NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
IX U IVIRONSKOM SKITU
 
Bezmetežje ili bratstvo?
 
Vraćajući se ponovo na Svetu Goru, starac se uputio u osvećenu pustinju Kapsale, bezmetežno i podvižničko mesto blizu Kareje. Međutim, ne našavši u njoj mesto počinka, iz poslušanja nekom starcu otišao je u Ivironski skit, gde je našao Kolibu svetog arhanđela (na omologu[1] je datum 12. 5. 1964. godine). U svom pismu (24. 7. 1964. godine) on piše: „Blagodaću Božijom uzeo sam jednu kolibu u opustelom Ivironskom skitu, koja ima sve pretpostavke za bezmetežni život. Od petnaest koliba nastanjene su samo sedam. Subotom i nedeljom služimo u Sabornom hramu samo Liturgiju, a bogosluženja vršimo po kolibama. Moja koliba ima Crkvicu svetih arhanđela. Okolina joj se sastoji od nešto maslinovih stabala, male bašte sa vodom itd. Kuća je, naravno, stara i ja vršim neke opravke. Vidim da se stvari kreću u pravcu malog bratstva, što me zaista mnogo žalosti, budući da sam živeo sam i da bih sam mogao bolje da napredujem. Molio sam Gospoda mnogo, ali vidim da je Njegova volja nešto drugo. Išao sam kod svog duhovnika oca Tihona, Rusa pustinjaka, koji mi je rekao da treba da primam one koji žele da žive sa mnom. „Najzad, rekao mi je, napravi kolibicu nešto dalje, da bi imao i nešto tišine“.
Počeo sam da opravljam kolibu, s obzirom da će možda uskoro doći naši prijatelji, koje je trebalo da zbrinem prema silama. Sve mi nedostaje. Kuću treba da opravim, druge stvari da uzmem itd. sve dok ne započnemo neko rukodeljce. Tri meseca sam surovo radio. Slava Bogu, dosta sam sredio. Trebalo bi u toku jedne godine sve da dođe na svoje, kako bi počelo glavno delo, tj. molitva i poučavanje, a potom kao usputni posao neko rukodelce. Treba obezbediti bezbrižnost, koja će braću povući na gore. Ulje se obezbeđuje od maslina, a ima ga i za crkvu. Iz bašte će dolaziti sve baštensko povrće, kao i krompir i pasulj za zimu. Biće i kupusa za zimu itd. Ima nekoliko drugih raznih stabala. Loze, takođe, ima dosta. Ukoliko rade neko malo rukodelce kao razonodu, a ne da bi bili progutani, braća mogu da pronađu sebe, a potom i Boga. Pomažući i dobre i loše, Dobri Bog će, kao dobar Otac, pomoći. Ja zaista verujem. Utoliko pre, ukoliko je Njegova volja da se zbude nešto u Njegovu slavu.
Kasnije nameravam da za braću napravim kolibice na svakih sto metara, kako bi bili i svi zajedno i svi posebno. Jer, ja sam proživeo sve živote[2] i video da u bezmetežju dolazi do uspeha“.
 
Vidovi skitskog života
 
Između malobrojnih otaca u skitu izdvajao se otac Pahomije[3], iz bratstva oca Nila. On je rukama hvatao zmije i škorpije. Starac je mnogo ispričao o njegovoj prostoti, vrlini i savršenom poslušanju prema njegovom starcu. Stoga je otac Pahomije bio drag starcu, koji mu je često slao blagoslove.
Kod starca je došlo da živi nekoliko [monaha], među kojima behu i jeromonasi Vasilije i Grigorije, koji su kasnije obnovili Manastir Stavronikitu. Otac Vasilije je čak postao iguman. Starac im je na neko vreme ustupio svoju kolibu, dok se ne srede u svojoj, a sam je živeo u nekoj vrlo maloj „kolibici“, koju je napravio nešto dalje od kestenovih daski.
On je svake noći bdeo uz bezbrojne poklone i mnoge molitve na brojanicama. Glavno njegovo delo beše molitva. Trudio se da se njegovo umno opštenje sa Bogom ne prekida, tj. da bude neprestano.
Uprkos narušenom zdravlju, prisiljavao je sebe, posteći do iscrpljenosti. I kad se „nagomilavač struje praznio“, i kad je dolazio do „amin“, sasvim neobično on je nalazio snage i nastavljao podvige.
Silazeći do pristaništa, on je hodao bos, kao i na Sinaju. Cipele su mu bile u torbi, a obuvao ih je kada bi iz daleka video čoveka.
Kao samouk duborezac, duborezao je prelepe krstove za prsa i za osvećenje vodice. Rukodeljem koje je prodavao sam se izdržavao, a pomagao je i gde je bilo neophodno.
U skitu je rado pomagao oce. Trčao je sa radošću gde bi tražili pomoć od njega i svakoga bi uspokojio.
Primio je i zaduženje dikeosa[4] u skitu. Pošto bi završio svoje obaveze u Sabornoj crkvi, on je, da ne bi gubio bezmetežje, ostavljao poruku za posetioce da pozvone čim stignu. Čuvši zvono iz svoje kolibice, u kojoj je bezmetežovao, on je silazio, pod mirivao posetioce i uspokojavao ih telesno i duhovno.
U rečenom periodu desio se njegov susret sa jednim divnim poklonikom, radnikom u pirejskoj luci, čijeg je bogohulnog tasta molitvom pokrenuo na pokajanje.
Starac je ispričao: „Jednom prilikom u skit je došao neki sveštenik. Na prvi pogled nije mi bilo „otkriveno“ [da je sveštenik]. Iz priče sam shvatio da je bio rimokatolik. Stoga sam mu strogo rekao: „Stavi kapicu (tj. kapu koju nose latinski monasi) i tek potom da ideš po manastirima“.
On beše katolički sveštenik, sa imenom Bonifacije. Kako sam kasnije saznao, gde god bi išao oblačio se prigodno da bi varao, tj. sa pravoslavnim grčkim kliricima kao pravoslavni grčki klirik, sa ruskim kliricima kao ruski klirik itd“.
Iako je video kosu, bradu i rasu, starac nije bio prevaren. Božanska blagodat je svedočila u njemu da sveštenik po izgledu nije imao sveštenstvo. I ne trebaše da mu ko svedoči za čoveka; jer sam znadijaše šta beše u čoveku (Jn.2,25).
 
Pomoć duši upokojenog
 
Starac je ispričao: „Ja tek što bejah došao u skit, a čika Tanasis, šumar iz Filoteja, doznade i dođe da me vidi. On beše moj poznanik, te mi je doneo neke blagoslove, s obzirom da na početku nisam imao ništa.
Ja sam mu zahvalio i rekao da napiše imena svojih upokojenih srodnika kako bi ih pominjao. Međutim, budući pod uticajem nekog Jehovinog svedoka, on reče: „Pošto čovek umre, ne postoji ništa. Posle smrti se sve gubi“.
Nije prošlo mnogo vremena, te umre i on. Saznavši, otišao sam do Filoteja i video njegov grob. Svakog dana sam se srdačno molio da Bog upokoji njegovu dušu.
Nakon dvadeset dana (od upokojenja čika Tanasisa) čuo sam da me je tražila neka osoba iz Filoteja. Naime, epitrop u svom manastiru je došao uzbuđen i rekao mi: „Oče, došao je pokojni čika Tanasis i požalio mi se da sam ga zaboravio i ništa ni sam učinio za njega. Rekao mi je da mu samo ti pomažeš svojom molitvom. Ja ga zaista ne pominjem u svojim molitvama. Postao sam saborni starac i sređujem ured. Imam mnogo posla. Šta da radim. Ostavio sam i svoje pravilo“.
„E, sada se malo više potrudi““.
Rečeni događaj je ukrepio starca, te je nastavio još više da se moli za duše svih upokojenih.
 
Zaštita Časnog Preteče
 
Starac je pričao: „Gledao sam provaliju i osećao čežnju, Božanstvenu ljubav. Srce mi je treperilo da u njoj živim radi većeg bezmetežja i molitve. Otišao sam kod nekog sabornog starca Manastira Ivirona da bih uzeo blagoslov da napravim kolibicu. On je počeo da viče: „Šta radite vi, navodni podvižnici“, itd. Uveče, međutim, javi se sabornom starcu Časni Preteča (kao zaštitnik Ivironskog skita) i poče da ga bije[5]. On se probudi prestravljen i otide u crkvu. Uporno je od otaca tražio da prekinu službu i da sazovu sabor da bi im ispričao šta mu se dogodilo, budući da nije mogao da se smiri. Rekli su mu: „Ne možemo da prekinemo službu. Strpi se i sačekaj dok završimo“. Kasnije su se sakupili i on im je ispričao šta mu se dogodilo. Potom mi je isti saborni starac ne samo dao blagoslov da sagradim kolibicu, nego je i građu na mulama poslao. Na izabranom mestu, pak, beše velika vlaga, usled čega je kapala voda sa čavala. Stoga su oci i napustili rečeno mesto. Sedeo sam i pljuvao krv. Mesto beše uzrok da u bolnici ostavim dva rebra. Bio sam se umorio od dovlačenja građe i građenja kolibice[6]. Međutim, ja sam se odlično osećao. Radilo se o duhovnoj radosti, premda ne o potpuno duhovnoj radosti. Nebeska radost je nešto drugo, tj. dejstvo Božanske blagodati“.
 
Đavolsko kamenovanje
 
Jednom je kroz skit prošao neki siromah sa „pandahusom“[7], tražeći milostinju. Starac je sav svoj novac dao siromahu. Suma koju mu beše dao u ono vreme beše pozamašna. Čak mu ni u manastirima nisu više davali. Ne podnoseći da gleda „telesnog kao bestelesnog“ i razjaren njegovim krajnjim oskudoljubljem, đavo baci veliki kamen koji se zabi u tavan, iznad starčeve glave.
 
Velikoshimnik
 
Starac beše upoznao oca Tihona za vreme svog boravka u Esfigmenu. Potom ga je uzeo za svog starca. Redovno je išao u njegovu keliju da ga vidi i da se savetuje. Otac Tihon ga je često pitao: „Kada ćeš da uzmeš shimu [obraz]“.
„Kada bude blagosloveno, starče. Stvar me ne zanima“.
Iako je godinama bio monah, otac Pajsije još ne beše velikoshimnik. Njega je uglavnom zanimalo da živi kao monah, tj. ne da prosto reda radi uzme veliku shimu, nego da ima blagodat shime. On je veći značaj pridavao njenom unutrašnjem nošenju, tj. da postane monah po unutrašnjem čoveku. Stoga je govorio: „Mene uopšte nije zanimalo kada ću da postanem velikoshimnik. Čak ni da me nisu zamonašili, ne bi mi smetalo. Mene je zanimalo da živim kao monah. Ukoliko se ne obradi, duša neće imati unutrašnje oružje. Naime, iako predstavlja oružje, shima neće pomoći [bez rešenosti duše]. Jer, i najmanje neposlušanje nosi najveću odgovornost posle shime. Neophodna je velika tačnost. Treba da se borimo da održimo zavete. Dobro je da se borimo da držimo zavete i pre shime“. On sam ništa nije preduzimao da bi primio veliku shimu, budući da je iz smirenja smatrao sebe nedostojnim i budući da je želeo da u svemu bude dosledan svojim zavetima.
Međutim, nakon predloga svog starca, on je prihvatio postrig. Veliku i anđelsku shimu [obraz] je primio iz časnih ruku oca Tihona 11. januara 1966. godine, u stavronikitskoj Kolibi Časnog Krsta.
 
Hrana od anđela
 
Starac je ispričao: „Beše Bogorodičin post (za Uspenje Presvete Bogorodice) i danima nisam okusio hranu. U međuvremenu su mi rekli da spustim jednog bolesnog oca (monaha) do obale. Spustio sam ga i zatim osetio strašnu slabost. Nešto pre nego što sam stigao u svoju keliju, pojavio se neko predamnom (tj. anđeo) i dao mi korpu sa voćem, grožđem i smokvama. Potom je odmah nestao“.
 
Zahvat na plućima
 
Još kao mlad monah starac je imao tegobe sa plućima. Već je u Esfigmenu imao krvavi kašalj i unutrašnje krvarenje, kada beše smešten u manastirsku bolnicu. I nadalje će se on celog svog života mučiti sa rečenom bolešću.
Iz Filoteja je bio primoran da izađe u svet radi lečenja. Osetljivost njegovih pluća, koja se pojačala zbog nedostatka kiseonika, beše razlog koji ga je primorao da napusti Sinaj.
Ni sam nije znao od čega tačno pati. Lekari su pogrešno utvrdili sušicu. Pokazujući poslušanje, on je uzalud primio stotine brizgalica streptomicina. Meso mu se bilo stvrdlo kao kamen, te se igla jedanput iskrivila. Međutim, starac je ostao nepokretan i neosetljiv na bol.
Blagočastivi lekar Dajkos prvi je utvrdio pravu bolest, tj. da se radi o proširenju dušnica [bronhija]. „Bog da prosti Dajka“, govorio je starac.
Njegova bolest se, međutim, stalno pogoršavala. Stoga je bio primoran da ode na ispitivanja, koja su pokazala da obavezno mora da mu se izvrši zahvat. Zahvat je izvršen u Središtu za plućne bolesti Severne Grčke. Odstranili su mu gotovo čitavo levo plućno krilo, kao i dva rebra. U svom pismu iz Zahvatne ležaonice bolnice, pod datumom 10. 12. 1966. godine (novi vremenoslov), starac opisuje zahvat: „Zahvat je bio vrlo ozbiljan. Odstranili su mi jedno krilo sa leve strane, kao i nešto od drugog. Plućno krilo je bilo puno kesica (bronhektasija). Zahvat je trajao oko deset sati. Krv se nije zaustavljala pri zahvatu, što je otežavalo okolnosti. Bilo je neophodno četiri litre krvi… Gume (dren) su mi skinuli posle devet dana, usled čega sam doživeo veliko pogoršanje. Stoga su me opet odveli u zahvatnu salu na dva sata i opet mi ih postavili. Potom su ih ostavili više od dvadeset dana. Zahvat mi je unekoliko onesposobio i oči. Desno vidi vrlo živo, dok je drugo, na strani zahvata, zatvorenije i manje vidi. Rečeno me se ne dotiče, s obzirom da su drugi rođeni potpuno slepi.
Istina, mnogo patim, ali vredi da platiš, iako ništa nemaš, da nastradaš i prođeš jedno malo mučeništvo. Imao sam mnogo [duhovne] koristi.
Ranije sam čitao o stradanjima Gospodnjim u Svetom Pismu i doživljavao ih kao običnu priču, kao uostalom i Žitija svetih. Sada ću da ih osećam, s obzirom da sam osetio malo bola. Ima dvadeset i pet dana kako nisam počinuo“.
U otpusnoj listi stoji da se „lečio u Centru za plućne bolesti Severne Grčke. Boravio je od 4. 8. 1966. godine do 15. 12. 1966. godine, bolestan od bronhektasije donjeg levog plućnog krila. Pošto je izvršen zahvat izašao je zdrav“. Za vreme boravka u bolnici Azvestohorija iz poslušanja prema lekarima jeo je meso.
Negde oko pomenutog vremena upokojio se i njegov otac po telu (10. avgusta 1966. godine). Čim je bio obavešten, uzeo je Časoslov i pročitao „Neporočne“ (118. Psalam). Pošto je završio, neko od bolesnika mu reče da je upravo primio poruku da se neki njegov rođak upokojio. Stoga je starac ponovo pročitao isti Psalam.
 
Osnivanje Bezmetežnice
 
U bolnici starac se duhovno povezao sa nekim blagočastivim i monaholjubivim devojkama. One su ga posećivale i dale mu krv koja je bila neophodna za zahvat. Starac ih je kasnije iz obaveze na svaki način duhovno pomogao. Osećao je veliku obavezu prema njima. Kako je govorio, on kao da nošaše dlakavu bluzu uz telo i hoćaše da je skine, tj. da odgovori na dobro koje su mu učinile. Stoga im je pomogao da nađu mesto da se zamonaše. I osnovana je poznata Bezmetežnica svetog Jovana Bogoslova u Surotiju. Nadalje ih je, sve do svog upokojenja, duhovno rukovodio. U njoj je ostavio i mnogonapaćene kosti svoje. On je primio krv od se stara, a dao im duha, tj. duhovnu pomoć.
* * *
Vrativši se iz bolnice u skit, on je nastavio svoj podvig pun čežnje za časnim nadmetanjem. Skitski život je imao dosta zajedničkih [stvari] i meteža, s obzirom da se povećao broj otaca. Stoga se u njemu raspalila želja za većim bezmetežjem. Najviše, pak, zbog izvršenog zahvata beše neophodno da promeni klimu i da živi na suvom mestu. Njegov starac, otac Tihon, savetovaše mu da ide u Katunakiju. „Trebalo je da imam poslušanje prema starcu“, rekao je on. Otpust je uzeo 11. 7. 1967. godine i krenuo za Katunakiju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Papir kojim neki od dvadeset svetogorskih manastira nekom monahu daje blagoslov da živi u keliji ili kolibi na njegovom zemljištu, prim. prev.
  2. Podrazumeva načine monaškog života
  3. Oci Svetogorci, str. 11-13
  4. Monah koji na godinu dana prima ključeve Sabornog hrama i upravlja onim što je zajedničko u skitu.
  5. S obzirom da je pokazao prezir prema starcu.
  6. Ona se sačuvala sve do danas pored starog Sabornog hrama, nekoliko metara od svete vode ktitora skita, prepodobnomučenika Jakova.
  7. Pismena dozvola koju sveštena opština daje siromašnima da traže novčanu pomoć od manastira, skitova i kelija.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *