „primio je znanje“, kako kažu njihovim jezikom. Trčali su po evropskim velegradima da bi videli svog gurua, dajući mnogo novca.
Starac mu je svojim blagodatnim darom prozorljivosti otkrio razne okolnosti iz njegovog života, i posavetovao ga da se zaposli, iako nije imao novčane potrebe, s obzirom da bi mu posao činio dobro.
Oduševljen starčevim duhovnim darovima, on ga je upitao za meditaciju i razne druge veštine.
„Vidi, dete moje“, ljubazno ga je prekinuo starac. „Nisu bitne veštine. I vi pokušavate, međutim na mestu gde kopate nema zlata, nego đavola. Hristos je zlato“.
 
Starac i mladi
 
Starac je imao posebnu duhovnu vezu sa mladima. Voleo ih je istinski kao svoju decu, zauzimao se da pronađu svoj put i molio se za njih. Pomagao im je da prevaziđu svoje poteškoće i nevolje. Sastradavao je i saučestvovao u njihovom bolu. Osećajući njegovu veliku ljubav, oni su, pak, prema njemu imali bezgranično poverenje, slušali ga i bukvalno ga „obožavali“. U njegovoj keliji su se videli narkomani, anarhisti, zalutali, duševno bolesni, pomućeni, obeznađeni do samoubistva… Pošto su se uz starčeve savete kajali i dolazili sebi, oni su ga potom posećivali duhovno izmenjeni, ali i kao propovednici pokajanja među svojim prijateljima, koje su dovodili sa sobom kod njega. Da bi se pokazao način pomoći, beležimo kao uzor nekoliko slučajeva:
* * *
Starac je mnogim narkomanima pomogao da ostave opijum. U početku mu je polazilo za rukom da probudi njihovo zanimanje i da opšti sa njima, zadobijajući njihovo poverenje. Oni su ga pažljivo pratili i primali njegove savete. Mnogi su se njegovim molitvama i pomoću oslobodili od strasti i postali vreli Hrišćani i dobre glave porodice. On je govorio sažaljivo: „Jadni, ne mogu da se saberu. Omladina se danas sama upropašćuje“. On im je vezivao pertle na obući, gonio mušice koje su ih uznemiravale i sređivao im kosu koja im je upadala u oči. Savetovao im je da se ispovede, da žive duhovnim životom, da nađu neki jednostavan posao, kako bi se nečim zanimali. Preporučivao im je da jedu šargarepu i davao im i druge priručne savete. Slao ih je u odgovarajuće okruženje radi očišćenja od opijuma, pomagao im da se uklope u društvo i da osnuju porodicu.
Neki mladić narkoman je pokušavao da preseče svoju strast, od koje je patio, a zbog njega i njegova porodica. Iako je u sebi imao nejasnu i maglovitu sliku o ocu Pajsiju, na njega je položio poslednju svoju nadu. „Imaće on neki lek da bih prestao sa ovim“, razmišljao je silazeći ka Panagudi. Čim ga starac vide, sa osmehom mu reče: „Dođi, dođi, imam dobre tablete za tebe“. I on mu stavi u šaku nekoliko lešnika.
Zaista, „tablete“ se pokazaše uspešnim i desi se čudo. Zavisnost mladića od opijuma bi presečena „kao nožem“.
* * *
Svedočanstvo neimenovanog čoveka: „Jednom videh nekog izučavaoca, poznatog muželožnika, koji beše došao da vidi oca Pajsija. Kroz razgovor on dođe do pokajanja i promeni život. Posle sam ga sretao na bdenjima u Solunu. Stajao je iza stuba i prolivao mnoge suze. Plakao je nemo i mirno. Zadivio sam se milosti Božijoj i čovekovom pokajanju, ali i blagodati starca, koji je uspevao da od nedostojnog izvede časno [Jer.15,19]. Susreo sam ga ponovo u Panagudi. On dovođaše i druge slično zastranele mlade, da bi i oni bili pomognuti“.
* * *
Ima mnogo slučajeva da su strasni pušači ostavljali cigarete blagodareći starcu. Njegove reči nisu bile prosti saveti, nego imađahu silu. One su donosile odvratnost prema cigarama, te se želja za pušenjem presecala. Međutim, on je više pomagao svojom molitvom.
Svedočanstvo neimenovanog: „Došao sam da bih postao monah. Nisam počeo da nosim skufiju stoga što nisam mogao da ostavim cigare. Pušio sam dve paklice na dan. Pokušavao sam. Gužvao sam ih, bacao, a potom sam, sutradan išao, nalazio ih i pušio. Iako sam se stideo, otišao sam i kazao starcu. Odgovorio mi je:
„Podići ćeš se. Ne boj se“, utešno me lupajući po ramenu.
Beše deset sati ujutro. Do uveče uopšte nisam ni pomislio na cigare. I potom sam ih ostavio njegovim molitvama i postao monah. Za mene je čudo bilo nesumnjivo“.
Drugi posetilac priča: „Posetili smo starca. Dok smo sedeli, ja izvadih cigare da pušim. Zapalio sam cigaru i ne primećujući, budući da sam dnevno pušio po tri paklice. Starac mi uze cigaru iz usta i reče: „Nećeš više da pušiš dok Nemci ne naprave uređaj za čišćenje pluća“. U manastiru u kome smo došli na prenoćište zapazio sam posle tri sata da nisam pušio. I uopšte, više nisam ni imao želju za pušenjem. Potom sam sasvim ostavio cigare“.
* * *
Dolazili su i ravnodušni mladići da vide starca. Neki nisu hteli da idu u vojsku, te su iznalazili bezbroj opravdanja. On im je pričao svoje doživljaje iz vojske i druge primere. Deca su potom tražila blagoslov da služe kao upadači [diverzanti]. On im je govorio: „Bre, deco, služite vojni rok i idite gde vas pošalju“.
* * *
Starac je govorio da naša Crkva upućuje na dva puta monaštvo i brak. On je smatrao neprirodnim da se čovek ne odluči ni za jedan od dva puta. „Bik koji ne ide ni u jaram, ni u plug, ide kod kasapina“. Mnogim mladima starac je pomogao da pođu za svojim prizivom i da postanu monasi ili da osnuju porodicu. Mnoge neodlučne, koji nisu bili za monahe, podsticao je da idu u brak. Kada bi hteli da mu pošalju nešto, on je odbijao govoreći: „Ja hoću kufete“[8] ili: „Pošalji mi pozivnicu za venčanje“. Nekima je, da bi im pomogao, davao dobru „epitimiju“, govoreći: „Nemojte doći bez burme“.
* * *
Jednom dođe neki mladić duge kose, tj. sa konjskim repom. Starac ga upita:
„E, momče, čime se baviš“.
„Ja sam izučavalac [student]“.
„Imaš li ispite za polaganje“.
„Imam osam“.
„Ukoliko hoćeš da ih položiš, hajde da te ošišam“, reče mu starac, šaleći se.
On uđe u keliju, donese makaze i ošiša ga. Mladić je šišanje smatrao blagoslovom. Na njegovo pričanje i drugi su dolazili da uzmu sličan blagoslov. „Izvršio sam mnogo postriga“, govorio je starac, smejući se. „Starče, šta radite sa njihovom kosom“. „Čuvam je, pa je sadim na ćelave“, odgovarao je smešeći se.
Drugom prilikom on je smireno govorio: „Ukoliko se kojim slučajem spasem, uzrok će biti majčinske molite. Znaš li koliko pisama dobijam u kojima mi se ganute majke zahvaljuju, stoga što sam ubedio njihovu decu da se ošišaju i da skinu minđuše“. On nije želeo da muškarci gaje dugu kosu, jer bi bili ženoliki, navodeći reči apostola Pavla: Mužu je sramota ako ima dugačku kosu [1.Kor.11,14].
Videći mlade sa dugom kosom, on ih je pitao: „Kosu puštaju posvećeni i izgubljeni. Šta ste vi od dvoga“.
***
Posetiše starca neki mladići iz Australije. Oni su že leli duhovni život, ali su voleli i svetovne razonode. Pitali su ga o igranju [plesu] i pokušavali da izvuku njegovu saglasnost sa mišljenjem da je igranje dobra stvar. On im je odgovorio: „Bre, deco, vi kao da želite, pretpostavimo, da se popnete na Atos i ne možete. Stoga biste vi hteli da spustimo Atos, da biste pričali kako ste se popeli“.
* * *
Starac je smatrao da je uticaj dalekozora [tj. televizora] poguban za sve, a posebno za decu i mlade. Sa bolom je navodio slučaje dece koju su roditelji, da bi imali svoj mir, ostavljali satima da gledaju dalekozor, sa ishodom da se upropaste razumski, duševno i telesno. On je naglašavao i štetu koju on nanosi telu zračenjem, zračeći na bebe u utrobi i malu decu. Govorio je on još i o demonskim uticajima. Stoga je u svakoj prilici odvraćao od dalekozora i savetovao da ga izbace iz kuće. [Roditelji] treba da pružaju svojoj deci nešto drugo, duhovno (Žitija svetih, bdenja i poklonička putovanja) ili bezazleno (nevine igre i izlete). Starac je govorio: „Nemojte puštati svoju decu da gledaju dalekozor. Dalekozor stiže samo do meseca. Duhovni dalekozor, pak, dostiže i do Boga“.
Jednom je razgovarao sa nekom družinom mladih. Na priličnoj udaljenosti sedeo je neki mladi predavač. Razmišljao je o nečemu što ga je mučilo u poslednje vreme: „U redu, za druge stvari na dalekozoru, ne pravim pitanje. Možda bi, međutim, trebalo, radi osnovne obaveštenosti, da pratim odašiljanje vesti“. Starac se u trenutku iznenada okrenu ka mestu gde je on bio i reče: „Ni vesti“. I opet se okrenu deci, nastavljajući razgovor sa njima.
Razgovarajući sa starcem, skoro venčani čovek ga je zamolio da mu da poslednji savet. On mu reče: „Reci svojoj ženi da ne gleda dalekozor, jer će vam se roditi bolesno dete“. A posle kraće pauze, on je naglasio: „Niti da ide u kuće srodnika da gleda“. Njegova supruga je imala običaj da gleda dalekozor kod svoje majke.
* * *
Svedočanstvo monaha Pajsija: „Bio sam izučavalac prava kada sam 22. avgusta 1988. godine posetio starca, sa svojim drugom sa učilišta, Grigorijem. Prvi put sam išao na Svetu Goru nakon nagovora mojih poznanika, s obzirom da sam živeo daleko od Crkve. I više sam pošao radi duhovnog turizma. Međutim, želeo sam i da starcu dokažem da Bog ne postoji i da je nažalost mnogo godina utrošio kao monah.
Oko četiri popodne stigli smo u Panagudu. Našli smo oko trideset i pet ljudi kako čekaju. Uporno su lupali u zvono, ali starac se nije pojavljivao. Mi smo pošli na zadnja vrata, ali ih nađosmo zatvorena. I ja sam, ne znam šta mi se dogodilo, prvi put posle dvanaest godina nepostojećeg svetotajinskog života, kleknuo, pomolio se i rekao: „Bože moj, ako zaista postojiš i želiš da poverujem, učini da starac izađe da nam priča o tebi“.
Nije prošlo pet minuta, a starac, mirnog pogleda i sa veoma umilnim osmehom, priđe sporo, dolazeći iz šume.
„Otac Pajsije“, upitah ga potresen.
„Šta će ti otac Pajsije“, odgovori mi on.
„Da mu dam čarape i da uzmem njegov blagoslov“.
„Savij se da te blagoslovim“.
Prvi put posle mog krštenja ja uzeh sličan blagoslov. Stavio mi je svoju ruku na glavu i oko pet minuta se molio.
Potom nas je pustio u dvorište svoje kelije, te sedosmo na panjeve. Pričao je o Bogu i o onome šta se događa u svetu, kao da je čuo poslednje odašiljanje vesti, često nas služeći ratlukom.
U međuvremenu dođoše i dva mladića, koji izgleda behu anarhisti. Starac nastavi svoju besedu. Pričao nam je takođe o budizmu, iskorenjujući trnje iz mene, s obzirom da sam poslednjih godina radio vežbe joge, sat vremena dnevno.
Posle jednog sata besede okrenu se i reče mi: „Hoćeš li da budeš moj poslušnik“. Ja mu odgovorih: „Ne, oče. Nisam ja za tako nešto. Volim svet“. Istu rečenicu je i kasnije ponovio više puta. Ja sam, nažalost, u pomenuto doba bio mnogo daleko od duhovnih [stvari], te uopšte nisam mogao da spoznam veličinu predloga…
Zatim nas starac ostavi i ode da složi neka isečena drva. Mi rekosmo da mu pomognemo, ali on odbi, govoreći da posao radi zbog podviga i stoga što predstavlja njegovo poslušanje.
Prošlo je petnaest mnnuta otprilike. Nas četvorica duhovnih turista uopšte nismo pričali između sebe, budući pod utiskom starčevih reči. Onim što je rekao, on je razvejao moju sumnju u postojanje Trojičnog Boga. Ja sam, međutim, istovremeno primao i napade pomisli od lukavog. Iznenada mi dođe pomisao da iz središta duše upitam starca šta treba da činimo da bismo zadobili raj. Međutim, svojim taštim mozgom rekoh da će otac Pajsije, s obzirom da je duhovno uzvišen, pogoditi moje misli i odgovoriti mi. Bog se, pak, sažalio na mene i prenebregao moju sebičnost. I ja videh starca kako ostavlja drva i dolazi sporim koracima, gledajući duboko u moju dušu (ne više u oči), te mi odgovara: „Ljubav i veru u Hrista treba da imaš, dete moje“.
Meni počeše da drhte noge i srce mi jako kucaše, te sam mislio da će da se raspukne. Jedino što sam uspeo da prošapućem beše: „Grigorije, hajde da idemo“, i: „Oče, vaš blagoslov“. On mi odgovori: „Zašto želiš da odeš? Sedi, primiću te za poslušnika i daću ti moje ime“. Ali, moje srce nije izdržalo Božije otkrivenje, koje se u njemu desilo…
Moj život se potom sasvim promenio. Uprkos činjenici što starca više nisam video, uvek je postojalo unutrašnje duševno opštenje. Njegovo prisustvo u mom životu i posle njegovog upokojenja često se na čudesan način projavljuje. Ali, najveće čudo beše činjenica da je uspeo da zauvek usadi Hrista u moju dušu, iako bejah sasvim udaljen od Crkve. Za manje od šest godina od odricatelja Crkve obreo sam se kao monah sa imenom Pajsije, kao što je starac predvideo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Sveti Nikodim Svetogorac, Sinaksar, tom. 5, str. 1712, napomena, izdanje Pravoslavna košnica [na grčkom], Solun, 1982.
  2. Lestvica 26, 38.
  3. Up. Arhim. Avgustin Kacabiris, Sveti sveštenomučenik Vlasije Akarnanski, Atina 1990, 2. izd., str. 525. Pogrešno se navodi da se javljanje svetitelja zbilo 1979. godine, umesto 1980. godine, a datum se navodi po novom kalendaru (3. februar).
  4. Neko je od starca čuo da je video svetlost.
  5. Verovatno stoga što je ponekad blizu bacao kore.
  6. Upućujemo čitaoca na starčevu Poslanicu koja je štampana u celini, kao i na brošuru koja sadrži delove zvukopisno snimljenog razgovora na rečene teme, izdanje Kelije Vaskrsenja, Kapsala 1995. Up. takođe: Starac Pajsije, Slova 2, str. 175- 192.
  7. Up. Sinaksar za 9. avgust, Minej, izdanje Fotos, str. 100-1.
  8. Bombone koje se dele na venčanju, prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *