NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
X U PUSTINJSKOJ KATUNAKIJI
 
U suvoj Ipatijevoj kolibi
 
Zahvaljujući, dakle, svom ljubljenom bezmetežju, a povodom narušenog zdravlja, starac Pajsije dolazi u Katunakiju i uzima Ipatijevu kolibu, u takozvanim Vlahikama, iznad Danileja.
U svom pismu (18. 9. 1967. godine) on piše: „Slava Bogu, vrlo sam dobro. Ne ometa me teško disanje, s obzirom da mogu da otvaram prozor i danju i noću. Uopšte nema vlage. Nemam ni suseda“.
Kolibica beše siromašna i bez crkve, sa jednim izvorčićem i dva tri zida u okolini. Nekoliko metara dalje beše i druga koliba sa plehanim [krovom], koja imađaše poseban blagoslov, s obzirom da je u njoj živeo starac Jefrem Talas[1]. Starac je često išao do nje, molio se i osećao blagodat mesta. Sto metra naviše beše pećina, ranije pribežište razbojnika, u kojoj je takođe živeo starac Jefrem.
Život u Katunakiji je bio miran, nerasejan i vrlo siromašan. Kao rukodelje je radio prikaz Raspeća sa Presvetom Bogorodicom i Bogoslovom, tj. duboreznu ikonu u drvetu kiparisa. Mali broj njih je prodavao da bi se izdržavao, a većinu je delio kao „blagoslov“. Radio je, takođe, i gnječene ikonice, koje je takođe davao kao „blagoslov“.
Uskoro je izvršio iskopavanje svog prethodnika u keliji, starca Ipatija Rumuna.
Starac je pomagao na Danilejskoj slavi. Među poslužiteljima beše i jedan kapsokalivijski monah, na koga je snažan utisak ostavio jedan nepoznat monah (tj. otac Pajsije), koji je na slavi posluživao hitro (kao dva tri poslužitelja zajedno), ćutke i moleći se, uopšte se ne odmarajući.
Jednom prilikom je uzeo brod redovne linije da bi iz Dafnija otišao u Katunakiju. Prišao je nekom monahu koga je prvi put video, načinio smireni poklon pred njim i pozvao ga po imenu. Radilo se o starcu Gavrilu, velikom podvižniku sa Ka rulje. I on se obradovao što je upoznao oca Pajsija, s obzirom da je bio čuo za podvižnika koji živi u Vlahikama. Sa iskrenom ljubavlju i bliskošću seli su sa strane i duhovno porazgovarali. Kasnije je starac rekao: „Zaista je bio podvižnik starac Gavril. Međutim, starac Petar („Petrakis“) je imao nešto posebno. Imao je neku duhovnu mekotu“.
U Katunakiji je upoznao i druge oce uzvišenog duhovnog života.
 
Majice za podvižnika
 
Starac je bolesnim ocima i ostarelim starčićima nosio „blagoslove“, odeću i hranu. Neki starac u godinama je na vratima svoje kelije imao poruku: „Nemojte me uznemiravati. Star sam i bolestan“. On nije hteo ništa ni od koga da primi. Ocu Pajsiju je polazilo za rukom da ga privoli da primi od njega ono što je donosio. On je govorio: „Zadrži sve, starče. Ti si bolestan i star“.
Jednog dana on je posetio starca Savu Katunakijskog i dao mu neke „blagoslove“. Odlazeći, upitao ga je da li mu još šta treba. On reče da su mu potrebne majice. Vraćajući se ka keliji, starac je na putu susreo nekog posetioca koji je došao da ga vidi. On držaše paket za njega. Starac ga otvori i zadivi se Božijem promislu. U paketu su bile majice. Odmah se vratio i dao ih starcu Savi.
 
Đavoimani
 
Starac je ispričao: „Peo sam se ka kolibi, natovaren velikim teretom. Sreo me je neki svetovnjak iz Trikale, koji se ponudi da mi pomogne. Međutim, on je bio đavoiman, jadnik, i na putu ga demon slomi, te je pao. Ja ga zakrstih krstom na brojanici. Đavoimani me uhvati za desnu ruku i umalo je ne slomi. Ja uzeh brojanicu levom rukom i zakrstih ga, govoreći: „U ime Gospoda našega Isusa Hrista, izađi nečisti duše“. I on se odmah umiri i zatraži oproštaj“. Starac je dodao sa divljenjem: „O, brojanica ima veliku silu“…
 
Starčevo siromaštvo
 
Jednog dana, dok je sedeo u dvorištu svoje siromašne suve kolibe, on je primetio nekog čoveka kako se krije u šumi i kako ga prati. Odavao je utisak čoveka koji je čekao priliku da ukrade.
Starac je pomislio i rekao u sebi: „Jadan čovek. Mora da je u nevolji“. I on odmah otide, ostavljajući otvorena vrata od svoje kolibe. I lopov neometano uđe unutra. Međutim, na njegovu žalost, on ne pronađe ništa vredno da se uzme. On vide samo jednu slamaricu i neke stvarčice ništavne vrednosti. Starac govoraše: „Iako je bio lopov i jedan divlji čovek, on se potresao. Čak mi je i hranu posle doneo“. Pokajavši se, on je zatražio oproštaj. Nezlobivi starac mu ga je rado i iz sveg srca dao.
 
„Ja samo jedem“…
 
Jedanput ga je posetio otac Danilo od Danileja. Pokucao je na vrata, govoreći: „Molitvama svetih otaca naših“… Dugo vremena nije dobijao odgovor. Na kraju, starac otvori. Gušio se u suzama. U rukama je držao luk i suvi hleb i jeo. Otac Danilo ga upita: „Šta radiš, oče Pajsije“. „Šta da radim, moj oče? Eto, zar ne vidiš? Jedem. Ja samo jedem“…
I dok govoraše, on je jeo luk i suvarak, a suze su mu neprestano tekle.
Kako se činjaše, on beše u stanju velikog umilenja, ne mogući da zaustavi suze. Čuvši glas oca Danila, on je pokušao da se obuzda, s obzirom da je trebalo da otvori. Ne mogavši, međutim, da suzdrži suze, on je izveo trik sa lukom. No, otac Danilo (koji je ispričao slučaj) razumede o čemu se radi i dade pravo objašnjenje.
 
Svetlost najslađa
 
Na Katunakiji on je imao božanstvena iskustva. On pričaše: „Jednom prilikom, dok sam uveče izgovarao molitvu, dođe u mene velika radost. Nastavio sam da govorim molitvu i najednom se kelija ispuni svetlošću. Bila je bele boje sa blagim prelivima ka svetlo plavoj. Srce mi je slatko kucalo. Nastavio sam da vrtim brojanicu sve dok sunce nije izgrejalo. Svetlost je bila vrlo jaka. Jača od svetlosti sunca. Sunce je pred njom gubilo sjaj. Gledao sam sunce i njegova svetlost mi se činila bleda, kao mesečeva svetlost u vreme punog meseca. Dugo sam gledao svetlost. Potom, kada je svetlost nestala i blagodat se smanjila, nikakvu utehu i radost nisam nalazio. Pošto sam prešao iz jednog stanja u drugo niže, sebe sam posmatrao kao neku životinju. Išao sam da jedem, da pijem vodu, da radim rukodelje i osećao se kao životinja. Opisani događaj sam bio sasvim zaboravio i setio sam ga se prekjuče (tj. dana 23. 6. 1984. godine). Podsetio me je jedan blagočastivi sudija, koji se bavio umnom molitvom i koji je doživeo slično stanje“…
Svetlost koju je video, starac nije izričito nazvao nestvorenom, iako nema sumnje da se radi o njoj. On je više nije opisivao, već je samo dodao: „Vidiš je i zatvorenih i otvorenih očiju, i noću u mraku i danju na sunčevoj svetlosti.
Sličnim je duhovnim utehama Božanska blagodat tešila podvižnika Pajsija, koji beše dobrovoljno osiromašio i koji se sa samoodricanjem podvizavao u neutešnoj pustinji Katunakije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oci Svetogorci, str 89-90.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *