ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
VIII ПУСТИЊАК У БОГОПОХОЂЕНОЈ ГОРИ СИНАЈСКОЈ
 
Прелазак на Синај
 
Господин Ставра Балтојанис из Атине наводи: “У јесен 1962. године сам, по позиву, кренуо у Синајски манастир да бих радио на заштити икона.
У Каиру, у манастирском имању, једног поднева, у време ручка, упознао сам монаха Пајсија, који је такође требало да се пребаци до Синаја. Био је изузетно мршав, необично мало је јео и обично није причао. Упоран кашаљ је сведочио о здравственој тешкоћи.
У Каиру смо остали око недељу дана чекајући да се усклади прелазак у манастир нас двојице. И ја сам имао прилику да се уверим да је отац Пајсије редовно избегавао храну коју су нам давали. И када је јео, више се покоравао осећању да треба да послуша. И колико сам га касније у манастиру доживео, схватио сам да је међу монашким врлинама његовим било и истинско и савесно послушање.
Када се све средило у вези са нашим поласком, натоварили смо свој пртљаг у такси и кренули. Сећам се Пајсија како је седео у свом углу у возилу, ћутећи целим путем до Суеза. У њему смо ја и још један наш сапутник купили неке ствари, углавном храну. За време нашег кратког боравка у Суезу, који је послужио и као предах од пута, требало је нешто да поједемо. На наш позив да и Пајсије учествује, нисмо наишли ни на какав одзив. Сам се задовољио једноставним гашењем жеђи влажењем усана са мало сока од малог египатског лимуна, који је носио са собом, и који је представљао једину његову опскрбљеност храном.
Преноћили смо у Фарану и ујутро кренули за Синај. Стигли смо касно, око подне. Пајсија су брзо одвели у келију, а ја сам остао са сарадником Тасом Маргаритовим, који ме је чекао због сарадње на плану заштите икона. Брзо смо сазнали да је Пајсије, ушавши у келију, одмах скинуо душек са кревета, а лампу која је осветљавала простор извадио из струје. Мршавост, подвижничка нарав, безазленост, као и потпуна посвећеност Богу нису одоцнили да се пројаве. Он се ћутке старао да учествује у општежитељним обавезама и брзо је постао користан и успешан члан манастира.
Убрзо су постале познате и друге његове способности и знања, нарочито умешност у обради и примени дрвета. На крају, он нам је изазвао помисао да од манастира затражимо да нам помогне у столарским пословима, до којих по правилу долази при заштити икона.
Посебно успешно је радио на састављању другог дрвеног постоља, на који је постављена Христова икона[1], која је од ранијег пропадања била подељена на две даске. Он је уметнички и проналазачки саставио једну другу дрвену подлогу са издубљеним простором по првобитним размерама иконе, у који су два дела иконе постављена уметањем. Између њих је оставио празнину која се, по нашем прорачуну, сама направила, и коју би требало, као што се често догађа, да допуњава око посетиоца. Пајсије је боравио уз нас, пажљиво и одговорно радећи и суочавајући се са столарским потребама заштитних радова. Све време је ћутке и плодотворно радио, истовремено одишући пристојношћу и светошћу. Његово уздржавање од редовног подневног ручка, запрепашћујућа мршавост и упорни кашаљ, чинили су да се забринемо за његово здравље и да често покушавамо да га одвратимо од строгог подвига. Никада нећу да заборавим његов просвећени изглед када је једном приликом био приморан да одговори на сличне моје поуке: “Ставро, остави то нама, монасима”.
Остали смо у манастиру око четрдесет дана, а Пајсије је увек био исти. Безазлен, незамисливо духован, замишљен и вероватно молитвен у часовима тихог бављења послом који је требало да пружи. Последњег дана и након часа растанка имао сам утисак да сам иза себе оставио светитеља.
У ретким временским периодима чуо бих о Пајсију да је бивао још строжији према себи. Ускоро после дана нашег растанка, као што сам и очекивао, сазнао сам да је Пајсије отишао далеко од манастира, на стену Богопохођене Горе. На њој је живео крајње подвижнички, тек неким данима силазећи у манастир”.
 
Разрешавање суше
 
Када је први пут старац дошао на Синај беше велика суша. У природним условима киша у овој области врло ретко пада. Речене године био је посебно приметан недостатак воде. Припремили су караван да иде и донесе воду из далека. Старац им је рекао: “Чекајте, немојте вечерас да идете”. Увече се помолио и пала је велика киша.
 
Блажени пустињски живот
 
Старац је затражио благослов да живи сам у пустињи. Уселио се у испосницу светог Галактиона и Епистиме, која се састоји из црквице и врло мале келије у наставку. Она се налази на лепом месту, на узвишици, баш наспрам Светог врха, на око сат удаљености од манастира.
Двеста метра навише налази се пећина светог Галактиона, а нешто позади је скит где је живела света Епистима са другим подвижницама. Свето и благословено место. Упркос своје безводности, стене надахњују. Старац је, дакле, као орао у висини свио своје гнездо, или боље направио бункер као орао духа.
Врло близу, “колико се може каменом добацити”, поред испоснице је имао изворчић. За двадесет и четири сата сакупљао је два три литра воде. Старац је причао: “Ишао сам са неким бокалчићем да узмем воду да бих скувао чај, или да бих мало наквасио чело. Говорио сам акатист са благодарношћу и очи су ми се пуниле сузама. “Боже мој, говорио сам, само мало воде да попијем. Не желим ништа друго””. Јер, оскудна водица је била врло драгоцена за онога ко је хтео да живи у пустињи. Но, и њу је старац делио са дивљим животињама и жедним пустињским птицама.
“Старче, како сте живели на Синају”, упитао га је неко.
Он је одговорио: “Храна ми је била чај са суварком који сам сам правио. Правио сам петуру (танке листове теста) и сушио их на сунцу. Постајала је веома тврда и ломила се као стакло. Понекад сам кувао и пиринач, сабијен у неку лименку. Она је била и лонче и шерпа и тањир и чаша. Лименка и једна кашика, мало мања од супене, беху читаво моје домаћинство.
Имао сам још и једну блузу, коју сам облачио ноћу да бих савладао зиму. Пио сам и црни чај, да би ми помагао у бдењу. Стављао сам кашику шећера више, која је одговарала другој блузи[2]. Имао сам и нешто дебеле одеће, с обзиром да је ноћу било веома хладно. Нисам имао ни фењер, ни лампу, сем један упаљач, да бих понешто видео у мраку док бих ходао неком каменом стазом са степеницама. Он ми је такође неопходан да понекад запалим ватру од сувог грања, како бих направио нешто вруће. Имао сам и нешто кременкамена и врло малу бочицу петролеја за упаљач. И ништа више.
Једном сам посадио струк парадајза, али ме је потом искушала помисао, те сам га ишчупао. Наиме, нисам хтео да изазивам бедуине. Чинило ми се неприлично да сиромашни бедуини немају парадајз, а ја, калуђер, да имам, па макар се радило и о једном струку.
Дању сам изговарао молитву и радио рукодеље. Молитва и рукодеље беху моје правило. Ноћу сам неколико сати чинио поклоне, уопште их не бројећи. Службу нисам читао, већ сам је вршио на бројаници.
Да ме знатижељни људи не би узнемиравали, зеленом уљаном бојом сам исцртао мртвачке главе (као знак опасности) по стенама. Једном приликом је неки Немац туриста хтео да се попне горе. Он је помислио да се ради о минском пољу. Међутим, из гледа да се разумео у сличне ствари. Пазио је где гази и успео да дође до горе. Ја сам га пратио са висине. Пустио сам га да се приближи, а потом сам ушао у пећину светог Галактиона и навукао сплет трња на улаз. Тражио ме је, али није могао да ме нађе, те се вратио назад”.
Старац је веома поједноставио свој живот и предао се подвигу свим својим силама, без расејавања. “Пустиња пустоши страсти. Уколико је испоштујеш и прилагодиш јој се, пустиња ти даје да осетиш њену утеху”, говорио је касније старац са крајњом чежњом, изражавајући са мало речи своје искуство из Синајске пустиње.
Старац је волео да посећује места где су живели подвижници. Дивио се малим подвижничким пећинама. У некима је било очувано удубљење за воду, у другима се видела поцрнела стена од ватре коју су понекад палили да би припремили ручак. Надахњивале су га и потресале старе испоснице. Посетио је и Испосницу светог Георгија Арселаита. Радило се о крајњој пустињи, погодној за отшелнике. Велику четрдесетницу је провео у Испосници светог Стефана, коју помиње и Лествица[3], испод Светог врха, уз велики пост, скоро не узимајући храну. Имао је само један бокалчић како би вадио воду из бунара, који се налазио нешто ниже, код Пророка Илије.
Старац је имао правило да не носи ципеле. Пете су му биле расцепане и текла му је крв. Ципеле је држао у торби и обувао их само када је силазио у манастир или се сретао са неким на путу. Онај ко познаје услове пустиње свестан је да је врло болно ходати бос по стенама или песку. По дану они су преврући, те бедуини стављају јаја у песак да се ровито испеку. Ноћу су, пак, стене веома хладне, те изгледа као да ходаш по леду.
У манастир је он силазио сваке недеље, или сваких петнаест дана. Помагао је на богослужењу и причешћивао се. Имао је једну издвојену келију на пиргу, где су некада затварали прогнанике на Синај. Учествовао је у заједничким манастирским радовима, у столарским пословима и у обрезивању маслина. Он није био на терету манастиру. Храну коју су делили свим оцима, он није узимао. Чак ни неки незнатни благослов (новчану суму), на коју сви Синаити имају право, он није примао.
Неки оци су се саветовали с њим и добијали духовну корист од његовог искуства и расуђивања. Имао је и једног послушника, искушеника Евтимија Склириса, потоњег оца Атанасија Ставроникитског. Он је боравио у манастиру, али га је старац духовно руководио.
Тадашњи синајски архиепископ Порфирије, добар и смирен јерарх, поштоваше старца и узимаше у обзир оно што му је пред лагао за обнову синајског братства.
 
“Осетио сам Свето Причешће”…
 
На почетку, по доласку на Синај, одлучио је да се попне у испосницу и да остане две недеље, не силазећи у манастир. Обавестио је и оце да се не би узнемиравали. Отац Софроније му рече:
“Да ли ћеш да издржиш горе, старче”.
“Покушаћу. Помолићу се Богу да издржим”.
Касније је старац причао: “Оно што сам горе пропатио са искушењем петнаест дана не може да се опише. Не можеш да замислиш! Осећао сам се као прикован на крсту. Након друге недеље сам сишао у манастир на Литургију. Када сам се причестио, Свето Причешће сам осетио као слатко месо. Оно заиста беше Тело и Крв Христова”.
Оснажен знамењем и видећи испосницу из манастира, он је рекао ђаволу:
“Хајде сада, ако хоћеш, да се боримо”.
 
Рукодеље и милостиње
 
Старчево рукодеље беше дуборез. Он сам је причао: “Радио сам у дрвету дуборезне иконе пророка Мојсија, који узима Декалог [Десетослов]. Дрво сам сам секао. У потоку према Светим бесребреницима налазила се нека врста тополице, неко дрво које је личило на тополу. Од њега сам, пошто бих га исекао и осушио, правио плочице и радио иконице. Често бих и ноћу мало отшкринуо врата од келије и на месечини изговарао молитву и шмирглао и припремао дрво. За оруђе сам имао само два ножића од маказа сингер, које бејах донео из Грчке. Раздвојио сам их на два дела, наоштрио и обојио у зелену уљану боју како не би одбијале сунчеве зраке и ударале ме у очи. У почетку ми је требало три дана да завршим једну иконицу. Потом сам је завршавао за једанаест сати.
Рукодеље сам давао у манастир, а они су га продавали. Посетиоци би га разграбили. Новац који сам узимао давао сам познатим таксистима из Каира. Говорио сам им да купе одећу, капе, колаче, храну и др. Потом сам благословима пунио џак и распитивао се где има бедуинских шатора. И одлазио сам до њихових шатора, звао напоље малу децу и делио им благослове.
Једном приликом је неки дечачић, Сулејман, пошто сам отишао у њихов шатор, из захвалности ухватио певца и припремао се да га закоље како би ми спремили ручак. Хтео је да ми се захвали за благослове које сам им донео. “Пусти га, Сулејмане. Други пут”, рекох му. Јер, како да му објасним [шта ја једем]”?
Из велике љубави према створењима Божијим, старац је себе ставио у страну. Он се умарао да би им помагао. Он није отишао у Јерусалим да се поклони, иако је много желео, како бедуинчићи не би били лишени његових благослова. И они су били свесни његове велике љубави, која није имала посебну намеру и користољубивост. Стога су га много волели. Било је право славље од радости сваки пут када их је посећивао њихов вољени “Абуна Паизи”[4].
Бедуинчићи су долазили у његову испосницу испуцалих ногу, будући да су ходали боси. Он им је стављао восак у пукотине и давао им по пар сандала. Другима је давао капе да их не удари сунце, и све друго што је имао. Међутим, њих се много сакупљало и новац од рукодеља није био довољан.
И он се нашао у недоумици: “Јесам ли овде дошао да помажем бедуине или да се молим за свет”. Стога је одлучио да смањи рукодеље са надом да ће Бог све да уреди.
И истог дана посетио га је један Грк, лекар, који је живео у иностранству. Старац је причао са њим као да га је годинама познавао. “Дођи, очекивао сам те”, рекао му је. Сатима је седео са њим разговарајући са љубављу, дао му савете и открио му неке личне ствари.
Задивљен старчевом даром, он му даде сто лира говорећи: “Узми да би помагао бедуине без ремећења свог правила и остављања молитве”.
Касније је старац објашњавао: “Нисам могао да издржим. Оставио сам га напољу и ушао у келију будући да нисам могао да задржим сузе због брзог Божијег одговора. Поразио ме Његов промисао и љубав”.
На крају га је старац испратио и повео краћом стазом с обзиром да је падао мрак.
Новцем од рукодеља он је још помагао једно сироче, које је изучавало богословље у Грчкој.
 
“У пустињи беше искушаван”…
 
Једног дана он је радио рукодеље изговарајући молитву и седећи на стени, док испод њега беше дубока провалија. И појави се ђаво и рече му: “Скочи доле, Пајсије. Обећавам ти, ништа ти се неће догодити”.
Старац је неузнемирено наставио своју молитву и рукодеље, не дајући значаја ђаволу. Искушење је наставило да га нагони да скочи у провалију, понављајући своје обећање, што трајаше око сат и по.
На крају старац узима камен и баца га у провалију, говорећи ђаволу: “Ајде да ти успокојим помисао”.
Не успевши да га баци у провалију, ђаво му, наводно са дивљењем, одговори. “Сличан одговор ми ни Христос није дао. Ти си боље одговорио”. “Христос је Бог, а није шарлатан као ја. Иди од мене, сатано (Мт. 16,23)”.
Ето како је, обитавајућом у њему благодаћу, избегао прво искушење да скочи у провалију и да се разбије о стене. Он је избегао и још дубљу провалију гордости, тј. да прихвати похвалу од ђавола, те да се сматра вишим од Христа.
* * *
У својој испосници старац је имао стари будилник, који је морао да тресе да би почео да ради. Једанпут, када га је љуљао тамо овамо, да би се покренуо, нечастиви му подметну једну помисао: “Да си се оженио, данас би слично љуљао дете”. Сличну ствар ни као световњак није помислио. Стога се муњевито и без кашњења успротивио. Држећи будилник, он га је свом снагом бацио ка супротној стени удаљеној три метра. Иако је требало да се разбије, сат се, достигавши на десет сантиметра од стене, наједном зауставио и полако спустио. Потом је стао усправно и почео исправно да ради. Готово му се ништа није десило. Старац је чуо: “Тик так, тик так”. “Бре, ђаволе”, рече он, видећи кушајуће дејство. Потом је узео један камен и разбио га.
Највреднији тренутак догађаја је непосредност одговора пустињака. Он уопште није закаснио у односу на напад помисли. Није расправљао, нити је покушао да одговори, већ је муњевито поступио.
* * *
Старац је причао: “Једне ноћи сам силазио путем са степеницама. И док сам покушавао да упалим покварени упаљач да бих видео где ћу да нагазим, изненада се појавила преда мном рука која је држала светлост, осветљавајући пут и читаву област. Одмах сам затворио очи, окренуо главу натраг и рекао ђаволу: “Не треба ми твоје светло”” (с обзиром да је препознао ко му је показао лажно светло).
Пустињаково друштво
Старац је причао: “Када сам био на Синају, имао сам две препелице. У реченом периоду преживљавао сам неке жалости, те су долазиле птице да ми праве друштво и да ме утеше. Ма где да сам ишао, оне би долазиле код мене чим би ме чуле. Када сам дуборезао иконе, пеле су ми се на рамена. Једном сам се разболео недељу дана. Када сам оздравио, отишао сам на врх брда, где сам често долазио, и позвао птице да их нахраним. Нису се појавиле. Оставио сам храну и отишао. Сутрадан сам отишао, а птице су ме сусреле на путу, лепршајући крилима око мене. Нису појеле своју храну. Међутим, појеле су је чим су ме виделе.
Дивље животиње су широкогруде. Више сам широкогрудости срео код дивљих животиња, неголи код многих људи. Боље да смо пријатељи са њима, неголи са световним људима. Уколико желиш истинског пријатеља после Бога, спријатељи се са светима, или барем са дивљим животињама”.
* * *
Старац је такође причао: “Једном сам направио чорбу са пиринчем, а сутрадан сам очистио лименку у којој сам га кувао и остатке бацио мишевима. Потом, сваки пут када сам дуборезао иконе и када су комадићи дрвета падали, они су, чувши лупање и видећи дрво, мислили да је пиринач, те су се скупљали. Чак се и дивље животиње припитомљавају уз нас, када живимо исправан живот”.
 
Бестрашће Богородитеља
 
Старац је на Синају у Духу Светоме увидео један натприродан догађај, тј. здравоумни и преподобни однос светих Богородитеља, од кога се зачела и родила Пресвета Богородица. Он се осведочио да су “свети Јоаким и Ана били сасвим духовни, без имало плотског размишљања. Они беху најбестраснији пар који је икад постојао. Најпре су се, свако посебно, са сузама помолили Богу да им подари дете, па су се потом састали из послушања према Њему, а не из телесне пожуде. Пошто се зачеће десило без уживања, Пресвета Богородица је била Пречиста. Наравно, она није била ослобођена прародитељског греха, као што у заблуди мисле паписти, будући да је била зачета на природан начин (тј. не бесемено), премда потпуно бестрасно, као што Бог и жељаше да се људи рађају”.
Једном је у неком разговору наглашавао речене истине. Видећи неку суздржаност код свог саговорника, он устаде и жустро рече: “Ја сам доживео тај догађај”. Хтео је јасно да предочи да оно што говораше не беху једноставно његове побожне мисли, већ Божанско откривење.
 
Код светих четрдесет мученика
 
Једном је старац у периоду педесетнице пошао са другим оцима да одслуже Литургију код Светих четрдесет мученика. Понели су са собом и доста црвених јаја. После Свете Литургије су дошли бедуини, те су им поделили јаја. Беше четрдесет јаја, и беше дошло тачно четрдесет бедуина, код Четрдесет мученика.
 
Упокојење старчеве мајке
 
Једног дана старац је осећао посебну и неописиву утеху и велику љубав према Богородици. Он се зачудио, питајући се о чему се ради. Забележио је датум[5] и касније сазнао да му је у ствари умрла мајка. Он ју је много волео, али је ради љубави Христове и Пресвете Богородице напустио. И као да је Богородица хтела да му каже: “Немој се жалостити. Ја сам твоја мајка”. Она га је на неки начин усвојила од тренутка када је постао монах. Он се касније удостојио да види Пресвету Богородицу више пута, да разговара са њом и да прими храну из њених пречистих руку.
 
Казандзакисово име
 
Једном се старац са двојицом синајских отаца попео на врх свете Екатерине, да би служили Свету Литургију. Када су завршили, њих двојица су кренули да силазе. Пошто је са собом донео будак, старац је отишао до стене на којој је Казандзакис био уписао своје име, и избрисао име изјашњеног безбожника. Сматрао је неприличним да на светом месту поклоници гледају име једног богохулника, тј. да на месту светоме (Мт.24,15) постоји гнусоба безбожности [тј. опустоштења].
Један од отаца, Крићанин, док силажаше, чу оца Пајсија како удара будаком. Мислећи да поправља камену стазу, он му до викну: “Хајде, оче Пајсије. Остави сад стазу. Идемо”.
А старац му је одговорио смешећи се: “Колико могу, старче”…
Старац се гнушао Казандзакиса, због његовог безбоштва и хула, и није хтео ни да види, ни да чује име његово.
 
Утеха и без Причешћа
 
Једне недеље ујутро старац је видео поклонике како се пењу на Свети врх. Схватио је да ће имати Свету Литургију. Пошао је и он за њима. Затражио је благослов да се причести. Свештенику је исповедио да је претходног дана имао разрешење, тј. да је ставио кашику уља у јело, будући да је била субота и да није знао да ће се служити Света Литургија, иако је целу седмицу провео без уља, шта више, на сухоједењу. Међутим, он му није дозволио. Старац је смирено послушао и није се причестио. Међутим, ипак је осетио утеху и благодат као и када се причешћивао.
 
Невидљива борба и неизрецива стања
 
Старац у својој посланици под датумом 1. 3. 1964, наводи: “Много пута ме узнемирава демон, иако сам разбио тело. Благодарим Пресветој Богородици што ме се не гнуша, него ми увек помаже. Сведобри Бог допушта (искушења) да бисмо се борили и да бисмо после борбе примили неувенљиви венац победе. Пре неколико дана много ме је био узнемиравао у испосници, скоро читаву седмицу, док сам се припремао да се причестим на Светом врху, где је требало да се служи Света Литургија. Благодарим Добром Богу што ме је сачувао, будући да је борба била веома јака… После борбе, у којој ме је сачувао, Добри Бог ме је удостојио да се причестим на Светом врху. Целога дана сам осећао радост која се не може описати. Био сам расточен од велике љубави Божије и осећао Његово присуство поред мене. Непријатељ ђаво ме је и нападао снажно да би ме лишио духовне радости, која ме је опскрбила за дуго време”…
Синајски подвижник је већ живео бестелесни живот. “Сам, без икога, у тишини разговарајући са Богом… непрестаним молитвама и са блискошћу Богу”[6]. Он беше заробљен Божанском љубављу. Молитва му је била непрестана, као дисање, и није се прекидала ни у сну. “Усисавао је благодат”. Снажно је доживљавао присуство Божије, као и велике догађаје који су се десили у доба пророка Мојсија. Једном је описивао своју пећину: “Читава гора и стена је постала мека као тесто пошто је на њу Бог сишао у огњу (Изл.19,18). Стога су се у пећини одсликали трагови леђа пророка Мојсија”.
Објашњавајући догађај који је раније доживео у Есфигмену, старац је рекао: “На Синају сам доживео узвишенија стања, на другачији начин”.
Међутим, шта је тачно доживео на Гори боговиђења, он ни је желео да опише. Остао је само при загонеци. Свакако да је било нешто слично старијем догађају, али веће снаге. Стога је, уосталом, и упоредио два догађаја.
Највероватније се није радило о виђењу или чуду, већ о често доживљаваним благодатним стањима. У њима је он примао додатну благодат, са последицом да се његово духовно стање преобрази у духовну целовитост. “Осећам да у мени освањава нешто друго”, писао је.
Свим оним што је старац доживљавао и оним што нам није познато, Божанска благодат га је тајно припремала за потоње његово дело.
 
Одлазак из слатке пустиње
 
Он је најзад живео животом за којим је годинама трагао и радовао се. Међутим, његово здравље се погоршавало. Патио је од главобоље захваљујући недостатку кисеоника услед надморске висине. Бог га је, међутим, хранио небеском маном, и тешио га благодаћу својом. У почетку није давао значаја сличним знацима, али је потом због природе ствари био приморан да се забрине. У свом писму у вези са реченим он пише (1. 3. 1964. године): “Све у свему, видим да ме Бог спушта све ниже. Сада се налазим у манастиру већ недељу дана, будући да ми се појавила астма. Испосница ми је била на висини од 2000 метра и патио сам много. Иако сам приморавао себе, било је немогуће да останем у њој, будући да ми је понестајао дах. Манастир је око 400 метра ниже. У случају да и у њему патим, доћи ћу у Грчку… У сваком случају, ја препуштам ствари Богу. Будући добар по природи, нека учини оно што је корисно за моју душу. За сада ништа није извесно”.
Коначно, видећи да му се здравствено стање погоршава, он је са тугом донео одлуку да напусти слатку Синајску пустињу. Јер, он је желео заувек да остане и да служи Богу на тој гори (Изл. 3,12). Он је заволео Синај, с обзиром да је на њему живео прави пустињски живот. До краја свога живота је чезнуо за њим и занимао се за обнову братства и његово духовно зрачење.
Враћајући се на Свету Гору, у једној цркви у Атини он се су срео са предавачем Богословског училишта, Панајотијем Брациотисом. Он се задивио подвижнику, који је, премда болестан, стајао усправно током читавог богослужења. Пришао му је и рекао: “Зар ни сада нећеш мало да седнеш”.
По псаламским речима, он виде безакоње и свађу у граду (Пс. 54,10) Атини. Ђаво је предузео да га искуша преко свог оруђа, а не видљиво, као на Синају. Тражећи место становања свог познаника, он је некога упитао [за помоћ]. И он га је одвео у неку кућу, отворио врата и увео унутра. А рађаше се о кући безакоња [јавној кући]! Старац се у почетку изненадио. Потом је призвао Бога у по моћ, развалио врата и отишао као кошута из клопке и као птица из замке (Прич.6,5).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ради се о драгоценој комниновској икони Христа Пантократора, која је објављена у познатом списку синајских икона од Г. и М. Сотириу, са бројем табле 68.
  2. Тј. додатни шећер му је давао топлотне јединице које би одговарале облачењу још једне блузе.
  3. Лествица 7, 50.
  4. На бедуинском отац Пајсије.
  5. Беше 6. октобар 1963. године.
  6. Житије светог Саве Освећеног, Е.П.Е. Филокалија, том. 5, стр. 236 (погл. 16).

Comments are closed.