NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
XI U KOLIBI ČASNOG KRSTA
 
U Sveštenom manastiru Stavronikiti
 
Sveštena opština je pozvala jeromonahe Vasilija i Grigorija iz Ivironskog skita da obnove osobenožiteljni Manastir Stavronikitu, koji je patio od bezljudice. Oni su pitali starca i on im je rekao da prihvate poziv Opštine, dodavši: „Doći ću i ja da pomognem prema silama“.
I starac je, posle godinu dana boravka i podvizavanja u pustinji Katunakije, došao u Manastir Stavronikitu, 12. avgusta 1968. godine. Starac piše u svom pismu (11. 10. 1968. godine): „Čuli ste o promeni mesta i života, tj. o prelasku iz pustinje u manastir, i iz potpune bezbrižnosti u brige i odgovornosti. Verujem da ćete se moliti da moja služba bude kratka, kako bih ponovo našao rastureno biće svoje. Nisam mogao, naravno, da izbegnem ujarmljivanje. Nadam se da će se do proleća stvari srediti i da ću se osloboditi, kako bih se neprestano molio za vas. Jer, sada, sa brigama oko manastira, ne vršim ni svoje neophodne obaveze“.
Pošto su postojale velike potrebe, on je pomagao u svim poslušanjima. On je prvi počinjao, a drugi su ga sledili. Zbog nedostatka ljudi primio se i dužnosti sabornog starca.
Iz Manastira Velike lavre, kojoj je pripadala njegova kelija na Katunakiji, 6. novembra 1968. godine primio je zakasneli otpust [za prelaz u drugi manastir].
 
Upokojenje oca Tihona
 
U međuvremenu je njegov starac, ruski podvižnik otac Tihon, živeo svoje poslednje dane. Posle života ispunjenog borbama i podvizima, on se već spremao za beskonačni život.
Poslednjih deset dana on je pozvao kod sebe svog poslušnika (oca Pajsija), koji piše: „Deset poslednjih dana, koje sam proveo kraj njega, bili su najveći Božiji blagoslov za mene. Ja sam, naime, dobio pomoć više negoli bilo koji drugi put. Data mi je prilika da ga doživim iz blizine i da ga bolje upoznam… Poslednje veče je tri sata neprestano držao svoje ruke na mojoj glavi, blagosiljao me i zagrlio poslednji put“[1].
On se upokojio 10. septembra 1968. godine, pošto je predosetio svoju smrt i svojim rukama pripremio grob za sebe.
Svom dobrom poslušniku, „milom Pajsiju“ (kako ga zvaše), ostavio je svoj blagoslov i obećanje da će ga posećivati svake go dine. Još mu je rekao: „Mi ćemo, čedo moje, da imamo savršenu ljubav u vekove vekova“. Želeo je da ga otac Pajsije nasledi u kolibi, te mu je rekao: „Ukoliko ostaneš u ovoj keliji, ja ću biti radostan. Ipak, neka bude kako Bog hoće, čedo moje“[2] .
I zaista, pošto je pomogao da se dovede red u novoosnovano bratstvo, starac se radi bezmetežja nastanio u Kolibi Časnog Krsta (omologo nosi datum 2. 3. 1969. godine). Smatrao je velikim blagoslovom da živi i da se podvizava na mestu gde se podvizavao njegov sveti starac. Potresalo ga je i nadahnjivalo mesto, s obzirom da je imalo posebnu blagodat od natčovečanskih podviga oca Tihona i božanstvenih događaja koji su se u njemu dogodili.
Oslobođen od opštežiteljnih briga i imajući kao poputninu blagoslov i primer svog starca, on je uživao u „slatkom svom bezmetežju“ i opštenju sa Bogom, moleći se za svoju „neprimetnost“ i spasenje sveta. U svom pismu (10. 4. 1969. godine) je pisao: „Blagodaću Božijom oslobodivši se od manastira, ja se nalazim u mom slatkom bezmetežju (koje je i samo po sebi tajinstvena molitva), te ću vas se više sećati i iz velike daljine nalaziti vrlo blizu vas. Molite se više da sam neprimetan, negoli da sam primetan, što će mi jedino pomoći da ispunim svoje naznačenje. Istina je da osećam da se nalazim bliže napaćenom svetu ukoliko sam neprimetniji“.
Iako je bio neprimetan i zakopan u „jami oca Tihona“, on je postao magnet za mnoge mlade koji su dolazili da žive u opštežiću Manastira Stavronikite. Oni su imali mogućnost da gledaju i da se savetuju sa starcem. Ubrzo se uvećao broj otaca, koji su se skladno uklopili u uređeno opštežiće. On se iz svoje isposnice zanimao za napredovanje manastira i bezglasno se trudio da ga upravi na svetootačke tragove.
 
Život u Kolibi Časnog Krsta
 
Na putu od Stavronikite ka Kareji, nešto posle stalka sa ikonama sa leve strane puta, počinje jedna staza. Ona prolazi kroz nisku šumu planike i vreska, penje se i silazi neravnim tlom i završava kod jedne kolibe, ograđene bodljikavom žicom. Pored vrata je postojala kutija sa otvorom, kao sanduče za pisma i poruka koja je otprilike kazivala: „Napišite na papiru o čemu želite da razgovaramo i stavite ga u kutiju. Više ćete koristi imati od molitve, negoli od razgovora“.
Žica vezana za ogradu služila je da udari zvono da bi starac bio obavešten. Široko dvorište su pokrivale masline i nekoliko loza. Na stazi je bila hrpa drva. On je beše postavio da se ne bi video kada je išao od kelije do radionice. Nadole prema keliji udesno, ispod jedne masline, nalazio se stočić i dva tri sklepana mesta za sedenje, tj. njegova letnja gostoprimnica. Levo je bio grob oca Tihona, na kome je starac bio posadio ruzmarin kako se ne bi gazio.
Tri četiri stepenice vodile su u hodnik, koji je bio pre ulaza, između kuće i malog zida. Krajevi hodnika bili su zatvoreni vratima, kako bi se preseklo strujanje vazduha. Levo je bila prastara kuhinja, tj. jedno mesto na zidiću koliko da stane šerpa i sa donje strane prostor da se založi vatra. Ispred ulaza u keliju nalazila se omanja nastrešnica. Posetilac bi se, prolazeći kroz ulazna vrata, našao u predsoblju širine jednog i tri dužine koraka, koje je bilo osvetljeno jednim prozorčetom. Pravo ispred je bila starčeva kelija, a levo Crkvica Časnog Krsta tri četiri ikone na ikonostasu, jednom stasidijom, jednom pevnicom i ničim više. [Sve je odisalo] zadivljujućom jednostavnošću.
Druga spoljna vrata, nekoliko metara zapadnije od ulaza, vodila su u radionicu i gostoprimnicu, tj. jednu malu, siromašnu kelijicu sa niskim tavanom od trske i blata, sa dva vrlo uska kreveta, koji behu vrlo malo odaljeni jedan od drugog, taman koliko da stane jedan čovek.
Mala Koliba Časnog Krsta nije imala mnogo mogućnosti za gostoprimstvo i starac je po svom bezmetežnom pravilu sa rasuđivanjem primao u goste, naime, jedino ukoliko bi rasudio da postoji potreba. On piše u svom pismu (21. 12. 1971. godine): „Imam svo dobro proizvoljenje da vas primim u goste u svoju kolibu sa svim svojim ciganskim gostoljubljem, te da budem vaš, tj. celokupan Pajsije, a ne napola. Izvolite kada god želite i ne snebivajte se. (Jer, ukoliko budem shvatio da se snebivate, nasekiraću se). Jedino, sada u zimu, koliba može da primi samo jednog. Na žalost, moja koliba se ne slaže sa mojim srcem“.
Istočno od kelije bio je vododrž sa kišnicom, koja se skupljala olucima sa krova. Od nje je pio i posluživao goste. Nešto dalje se nalazio drugi veći otvoreni vododrž za polivanje, koji nikada nije upotrebio s obzirom da baštu nije obrađivao.
Spolja gledano, život starčev u Kolibi Časnog Krsta beše otprilike sledeći: uveče je spavao dva tri sata i budio se blizu ponoći. Bdeo je, i ujutro, pre svitanja, unekoliko se odmarao. Tokom dana se, ukoliko nije imao posetioce, bavio rukodeljem: pravio je utisnute ikonice i krstove na gnječilici. Ostalo vreme se poučavao, molio i odgovarao na mnoga pisma, koja je primao od mnoštva ljudi, koji su iskali molitvu ili tražili odgovor na ozbiljne teškoće. Satima je pisao tokom dana, a pošto bi se smrklo nastavljao bi uz sveću. Broj pisama je, međutim, sve više rastao. Stoga je 1977. godine rešio da ne odgovara, osim u hitnim i ozbiljnim slučajevima, što je objavio nekima, od kojih su i drugi saznali. U vezi sa rečenim je objašnjavao: „Ja sam, pretpostavimo, pošao za monaha. Vidim da me rečeno skreće sa mog cilja“. Međutim, on nije prestao da se moli za one koji su mu slali pisma. Naprotiv, ograničio je dopisivanje da bi mu ostalo više vremena za molitvu, koju je i smatrao najglavnijim prinosom monaha svetu.
Uostalom, njegov život, pojednostavljen do nezamislivog stupnja, davao mu je mogućnosti da skoro sve vreme posveti duhovnim stvarima i ljudima koji su imali duhovne potrebe.
Sa prolaskom godina, broj posetilaca se u velikoj meri povećao. Oni su ga dosta vremena opsedali svojim teškoćama. Starac je pisao: „Bio sam prehlađen i imao sam vrućicu. Posetioci su mi sa jedne strane dizali vrućicu, a sa druge me nisu puštali da umrem, s obzirom da nisam imao vremena“.
On se našao u nedoumici: da ostane, ili da opet ode na Sinaj, ili negde drugde radi bezmetežja. Međutim, nije brzao. Pomolio se, da ne bi uradio „po svojoj pameti“, te je video da je Božija volja da ostane. „Kako se stvari odvijaju, ovde ću rešavati poteškoće… Za nekoliko dana ograđujem i okolinu bodljikavom žicom“ (deo pisma od 9. 5. 1975. godine).
Jedno vreme, dva dana u nedelji (sredom i petkom), on je ostajao zatvoren. Nikome nije otvarao. Postio je, molio se i vršio tanan duhovni rad na sebi. Imao je i jednu vrlo malu kolibu u šumi, prema potoku, na brzinu napravljenu, pokrivenu limom, blizu jednog izvorčića. Ponekad se povlačio u nju radi većeg bezmetežja. Nakon zatvaranja ili odsustva uzimao je zabeleške posetilaca i molio se za njih srdačnom molitvom.
On je obično išao na Liturgiju i Pričest u manastir. Po nekad je, pak, i u njegovoj crkvici služena Božanstvena Liturgija, ili je išao na Liturgiju u poznate mu kelije.
Skupljao je masline i ponekad cedio malo ulja za kandila u crkvi u nekom praistorijskom, izvornom žrvnju, koji je sam izumeo i sklopio. Masline je davao siromašnim podvižnicima i starim ocima iz Kapsale. Posećivao ih je radi svoje [duhovne] koristi i da bi im pomagao u ponečemu.
U spremanje hrane se nije upuštao, osim ako bi, vrlo retko, imao nekog u gostima. Jednom prilikom je imao u gostima mladog poznanika. Počeo je da sprema hranu. Izlupao je malo sočiva, stavio malo pirinča i nešto vode u šerpu, te zapalio vatru suvim granjem od vreska, koga beše dosta u okolini. Seli su nedaleko od vatre i razgovarali. Mladić je mislio da je starca ponela priča i da je zaboravio na spremanje. Ubrzo je, međutim, ručak bio spreman. Nije bilo potrebno ni mešanje. Jer, njegovo kuvanje beše vrlo jednostavno.
Večernju su odslužili na brojanici, mladić u crkvici, a starac u svojoj keliji, gde je pročitao i kanon Bogorodici. Potom je postavio sto, ne prestajući da sa očinskom ljubavlju savetuje i poučava mladića. Jelo beše bez ulja, ali vrlo ukusno. Utisak je ostavila njegova mirna skrušenost, dok je izgovarao molitvu za trpezom. Sabrao se u sebe i kao da se odvojio od zemaljskih stvari i preneo pred Hrista. Posle večere je izašao da nahrani divlje životinje, koje je pozivao po imenu.
Pri zalasku sunca su se pomolili jedan sat na brojanici u dvorištu, odvojeno. Potom se starac, pošto je smestio posetioca u gostinjsku sobu, povukao u svoju keliju.
Starac se, dakle, podvizavao u siromašnoj kapsalskoj kolibici, „u jami najdubljoj“ sa uzvišenim življenjem, sa molitvom neprestanom, sam sa Bogom jedinim, hraneći se blagodaću Njegovom, sasvim siromašan u veštastvenim stvarima i ugodnosti, ali bogat u vrlini i Božanskoj blagodati. Iscrpljivao je on sebe podvigom i duhovno je uspokojavao svakog čoveka. Saučestvovao je u bolu i gresima ljudi i istovremeno im prenosio radost i utehu. Borio se on sa demonima, razgovarao sa svetima, družio se sa divljim životinjama i duhovno pomagao ljudima, kao što će se pokazati iz primernih slučajeva i svedočanstava.
 
„Svetlost stazama mojim“
 
Starac je ispričao: „Nalazio sam se u jednom manastiru (u Stavronikiti). Bilo je veče. Odlazeći, nađem pred manastirskim vratima nekog svetovnjaka koji je hteo da razgovara sa mnom. Počeo je idući da mi priča svoje teškoće. Vreme je prolazio, a ja bejah bolestan. A bolest činjaše da nisam mogao ni da sednem da se odmorim, niti da stojim uspravno. Dok mi je, dakle, on pričao, vreme je prošlo i veče se spustilo. Pomislih u jednom trenutku na svoju bolest i htedoh da prekinem razgovor, ali rekoh: „Ovaj čovek ima toliko teškoća. Zar ću na sebe da gledam“. I on je nastavio da mi priča sve dok se nije potpuno smrklo. Svetovnjak je trebalo da spava u nekoj poznatoj mu keliji. Vrata manastira behu zatvorena.
Pošto smo završili, krenuo sam putem ka svojoj kolibi. Ušao sam u stazu i trebalo je da prođem delom puta koji je tesan i strm. Došao sam do rečenog mesta. Pošto nisam mogao da vidim, budući da nisam imao lampu sa sobom, ja upadnem u granje i žbunje i upletem se u grane. Uopšte nisam mogao da vidim, a i torba mi beše na glavi. U položaju u kom sam se našao pomislih: „Šta da radim? Da odslužim povečerje“. Počeo sam: „Sveti Bože“… itd. U jednom trenutku upali se jaka svetlost, tj. glava mi postade kao sijalica. Oko mene nastade dan. Ja sam mogao da vidim gde se nalazim. Raspleo sam se i izašao. Svetlost je nastavila da svetli oko mene. Srce mi je bilo ispunjeno nebeskom radošću. Stigoh u kolibu, uzeh ključ sa mesta na kom sam ga držao, otvorih, uđoh u crkvu, upalih kandila i svetlost se povuče“.
 
Javljanje prepodobnog Arsenija
 
Starac je 21. februara 1971. godine sedeo u dvorištu kolibe i iz rukopisa čitao Žitije prepodobnog Arsenija, koje beše napisao, kako bi označio moguće greške.
On piše: „Dva sata pre zalaska sunca, dok sam čitao, poseti me otac Arsenije. Nastavnik miluje učenika koji je dobro napisao pismeni zadatak. I meni je on slično uradio. Istovremeno me je ostavio sa neizrecivom sladošću i nebeskom radošću u srcu, koju nisam mogao da izdržim. Trčao sam potom napolju, kao lud, po okolini kolibe i dozivao, budući da sam mislio da ću ga naći“[3].
Svetiteljevo javljanje je potreslo starca. Sam je olovkom nacrtao crtež, a sestre iz Surotija su naslikale ikonu. Međutim, starac je govorio: „Prva ikona nije mnogo ličila na prepodobnog. Kasnije sam im stajao nad glavom sve vreme i govorio im kako da urade“. I nastala je poznata ikona prepodobnog Arsenija, koja potpuno izražava njegove crte.
Starac je nepokolebivo verovao u svetost prepodobnog Arsenija. Pa ipak, on je rekao da ne stave svetlovenac na ikonu. On je nije postavio na celivajuće mesto zajedno sa ikonama svetih, nego ispod njih. Kad su ga pitali zašto je ne stavi gore, on je odgovorio: „Ako hoće, neka se sam popne“, tj. neka učini da dođe do njegovog proglašenja. On je i čeličan obrazac, kojim je radio gnječene ikonice prepodobnog, napravio bez svetlovenca. I na njegovom žitiju je stavio naslov: „Otac (a ne sveti) Arsenije Kapadokijski“. Čekao je da ga najpre Crkva prizna za svetog. I potom je stavio svetlovenac na ikonu i obrazac, i napisao „Sve ti Arsenije“.
Pre zvaničnog priznavanja, u svom ličnom Mineju za oktobar, pod 28. datumom, starac je zabeležio na faraškom narečju:
„Danas, 10. 11. 1924. godine, po novom vremenoslovu, a 28. oktobra po starom, upokojio se dobri čovek Božiji, jeromonah Arsenije (Hadžiefendija) iz Farasa Kesarijskih. Njegovu molitvu neka bismo imali. Pajsije monah“.
 
Otac Tihon i iskušenje
 
Otac Pajsije piše: „Posle polunoćnice 10. septembra 1971. godine, uveče, dok sam izgovarao molitvu, ja iznenada ugle dahstarca (oca Tihona) kako ulazi u keliju. Ja skočih, uhvatih mu noge i pobožno ih celivah. Nisam osetio, međutim, kako se iskobeljao iz mojih ruku. Dok je odlazio, ja videh da ulazi u hram i potom ga nestade“[4].
Jednom prilikom starac je razmišljao da ode u manastir (Stavronikitu) da se pričesti. Pošto je u toku dana bilo mnogo posetilaca koji su hteli da ga vide, on nije imao vremena da izvrši svoje duhovno [pravilo] i da se pripremi kako je hteo. Stoga se dvoumio da li treba da se pričesti.
Istog trenutka ispred stepenica ugleda nekoga poput oca Tihona, koji mršćaše nos i odrečno mahaše glavom, govoreći mu: „Nemoj da se pričestiš“.
Iako je imao u vidu obećanje oca Tihona da će ga posećivati, starac je odmah shvatio da je onaj ko mu se javio u njegovom vidu i ko ga je odvraćao od Svetog Pričešća u stvari bio đavo. Stoga mu je odgovorio: „Odlazi. Ti nisi moj starac“. Potom se spustio do manastira i pričestio se.
 
Na Tinosu
 
Jedne godine, uoči Velike Gospojine, starac je uzeo brod za Tinos, kako bi otišao i poklonio se Presvetoj Bogorodici. Na palubi je video ispružene žene kako se polugole sunčaju i ražalostio se. On je razmišljao: „Kako je obraz Božiji duboko pao“. Isključio se iz okoline i usredsredio u sebi. Sa bolom je vršio srdačnu molitvu govoreći: „Bože moj, pošalji kišu da se pokupe odavde“.
Oblaci se ubrzo natuštiše i poče da pada kiša, koja primora žene da se obuku i uđu unutra.
Starac se poklonio Blagoveštenskoj ikoni i odmah se vratio, ne zadržavajući se. Kasnije je nekome govorio: „Reći ću ti nešto da bi shvatio. Bogorodičina ikona je živa“.
Na brodu se sreo sa arhiepiskopom Jeronimom, te su razgovarali o stanju u Crkvi.
 
Prelešćeni
 
Jednom je starca posetio neki prelešćeni monah, koji je sebi postavio uslov da nikad ne pije vode. Prelest je strašna stvar i čovek se od nje teško leči. Starac je, međutim, svojim rasuđivanjem našao načina da mu pomogne. On je pričao: „Poslužio sam ga ratlukom i vodom. A on kaže: „Ja ne pijem vodu“. Ja razumedoh njegovu prelest i rekoh mu: „Ne kažem ti da popiješ celu čašu. Ako hoćeš, popij samo jedan gutljaj“.
Znao sam šta će se desiti. Stoga sam u blizini imao i kofu punu vode.
I eto. On je uzeo čašu da popije samo jedan gutljaj, a popio je sve na iskap. Potom je tražio još jednu, pa još jednu, sa sumanutošću, kao da je goreo, dok na kraju nije popio skoro celu kofu.
Uslov koji prelešćeni beše postavio sebi dolazio je od gordosti. Prirodno, on je imao i demonsku pomoć za svoje samoljubivo postignuće. Međutim, čim je poslušao i smirio se, prestala je demonska podrška i više nije imao snage da održi uslov koji beše postavio.
 
Sastradavanje sa bolesnikom
 
Otac Atanasije iz Stavronikite, u svetu Evtimije Skliris, od oca Nikolaja i majke Evtimije, rodio se u Korintu 1930. godine. Izučavao je prava i sa starcem se sreo na Sinaju, gde je bio došao da bude monah. Za njim je pošao i na Svetu Goru i konačno došao u Manastir Stavronikitu (2. 12. 1968. godine). On beše velikoshimnik, saborni starac i opštinski predstavnik manastira. Starac ga je osobito voleo, budući da je bio poslušan. Jednom se razboleo i bio smešten u Atinsku narodnu bolnicu. Nalazi su pokazali prošireno preselenje tumora na plućima, za čije odstranjenje se ranije bio podvrgao vađenju jednog oka. Oko pluća mu se skupljala tečnost, često su mu stavljali dren, imao je otežano disanje i, s vremena na vreme, uporan osećaj gušenja. Kada je bio obavešten o stanju bolesnika, starac je odlučio da ode u Atinu da bi ga podržao.
Gospodin Panajoti Drositis, počasni predsednik Višestepenog suda, imađaše blagoslov da u svojoj kući mesec dana ugosti starca. On navodi: „Starac je kod mene kući stigao kasno uveče. Ja sam ga smestio u jedan nezavistan deo mog stana, kako bi mogao slobodnije da se kreće i kako ne bi imao osećaj da smeta. Moju spavaću sobu su od sobe koju sam dao starcu delila klizeća vrata sa staklom, što on nije primetio. I ne želeći, sve dok nisam zaspao, ja sam podelio sa njim veliki deo svenoćne usrdne molitve Hristu i Presvetoj Bogorodici za bolesnog oca Atanasija, kojom je iskao njegovo izlečenje. Rečene večeri on treba da je imao viđenje, budući da je sledećeg dana govorio o odlasku oca Atanasija, tj. kao da mu je bio dat jasan odgovor na upornu prozbenu molitvu prethodne noći. Sledećeg dana ujutro starac se iznenadio i očigledno smutio kada sam mu rekao da sam spavao u sobi pored njegove. Kao da nije želeo da se objavi ono što se desilo i što se čulo prethodne noći. Istog jutra smo otišli u bolnicu, gde se starac sreo sa ocem Atanasijem i otpočeo duhovni rad sa svim bolesnicima i sa ljudima koji su prolazili kroz lečilište. Video je lekare i obavestio se o zdravstvenom stanju oca Atanasija. On je lečnicima ukazao da bolesniku detaljno i iskreno predoče ozbiljnost okolnosti. U početku, saznavši o [stanju] svog zdravlja, otac Atanasije beše zamišljen i žalostan. u dodiru sa starcem i duhovnom potporom koju mu je on pružao, međutim, on nije zakasnio da se okuraži i da se od samrtnika preobrazi u propovednika života, uprkos neprestanom pogoršavanju zdravstvenog stanja.
U međuvremenu, svakodnevno prisustvo oca Pajsija u bolnici preobrazilo je hodnike, stepeništa i sobe u prava lečilišta duša, u koja su priticali lekari, bolničari, bolesnici i mnogi telesno zdravi ljudi, svakog uzrasta. Oni su nalazili blagoslov, podršku i razrešenje svojih teškoća. Starčeva ljubav se bogato pružala svima koji su mu priticali, premda je i sam tražio slučajeve gde bi je pružio.
Sećam se kako je starac siromašnim bolesnicima davao šta god je imao, ili kako se potresa i moli zbog neke mlade devojke koja je činila nenaravstvene stvari, da bi se potom uspokojio otkrivenjem da će stvorenje Božije na kraju poći dobrim putem.
Kasno uveče on se vraćao kući, posle celodnevnog umora i muke, često nastavljajući da prima ljude, koji nisu mogli da ga vide u bolnici. Ne sećam se da je i jednog dana pokazao svoj umor i muku. Naprotiv, bio je radostan uz njegovu poznatu šaljivost. Sačuvao sam jednu od veselih poruka, koje mi je svakodnevno ostavljao kako bi me oraspoložio i održavao u raspoloženju radosti.
Pošto se uverio da se bolesnik učvrstio i uznapredovao u veri i da se, uprkos svojoj telesnoj bolesti, preobrazio u svetlog propovednika života, koji je snažio i radovao druge bolesnike iz svoje i drugih soba, ali i svoje posetioce, starac je krenuo iz Atine, ne prestajući, međutim, da opšti sa njim najtoplijim pismima, koja mu je preko mene slao. Ja sam sačuvao poslednje pismo, koje ga nije zateklo živog. U pismu je bio i svetlopis [fotografija] oca Tihona. Prestavljenje oca Atanasija beše sveto.
Otac Pajsije mi je pričao da je lice oca Atanasija bilo veoma radosno i spokojno kada je kovčeg sa njegovim telom dolazio na pristanište Manastira Stavronikite. I da se nije stideo od prisutnih, (otac Pajsije) bi klicao od radosti i slavoslovlja Dobrom Bogu“.
Otac Atanasije se upokojio u Gospodu 6. 5. 1972. godine. U vezi sa njegovim upokojenjem starac je ispričao: „Otac Atanasije se odavno razboleo od raka. Bio se napunio, ali je godinama živeo. Na kraju se on preselio na pluća i opet su ga odveli u bolnicu. Mesec dana sam boravio u kući jednog poznanika i dva puta na dan išao i viđao ga. Ubrzo pošto sam otišao, on je umro. Ja sam znao za njegovu smrt. Imao sam viđenje. Na dan njegovog upokojenja sam rekao da će umreti. Potom su nam ga doneli u manastir. Kada sam ga video, bilo mi je vrlo žao. Žalost se odnosila na ono što je prošlo, na godine koje smo proživeli zajedno i na godine koje ćemo biti razdvojeni, dok ne odem i ja. I kada sam ga poslednji put celivao, on mi se nasmešio. Da, radi utehe. Bog je rečeno dopustio“.
 
Maslina i rasa
 
U ono vreme, 1972. godine, raspravljalo se o promeni odeće klirika i neki su hteli da uzmu blagoslov od starca da skinu rasu. Jedan od sličnih je posetio starca i tvrdio: „Popa ne čini rasa. Poželjnije je da klirici idu bez rase s obzirom da bi lakše pristupali narodu“, iznoseći i druge besmislice. Starcu nije pošlo za rukom da ga ubedi. Na kraju mu reče: „Dođi sutra i daću ti odgovor“.
I uveče se on pomolio. Ujutro je klirik došao. On mu pokaza stablo masline, koje namerno beše ogulio. Na vrhu je ostavio nekoliko potkresanih grančica, usled čega je na neki način ličila na klirike bez rasa, koji imađahu samo malo brade. On ga je upitao: „Da li ti se sviđa oguljeno drvo? Eto klirika bez rasa“. I sveštenik se ubedi i ode blagodareći starcu, koji je jednim prostim primerom učinio da odbaci svoja svetovna ubeđenja.
Na stablu oguljene masline on nožem beše urezao: „Drveće je odbacilo svoju odeću. Videćemo njegov napredak“… i: „Pop bez rase, pop raskalašan“[5] .
Prirodno, drvo se kasnije osušilo. Međutim, ono je postalo povod duhovne koristi mnogih. Starac je, dakle, na slikovit način doprineo da protivpredanjske težnje ostanu neostvarene.
Dobronameran pripravnik za klirika ga je posle mnogo godina upitao: „Iz kog razloga klirici treba da nose rase“. Starac je odgovorio: „Postoje mnogi razlozi. Ali, dovoljna je i sama činjenica što sve blagočastive ljude uspokojava da svog sveštenika vide u rasi“.
 
U Farasima
 
Pišući Žitije prepodobnog Arsenija, starcu „je gorelo srce“ da poseti Kapadokijske Farase. I Bog ga je udostojio da 29. oktobra 1972. godine sa tadašnjim igumanom Manastira Stavronikite, ocem Vasilijem, poseti selo u kome je rođen.
Osim svega važnog sa putovanja (što je zapisao u Žitiju prepodobnog Arsenija), starac je navodio i druge zanimljive sitnice.
Oni su usput stali u selu, i u gostionici naručili nešto da pojedu. Skupilo se gotovo celo selo. Gledali su ih sa prozora. Pre nego što su počeli ručak, starac je kazao igumanu da stojeći produže molitvu. Stalno su se krstili i govorili molitve. Starac je pričao, smejući se: „Pročitali smo čitav kanon, smatrajući da su možda neki od njih tajni Hrišćani, te da će se, jadni, malo obradovati“.
Turcima, koji pitahu za svrhu njihovog boravka, on je iskreno odgovarao da je rodom iz Farasa. Nekom policajcu je bio sumnjiv, te ga je uhapsio. Stavio ga je u zatvoreni prostor, ovlaš zatvorio vrata i otišao. Sati su prolazili, i niko nije dolazio da ga sasluša. Potom je rekao igumanu da nađe taksi, te su otišli. U Farasima ga je duša zabolela, kada je video da su crkvu, u kojoj je služio prepodobni Arsenije, pretvorili u džamiju. Video je veoma drugačiju sliku sela od slike koju su mu opisivali njegovi roditelji. Nekadašnje domaćinsko selo beše zapušteno, puno ruševina, prljavštine. Turci su ga svugde pratili, ni na trenutak ga ne ostavljajući samog. Gledali su ga sa nemirom i podozrenjem, što je, naravno, potvrđivalo da krajevi nisu njihovi.
Preko Ankire su se vratili u Carigrad. Starac se ganut poklonio u Svetoj Sofiji. Povukao se u ugao i umno se molio sa bolom u srcu. Spazio ga je Turčin čuvar i počeo da viče i preti. Jer, „Kemal je rekao da se ovde ni vi, ni mi ne molimo“. A starac se, ne računajući na opasnost, ispuni božanstvenom revnošću i poče Turčinu čuvaru da govori glasno, povišenim tonom. On ga odvede iza jednog stuba, gde beše video mokraću, te je pokaza Turčinu i sa ogorčenjem ga naruži: „Šta je ovo ovde? Je li vam Kemal rekao ovo da radite“.
Kada je starac pričao o rečenome, dodavao je sa izvesnošću: „Doći će gnev Božiji i dovesti ih u red“…
Posetili su i Manastir Horu, gde se zadivio izuzetnim mozaicima. On reče: „Tamo može svako da vidi izlivenu blagodat“. U Patrijaršiji su mu ukazali počast i poštovanje, obradovavši se poseti svetogorskog podvižnika. Na njega su, iz jednog događaja, ostavili utisak smirenje i strpljenje patrijarha Dimitrija.
 
Sveta Efimija
 
Starac je bio u dvorištu svoje kolibe, kada ga je posetilo neko njegovo duhovno čedo. Neprestano je iz srca ponavljao: „Slava tebi Bože“, opet i mnogo puta. U jednom trenutku starac mu reče: „Neko postaje neupotrebljiv u potvrdnom smislu“. „Ko, starče“. „Sedeo sam mirno u keliji, kad dođe i zaprepasti me. Lepo se provode gore“. „Šta se desilo, starče“. „Reći ću ti, ali nemoj nikome da kažeš“.
I on mi ispriča: „Bio sam se vratio iz sveta, u kome sam bio radi nekog crkvenog pitanja. U utorak (tj. 27. 2. 1974. godine), oko deset sati ujutro, bejah u keliji i čitah časove. Čujem kucanje na vratima i ženski glas kako govori: „Molitvama svetih otaca naših“… Ja pomislih: „Kako se našla žena na Svetoj Gori“. Potom osetih božanstvenu sladost u sebi i upitah: „Ko je“. „Efimija“, odgovara.
Razmišljao sam: „Koja Efimija? Da nije neka žena učinila ludost i ušla u muškoj odeći na Svetu Goru? Šta sad da radim. Ponovo se ču kucanje. Ja pitam: „Ko je“. „Efimija“, opet odgovara. Ja razmišljam i ne otvaram. Kada je treći put pokucala, vrata se sama otvoriše, premda su imala zaklopac iznutra. Čuo sam korake u hodniku. Istrčao sam iz kelije i ugledao ženu sa maramom. Pratio ju je neko ko je ličio na jevanđelistu Luku. On, međutim, nestade. Iako sam bio ubeđen da se ne radi o iskušenju (s obzirom da je blistala), ja je upitah ko je. „Mučenica Efimija“, odgovara ona. „Ako si mučenica Efimija, dođi da se poklonimo Svetoj Trojici. Što činim ja, čini i ti“.
Ušao sam u crkvu i napravio poklon, govoreći: „U ime Oca“. Ona ponovi reči uz poklon. „I Sina“. „I Sina“, reče ona tankim glasom. „Jače, da bih čuo“, rekoh, a ona ponovi jače.
Nalazeći se još u hodniku, ona je činila poklone prema mojoj keliji, a ne prema crkvi. U početku sam se začudio, ali sam se potom setio da sam imao papirnu ikonicu Svete Trojice, nalepljenu na drvo, iznad vrata kelije. Pošto smo se i treći put poklonili, govoreći: „I Svetoga Duha“, ja rekoh: „Sada da se po klonim tebi“. Poklonio sam se i celivao joj noge i kraj nosa. Smatrao sam da je bestidno da je celivam u lice.
Ja sam seo na korpu, a sveta na stoličicu. Ona mi je razrešila nedoumicu koju sam imao (u vezi sa crkvenom temom).
Potom mi je ispričala svoj život. Znao sam da postoji sveta Efimija, ali njeno žitije nisam znao. Pričala mi je o svojim stradanjima. Ja ne samo da sam prosto slušao, nego kao da sam ih gledao, zapravo doživljavao sam ih. Užasnuo sam se! Uf, uf.
„Kako si izdržala slična stradanja“, upitah.
„Da sam znala kakvu slavu imaju sveti, sve bih učinila da prođem kroz još veća stradanja“.
Posle navedenog događaja ja tri dana ništa nisam mogao da radim. Likovao sam i neprestano slavio Boga. Nisam mogao ni da jedem, ni bilo šta drugo… Neprestano slavoslovlje“.
U svom pismu starac navodi: „Celog svog života neću moći da odužim svoj veliki dug prema svetoj Efimiji, koja mi je, iako mi je bila nepoznata i nije imala nikakve obaveze prema meni, učinila veliku čast“…
Pričajući o događaju, ona je sa smirenjem dodao: „Sveta Efimija se nije pojavila stoga što sam bio dostojan, nego stoga što me je zaokupljalo pitanje koje je imalo veze sa opštim stanjem u Crkvi, i iz druga dva razloga“.
Na starca je ostavila utisak okolnost „da je, iako sitna i slaba, podnela velika mučenja? Da je bar bila neka… (tj. velika telom i jaka). Ona beše jedna pahuljica“.
U rajskom stanju on je u čast svetiteljke sastavio jednu podobnu stihiru: „Kojim blagohvalnim pesmama da pohvalimo Efimiju[6], koja siđe odozgo i poseti ubogog monaha, žitelja Kapsale. Triput mu na vrata zakuca, a četvrti put se vrata sama čudom otvoriše. Ušavši u nebeskoj slavi, Hristova mučenica se zajedno sa njim pokloni Svetoj Trojici“.
Sastavio joj je i jedan svetilan, podoban sa „Došavši sa učenicima“…, koji počinje rečima: „Velikomučenice Hristova, slavna Efimijo, posle Bogorodice ljubav najveću prema tebi imamo“… (Naravno, njih nije koristio u bogosluženju, niti ih je javno pojao).
Uprkos svom običaju, on je opet izašao u Suroti i učinio monahinje učesnicama nebesne radosti. Uz njegovu pomoć i uputstva, one su ikonopisale svetiteljku kao što mu se javila.
Starac je napravio obrnuti lik ikone u čeličnom izlivku i pravio gnječene ikonice, te ih delio za blagoslov posetiocima u čast svete Efimije. U toku rezbarenja pomučio se da uradi prste leve ruke. Starac je rekao: „Pomučio sam se da uradim njenu ruku. Potom mi dođe jedna dobra pomisao: „Možda stoga što sam i ja nju jadnu namučio““.
U Mineju, na sinaksaru za 27. februar, starac je dodao: „Sveta Efimija“.
 
Demonska iskušenja
 
Starac je pričao: „Đavo najmanje hoće da se molimo. Videći nekoga da se moli, i ne mogući da ga spreči, on pokušava da mu barem um zavede u maštu ili u pomisli. Ukoliko opet ne uspe, on se i sam pojavljuje, isključivo da bi čoveka uznemirio i makar delimično odvojio od molitve. Eto, bio sam jednom prilikom napolju, pored groba oca Tihona. Govorio sam slavoslovlje uz poklone. Došavši do stiha: „U tvojoj svetlosti videćemo svetlost“, odjednom se neka jaka svetlost razlila iza mene i osvetlela celu oblast. Zasvetlelo je dole do Kaljagre. Razumeo sam da je svetlost bila demonska i nisam joj pridao značaja. Nastavio sam svoju molitvu bez smućenja.
Pošto je video da se nisam smutio od svetlosti, (đavo) učini nešto drugo. Nedaleko sa leve strane pojaviše se dva đavolčića, oko metar i po visine, koji se igrahu i udarahu međusobno rukama i nogama, smejući se. Pravi pokretopis [bioskop]. E, nisam mogao da se uzdržim i počeh da se smejem. Vidiš šta je iskušenje uradilo? Nisam obratio pažnju na njega preko svetlosti, a posle je poslao đavolčiće“.
Jedne noći, dok je spavao, on oseti da ga neko gura, govoreći: „Budi se da obaviš svoje pravilo. Prošlo je vreme“. „Ma, ko je u ovo doba“, pomisli u snu. On se probudi i vide đavola pored sebe, te reče: „A, ti si“.
Potom se mirno okrenu na drugu stranu, prezirući ga. Iskušenje se ne smiri, nego nastavi: „Da, ali prošlo je vreme. Treba da obaviš svoje pravilo“. „Znam ja kad ću da obavim svoje pravilo. Nećeš ti da mi naređuješ o molitvi“.
 
Viđenje duše
 
U noći 1. juna, 1975. dok se molio, on vide kako duša starca filareta Rumuna[7] iz stavronikitske Kelije svetog Andreja u Kapsali ushodi na nebo kao malo dete od, otprilike, dvanaest godina, svetlog lica i u nebesnoj svetlosti.
Sutradan se uverio da se u navedenom času upokojio vrlinski starac, „prijatelj vrline“[8] .
 
„Olet“
 
Starac je imao običaj da izlazi iznad svoje kelije u žbunje, da bi se molio na brojanici. Na isto mesto je dolazio jedan crvendać, sa kojim se sprijateljio i dao mu ime „Olet“, što na beduinskom znači dete. Kada bi ga zvao po imenu, odmah je dolazio, sedao mu na rame, i zatim jeo sa dlana. Odlazeći, starac mu je ostavljao hranu na nekoj ploči. Ispod nje je imao skladištence sa hranom: jednu vazu sa pirinčom i jednu sa pšenicom.
Starac je ispričao: „Olet i ja smo prijatelji pet godina. Jedanput, kada sam se razboleo, nije jeo hranu koju sam mu ostavio, nego je došao da vidi šta se sa mnom dešava. Ganuo me je, jadan. One razumeju nastrojenja ljudi i u skladu sa njima pristupaju. Njihov bog je čovek. Čovek treba da ih voli, budući da ne očekuju drugi raj“.
 
Zamalo pogođen
 
Prema priči samog starca, drugom prilikom mu se desio sledeći događaj: „Iz velike dubine sam čuo pucnje iz teškog na oružanja. Uzeo sam brojanicu i popeo se na žbun kako bih bolje shvatio da li se zaratilo. Oslanjao sam se na kamen i izgovarao molitvu. U jednom trenutku videh neki odsjaj i odmah se bacih dole“. I šta se dogodilo? Neki lovac je iz daljine video starca i pomislio da je divlja svinja. Okrenuo je pušku i pucao u njega. Starac je video kako se puška zablistala na suncu, munjevito se bacio dole i spasao se. Đavo (koji se raduje ratovima i bitkama) izgleda nije želeo da se starac moli za mir u otadžbini. I drugom prilikom je, dok se molio u šumi, lovac pucao na njega, no Bog ga je opet sačuvao.
 
Duša u paklu
 
Starac je ispričao: „Jedna starica, moja poznanica, beše velika škrtica. Njena ćerka beše veoma dobra i ono što je htela da da kao milostinju, bacaše kroz prozor napolje, a potom izlažaše praznih ruku, s obzirom da je majka proveravala da možda nešto nije uzela. I ona bi napolju uzimala stvar i davala. Međutim, kada bi joj kazala da se radi o kaluđeru (tj. meni) koji traži neku stvar, ona bi davala.
Nakon njene smrti, ja sam video nekog mladića (trebalo bi da je njen anđeo čuvar), koji mi je rekao: „Dođi, zove te“… Nisam mogao da shvatim šta mi se dešava, a mi se već nađosmo u Konici, pred nekim grobom. On pokaza rukom i grob se otvori. I ja unutra vidim smesu od smrdljive masti i moju poznanicu staricu, koja beše počela da se topi. Ona vikaše: „Kaluđeru, spasi me“.
Meni bi teško i sažalih se. Ne gnušajući se, ja siđoh dole, zagrlih je i upitah: „Šta je s tobom“. Ona mi reče: „Reci mi, nisam li ti rado davala sve što si mi tražio“. „Da, zaista“, rekoh. „U redu“, umiri je mladić (njen anđeo čuvar).
On ponovo pokaza rukom i ponovo povuče grob, kao zavesu, te se ja nađoh u keliji.
Sestre iz Surotija me upitaše: „Šta ti se desilo na dan svetog Andreja (tj. 30. 11. 1973. ili 1974. godine)“. Ja odgovorih: „Molite se za njenu dušu“.
Posle dva meseca (tj. 30.1. 1974. ili 1975. godine) videh je opet. Beše neki nered, a gore na jednoj zaravni behu palate, puno kuća i mnogo ljudi. Gore je starica bila vrlo radosna. Njeno lice beše kao lice malog deteta. Imala je samo jedan ožiljak i jedan anđelčić ga trljaše kako bi i njega očistio.
Duboko u neredu ja videh neke kako se udaraju, muče i pokušavaju da se popnu gore.
Ja je zagrlih od radosti. Poveo sam je još dalje, da nas ne bi videli i da se ne bi ranjavali. Ona mi reče: „Dođi da ti pokažem gde me je Gospod postavio““.
 
Molitva za demone
 
Starčevo srce se prelivaše od ljubavi prema Bogu. On je goreo[ljubavlju] „prema ljudima i pticama i životinjama i demonima i prema svakoj tvari[9]. Rečeno je on čitao kod ave Isaaka, premda je i sam doživljavao slična stanja.
On je pričao: „Jednom prilikom sam se molio za demone klečeći i glavom dodirujući zemlju. Govorio sam: „Ti si Bog i, ako hoćeš, možeš da nađeš neki način da se spasu i jadni demoni“…
Dok sam se sa bolom molio, ja videh jednu pseću glavu pored sebe kako mi plazi jezik i zadeva me. Možda je Bog dopustio da je vidim kako bi mi pokazao da želi da ih spase, ali da se oni ne kaju[10].
 
Jorgakis sa Tibeta
 
Jorgakis [Đokica], dečko od 16-17 godina, dođe na Svetu Goru da obilazi manastire. Kada je imao tri godine, roditelji su ga dali u budistički manastir na Tibetu. Dosta je napredovao u jogi i postao odličan vrač. Mogao je da prizove bilo kog demona. Imao je crni pojas i savršeno je znao karate. Satanskom silom je činio predstave, koje su oduševljavale. Rukom je udarao veliko kamenje, koje se kao orah lomilo. Mogao je da čita zatvorene knjige. Lomio je lešnike na dlanu, pri čemu je ljuska padala dole, a plodovi ostajali zalepljeni za njegovu ruku.
Neki monasi su doveli Jorgakisa kod starca kako bi mu pomogao. On upita starca o silama koje poseduje i o sadržini onoga što može da učini. On odgovori da nema nikakvu silu i da je sva sila Božija.
Želeći da prikaže svoju silu, Jorgakis usredsredi pogled na jedan veliki kamen, koji beše daleko i koji se pretvori u prah i pepeo. Starac zakrsti jedan mali kamen i reče mu da i njega razbije. On se usredsredi, učini svoje vračanje, ali ne uspe da ga razbije. On poče da drhti. Ne mogavši da slome kamen, satanske sile (nad kojima smatraše da ima nadzor), okrenuše se protiv njega i odbaciše na drugu obalu potoka. Starac ga pokupi u jadnom stanju.
Starac je ispričao: „Drugi put, dok smo razgovarali, on iznenada ustade, uhvati me za ruke i zavrnu ih pozadi. I reče mi: „Ako može, neka dođe hadžiefendija da te oslobodi“, što ja doživeh kao hulu. Stoga malo pomerih ruke, a on se odbaci daleko. Odgovarajući, on skoči visoko i krenu nogom da me šutne, ali mu noga zastade blizu mog lica, kao da je naišla na nevidljivu prepreku. Bog me je sačuvao.
Uveče ga zadržah da bi prespavao u mojoj keliji. Demoni ga odvukoše dole do jame i tukoše ga zbog njegovog neuspeha. Ujutro je, u lošem stanju, ranjen, pun trnja i zemlje, ispovedio: „Satana me je tukao stoga što nisam mogao da te pobedim“.
Starac je ubedio Jorgakisa da mu donese svoje vračarske knjige, te ih je spalio.
Starac ga je zadržao na kraće vreme kod sebe i pomogao mu, po meri njegove poslušnosti. Hteo je da sazna da li je kršten, te je saznao i u kojoj crkvi je kršten. Pogođen silom i blagodaću starčevom, Jorgakis je zaželeo da bude monah, premda ne imađaše snage.
Starac je koristio Jorgakisov slučaj da bi dokazao koliko je velika zabluda onih koji misle da su sve vere jednake, da sve veruju u istog Boga, i da se tibetski monasi ne razlikuju od pravoslavnih.
 
U Australiji
 
Po pozivu Pomesne Crkve starac je 1977. godine zajedno sa igumanom Manastira Stavronikite, ocem Vasilijem, posetio Australiju kako bi duhovno pomogao sunarodnike u Pravoslavnoj Crkvi.
Starac je pričao: „Leteći vazduhoplovom u jednom trenutku osetih nešto u sebi. Upitah koja se zemlja vidi dole. Pod nama beše Sirija. Ona ima mnogo blagodati zbog podvižnika koji su živeli u njenim pustinjama. Slično sam osetio i za Sveta Mesta.
Kasnije sam osetio neku hladnoću i demonsko zračenje. Čuo sam preko zvučnika u vazduhoplovu kako obaveštavaju da letimo iznad Pakistana.
U Australiji sam osećao da se mesto još nije osveštalo mučeničkom krvlju i znojem prepodobnih, ali će se osveštati“.
U Melburnu je starac bio primljen u goste kod blaženog oca Jovana Limojanisa. On je u toku dana pripremao narod za svetu tajnu ispovesti. Ćerka oca Jovana, Despina, priča: „On beše mudar čovek. Znao je tuđe teškoće pre nego što mu se kažu. Sav je miomirisao, kao i soba gde je boravio. Moja bolešljiva majka je govorila: „Imamo svetitelja u domu. Stoga je naš dom blagosloven. Pri hodu njegovi koraci se ne čuju. On je anđeo bez krila. Božanska blagodat mu je na licu. Od dana kada je došao u našu kuću osećam se sasvim dobro. Stavljam mu čiste peškire, ali ih on ne upotrebljava. On ima svoj peškirić kojim briše lice i koji miomiriše“.
On nas je savetovao da budemo smireni, da se molimo i da ištemo od Dobrog Boga da razrešava naše teškoće. Mi ne treba da pokušavamo da ih sami rešavamo, s obzirom da ćemo ih još više zamrsiti. Moja majka je kao blagoslov zadržala ćebe kojim se starac pokrivao. Kada je bivala bolesna, umotavala bi se u njega i osećala na sebi bogatu blagodat Božiju“.
Otac Spiridon Vandoros, starešina Crkve svetog Nektarija u Melburnu, koji je starca vozio svojim kolima, navodi čudo: Jednom mom oženjenom zemljaku, Dionisiju Spileotisu, iz Argostolija sa Kefalonije, koji imađaše trideset godina i dvoje dece, desi se težak moždani udar. Lekari su kazali da neće živeti dugo, a ukoliko i preživi ostaće kao biljka. Sa starcem smo otišli u Kraljevsku melburnsku bolnicu, gde je bolesnik bio smešten. Starac mu je više puta, moleći se, zakrstio glavu školjkom, u kojoj behu mošti svetog Arsenija Kapadokijskog. Bolesnik se, na iznenađenje lekara, za nekoliko dana vratio potpuno zdrav kući i do danas živi u melburnskom kraju Dromana“.
Tadašnji protosinđel arhiepiskopije, sadašnji iguman Manastira Bogorodice Pandanase (Svecarice), visokoprepodobni arhimandrit Stefan, navodi: „Prolazak večnospominjanog starca kroz Australiju beše nečujan, s obzirom da većini beše nepoznat. Ono što je posebno izazvalo moju pažnju beše jedan događaj. Jednog popodneva zajedno sa starcem posetismo jedan mali hram. Ostavio sam ga u hramu i otišao poslom u salu, koja beše pored hrama. Posle samo par minuta vratih se u hram, gde bejah ostavio starca. Njega ne beše. Pozvah ga po imenu. Nikakav odgovor. Ponovih isto dva tri puta i opet muk. Uznemirih se. Ponovo povikah, sada skoro koliko god sam jače mogao. Nešto kasnije, vidim ga kako izlazi iza zadnjih stolica u hramu, kao da je dolazio iz nekog drugog sveta… Zaključak. U kratkom vremenskom periodu on se duhovno predao molitvi. Crte njegovog lica behu izmenjene. Kao da je izlazio iz vansvetskog prostora, koji je dobro poznavao i u koji imađaše sposobnosti da se, u najkraćem vremenu, molitvom prenese. Prirodno, događaj je i sa moje i njegove strane ostao potpuno bez objašnjenja. Ja sam shvatio njegovu duhovnu vrednost, tj. koga sam imao pored sebe. Shvatio sam veličinu njegovog duhovnog uzrasta. Neka bismo imali njegove molitve. On nas je voleo. Osećamo da je uz nas. U svom pravilu čitam molitvu u njegovo ime“.
Grk iz Australije je ispričao kako je neka žena, dok je starac izlazio iz oltara jedne crkve, prišla da uzme blagoslov. On joj je dao znak rukom da ide, tj. terao je. Ona začuđeno upita: „Zar mene, starče“. „Da“. „Zašto? Šta sam uradila“. „Najpre idi da se pomiriš sa posestrom, pa potom dođi“.
Zaista beše došlo do nesporazuma i njih dve među sobom nisu pričale.
Starac je naglasio neophodnost osnivanja manastira kako bi se duhovno pomoglo ljudima, pre nego što jogini i pentikostalci stignu da ih zavedu svojom lažnom svetlošću.
Njegov prolazak kroz daleko suvozemlje ostavio je kod Pravoslavnih Grka neizbledive tragove do danas. Sveštenik iz Australije je govorio: „Osećamo kao da je blagoslovio četiri strane obzorja. Hrišćani koji su ga upoznali opravdano poštuju njegov spomen i prizivaju blagodat i pomoć njegovu“.
 
Noćni posetilac
 
Nešto posle povratka iz Australije starcu se, po njegovom pričanju, dogodilo sledeće: „Jedne noći začuh kucanje na vratima. Pošto upitah: „Ko je“, čuh neki glas: „Taj i taj (tj. ime jednog poznanika)“. On upita: „Koliko ima sati“, te sam odgovori: „A, znam. Tri sata“. Ja pogledam na sat. Zaista beše tri sata[11]. Otvorih vrata i šta videh! Đavola, ćelavog i veoma ružnog. Lice mu beše crveno, kao bakar. On mi ljutito reče: „Zbog zla koje mi činiš oteraću te odavde“. Potom nestade, a prostor se ispuni nepodnosivim smradom“.
Starca je veoma bolelo zbog stanja u koje je đavo dospeo. Dugo vremena potom on je, pričajući o događaju, duboko uzdisao i tužno govorio, klimajući glavom: „Kakav postaje neko ukoliko se udalji od Boga! Gde je dospelo najbolje stvorenje Božije! Kada bi narod znao koliko je đavo smrdljiv, svi bi ga prezreli i ne bi činili grehe“. Lice đavola beše veoma odvratno. Starac je govorio da bi bilo [dobro] kad bi bilo moguće da oni koji idu u pakao barem ne gledaju lice njegovo.
 
Javljanje Hrista
 
Starac je ispričao jeromonahu G.: „Osećao sam neku teškoću u molitvi Hristu. Bogorodica mi je kao majka. Sveta Efimija takođe. Ja je zovem: „Sveta moja Efimijice“. Prema Hristu sam se osećao teško. Njegovu ikonu sam sa strahom celivao. I dok sam izgovarao molitvu, moj um je ponekad odlazio od Hrista, a ja se nisam žalostio. Razmišljao sam: „Ko sam ja, da bi um moj bio stalno kod Hrista“. I desi se sledeće:
Beše veče na svetog Jovana, a ujutru beše sveti Karp (tj. 26. 5. 1977. godine). Osećam se lako, kao pero. Nema nikakve želje za snom. Ja razmišljam: „Sešću da napišem nešto o ocu Tihonu da bih poslao sestrama“. Do 8’30 po svetogorskom napisao sam trideset stranica. Iako mi se nije spavalo, rekoh da se ispružim, s obzirom da sam osećao mali umor u nogama.
Počelo je da sviće. U 9 sati (po svetovnom 6 ujutro) nisam spavao. U jednom trenutku kao da zid kelije (pored kreveta ka radionici) nestade. Ja ugledah Hrista u svetlosti, na daljini od oko šest metara. Gledao sam ga sa strane. Kosa mu beše plava i oči nebo plave. Nije mi ništa rekao. Gledao je unekoliko u stranu, ne baš u mene.
Nisam video telesnim očima, budući da nije bilo razlike da li su otvorene ili zatvorene. Gledale su oči duše.
Videći ga, ja sam pomislio: „Kako su mogli da popljuju sličan lik? Kako su nebogobojažljivci mogli da dotaknu slični lik? Kako su mogli da zakucaju čavle u slično telo? Au“.
Ja sam zanemeo! Kakvu sam samo sladost osetio! Kakvu radost! Svojim rečima ja ne mogu da iskažem svu lepotu. Bilo je po reči (Psalma): Krasan si lepotom većma od sinova ljudskih (Ps.44, 3). Eto kako je bilo. Nikada nisam video sličnu Njegovu ikonu. Samo je jedna, koju sam nekada negde video (ne sećam se gde), donekle sličila.
Vredelo bi da se čovek hiljadu godina podvizava da bi video sličnu lepotu samo na trenutak. Kakve velike i neizrecive stvari čoveku mogu da budu darovane, a mi se bavimo ništavnim stvarima!
Ja verujem da se radilo o daru oca Tihona. Nemoj nikome ništa da kažeš. Mnogo sam se razmišljao da li i tebi da nešto ispričam. Vidiš koliko vremena ti nisam pričao, nego tek sada kad odlaziš“ (ispričano 28. maja 1977. godine).
Posle dva dana, pošto su se ponovo sreli, starac reče: „Cele noći sam plakao što sam ti ispričao. Ne plašim se da ćeš da ispričaš, nego sam sebi naneo štetu“.
Rečeni događaj je osetila i jedna sestra iz Surotija i napisala starcu: „Onoga dana, u onaj čas… Ostalo ćete nam vi ispričati“. I zaista, kada je izašao sa Svete Gore, on im je ispričao događaj i opisao Hrista, te su ga naslikale na ikoni upravo kao što ga je video.
 
Bogoposlana riba
 
Starac je ispričao: „Beše nedelja slepog. Osećao sam iscrpljenost i dođe mi pomisao da bi mi bilo dobro kada bih imao nešto ribe za jelo. I [nju nisam ushteo] iz želje, nego kao lek. Imao sam teškoća i sa stomakom. Izašao sam napolje. Vraćajući se, videh jednu veliku pticu, kao orla, da se spušta, te se savih da me ne bi udarila. Uplaših se da se ne radi o iskušenju, usled čega događaju ne dadoh značaja i brzo uđoh u keliju.
Ubrzo je bilo potrebno da ponovo izađem napolje. Na mestu gde sam se bio savio, spazih veliku ribu kako se koprca. Najpre sam se prekrstio, zablagodario Bogu i potom uzeo ribu. Međutim, da li srce posle [sličnog događaja] hoće da je pojedeš“.
Da bi se sećao događaja i da bi svagda pominjao promisao Božiji, on je veoma lepo na pravom drvetu na krevetu naslikao orla kako u svojim kandžama drži veliku ribu. I u Pentikostaru je, u nedelju slepog, na ivicama stranice zapisao događaj, premda ga je naknadno iscepao (iz smirenja, tj. da se ne bi saznalo). Međutim, po neophodnosti je ostao jedan deo (inače bi se pocepali tropari sa druge strane lista), sa kog je precrtao poneku reč (da bi se pobrkao smisao). Preostali deo [teksta] je sa mukom bio pročitan:
„Slava Bogu i blagodarnost onima koji se mole i šalju milostinju neprimetno preko ptica Božijih stvorenjima Božijim“.
 
Putevi i vozila
 
Na Svetoj Gori je 1977. godine pitanje vozila bilo u žiži zbivanja. Među ocima je postojalo neslaganje. Jedni su podržavali postojanje i upotrebu vozila, s obzirom da služe i navodno štede vreme za molitvu, a drugi su verovali da zbog dobra Svete Gore, tj. da se ne bi izgubilo bezmetežje i izmenio njen duhovni lik, treba da prestane otvaranje puteva i da se vozila izbace sa poluostrva.
Starac se slagao sa drugima. On je zauzeo stav i govorio smelo i jasno. Govorio je: „Ukoliko hoće olakšice, neka idu u neki manastir u svetu, a ne da uništavaju Svetu Goru. Manje je zlo da oni izgube devstvenost, negoli da unište ovaj devstveni prostor. Žele da naprave put po središnjoj vrhovnoj liniji koji će preseći čitavu Svetu Goru. Čuješ! Ma, oni ne shvataju. Rečeno bi značilo, da pretpostavimo, kao da sekirom udariš Atos u kičmeni stub. Šta će biti ukoliko se nastavi slično stanje? Mnogi će vozilima da kruže po celoj Svetoj Gori radi turizma, a neki će da prodaju i osvežavajuća pića. I Sveta Gora, koju su sveti oci osvetili svojim podvizima, postaće prava ludnica“… A posle kratkog ćutanja dodavao je: „Ali, Presveta Bogorodica neće dopustiti da se njena bašta uništi“…
Mnogi opštinski predstavnici su stizali do njegove kolibe da se posavetuju sa njim. Starac je i osim svojih pojedinačnih odlučnih i bolnih uputstava, pokrenuo zamisao i da se sastavi tekst zabrane protiv puteva i vozila. On ga je i potpisao zajedno sa drugim časnim i istaknutim Svetogorcima. Konačno, Sveštena opština je odlučila da svaki manastir ograniči kretanje svojih vozila unutar svojih granica. Ali, nažalost, okolnosti se nisu promenile, već su se, šta više, pogoršale. Na kraju, kada ga više nisu slušali, on govoraše sa tugom: „Odgovorni će dati odgovor Bogu. Dovoljno je da se čovek ne slaže sa njima i da ne bude uzrok“.
U rečeno vreme on se jednom vraćao iz sveta u zimsko doba. Autobus zbog velikog snega nije sišao u Dafni. Vozilo jednog manastira je uzelo putnike, od kojih većina behu oci. Svi su se popeli u vozilo i pokušavali da ubede i starca da se popne. Uzalud. On je krenuo pešice, a za njim je pošao i jedan mladić. Na ramenu je imao torbu prilične težine. Bio je iscrpljen i prehlađen, a sneg nije prestajao da pada. Nije uspeo da stigne do svoje kelije, nego je kasno poslepodne stigao u Kareju i prenoćio. On je celu muku pretrpeo da ne bi delom pogazio ono što je rečima podržavao.
Svoj stav on je zadržao do kraja. Vredi da se zabeleži da se poslednjeg dana, pre svog konačnog odlaska sa Svete Gore, našao na slavi Kelije prepodobnog Hristodula, 21. 10. 1993. godine, zajedno sa poznatim mu ocima. Na posluženju, pošto je bio dat povod, on je okrenuo razgovor i neuobičajeno žustro se izrazio protiv puteva i vozila na podvižničkom Atonu. Kao da je na neki način želeo da snažno ostavi svoje poslednje zavete i da zapečati svoje verujem.
 
Blistajuća ikona
 
Beše veče, uoči svetog Artemija (19. oktobra 1978. godine). Starac se molio klečeći. Na svom jastuku je imao jednu papirnu ikonu u najlonu, tj. otisak Hristovog lika pri javljanju njemu. U jednom trenutku on vide neku svetlost na svom jastuku, kako ide tamo amo, iz jednog kraja u drugi, kao pokretna lampa. On se uverio da je svetlost zračila iz ikone. Ispunjen nebeskom radošću, on ju je dugo vremena pobožno grlio i ljubio, a ona ponovo svetljaše. Čudesna pojava je trajala još podosta dana. Neki Svetogorac ju je posle osam dana celivao i bio očevidac natprirodne svetlosti. Konačno, blistajuću ikonu je starac nekome darovao radi duhovne utehe.
 
„Veoma onepravdovan“ svetitelj
 
Sedeći na klupi ispred Stavronikite, starac je razgovarao sa posetiocima. Neki bogoslov je tvrdio da je ava Isaak Sirin bio nestorijanac, ponavljajući, nažalost, poznata zapadna shvatanja.
Otac Pajsije se trudio da ga ubedi da je ne samo pravoslavan, nego i svet, te da njegove Podvižničke besede imaju veliku blagodat i silu. Uzalud. Bogoslov je sa inatom branio svoja gledišta. I starac tužan pođe ka svojoj keliji moleći se.
On je prošao deo puta i stigao do mesta gde se nalazi veliki platan, kada se „nešto desilo“. Ipak, on nije hteo da tačno objasni šta u stvari beše. Saglasno svedočanstvu, u viđenju on beše video sabor prepodobnih otaca kako prolazi ispred njega. Neko od njih je stao i rekao mu: „Ja sam Isaak Sirin. Najpravoslavniji sam. Zaista, u mojoj oblasti postojaše Nestorijeva jeres. Međutim, ja sam se protiv nje borio“. Nismo u mogućnosti da potvrdimo ili odbacimo verodostojnost svedočanstva. U svakom slučaju, nepobitno je da je „nešto što se desilo“ starcu u stvari bio natprirodni događaj, koji ga je jasno obaveštavao o pravoslavnosti i svetosti ave Isaaka.
Njegove Podvižničke besede starac je imao kod svog uzglavlja i uvek ih proučavao. U jednom periodu od šest godina one su bile jedino njegovo duhovno štivo. On uzimaše jedan stih i čitav dan ga stalno vraćaše u um, proučavajući ga duboko i delatno, „kao što životinje preživaju svoju hranu“. On je na blagoslov delio izbor iz njegovih beseda kako bi pobudio na njihovo proučavanje. Verovao je da „mnogo pomaže proučavanje Podvižničkih dela ave Isaaka, s obzirom da daju da čovek shvati dublji smisao života. Ona pomažu da čovek koji veruje u Boga izbaci svaku vrstu malog ili velikog kompleksa, ukoliko ga ima. I ne znatno proučavanje ave Isaaka menja dušu svojim mnogim vitaminima[12] .
Starac je i svetovnjacima preporučivao da ga čitaju, premda po malo, kako bi se privikli. Govorio je da knjiga ave Isaaka vredi koliko cela svetootačka biblioteka.
U knjizi koju je čitao, ispod ikone svetoga (koji u ruci drži pero i piše), on je zabeležio: „Avo moj, daj mi svoje pero da podvučem celu tvoju knjigu“ (tj. vredi sav tekst da se podvuče).
Starac ne samo da ga je proučavao, nego ga je i mnogo poštovao i posebno ga slavio kao svetog. Iznad male Svete Trpeze u Panagudi, jedna od pet šest ikona koje je imao, beše ikona prepodobnog Isaaka. Iz ljubavi i poštovanja prema njemu, on je njegovo ime dao nekome, pošto ga je zamonašio u veliku shimu. Spomen svetog je slavio 28. septembra zajedničkim svenoćnim bdenjem, koje beše ustanovio. Na jednom od bdenja on beše viđen u tavorskoj svetlosti, uzdignut i preobražen. Ranije, dok se prepodobni Isaak slavio sa prepodobnim Jefremom Sirinom, starac u Minej za 28. januar beše dodao:
„28. ovog meseca, spomen prepodobnog Oca našeg Jefrema Sirina i Isaaka, velikog bezmetežnika i veoma onepravdovanog“.
 
Mnoštvo demona
 
Starac je pričao: „Sedeo sam u svojoj keliji i čuo da zvoni zvonce. Pogledah kroz prozor i šta sam imao da vidim! Učitelj (guru) crne magije, koga je pratila gomila demona. Au! Čovek, obraz Božiji, pa ajde da ima jednog, ali da ima čitavu vojsku demona? Nisam otvorio. Zašto da mu otvorim? Da gubim svoje vreme“.
Pošto je kasnije sišao u manastir, oci mu ispričaše o nekom čudnom posetiocu. Međutim, on ništa ne reče.
 
Potvrđivanje zmije
 
Starca su posetili neki duhovnici iz sveta i pitali ga za način odnosa prema onima koji se ispovedaju. Oni su hteli da primenjuju tačnost i strogost bez rasuđivanja, doslovno se držeći pravila i ne uzimajući u obzir njihovo pokajanje. Starac je govorio da prema ljudima treba da se ophodimo sa snishođenjem i ljubavlju. Oni su, pak, nastojali [na svome]. A on im najzad reče da čak i zmije treba da obasipamo ljubavlju, a kamoli ljude.
U rečenom trenutku dođe jedna velika zmija pored njega i uspravi se, kao da je, na neki način, htela da potvrdi starčeve reči.
Naravno, duhovnici ne samo da su ostali zaprepašćeni, nego su, šta više, bili ubeđeni čudesnim potvrđivanjem.
 
„Pomolio se i nebo dade kišu“
 
Starca je posetio mlad monah iz svetogorskog manastira. Pošto su razgovarali, starac mu na rastanku reče:
„Večeras se pomolimo da padne kiša, budući da je velika šteta napolju u svetu i usevi se uništavaju od suše“.
Monah se, međutim, nije pomolio, bilo stoga što nije ozbiljno uzeo u obzir starčeve reči, bilo što je zaboravio i prenebregao. Međutim, uveče je video da pada kiša, iako je bilo lepo vreme, zadivivši se starčevoj smelosti i blagodati koju mu je dao Bog. Ona beše slična blagodati proroka Ilije, koji je svojom molitvom otvarao nebo i „nizvodio kišu“.
„Sreća, rekao je monah, da se nisam molio, jer bi mi pomisao možda govorila da je kiša pala stoga što me je Bog uslišio“.
 
Anđeo čuvar
 
Starac je ispričao: „Beše [dan] svetog Isidora Pilusiota (tj. 4. 2. 1979. godine). Prolazio sam jedan period sa mnogim teskobama, od kojih sam imao jake glavobolje. Od pritiska mi je kucalo u oku i bio sam u opasnosti da doživim moždani udar. Osećao sam kao da ga neko čekićem udara iznutra i htelo je da iskoči van. Oko 9 sati uveče (po svetovnom vremenu), pošto sam legao u krevet, videh veoma lepog anđela u obličju dvanaestogodišnjeg deteta, koji kao da izađe iz mene. Kosica mu beše sasvim plava, [padajući] do ramena. On mi se nasmeši i rukom nežno pređe pre ko mojih očiju. Odmah me sva teskoba napusti i bolovi prestadoše. Osećao sam veliku sladost, usled čega sam želeo da me opet zaboli kako bih ponovo video svog anđela čuvara“.
 
Svedočanstva posetilaca
 
Svedočanstvo starčevog duhovnika
 
Otac Pavle Zisakis, proiguman Manastira Velike lavre na Svetoj Gori, svedoči: „Oca Pajsija sam upoznao još kao dete, u osnovnoj školi u Konici. On se od malena sa mnogo žara i revnosti podvizavao u Hrišćanskoj veri. Prvo sam ja otišao na Svetu Goru, a otac Pajsije je došao kasnije. Odlazio sam kod njega u njegovu keliju. Razgovarali smo na duhovne teme, ali se on i ispovedao kod mene. Mnogo je voleo Boga i ljude. Voleo je pustinju i podvig. Mnogo se podvizavao. Živeo je veoma dobar duhovni život uz krajnji post i molitvu. Bio je veoma blagočastiv i dobar u svemu“.
 
Utvrđuje mladog monaha
 
Svetogorac, starac Nikolaj Trigonas navodi: „Starca Pajsija sam zatekao u Stavronikiti. Ja sam došao oktobra 1968. godine, i on beše na [Svetoj Gori]. U manastiru je pojao i u svemu pomagao. Potom je otišao u kolibu oca Tihona.
Imajući iskušenja u Stavronikiti, ja sam išao da se vidim sa njim. Govorio mi je: „Pomoliću se“. On imađaše veliku smelost u molitvi. I za tri četiri dana ja bih bio miran. Po nekad su iskušenja odlazila čim bih pošao ka njegovoj keliji i stigao do potoka.
On me je uz sebe zadržao mesec dana, sve dok nije došao moj duhovnik, otac Pavle Zisakis. Kada je svake noći ustajao u ponoć, navijao je sat da zvoni za tri sata. Izgovarao je molitvu, zaboravljao na sebe i njegov um se uznosio. Potom, pošto bi sat zazvonio, budio je i mene i zvao me u crkvu na bogosluženje. Čitao je šestopsalmije, a ostatak službe je vršio na brojanici. Činio je mnoge poklone. Ujutro smo pili topli napitak. Starac je radio na gnječilici. Ja sam kuvao. U ondašnje vreme nije bilo mnogo posetilaca. Jednog dana dođoše tri katolička monaha i upitaše ga o molitvi. Rekao mi je da im napravim makarone. Pošto ih je ugostio, oni su porazgovarali.
I ja sam ga pitao o umnoj molitvi. Govorio mi je: „Trudi se da izgovaraš molitvu i ona će te naučiti“.
Jednom me je poslao u neku keliju nekim poslom. Kasnio sam u povratku i on krenu da me traži. Beše se uznemirio i usput se molio. Čim sam ga iz daleka video, ja se sakrih u kumarije. Pošto se približio, video sam kako mu lice jako svetli. Kasnije se povratio u prirodno stanje.
Jednog dana je otišao u Stavronikitu na Liturgiju i pričestio se. Kada se vratio, otvorio sam mu vrata i u mraku video njegove veoma svetle oči.
Drugom prilikom sam učinio neki prestup. Iako mu ništa nisam kazao, on mi reče:
„Idi da načiniš poklon na starčevom grobu“ (tj. na [grobu] oca Tihona).
„Šta sam učinio“.
„Ti znaš“.
Posle dosta godina, na sahrani đakona Dionisija Firfirisa, video sam da njegovo lice svetli. On beše prepodobni lik“.
 
Nezaboravna poseta
 
Svedočanstvo neimenovane ličnosti iz Volosa: „Nedelju dana pre upada Turaka na Kipar, 1974. godine pošli smo (grupa od šestoro ljudi) na Svetu Goru da sretnemo i upoznamo oca Pajsija. Starac još nije bio mnogo poznat. Pratili smo usku stazu punu žbunja i obreli se pred jednom kolibom. Videli smo nekog starčića sa pocepanom rasom kako kopa. Jedan iz našeg društva upita:
„Gde je starac Pajsije“.
„Tu je“, odgovori on.
On nam otvori vrata, te uđosmo i poklonismo se [u crkvici]. Kada smo izašli, videli smo da se monah sredio. Onaj ko je prvi put pitao, ponovo upita:
„Gde je otac Pajsije“.
„Došli ste da vidite veliku lubenicu, a našli ste tikvu“.
Svi shvatismo da se nalazimo pred ocem Pajsijem.
Seli smo ispod jedne masline, neki na kamenje, a neki na travu. Ono što je usledilo ne može se opisati. Razgovor je bio duhovna gozba. On je imao odgovarajuće, prosvećene i duhovne odgovore na naša pitanja i nedoumice.
Posle jednočasovnog razgovora, iz žbunja se pojavi ogromna zmija. Treba da je bila dendrogalia. „Zmija“, povika neko iz društva i skoči na noge, uzimajući kamen u ruke. Starac nas umiri govoreći: „Nemojte je dirati. Ona dolazi i pravi mi društvo“.
Starac je ustao, uzeo neku koficu, napunio je vodom i stavio nešto dalje. Pošto je zmija popila vodu, starac joj reče: „Sad idi, imam društvo“. Poslušavši odmah, zmija se izgubi u travi, kako je i došla. Ostali smo bez reči. Ne može se opisati šta smo osećali. Događaj i razgovor su se duboko urezali u naše duše. Starac nam je još proročki predočio događaje koji su usledili sa upadom Turaka na naš Kipar“.
 
Ćutanje ptica
 
Jeromonah Hristodulos Kapetas, starac Ivironske kelije svetih Petra i Onufrija, ispriča: „Čuli smo da otac Pajsije priča sa životinjama i pticama i da rukama hvata zmije, ali ja lično nisam verovao u priče. Smatrao sam da narod priča kako bi starac stekao ime. Kada sam završio Atonijadu početkom jula 1971. godine, zajedno sa duhovnim bratom Konstantinom Litra iz Katerine posetih starca u njegovoj Keliji Časnog Krsta. Stigli smo ujutro, oko 9.30 i starac nas je primio u gostoprimnicu pod vedrim nebom, kod masline. Pošto nas je poslužio sa po jednom suvom smokvom, dva tri lešnika i vodom, počeo je da nam priča o raznim duhovnim pitanjima.
U okolini je bilo dosta ptica, uglavnom slavuja, koji su cvrkutali, što beše naporno. Otežavali su razgovor. U jednom trenutku čusmo starca da govori: „Prekinite (nije rekao ućutite) blagoslovene, kad vidite da razgovaram. Kad završim, vi nastavite“. Ptice su odjednom „prekinule“, ne pomerajući se sa svojih mesta.
Utisak od događaja beše veoma snažan i mi u nastavku nismo mogli da pratimo razgovor.
Događaj beše tajni odgovor meni lično, budući da sam imao sumnju prema starcu. Neka mi oprosti što rečeno iznosim posle njegovog upokojenja i molim njegov blagoslov“.
 
Jedan drugačiji praznik
 
Svedočanstvo mitropolita lemesoskog g. Atanasija: „Otišao sam kod starca septembra 1977. godine, u ponedeljak, uoči Krstovdana. Zakucao sam na vrata vrlo rano i starac mi je otvorio. Beše veoma radostan i raspoložen. „O, sreća što si došao, đakone, reče mi, sutra mi je slava. Doći će pojci, naručio sam rofo (ribu). Samo je đakon nedostajao. Došao si ti i slava je u redu“. Govorio je i druge sliče šale. Zatim mi je rekao: „Večeras ćeš ovde da ostaneš“.
Znao sam da starac noću nikoga nije primao kod sebe. Na njegove reči ja sam poleteo od radosti.
Otišli smo u crkvu. Stavio me je da uredim Sveti Presto. Obrisao sam prašinu, pobrisao hodnik i radio razne poslove. U sebi sam osećao veliku radost. U podne smo uzeli da ručamo. Skuvao je čaj, doneo suvarke i izneo divlje povrće iz svoje bašte.
Na mene je ostavilo utisak čitanje molitve. Starac je rekao Oče naš… Podigao je ruke i reči izgovarao sa velikom ljubavlju i pobožnošću kao da je zaista razgovarao sa Bogom.
Potom me je odveo u keliju, te sam se nekoliko sati odmorio. Posle smo vršili malo večernje na brojanici.
Kada smo završili, starac mi reče: „Vidi, đakone, sada ćemo da služimo bdenje na brojanici, a ujutro će nam doći sveštenik da odsluži Liturgiju. Znaš li da se moliš na brojanici? Rećiću ti šta ćeš da radiš“. I on mi dade pravilo. Radilo se o mudrom pravilu da mi se noću ne bi prispavalo. Rekao mi je da okrenem jednom brojanicu od trista govoreći: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“, zatim jednu brojanicu od sto Presvetoj Bogorodici, jednu od trista Hristu za žive, jednu od sto Bogorodici za žive, jednu od trista Hristu za upokojene, jednu od sto Bogorodici za upokojene, jednu od trista Časnom Krstu i potom jednu od trista sa rečima: „Slava tebi, Bože naš, slava tebi“. Prvi put sam čuo nešto slično. On mi je objasnio: „Rečena brojanica je slavoslovlje. Završavaćeš i počinjati iz početka“.
Rekao mi je: „Ukoliko čuješ neku buku, nemoj da se uplašiš. Ovde prolaze divlje svinje, šakali i dr.“. Stavio me je u svoju malu gostoprimnicu i rekao da će me oko ponoći pozvati da odemo u crkvu i pročitamo molitve za Pričešće.
S vremena na vreme čuo sam starca kako duboko uzdiše. Kad kad je lupao u zid i pitao: „Ej, đakone, spavaš li? Jesi li dobro“.
Nešto pre jedan, po ponoći, otišli smo u crkvu. Stavio me je u jedinu stasidiju koju je imao i dao mi sveću da čitam molitve za Pričešće. On je stojao pored mene sa leve strane i počeo da govori stihove: „Slava tebi, Bože naš, slava tebi“. Svaki put kada je govorio stih krstio se i klanjao do zemlje.
Stigli smo do tropara: „Marijo, Majko Božija“… Sećam se da sam ga pročitao, a potom je starac rekao: „Presveta Bogorodice, spasi nas“. Ja sam nešto osetio… ne znam, ne mogu da izrazim, i prestao sam da čitam. Bogorodičino kandilo je počelo da se ljulja, ne naglo, već trajno praveći pokret širinom ikone, a cela crkvica se ispunila svetlošću. Video sam bez sveće i pomislih, u trenutku, da je ugasim.
Okrenuo sam se ka starcu. Video sam da su mu ruke prekrštene na grudima, a beše savijen do zemlje. Shvatio je da sam hteo da ga zapitam, te mi dade znak da ne pričam. Ostao sam u stasidiji, a starac beše savijen pored mene. Osećao sam veliku ljubav i poštovanje prema starcu, zamišljajući da se nalazim u raju.
Ostali smo u navedenom stanju pola sat sat, nisam mogao tačno da shvatim. Nisam znao šta da radim. Nastavio sam sam rasejano da čitam molitve za Pričešće. Pošto sam stigao do molitve: „Od prljavih usana“…, postepeno se najpre svetlost ugasila, a potom je i kandilo prestalo da se klati. Završili smo molitve za Pričešće i izašli u hodnik. Starac me je stavio da sednem na jednu stoličicu, a sam je seo na sanduk ćuteći. Nakon dugo vremena, ja ga upitah:
„Starče, šta se desilo“.
„Šta se desilo“.
„Kandilo. Kako se kandilo dugo ljuljalo“.
„Šta si video“.
„Bogorodičino kandilo se ljuljalo levo desno“.
„Samo si kandilo video“.
„I svetlost“.
„Šta još“.
„Ništa drugo nisam video“. (Čim me je upitao šta sam još video, verovatno je sam video još nešto).
„Dobro, ništa nije bilo“.
„Kako nije bilo ništa, Starče? Kandilo se ljuljalo i bilo je svetlosti“.
„E, zar nisi čuo da pišu knjige da Presveta Bogorodica obilazi sve monaške kelije i da gleda šta monasi rade? E, prošla je i ovuda i videla dvojicu otkačenih, pa je zaljuljala svoje kandilo da bi nas pozdravila“.
Potom je starac počeo da mi priča o raznim svojim iskustvima. Ispričao mi je kako je video svetu Efimiju i mnoge druge stvari. Bilo se promenilo čitavo njegovo raspoloženje. Do zore mi je pričao o duhovnim stvarima. Naglasio mi je: „Ja ti, đakone, pričam iz ljubavi, da bih ti pomogao, a ne da bi ti pomislio da sam ja neko i nešto“.
Sveštenik je došao u 5’30. Starac je želeo da i ja služim, ali nisam imao đakonske odežde. On mi donese neki stari stihar, donese i epitrahilj i od njega napravi orar te mi ga prikači špenadlom, nađe i neke narukvice i veza mi ih na ruke. Bio sam kao pajac, ali sam doživeo najlepšu Liturgiju u svom životu. Bejasmo samo nas trojica.
Starac me je kod sebe zadržao do subote. Poslao me je jednom u Burazersku keliju, da vidim svoje zemljake i da ostanem do podneva da bih ručao. Drugom prilikom me je poslao u Stavronikitu, opet da bih jeo, s obzirom da je u svojoj keliji imao samo čaj i suvarke“.
 
Odgovori na drugačiji način
 
Gospodin Teodor Hadžipateras, piljar iz Ksantija, svedoči: „Za oca Pajsija sam čuo od nekog izučavaoca i posetio ga u njegovoj keliji.
Odlazeći, ispričao sam mu teškoću koju sam imao u prodavnici: „Starče, imam miogo miševa. Sekiram se i ne mogu ništa da učinim. Molim te, pomoli se Bogu da odu“. Molio sam ga sa duševnim bolom, s obzirom da su hodali po radnji, pravili mi štetu i stalno se čuli na tavanu. Čak su i tokom dana istrčavali ispred mušterija. Imao sam jedan veliki prijemnik [radio], koji bejah doneo iz Nemačke. Miševi su ušli unutra, napravili gnezdo, okotili se, pojeli žice i uništili ga. On mi, međutim, odgovori: „Čoveče Božiji, zar ćemo zbog miševa Boga da uznemiravamo“, pokazujući kao da ne daje značaja [teškoći].
Vratio sam se kući. Duša mi je lepršala od radosti, ali sam imao i veliki bol, iskušenje, stoga što starac nije imao razumevanja za moju teškoću sa miševima.
Međutim, vrativši se u svoju prodavnicu, video sam da se nešto promenilo. Za dva dana uverio sam se da su miševi nestali. Nije ostao ni jedan. Shvatio sam da ih je starčeva molitva izbacila.
Jednom sam počeo da osećam veliki umor, snaga me je napuštala i mnogo sam smršao. Vršio sam ispitivanja. Tri lekara su odlučila da mi odrede lečenje, s obzirom da je neka bakterija uznemiravala moj telesni sklop. Bio sam u krevetu, nesposoban za rad.
Odlučio sam da pišem starcu Pajsiju o svom stanju. Molio sam ga da mi napiše da li da odem iz Ksantija, ili da se prepustim promislu Božijem i mesnim lekarima.
Drugi dan lečenja imao sam veliki bol u stomaku. Lekar je rekao: „Doći će do krvarenja u stomaku. Prestani da piješ lekove“. Otišao sam u bolnicu. Ustao sam u ponoć i pao u nesvest na patos. Ješnost sam sasvim izgubio. Topio sam se kao sveća. Lekari su me gledali, ne govoreći ništa. U četvrtak po podne sam ušao u bolnicu i do subote uveče moje stanje se pogoršavalo.
U nedelju ujutro sam se probudio i osetio neku neopisivu snagu u telu i duši. Ustao sam iz kreveta i dalekozborio sa svojom ženom, poručivši joj da dođe sa našim poznanikom lekarom da me izvedu sa bolnice, da ne bih otišao sam kao lopov.
Lekar mi je rekao: „Ma, juče ti je bilo loše. Ipak, nešto se zaista promenilo. Ništa ne razumem, ništa ne mogu da objasnim“. Ja mu rekoh: „Desilo se čudo. Bog je učinio čudo“. U sebi sam se pitao ko je posredovao da dođe do čuda. Sa ješnošću sam pojeo jelo, pomešano sa suzama. Moja ganutost beše neopisiva. Sutradan sam otišao na posao, nimalo ne osećajući umor. Za nekoliko dana povratio sam i kilažu koju sam izgubio.
Početkom decembra posetio sam starca Pajsija na Svetoj Gori, zajedno sa jednim prijateljem predavačem i jednim izučavaocem. Otvorio nam je [vrata u dvorištu] i prvo je ušao predavač, zatim izučavalac. Oni su krenuli nizbrdo ka njegovoj kolibi, a pozadi smo ostali nas dvojica starac i ja. On mi reče: „Šta radiš, Teodore. Jesi li sada dobro“. Ja pomislih da me pita za moje zdravlje, s obzirom da sam mu pisao u vezi sa svojom bolešću, i da me sad vidi zdrava. „Da, starče, slava Bogu, veoma dobro“, od govorih. Krenuli smo ka keliji. On mi opet reče: „Dobio si moje pismo, zar ne“. Ja zastadoh, razmišljajući kako nisam dobio nikakvo pismo od njega. Pre nego što sam, međutim, uspeo da odgovorim, on mi reče: „Nisam ti napisao pismo, nego sam ti odgovorio na svoj način“. U meni se dogodi zemljotres. Ja shvatih da me je starac svojom molitvom iscelio. On me ponovo upita: „Primio si moje pismo, zar ne“. „Da starče, odgovorih mu, primio sam tvoje pismo“. Moja ganutost je bila velika. Pošto sam se poklonio u crkvici, izašao sam napolje i mnogo plakao“.
 
Sveta Liturgija u Keliji Časnog Krsta
 
Dva oca Svetogorca su 27. oktobra 1978. godine posetili starca u njegovoj kolibi. Jedan je opisao njihovu posetu: „Stigli smo sat dva pre mraka. Stali smo ispred vrata njegove ograde od žice još ne zvoneći. Videli smo kako se uzdiže dim ispred kelije i čuli smo neki živ razgovor. Ubrzo smo videli lice oca Pajsija kako proviruje iza gomile drveta. Pogledao nas je i mi se blago poklonismo. Pošto nam je rukama pokazao nekoliko veselih pokreta, polako je došao i otvorio [vrata], čineći poklon i pokušavajući da nam poljubi ruku.
Silazeći, mi smo videli nekog mladog monaha iz Manastira Stavronikite kako priprema hranu ispred kelije na vatri koja ga je bila zaslepila dimom. Predstavio nam ga je smejući se: „Otac… je kuvar slave“. A njemu on reče: „Pazi, blagosloveni, da mi ne izgoriš jelo“. On se nasmejao. Shvatili smo da su o nečem veselom razgovarali.
Mi smo se poklonili u crkvici, te nas je odveo u gostoprimnicu i doneo nam posluženje. Objasnio nam je da je sutra dan prestavljenja oca Arsenija Kapadokijskog i da će imati Sve tu Liturgiju. Stoga su i bili posebno raspoloženi.
Posle minut dva ćutanja on nam reče: „Kada bi dolazili posetioci u rasama, otac Tihon bi ih pitao jesu li sveštenici i da li služe. I kada bi mu potvrdno odgovarali, on je slavio Boga. A ukoliko bi neki sveštenik odgovarao da ne služi, on se veoma žalostio da ne možete ni da zamislite“.
Rečeno je učinilo da se obojica začudimo. Jer, zaista, moj prijatelj jeromonah dugo vremena nije služio, premda nije imao zabranu. Pogledali smo se…
Dosta vremena smo razgovarali o duhovnim stvarima i predložio nam je da uveče ostanemo u njegovoj keliji. Kasnije je poslužitelj za nas doneo jelo koje beše spremio, a sami su pojeli malo suvih plodova. Otac Pajsije je u malom ajvanu razbio nekoliko badema. Sav njegov obrok bile su dve tri kašike stucanih badema.
Ujutro je došao sveštenik iz manastira i služio Liturgiju zajedno sa mojim prijateljem jeromonahom. Ja sam na Liturgiji pojao sa ocem Pajsijem. On je pojao sa očiglednom radošću.
Pre nego što je počela Sveta Liturgija, prišao mi je i na uvo mi rekao kako će me drugi put staviti da služim. Na neki način mi je objašnjavao iz kog razloga je izabrao mog prijatelja, a ne mene, iako sam bio stariji po godinama i po rukopoloženju. „Shvatio sam, reče mi, da dugo ne služi. Stoga sam vam juče, čim ste došli rekao šta je otac Tihon govorio sveštenicima“.
Posle Svete Liturgije sveštenik i poslužitelj su otišli u manastir, a nas je zadržao prilično dugo. Pošto smo ustali da idemo, osećali smo da priroda oko nas zadobija drugačiji vid. Sve smo duhovno osećali. Čovek da pomisli da će i zeleno drve će da progovori“…
 
„Bog je obavezan da pomaže“
 
Gospodin Tamiolaki Elevteriu sa Krita svedoči: „Nađoh se jednom prilikom u teškom položaju zbog svojih mnogih obaveza, te otidoh da vidim starca kako bi me ohrabrio. Po snegu i lošem vremenu stigoh i zakucah na vrata. Starac mi odmah otvori i brzo me uvede unutra, govoreći mi: „Očekivao sam te“. Ja ga, naravno, nisam bio obavestio. On me postavi da sednem pokraj peći i poče strpljivo da mi kuva čaj. Stavio je vodu u lonče i prekrstio se govoreći: „Slava ti, Bože“. Stavio je čaj u lonče, ponovo se prekrstio i ponovo rekao: „Slava ti, Bože“. Na kraju je stavio lonče na vatru i ponovo se prekrstio i ponovio: „Slava ti, Bože“.
I on mi ne reče ni reč osim: „Očekivao sam te“. Ja sam ga pratio i počeo da se razdražujem zbog njegove nemarnosti, budući da sam goreo zbog svojih teškoća. Pošto je skuvao čaj, on mi dade šolju, pogleda me nevinim i sastradavajućim pogledom i mirno me upita šta mi je i zašto izgledam nemirno. Razdražen, ja sa nabojem počeh da mu prosipam svoje teškoće, naglašavajući da svet napolje ima mnogo glavobolja. On se nasmeši na pola, popi gutljaj svoga čaja i reče najbestrasnije: „E, zašto se uznemiravaš? Pomoći će Bog“. Ja se još više razdražih i sa smelošću koju sam imao prema njemu (s obzirom da sam ga mnogo voleo) rekoh: „E, dobro sad starče, Bog pomaže jednom, pomaže dvaput. Zar je obavezan da uvek pomaže“.
On me pogleda ozbiljno i reče mi nešto što me je bukvalno udarilo kao grom: „Da, obavezan je“. Pouzdanost njegova beše velika. Beše očigledno da je rečeno on znao iz prve ruke. Stoga mi se odjednom sve preokrenulo. Razdraženost me napusti, smirih se, osetih beskrajno spokojstvo i imadoh samo jednu nedoumicu, koju mu i rekoh: „Dobro, a zašto je Bog obavezan da nam pomaže“. Odgovor koji mi je dao, mogao je da pruži samo čovek koji se zaista oseća kao čedo Božije i ima slobodu prema svom ocu. On mi reče: „Ti si napravio decu i sada osećaš obavezu da im pomogneš. Ti polaziš iz Soluna i dolaziš ovamo po rđavom vremenu s obzirom da se brineš. I Bog, koji nas je stvorio i ima nas za svoju decu, zanima se za nas i oseća potrebu da nam pomogne. Da, On je obavezan“.
Neposrednost njegovog odgovora učini da me je sva težina odjednom napustila i ubuduće sam konačno prestao da se uznemiravam zbog budućnosti“.
 
Proricanje
 
Svedočanstvo gospodina Apostola Papahristu, bogoslova i pojca iz Agrinja: „Starca sam prvi put posetio 12. septembra 1977. godine u Keliji Časnog Krsta. Čim me je ugledao, on mi, iako me naravno nije poznavao, reče: „Dobro došao, Apostole“.
Ponovo sam ga posetio januara 1979. godine, u vreme kada se moja sestra od tetke verila sa jednim mladićem. Upitao sam ga da li će on odgovarati za dobru porodicu.
Starac reče: „Taj čovek neće moći da napreduje s obzirom da je naneo nepravdu jednoj duši. Nekoj devojci je obećao brak, ali je potom napustio, a ona je iz žalosti pokušala da izvrši samoubistvo. Na kraju ona nije izdahnula, ali je ostala nepo kretna. Ukoliko joj on ne zatraži oproštaj za ono što je učinio, nikada neće uznapredovati“.
I zaista, do danas, uprkos svim svojim pokušajima, on nije uspeo da ustroji porodicu i da uspe u životu“.
 
Raspoloženo i bistro
 
Jedna osobina kod starca nije dovoljno naglašena, tj. činjenica da je uvek bio raspoložen i živahan. Živahnost je vrlina, a neposredni smeh nije poročan.
On je često pričao vesele priče koje su izazivale neposredni smeh, kako bi utešio rastužene duše. Vedrina je bila i svojstvo njegove naravi. Mnogo puta se pod jednom jednostavnom šalom skrivao dubok duhovni smisao. Koristio je igru reči, sličnost u rečima, a neke reči je i nedokučivo povezivao. Imao je, međutim, i istančanost da nikoga ne povredi i da ne osuđuje ličnosti. Od mnogih priča navešćemo nekoliko po izboru:
Starca je posetio neki čovek sa muzejskim zanimanjima, tražeći da vidi starine iz njegove kelije. Šaleći se na račun ispraznosti njegovih traganja, on mu pokaza jedan razrušeni zid i veselo mu reče: „Ove ruševine su iz Navuhodonosorovog vremena“.
* * *
„Starče, odakle vam toliko ratluka“, upita ga dete.
„Eto, berem ih sa ovog ratlukovog drveta“, [reče starac] i pokaza mu kumarije.
* * *
„Oče, šta ti radiš ovde“, upita ga neki ravnodušni čovek.
„Pazim mrave da se ne svađaju“.
U sličnoj okolnosti, kada je bio upitan kako provodi noć, on je odgovorio: „Eto, imam poslušanje da svako veče palim ova nebeska kandila“ (misleći na zvezde).
* * *
Došao je neki čovek i upitao ga:
„Oče moj, kako da zadobijem trezvoumlje?
„Umivaj se svakog dana. Mada i ja, koji se umivam, vajdu još nisam video“[13].
* * *
Jednom prilikom njegova poznanica Keti Patera dođe u Suroti zajedno sa gospodinom Georgijem Lagosom[14], predavačem zdravoslovlja [medicine] na sveučilištu u Janjini, da vidi starca. Starac joj reče: „Sad si došla sa Zecom, a sledeći put ćeš doći sa kornjačom“. Zaista, sledeći put je pošla sa nekom gospođom, sa kojom je na putu umesto pet izgubila devet deset sati dok je stigla.
* * *
Starac je pokušao da celiva ruku novorukopoloženog sveštenika. Međutim, sveštenik mu iz smirenja nije dao. „Ukoliko si želeo da imaš ruku za sebe, nije trebalo da postaneš sveštenik“, reče on, uze mu ruku i celiva je.
Starac je jednog dana u Panagudi sadio luk koji je držao u kutiji od lignji. Došao je neki pametnjaković, sa rukama pozadi, i upitao ga šta radi:
„Sadim lignje“, odgovori starac.
„Primaju li se, starče“.
„Kako da ne? Ukoliko ih staviš sa pipcima na dole, primaju se“.
* * *
„U duhovnom životu ne treba da „holujemo“, tj. da ne stojimo u holu (u predsoblju). Oni koji „holuju“ ne ulaze u salon Božiji“ (misleći na raj).
* * *
Uoči početka Trioda [tj. velikog posta] starac reče nekom posetiocu: „Jesi li prošao naplatnu rampu? Pri prolazu, na njoj se plaća. Jesmo li mi platili kada smo ušli u Triod“ (misleći da li smo učinili neku žrtvu).
* * *
U Ivironskom skitu starca poseti jedan mladić, koji ga poznavaše. On nosaše odelo i vrlo lepu kravatu. Starcu su se sviđale jednostavne stvari. Stoga on iskoristi izvoran i šaljiv način da bi mladića, bez mnogo reči, poučio jednostavnosti. On mu reče veselo: „Hoćeš da daš svoju kravatu da je stavimo ovom magaretu, da se i on malo obraduje“. On je dade, i starac je stavi na magare, ne mogavši da se uzdrži od smeha zbog prizora. U svakom slučaju, mladić je shvatio poruku i na Svetu Goru više nije dolazio sa kravatom.
* * *
U nekim prilikama starac se pravio „bezuman“ (jurodiv). [Jednom ga je] posetio neki duhovno ravnodušni čovek, koji je samo hteo da ubije svoje vreme i da mu saopšti nove vesti. Shvativši ga, starac upita: „E, šta ima novo? Koliko se kreće lira [tj. zlatan novčić]“. I oskudoljubivi podvižnik pokazivaše navodno zanimanje za vrednost lire.
* * *
Starac je obavestio manastir da ga niko ne uznemirava na nekoliko dana. Neko društvo izučavalaca dođe do njegove kelije. Zvonili su uporno, ali starac ne otvori. Oni uđoše ispod žice, te starac bi primoran da otvori i upita ih šta žele.
„Starače, da porazgovaramo o duhovnim stvarima“.
„Bre deco, o kakvim duhovnim stvarima da razgovaramo. Ovde nam je neophodna policija. Šta Hristos govori u Jevanđelju? Ko ne ulazi na vrata… nego prelazi na drugom mestu“… I on nije dodao nastavak stiha, naime: On je lopov i razbojnik (Jn.10,1).
* * *
Drugom prilikom prešao je preko žice neki arhimandrit. Starac mu iz tananosti ništa nije rekao. Kasnije je govorio, šaleći se: „E, on ima blagoslov (dozvolu): on je arhimandrit“ (tj. glavni u toru).
* * *
Neki Grk posetilac zamoli starca da kaže nešto njegovim prijateljima Englezima, koji behu sa njim. Ne znajući, naravno, engleski, starac je pronašao veseli način da zada teškoću sebičnoj samouverenosti Evropejaca. On je odgovorio: „Reci im da mi Grci ponekad zamenicu „ja“ pišemo i malim slovom, dok oni uvek velikim“.
* * *
On je na šaljiv način osuđivao upotrebu lažnog voska, govoreći: Pošto je parafin, on donosi novac[15]
* * *
Tešeći rastuženu dušu, on je rekao: „Na dalje se ne žalosti“.
* * *
Neki đavoimani reče starcu: „Ja sam Onaj koji jesam. Padni i pokloni mi se“. Starac odgovori: „Ti si bre magarac, magarac“, obraćajući se demonu, koji je u stvari pričao.
* * *
Neki monah ga je upitao da li je dozvoljeno da se jede soja. On odgovori: „Soje imamo mnogo, ali nemamo od svetootačkog soja“.
„Ti si, starče, podvižnik“, reče mu neki Svetogorac. Starac sa nezadovoljstvom upita: „Šta znači podvižnik“, i nasta vi: „Podvižnik je beskrovnik, a ja imam keliju. Dakle, niti sam beskrovnik, niti sam podvižnik“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oci Svetogorci, str. 35-36.
  2. Oci Svetogorci, str. 36.
  3. Sveti Arsenije, str. 27.
  4. Oci Svetogorci, str. 37.
  5. Igra reči: bez rase na grčkom se kaže araaštoč, a bludni aosotoč, prim. prev.
  6. Igra reči: Efimija na grčkom znači blagohvalna, prim. prev.
  7. Oci Svetogorci, str. 85-8.
  8. Filaret znači prijatelj vrline, prim. prev.
  9. Ava Isaak, Slovo 81, str. 306.
  10. Vidi: Poslanice, str.84. Starac govori o nekom manahu, premda je reč o njemu samom.
  11. Na zidu hodnika starac je zabeležio rečeni detalj: „3 sata“. Pored je nacrtao strelicu koja je verovatno pokazivala mesto gde je đavo stajao.
  12. Poslanice, str. 65.
  13. Igra reči, s obzirom da se trezvoumlje i umivanje na grčkom slično izgovaraju, prim. prev.
  14. Lagos na grčkom znači zec, prim. prev.
  15. Igra reči: – beskrovnik,- prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *