NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
VIII PUSTINJAK U BOGOPOHOĐENOJ GORI SINAJSKOJ
 
Prelazak na Sinaj
 
Gospodin Stavra Baltojanis iz Atine navodi: „U jesen 1962. godine sam, po pozivu, krenuo u Sinajski manastir da bih radio na zaštiti ikona.
U Kairu, u manastirskom imanju, jednog podneva, u vreme ručka, upoznao sam monaha Pajsija, koji je takođe trebalo da se prebaci do Sinaja. Bio je izuzetno mršav, neobično malo je jeo i obično nije pričao. Uporan kašalj je svedočio o zdravstvenoj teškoći.
U Kairu smo ostali oko nedelju dana čekajući da se uskladi prelazak u manastir nas dvojice. I ja sam imao priliku da se uverim da je otac Pajsije redovno izbegavao hranu koju su nam davali. I kada je jeo, više se pokoravao osećanju da treba da posluša. I koliko sam ga kasnije u manastiru doživeo, shvatio sam da je među monaškim vrlinama njegovim bilo i istinsko i savesno poslušanje.
Kada se sve sredilo u vezi sa našim polaskom, natovarili smo svoj prtljag u taksi i krenuli. Sećam se Pajsija kako je sedeo u svom uglu u vozilu, ćuteći celim putem do Sueza. U njemu smo ja i još jedan naš saputnik kupili neke stvari, uglavnom hranu. Za vreme našeg kratkog boravka u Suezu, koji je poslužio i kao predah od puta, trebalo je nešto da pojedemo. Na naš poziv da i Pajsije učestvuje, nismo naišli ni na kakav odziv. Sam se zadovoljio jednostavnim gašenjem žeđi vlaženjem usana sa malo soka od malog egipatskog limuna, koji je nosio sa sobom, i koji je predstavljao jedinu njegovu opskrbljenost hranom.
Prenoćili smo u Faranu i ujutro krenuli za Sinaj. Stigli smo kasno, oko podne. Pajsija su brzo odveli u keliju, a ja sam ostao sa saradnikom Tasom Margaritovim, koji me je čekao zbog saradnje na planu zaštite ikona. Brzo smo saznali da je Pajsije, ušavši u keliju, odmah skinuo dušek sa kreveta, a lampu koja je osvetljavala prostor izvadio iz struje. Mršavost, podvižnička narav, bezazlenost, kao i potpuna posvećenost Bogu nisu odocnili da se projave. On se ćutke starao da učestvuje u opštežiteljnim obavezama i brzo je postao koristan i uspešan član manastira.
Ubrzo su postale poznate i druge njegove sposobnosti i znanja, naročito umešnost u obradi i primeni drveta. Na kraju, on nam je izazvao pomisao da od manastira zatražimo da nam pomogne u stolarskim poslovima, do kojih po pravilu dolazi pri zaštiti ikona.
Posebno uspešno je radio na sastavljanju drugog drvenog postolja, na koji je postavljena Hristova ikona[1], koja je od ranijeg propadanja bila podeljena na dve daske. On je umetnički i pronalazački sastavio jednu drugu drvenu podlogu sa izdubljenim prostorom po prvobitnim razmerama ikone, u koji su dva dela ikone postavljena umetanjem. Između njih je ostavio prazninu koja se, po našem proračunu, sama napravila, i koju bi trebalo, kao što se često događa, da dopunjava oko posetioca. Pajsije je boravio uz nas, pažljivo i odgovorno radeći i suočavajući se sa stolarskim potrebama zaštitnih radova. Sve vreme je ćutke i plodotvorno radio, istovremeno odišući pristojnošću i svetošću. Njegovo uzdržavanje od redovnog podnevnog ručka, zaprepašćujuća mršavost i uporni kašalj, činili su da se zabrinemo za njegovo zdravlje i da često pokušavamo da ga odvratimo od strogog podviga. Nikada neću da zaboravim njegov prosvećeni izgled kada je jednom prilikom bio primoran da odgovori na slične moje pouke: „Stavro, ostavi to nama, monasima“.
Ostali smo u manastiru oko četrdeset dana, a Pajsije je uvek bio isti. Bezazlen, nezamislivo duhovan, zamišljen i verovatno molitven u časovima tihog bavljenja poslom koji je trebalo da pruži. Poslednjeg dana i nakon časa rastanka imao sam utisak da sam iza sebe ostavio svetitelja.
U retkim vremenskim periodima čuo bih o Pajsiju da je bivao još strožiji prema sebi. Uskoro posle dana našeg rastanka, kao što sam i očekivao, saznao sam da je Pajsije otišao daleko od manastira, na stenu Bogopohođene Gore. Na njoj je živeo krajnje podvižnički, tek nekim danima silazeći u manastir“.
 
Razrešavanje suše
 
Kada je prvi put starac došao na Sinaj beše velika suša. U prirodnim uslovima kiša u ovoj oblasti vrlo retko pada. Rečene godine bio je posebno primetan nedostatak vode. Pripremili su karavan da ide i donese vodu iz daleka. Starac im je rekao: „Čekajte, nemojte večeras da idete“. Uveče se pomolio i pala je velika kiša.
 
Blaženi pustinjski život
 
Starac je zatražio blagoslov da živi sam u pustinji. Uselio se u isposnicu svetog Galaktiona i Epistime, koja se sastoji iz crkvice i vrlo male kelije u nastavku. Ona se nalazi na lepom mestu, na uzvišici, baš naspram Svetog vrha, na oko sat udaljenosti od manastira.
Dvesta metra naviše nalazi se pećina svetog Galaktiona, a nešto pozadi je skit gde je živela sveta Epistima sa drugim podvižnicama. Sveto i blagosloveno mesto. Uprkos svoje bezvodnosti, stene nadahnjuju. Starac je, dakle, kao orao u visini svio svoje gnezdo, ili bolje napravio bunker kao orao duha.
Vrlo blizu, „koliko se može kamenom dobaciti“, pored isposnice je imao izvorčić. Za dvadeset i četiri sata sakupljao je dva tri litra vode. Starac je pričao: „Išao sam sa nekim bokalčićem da uzmem vodu da bih skuvao čaj, ili da bih malo nakvasio čelo. Govorio sam akatist sa blagodarnošću i oči su mi se punile suzama. „Bože moj, govorio sam, samo malo vode da popijem. Ne želim ništa drugo““. Jer, oskudna vodica je bila vrlo dragocena za onoga ko je hteo da živi u pustinji. No, i nju je starac delio sa divljim životinjama i žednim pustinjskim pticama.
„Starče, kako ste živeli na Sinaju“, upitao ga je neko.
On je odgovorio: „Hrana mi je bila čaj sa suvarkom koji sam sam pravio. Pravio sam peturu (tanke listove testa) i sušio ih na suncu. Postajala je veoma tvrda i lomila se kao staklo. Ponekad sam kuvao i pirinač, sabijen u neku limenku. Ona je bila i lonče i šerpa i tanjir i čaša. Limenka i jedna kašika, malo manja od supene, behu čitavo moje domaćinstvo.
Imao sam još i jednu bluzu, koju sam oblačio noću da bih savladao zimu. Pio sam i crni čaj, da bi mi pomagao u bdenju. Stavljao sam kašiku šećera više, koja je odgovarala drugoj bluzi[2]. Imao sam i nešto debele odeće, s obzirom da je noću bilo veoma hladno. Nisam imao ni fenjer, ni lampu, sem jedan upaljač, da bih ponešto video u mraku dok bih hodao nekom kamenom stazom sa stepenicama. On mi je takođe neophodan da ponekad zapalim vatru od suvog granja, kako bih napravio nešto vruće. Imao sam i nešto kremenkamena i vrlo malu bočicu petroleja za upaljač. I ništa više.
Jednom sam posadio struk paradajza, ali me je potom iskušala pomisao, te sam ga iščupao. Naime, nisam hteo da izazivam beduine. Činilo mi se neprilično da siromašni beduini nemaju paradajz, a ja, kaluđer, da imam, pa makar se radilo i o jednom struku.
Danju sam izgovarao molitvu i radio rukodelje. Molitva i rukodelje behu moje pravilo. Noću sam nekoliko sati činio poklone, uopšte ih ne brojeći. Službu nisam čitao, već sam je vršio na brojanici.
Da me znatiželjni ljudi ne bi uznemiravali, zelenom uljanom bojom sam iscrtao mrtvačke glave (kao znak opasnosti) po stenama. Jednom prilikom je neki Nemac turista hteo da se popne gore. On je pomislio da se radi o minskom polju. Međutim, iz gleda da se razumeo u slične stvari. Pazio je gde gazi i uspeo da dođe do gore. Ja sam ga pratio sa visine. Pustio sam ga da se približi, a potom sam ušao u pećinu svetog Galaktiona i navukao splet trnja na ulaz. Tražio me je, ali nije mogao da me nađe, te se vratio nazad“.
Starac je veoma pojednostavio svoj život i predao se podvigu svim svojim silama, bez rasejavanja. „Pustinja pustoši strasti. Ukoliko je ispoštuješ i prilagodiš joj se, pustinja ti daje da osetiš njenu utehu“, govorio je kasnije starac sa krajnjom čežnjom, izražavajući sa malo reči svoje iskustvo iz Sinajske pustinje.
Starac je voleo da posećuje mesta gde su živeli podvižnici. Divio se malim podvižničkim pećinama. U nekima je bilo očuvano udubljenje za vodu, u drugima se videla pocrnela stena od vatre koju su ponekad palili da bi pripremili ručak. Nadahnjivale su ga i potresale stare isposnice. Posetio je i Isposnicu svetog Georgija Arselaita. Radilo se o krajnjoj pustinji, pogodnoj za otšelnike. Veliku četrdesetnicu je proveo u Isposnici svetog Stefana, koju pominje i Lestvica[3], ispod Svetog vrha, uz veliki post, skoro ne uzimajući hranu. Imao je samo jedan bokalčić kako bi vadio vodu iz bunara, koji se nalazio nešto niže, kod Proroka Ilije.
Starac je imao pravilo da ne nosi cipele. Pete su mu bile rascepane i tekla mu je krv. Cipele je držao u torbi i obuvao ih samo kada je silazio u manastir ili se sretao sa nekim na putu. Onaj ko poznaje uslove pustinje svestan je da je vrlo bolno hodati bos po stenama ili pesku. Po danu oni su prevrući, te beduini stavljaju jaja u pesak da se rovito ispeku. Noću su, pak, stene veoma hladne, te izgleda kao da hodaš po ledu.
U manastir je on silazio svake nedelje, ili svakih petnaest dana. Pomagao je na bogosluženju i pričešćivao se. Imao je jednu izdvojenu keliju na pirgu, gde su nekada zatvarali prognanike na Sinaj. Učestvovao je u zajedničkim manastirskim radovima, u stolarskim poslovima i u obrezivanju maslina. On nije bio na teretu manastiru. Hranu koju su delili svim ocima, on nije uzimao. Čak ni neki neznatni blagoslov (novčanu sumu), na koju svi Sinaiti imaju pravo, on nije primao.
Neki oci su se savetovali s njim i dobijali duhovnu korist od njegovog iskustva i rasuđivanja. Imao je i jednog poslušnika, iskušenika Evtimija Sklirisa, potonjeg oca Atanasija Stavronikitskog. On je boravio u manastiru, ali ga je starac duhovno rukovodio.
Tadašnji sinajski arhiepiskop Porfirije, dobar i smiren jerarh, poštovaše starca i uzimaše u obzir ono što mu je pred lagao za obnovu sinajskog bratstva.
 
„Osetio sam Sveto Pričešće“…
 
Na početku, po dolasku na Sinaj, odlučio je da se popne u isposnicu i da ostane dve nedelje, ne silazeći u manastir. Obavestio je i oce da se ne bi uznemiravali. Otac Sofronije mu reče:
„Da li ćeš da izdržiš gore, starče“.
„Pokušaću. Pomoliću se Bogu da izdržim“.
Kasnije je starac pričao: „Ono što sam gore propatio sa iskušenjem petnaest dana ne može da se opiše. Ne možeš da zamisliš! Osećao sam se kao prikovan na krstu. Nakon druge nedelje sam sišao u manastir na Liturgiju. Kada sam se pričestio, Sveto Pričešće sam osetio kao slatko meso. Ono zaista beše Telo i Krv Hristova“.
Osnažen znamenjem i videći isposnicu iz manastira, on je rekao đavolu:
„Hajde sada, ako hoćeš, da se borimo“.
 
Rukodelje i milostinje
 
Starčevo rukodelje beše duborez. On sam je pričao: „Radio sam u drvetu duborezne ikone proroka Mojsija, koji uzima Dekalog [Desetoslov]. Drvo sam sam sekao. U potoku prema Svetim besrebrenicima nalazila se neka vrsta topolice, neko drvo koje je ličilo na topolu. Od njega sam, pošto bih ga isekao i osušio, pravio pločice i radio ikonice. Često bih i noću malo otškrinuo vrata od kelije i na mesečini izgovarao molitvu i šmirglao i pripremao drvo. Za oruđe sam imao samo dva nožića od makaza singer, koje bejah doneo iz Grčke. Razdvojio sam ih na dva dela, naoštrio i obojio u zelenu uljanu boju kako ne bi odbijale sunčeve zrake i udarale me u oči. U početku mi je trebalo tri dana da završim jednu ikonicu. Potom sam je završavao za jedanaest sati.
Rukodelje sam davao u manastir, a oni su ga prodavali. Posetioci bi ga razgrabili. Novac koji sam uzimao davao sam poznatim taksistima iz Kaira. Govorio sam im da kupe odeću, kape, kolače, hranu i dr. Potom sam blagoslovima punio džak i raspitivao se gde ima beduinskih šatora. I odlazio sam do njihovih šatora, zvao napolje malu decu i delio im blagoslove.
Jednom prilikom je neki dečačić, Sulejman, pošto sam otišao u njihov šator, iz zahvalnosti uhvatio pevca i pripremao se da ga zakolje kako bi mi spremili ručak. Hteo je da mi se zahvali za blagoslove koje sam im doneo. „Pusti ga, Sulejmane. Drugi put“, rekoh mu. Jer, kako da mu objasnim [šta ja jedem]“?
Iz velike ljubavi prema stvorenjima Božijim, starac je sebe stavio u stranu. On se umarao da bi im pomagao. On nije otišao u Jerusalim da se pokloni, iako je mnogo želeo, kako beduinčići ne bi bili lišeni njegovih blagoslova. I oni su bili svesni njegove velike ljubavi, koja nije imala posebnu nameru i koristoljubivost. Stoga su ga mnogo voleli. Bilo je pravo slavlje od radosti svaki put kada ih je posećivao njihov voljeni „Abuna Paizi“[4].
Beduinčići su dolazili u njegovu isposnicu ispucalih nogu, budući da su hodali bosi. On im je stavljao vosak u pukotine i davao im po par sandala. Drugima je davao kape da ih ne udari sunce, i sve drugo što je imao. Međutim, njih se mnogo sakupljalo i novac od rukodelja nije bio dovoljan.
I on se našao u nedoumici: „Jesam li ovde došao da pomažem beduine ili da se molim za svet“. Stoga je odlučio da smanji rukodelje sa nadom da će Bog sve da uredi.
I istog dana posetio ga je jedan Grk, lekar, koji je živeo u inostranstvu. Starac je pričao sa njim kao da ga je godinama poznavao. „Dođi, očekivao sam te“, rekao mu je. Satima je sedeo sa njim razgovarajući sa ljubavlju, dao mu savete i otkrio mu neke lične stvari.
Zadivljen starčevom darom, on mu dade sto lira govoreći: „Uzmi da bi pomagao beduine bez remećenja svog pravila i ostavljanja molitve“.
Kasnije je starac objašnjavao: „Nisam mogao da izdržim. Ostavio sam ga napolju i ušao u keliju budući da nisam mogao da zadržim suze zbog brzog Božijeg odgovora. Porazio me Njegov promisao i ljubav“.
Na kraju ga je starac ispratio i poveo kraćom stazom s obzirom da je padao mrak.
Novcem od rukodelja on je još pomagao jedno siroče, koje je izučavalo bogoslovlje u Grčkoj.
 
„U pustinji beše iskušavan“…
 
Jednog dana on je radio rukodelje izgovarajući molitvu i sedeći na steni, dok ispod njega beše duboka provalija. I pojavi se đavo i reče mu: „Skoči dole, Pajsije. Obećavam ti, ništa ti se neće dogoditi“.
Starac je neuznemireno nastavio svoju molitvu i rukodelje, ne dajući značaja đavolu. Iskušenje je nastavilo da ga nagoni da skoči u provaliju, ponavljajući svoje obećanje, što trajaše oko sat i po.
Na kraju starac uzima kamen i baca ga u provaliju, govoreći đavolu: „Ajde da ti uspokojim pomisao“.
Ne uspevši da ga baci u provaliju, đavo mu, navodno sa divljenjem, odgovori. „Sličan odgovor mi ni Hristos nije dao. Ti si bolje odgovorio“. „Hristos je Bog, a nije šarlatan kao ja. Idi od mene, satano (Mt. 16,23)“.
Eto kako je, obitavajućom u njemu blagodaću, izbegao prvo iskušenje da skoči u provaliju i da se razbije o stene. On je izbegao i još dublju provaliju gordosti, tj. da prihvati pohvalu od đavola, te da se smatra višim od Hrista.
* * *
U svojoj isposnici starac je imao stari budilnik, koji je morao da trese da bi počeo da radi. Jedanput, kada ga je ljuljao tamo ovamo, da bi se pokrenuo, nečastivi mu podmetnu jednu pomisao: „Da si se oženio, danas bi slično ljuljao dete“. Sličnu stvar ni kao svetovnjak nije pomislio. Stoga se munjevito i bez kašnjenja usprotivio. Držeći budilnik, on ga je svom snagom bacio ka suprotnoj steni udaljenoj tri metra. Iako je trebalo da se razbije, sat se, dostigavši na deset santimetra od stene, najednom zaustavio i polako spustio. Potom je stao uspravno i počeo ispravno da radi. Gotovo mu se ništa nije desilo. Starac je čuo: „Tik tak, tik tak“. „Bre, đavole“, reče on, videći kušajuće dejstvo. Potom je uzeo jedan kamen i razbio ga.
Najvredniji trenutak događaja je neposrednost odgovora pustinjaka. On uopšte nije zakasnio u odnosu na napad pomisli. Nije raspravljao, niti je pokušao da odgovori, već je munjevito postupio.
* * *
Starac je pričao: „Jedne noći sam silazio putem sa stepenicama. I dok sam pokušavao da upalim pokvareni upaljač da bih video gde ću da nagazim, iznenada se pojavila preda mnom ruka koja je držala svetlost, osvetljavajući put i čitavu oblast. Odmah sam zatvorio oči, okrenuo glavu natrag i rekao đavolu: „Ne treba mi tvoje svetlo““ (s obzirom da je prepoznao ko mu je pokazao lažno svetlo).
Pustinjakovo društvo
Starac je pričao: „Kada sam bio na Sinaju, imao sam dve prepelice. U rečenom periodu preživljavao sam neke žalosti, te su dolazile ptice da mi prave društvo i da me uteše. Ma gde da sam išao, one bi dolazile kod mene čim bi me čule. Kada sam duborezao ikone, pele su mi se na ramena. Jednom sam se razboleo nedelju dana. Kada sam ozdravio, otišao sam na vrh brda, gde sam često dolazio, i pozvao ptice da ih nahranim. Nisu se pojavile. Ostavio sam hranu i otišao. Sutradan sam otišao, a ptice su me susrele na putu, lepršajući krilima oko mene. Nisu pojele svoju hranu. Međutim, pojele su je čim su me videle.
Divlje životinje su širokogrude. Više sam širokogrudosti sreo kod divljih životinja, negoli kod mnogih ljudi. Bolje da smo prijatelji sa njima, negoli sa svetovnim ljudima. Ukoliko želiš istinskog prijatelja posle Boga, sprijatelji se sa svetima, ili barem sa divljim životinjama“.
* * *
Starac je takođe pričao: „Jednom sam napravio čorbu sa pirinčem, a sutradan sam očistio limenku u kojoj sam ga kuvao i ostatke bacio miševima. Potom, svaki put kada sam duborezao ikone i kada su komadići drveta padali, oni su, čuvši lupanje i videći drvo, mislili da je pirinač, te su se skupljali. Čak se i divlje životinje pripitomljavaju uz nas, kada živimo ispravan život“.
 
Bestrašće Bogoroditelja
 
Starac je na Sinaju u Duhu Svetome uvideo jedan natprirodan događaj, tj. zdravoumni i prepodobni odnos svetih Bogoroditelja, od koga se začela i rodila Presveta Bogorodica. On se osvedočio da su „sveti Joakim i Ana bili sasvim duhovni, bez imalo plotskog razmišljanja. Oni behu najbestrasniji par koji je ikad postojao. Najpre su se, svako posebno, sa suzama pomolili Bogu da im podari dete, pa su se potom sastali iz poslušanja prema Njemu, a ne iz telesne požude. Pošto se začeće desilo bez uživanja, Presveta Bogorodica je bila Prečista. Naravno, ona nije bila oslobođena praroditeljskog greha, kao što u zabludi misle papisti, budući da je bila začeta na prirodan način (tj. ne besemeno), premda potpuno bestrasno, kao što Bog i željaše da se ljudi rađaju“.
Jednom je u nekom razgovoru naglašavao rečene istine. Videći neku suzdržanost kod svog sagovornika, on ustade i žustro reče: „Ja sam doživeo taj događaj“. Hteo je jasno da predoči da ono što govoraše ne behu jednostavno njegove pobožne misli, već Božansko otkrivenje.
 
Kod svetih četrdeset mučenika
 
Jednom je starac u periodu pedesetnice pošao sa drugim ocima da odsluže Liturgiju kod Svetih četrdeset mučenika. Poneli su sa sobom i dosta crvenih jaja. Posle Svete Liturgije su došli beduini, te su im podelili jaja. Beše četrdeset jaja, i beše došlo tačno četrdeset beduina, kod Četrdeset mučenika.
 
Upokojenje starčeve majke
 
Jednog dana starac je osećao posebnu i neopisivu utehu i veliku ljubav prema Bogorodici. On se začudio, pitajući se o čemu se radi. Zabeležio je datum[5] i kasnije saznao da mu je u stvari umrla majka. On ju je mnogo voleo, ali je radi ljubavi Hristove i Presvete Bogorodice napustio. I kao da je Bogorodica htela da mu kaže: „Nemoj se žalostiti. Ja sam tvoja majka“. Ona ga je na neki način usvojila od trenutka kada je postao monah. On se kasnije udostojio da vidi Presvetu Bogorodicu više puta, da razgovara sa njom i da primi hranu iz njenih prečistih ruku.
 
Kazandzakisovo ime
 
Jednom se starac sa dvojicom sinajskih otaca popeo na vrh svete Ekaterine, da bi služili Svetu Liturgiju. Kada su završili, njih dvojica su krenuli da silaze. Pošto je sa sobom doneo budak, starac je otišao do stene na kojoj je Kazandzakis bio upisao svoje ime, i izbrisao ime izjašnjenog bezbožnika. Smatrao je nepriličnim da na svetom mestu poklonici gledaju ime jednog bogohulnika, tj. da na mestu svetome (Mt.24,15) postoji gnusoba bezbožnosti [tj. opustoštenja].
Jedan od otaca, Krićanin, dok silažaše, ču oca Pajsija kako udara budakom. Misleći da popravlja kamenu stazu, on mu do viknu: „Hajde, oče Pajsije. Ostavi sad stazu. Idemo“.
A starac mu je odgovorio smešeći se: „Koliko mogu, starče“…
Starac se gnušao Kazandzakisa, zbog njegovog bezboštva i hula, i nije hteo ni da vidi, ni da čuje ime njegovo.
 
Uteha i bez Pričešća
 
Jedne nedelje ujutro starac je video poklonike kako se penju na Sveti vrh. Shvatio je da će imati Svetu Liturgiju. Pošao je i on za njima. Zatražio je blagoslov da se pričesti. Svešteniku je ispovedio da je prethodnog dana imao razrešenje, tj. da je stavio kašiku ulja u jelo, budući da je bila subota i da nije znao da će se služiti Sveta Liturgija, iako je celu sedmicu proveo bez ulja, šta više, na suhojedenju. Međutim, on mu nije dozvolio. Starac je smireno poslušao i nije se pričestio. Međutim, ipak je osetio utehu i blagodat kao i kada se pričešćivao.
 
Nevidljiva borba i neizreciva stanja
 
Starac u svojoj poslanici pod datumom 1. 3. 1964, navodi: „Mnogo puta me uznemirava demon, iako sam razbio telo. Blagodarim Presvetoj Bogorodici što me se ne gnuša, nego mi uvek pomaže. Svedobri Bog dopušta (iskušenja) da bismo se borili i da bismo posle borbe primili neuvenljivi venac pobede. Pre nekoliko dana mnogo me je bio uznemiravao u isposnici, skoro čitavu sedmicu, dok sam se pripremao da se pričestim na Svetom vrhu, gde je trebalo da se služi Sveta Liturgija. Blagodarim Dobrom Bogu što me je sačuvao, budući da je borba bila veoma jaka… Posle borbe, u kojoj me je sačuvao, Dobri Bog me je udostojio da se pričestim na Svetom vrhu. Celoga dana sam osećao radost koja se ne može opisati. Bio sam rastočen od velike ljubavi Božije i osećao Njegovo prisustvo pored mene. Neprijatelj đavo me je i napadao snažno da bi me lišio duhovne radosti, koja me je opskrbila za dugo vreme“…
Sinajski podvižnik je već živeo bestelesni život. „Sam, bez ikoga, u tišini razgovarajući sa Bogom… neprestanim molitvama i sa bliskošću Bogu“[6]. On beše zarobljen Božanskom ljubavlju. Molitva mu je bila neprestana, kao disanje, i nije se prekidala ni u snu. „Usisavao je blagodat“. Snažno je doživljavao prisustvo Božije, kao i velike događaje koji su se desili u doba proroka Mojsija. Jednom je opisivao svoju pećinu: „Čitava gora i stena je postala meka kao testo pošto je na nju Bog sišao u ognju (Izl.19,18). Stoga su se u pećini odslikali tragovi leđa proroka Mojsija“.
Objašnjavajući događaj koji je ranije doživeo u Esfigmenu, starac je rekao: „Na Sinaju sam doživeo uzvišenija stanja, na drugačiji način“.
Međutim, šta je tačno doživeo na Gori bogoviđenja, on ni je želeo da opiše. Ostao je samo pri zagoneci. Svakako da je bilo nešto slično starijem događaju, ali veće snage. Stoga je, uostalom, i uporedio dva događaja.
Najverovatnije se nije radilo o viđenju ili čudu, već o često doživljavanim blagodatnim stanjima. U njima je on primao dodatnu blagodat, sa posledicom da se njegovo duhovno stanje preobrazi u duhovnu celovitost. „Osećam da u meni osvanjava nešto drugo“, pisao je.
Svim onim što je starac doživljavao i onim što nam nije poznato, Božanska blagodat ga je tajno pripremala za potonje njegovo delo.
 
Odlazak iz slatke pustinje
 
On je najzad živeo životom za kojim je godinama tragao i radovao se. Međutim, njegovo zdravlje se pogoršavalo. Patio je od glavobolje zahvaljujući nedostatku kiseonika usled nadmorske visine. Bog ga je, međutim, hranio nebeskom manom, i tešio ga blagodaću svojom. U početku nije davao značaja sličnim znacima, ali je potom zbog prirode stvari bio primoran da se zabrine. U svom pismu u vezi sa rečenim on piše (1. 3. 1964. godine): „Sve u svemu, vidim da me Bog spušta sve niže. Sada se nalazim u manastiru već nedelju dana, budući da mi se pojavila astma. Isposnica mi je bila na visini od 2000 metra i patio sam mnogo. Iako sam primoravao sebe, bilo je nemoguće da ostanem u njoj, budući da mi je ponestajao dah. Manastir je oko 400 metra niže. U slučaju da i u njemu patim, doći ću u Grčku… U svakom slučaju, ja prepuštam stvari Bogu. Budući dobar po prirodi, neka učini ono što je korisno za moju dušu. Za sada ništa nije izvesno“.
Konačno, videći da mu se zdravstveno stanje pogoršava, on je sa tugom doneo odluku da napusti slatku Sinajsku pustinju. Jer, on je želeo zauvek da ostane i da služi Bogu na toj gori (Izl. 3,12). On je zavoleo Sinaj, s obzirom da je na njemu živeo pravi pustinjski život. Do kraja svoga života je čeznuo za njim i zanimao se za obnovu bratstva i njegovo duhovno zračenje.
Vraćajući se na Svetu Goru, u jednoj crkvi u Atini on se su sreo sa predavačem Bogoslovskog učilišta, Panajotijem Braciotisom. On se zadivio podvižniku, koji je, premda bolestan, stajao uspravno tokom čitavog bogosluženja. Prišao mu je i rekao: „Zar ni sada nećeš malo da sedneš“.
Po psalamskim rečima, on vide bezakonje i svađu u gradu (Ps. 54,10) Atini. Đavo je preduzeo da ga iskuša preko svog oruđa, a ne vidljivo, kao na Sinaju. Tražeći mesto stanovanja svog poznanika, on je nekoga upitao [za pomoć]. I on ga je odveo u neku kuću, otvorio vrata i uveo unutra. A rađaše se o kući bezakonja [javnoj kući]! Starac se u početku iznenadio. Potom je prizvao Boga u po moć, razvalio vrata i otišao kao košuta iz klopke i kao ptica iz zamke (Prič.6,5).
 


 
NAPOMENE:

  1. Radi se o dragocenoj komninovskoj ikoni Hrista Pantokratora, koja je objavljena u poznatom spisku sinajskih ikona od G. i M. Sotiriu, sa brojem table 68.
  2. Tj. dodatni šećer mu je davao toplotne jedinice koje bi odgovarale oblačenju još jedne bluze.
  3. Lestvica 7, 50.
  4. Na beduinskom otac Pajsije.
  5. Beše 6. oktobar 1963. godine.
  6. Žitije svetog Save Osvećenog, E.P.E. Filokalija, tom. 5, str. 236 (pogl. 16).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *