NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
8. AVGUST
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EMILIJANA ISPOVEDNIKA,
episkopa Kizičkog
 
Episkop Kizički[1] Emilijan, Ispovednik Hristov, pošto se zbog svog asketskog života udostoji arhijerejstva, pretrpe mnoga stradanja za vreme opakog cara Lava III Isavrijanca[2] ikonoborca. Mnogo puta primoravan da se odrekne pobožnog poštovanja česnih i svetih ikona, sveti Emilijan se ne hte pokoriti, nego osta nepokolebljiv veran učenju svetih Otaca.[3] Zbog toga on pretrpe od jeretika mnogo muka, progonstava i zatočenja, sve to s radošću podnoseći u nadi da će za privremena stradanja dobiti večna blaga. I tako podnoseći mnoga zlostavljanja i poniženja Hrista radi, sveti Emilijan se upokoji u Gospodu, ukrašen vencem ispovedništva.[4]
Službu mu je napisao prepodobni Teofan Načertani[5], a štampano mu službu izdade ep. Kizički Nikodim 1876 godine u Carigradu.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MIRONA ČUDOTVORCA,
episkopa Kritskog
 
Sveti Miron rodio se i vaspitao u gradu Avrakiji na ostrvu Kritu[6]. Najpre on beše oženjen; bavljaše se zemljoradnjom, pri čemu od znoja lica svog jeđaše hleb svoj ne samo on sam nego i sirotinji razdavaše od plodova zemaljskih, i blagosloveni behu Bogom trudovi njegovi: jer ukoliko više razdavaše od svoga berićeta utoliko mu ga Bog više davaše. Samilost i milosrdnost svetog Mirona prema sirotinji beše nadčovečanska (ύπέράνθρωπον). Jednom zateče on na svom gumnu lopove gde kradu žito, i već behu toliko napunili vreće, da ih ne mogahu podići sa zemlje; a on, umesto da im podvikne i pripreti kaznom, pomože im svojim rukama da podignu vreće na leća, pa im još i strogo zapreti da nikome ne pričaju o tome. Zbog takvog vrlinskog života svog sveti Miron bi proizveden za prezvitera crkve Božije. Kao prezviter on revnosno poučavaše pastvu svoju svetom životu hrišćanskom, a u vreme gonjenja od strane neznabožnog cara Dekija[7] sokoljaše ih na mučeničke podvige. A kada pogibe Dekije i gonjenje prestade, sveti Miron bi uzveden na episkopski presto i postade episkop Kritski. Kao episkop on ustanovi praznovanje svetih mučenika, postradalih za Hrista u vreme gonjenja, a činjaše i mnoga čudesa i druga divna dela. Tako, između ostaloga, sveti episkop zaustavi tok reke, zvane Triton: na zapovest njegovu reka stade, i on pređe, i ne poteče reka svojim tokom dok se svetitelj ne vrati i ne pređe je ponovo; došavši svome domu, on posla neke ljude sa svojim žezlom, naređujući reci da opet poteče svojim koritom. Kada poslani ljudi stigoše do reke, oni svetiteljevim žezlom uzmutiše vodu i saopštiše joj svetiteljevo naređenje, i reka odmah hučno poteče svojim ranijim koritom. – I mnoga druga takva, i veća čudesa, činjaše blaženi Miron, provodeći vreme života svog bogougodno i sveto, pa se prestavi ka Gospodu u starosti od sto godina.[8]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GORMIZDASA
 
Gormizdas beše velmoža na dvoru persijskog cara Izdegerda. Pošto se ne hte odreći Hrista, car ga ražalova oduzevši mu i čin i imanje, i posla ga da čuva stoku. Nadaše se car, da će Gormizdas ubrzo zažaliti za činom i imanjem, i da će se pokloniti idolima. Ali se care prevari. Gormizdas spokojno čuvaše stoku i držaše svoju veru. Zato ga car stavi na ljute muke, kojima uspe samo da izmoždi telo Hristova mučenika, ali ne i da promeni duh njegov. Najzad bi Gormizdas sveti ubijen, 418 godine, odmah posle stradanja svetog Avde episkopa.[9] Postrada na zemlji, i proslavi se na nebu.
 
PRAZNOVANJE
PRESVETE BOGORODICE u čast javljenja čudotvorne ikone Njene zvane
TOLGSKA
 
U godini 1314, u vreme svetog Petra[10], mitropolita Kijevskog i cele Rusije, pri blagovernom knezu jaroslavskom Davidu Teodoroviču, episkop rostovski i jaroslavski Prohor, – po drugima Trifun, – obilazeći svoju eparhiju, doputova u KiriloBjelozerski manastir; odatle on produži put vodom na čamcima, najpre po Volginoj pritoci Šeksin, a zatim po samoj Volgi do grada Jaroslava. Kada on sa pratnjom beše na šest potrkališta ispred Jaroslava, poče se hvatati sumrak, i oni radi prenoćišta pristadoše uz obalu pod gorom što je na istoj strani na kojoj i grad Jaroslav, popeše se na goru i razapeše šator. Ovo prenoćište njihovo nalažaše se upravo prema ušću pritoke Tolge u Volgu; sva ta strana beše pod velikom šumom. Noćujući tu, episkop se probudi u ponoć i primeti nekakvu svetlost; ustavši brzo on izviri iz šatora i vide da spavaju svi njegovi saputnici: sveštenici, klirici, sluge, pa čak i stražari; međutim, velika svetlost obasjavaše sav onaj kraj. Okrenuvši se k reci episkop ugleda s one strane reke ognjeni stub koji je neiskazano sijao; vide i most preko Volge do toga stuba; i episkop se s užasom čuđaše ovoj pojavi. Zatim, pomolivši se Bogu, on uze svoj arhijerejski žezal, izađe iz šatora i, ne budeći nikoga, uputi se ka reci i stupi na most koji on gledaše: ustvari, on iđaše po vodi kao po drvenom mostu, ma da na tom mestu nikada nije bilo mosta, nego po Božjem naređenju voda se zgusnu i postade kao most pod njegovim nogama. Prešavši na suprotnu stranu reke i približivši se ognjenom stubu, episkop ugleda ikonu Presvete Bogorodice sa Mladencem, Gospodom našim Isusom Hristom, na rukama: ikona nije stajala na drvetu nego u vazduhu, na više od pet lakata iznad zemlje, tako da je čovek nije mogao sa zemlje dohvatiti rukama. I stade se episkop moliti toplo, klanjajući se toj svetoj ikoni i lijući suze. Posle duge molitve episkop se vrati natrag, zaboravivši svoj žezal na mestu gde se molio; i opet prešavši reku kao po mostu, on uđe u svoj šator, i pošto svi spavahu, to niko i ne mogade saznati za njegov odlazak na onu stranu Volge; i episkop se odmori spavajući do izjutra. A kada svanu i svi poustajaše, tada po običaju bi odsluženo jutrenje. Kada pak pred polazak ka čamcima sluge stadoše tražiti žezal arhijerejev i ne nađoše ga, oni rekoše episkopu da ne znaju kuda se denuo žezal, premda su ga oni sinoć ostavili u šatoru. Tada se episkop opomenu da je žezal zaboravio s onu stranu reke, i bi mu jasno da Gospod želi da obelodani pomenuto čudo. Ali ne budući u stanju od suza da progovori reč, on stade pokazivati prstom na onu stranu Volge. Zatim, jedva govoreći od uzbuđenja, episkop im ispriča po redu šta vide i kako beše s onu stranu Volge; onda naredi da pređu na tu stranu Volge i uzmu otuda žezal sa mesta koje im prstom pokaza. Sluge pređoše na onu stranu Volge, i tražeći žezal arhijerejev oni nađoše onu ikonu Presvete Bogorodice, ali ne u vazduhu nego stojeću između drveća na zemlji, i arhijerejev žezal blizu nje. Poklonivši se svetoj ikoni i uzevši žezal, sluge se vratiše k arhijereju i ispričaše mu o ikoni Presvete Bogorodice.
Tada arhijerej, odloživši na neko vreme svoj put ka gradu Jaroslavu, pređe Volgu sa celom svojom pratnjom. Ugledavši ikonu Presvete Bogorodice on odmah poznade da je to ona ikona koju on noću vide u vazduhu, okruženu presvetlim ognjenim stubom. Radujući se i veseleći se duhom, arhijerej se usrdno klanjaše svetoj ikoni, i toplo se sa suzama moljaše, i s ljubavlju je celivaše. I svi što behu s njim takođe se radovahu, i od radosti suze prolivahu, i mnoga metanija pred česnom ikonom činjahu i srdačne molitve uznošahu.
Ovo čudesno javljenje ikone Presvete Bogorodice dogodi se osmoga avgusta, na dan svetog Emilijana, episkopa Kizičkog. Episkop Prohor odmah poče svojim rukama krčiti šumu i raščišćavati mesto gde se javila sveta ikona, i spremati drvenu građu za crkvu; u tome ga revnosno pomagahu svi što behu u njegovoj pratnji. I tog dana do podne položiše temelj maloj crkvi. Glas o ovome dođe do grada Jaroslava, i ka mestu gde se nalazio episkop povrve silan svet: duhovnici i mirjani, stari i mladi, bogati i siroti, zdravi i bolesni. I videvši svetu ikonu Presvete Bogorodice, svi se neiskazano radovahu i usrdno moljahu; i svaki se staraše da pripomogne građenju crkve, sekući i tešući građu i pomažući zidarima. Kada crkvica bi gotova, episkop je tog istog dana predveče osveti, i unese u nju čudotvornu ikonu; i izvršivši bogosluženje u njoj, episkop je posveti svetom Vavedenju Presvete Bogorodice, i odredi da se praznovanje javljenja Njene ikone ima obavljati u osmi dan meseca avgusta. Tom prilikom svi prisutni bolesnici dobiše isceljenje blagodaću Prečiste Bogomatere. Tada episkop naredi da pri toj crkvi bude manastir, i tog dana postavi i igumana. Od toga vremena na tom mestu osnova se obitelj, spočetka mala, zatim u toku vremena postade velika i izvrsna. Ta obitelj, čuvana Bogom, postoji i danas pod imenom Tolgski manastir, tako nazvana zato što se nalazi na ušću reke Tolge u Volgu.
Od dana javljenja čudotvorne ikone Presvete Bogorodice stadoše se zbivati mnoga čudesa, od kojih ćemo ovde spomenuti samo neka najupadljivija. Godine 1392 septembra 16, pri igumanu Germanu, kada sveštenik vozglasi na jutrenju posle devete pesme: „Bogorodicu i Mater svjeta pjesnmi vozveličim!“[11] iznenada iz desne ruke na ikoni Presvete Bogorodice isteče miro, i crkva se napuni divnim mirisom. Svi prisutni u hramu, posmatrajući ov čudo sa divljenjem i strahom, proslavljahu Boga i Prečistu Božiju Mater. Posle jutrenja stadoše služiti moleban Presvetoj Bogorodici, i kada pri kraju zapevaše: „Vladičice, primi molitvu rabov Svojih“, tada iz leve noge Božanskog Mladenca, držanog Presvetom Bogorodicom u naručju, takođe isteče miro. Na taj način pred očima prisutnih u hramu stajahu dva izvora mira, čudesno točeći sa jedne ikone miro: iz desne ruke Presvete Bogorodice i iz leve noge Hristove. Iguman i bratija veoma se radovahu duhom zbog preslavnog čuda ovog, i sa suzama pripadahu k prečistoj ikoni, i pomazivahu čela svoja svetim mirom. A to miro beše veoma celebno, jer koji god se bolesnici njime pomazivahu, odmah zdravlje dobijahu.
Nakon izvesnog vremena posle ovog čudesnog događaja jedan velmoža, po imenu Nikita, bi poslan iz Moskve od strane velikoga kneza u Bjelozerski kraj. Kada on sa ženom i poslugom stiže u grad Jaroslav, on sede u čamac da dalje putovanje nastavi vodom po reci. Ovaj velmoža imađaše četvorogodišnjeg sinčića, jedinca. Usput se ovaj njegov sinčić razbole i umre, i njega mrtvog dovezoše do Tolgskog manastira Presvete Bogorodice, želeći da ga tamo sahrane. Otac i mati plakahu pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, kukajući neutešno, pošto ne imađahu više dece. Spremivši telo svog sinčića za pogreb, roditelji se dadoše na pripremanje i ostaloga što je potrebno za sahranu, i u tome im prođe vreme od podne do predveče. I kada posle uobičajenih molitava otpoče opelo, mrtvo dete ožive i kliknu; svi se zaprepastiše i u isto vreme obradovaše; naročito se roditelji ispuniše velike radosti, i prosto ne znađahu kao da dostojno zahvale Gospodu i Prečistoj Materi Njegovoj što ponovo vide svoje čedo živo i zdravo.
Nakon nekoliko godina, po popuštenju Božjem, jednom prilikom u manastiru izbi veliki požar, i plamen tako brzo zahvati i crkvu, da bratija ne uspeše otvoriti crkvena vrata i išta izneti iz crkve, te izgore sva crkva sa svima stvarima što behu u njoj. Svi sa velikom tugom mišljahu da je i čudotvorna ikona izgorela. Međutim, posle požara oni nađoše svetu ikonu u šumi blizu manastira, potpuno čitavu i nepovređenu i svetlošću obasjanu; i sigurno ne ljudskim nego anđelskim rukama iz velikog plamena iznesenu. Bratija s radošću uzeše svetu ikonu, i odmah pristupiše zidanju nove crkve, i sazidaše prostraniju od one prve i divno je ukrasiše. I sada se može videti prekrasna građevina crkve od kamena i manastirske zgrade. A blagodat Prečiste Bogorodice i Prisnodjeve Marije ne prestaje ni do sada činiti čudesa, lijući iz Svoje svete ikone, kao iz izvora, isceljenja svakovrsnim bolesnicima i izgoneći nečiste duhove iz ljudi. Ta čudesa su podrobno opisana u samoj obitelji, a mi spomenusmo ukratko neka od njih, proslavljajući Boga i Njegovu Prečistu Mater Djevu Mariju, i odajući pobožno poklonjenje česnoj ikoni Njenoj, koju svi hrišćanski naraštaji treba da počituju sad i svagda i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ELEVTERIJA i LEONIDA i Male Dečice
 
Ovi sveti mučenici biše bačeni u oganj za ispovedanje Hrista, i tako skončaše. Spomen im se vrši u hramu Svete Irine (u Carigradu).
 
SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA
TRIANDAFILA i SPASE (ANASTASIJA)
 
Triandafil beše rodom iz Zagore, po zanimanju mornar, a Spasa rodom iz Radovišta, eparhije Strumičke, po zanimanju prislužnik kod jednog trgovca. Obojica Sloveni, obojica mladi i prosti ljudi. No ljubav Hristova beše im draža od sveta i života. Život dadoše, no Hrista ne izneveriše. Za veru Hristovu postradali od Turaka, i to Triandafil u Carigradu 1680 godine (u svojoj osamnaestoj godini), a Spasa u Solunu 1794 godine (u svojoj dvadesetoj godini).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA,
igumana Orovskog
 
Od rane mladosti uzeo na rame krst Gospodnji, i obitavao po gorama i pećinama i rupama, provodeći život u molitvama i strogim podvizima. Zatim je postao iguman manastira Orovskog (u Česnoj gori). Prineo sebe Bogu kao skupoceno miro i najprijatniji tamjan. (U nekim Sinaksarima naziva se Teodor).
 
SPOMEN SVETIH
DVA MUČENIKA TIRSKIH
 
Ovi sveti mučenici vučeni po zemlji postradaše za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
STIRAKIJA
 
Mačem posečen skončao za veru Hristovu.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
DESET PODVIŽNIKA EGIPATSKIH
 
Sveti podvižnici ovi u miru se prestaviše u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA SINAITA[12]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA, ikonopisca Pečerskog
 
Podvizavao se u Kijevo-Pečerskoj obitelji zajedno sa prepodobnim Alipijem[13]. Svete mošti njegove počivaju u Antonijevoj pešteri.
 
SPOMEN OSVEĆENJA HRAMA
PRESVETE BOGORODICE
u Jerusalimu[14]
 
SPOMEN OSVEĆENJA HRAMA SVETIH
APOSTOLA PETRA i PAVLA u vreme cara Lava Mudrog u Carigradu
 


 
NAPOMENE:

  1. Grad Kizik se nalazio na poluostrvu Mramornog Mora Arktonisi; osnovan u petom veku pre Hrista.
  2. Ovaj car carovao od 717 – 741 godine.
  3. Na skupu episkopa, na čelu sa patrijarhom, u palati cara Lava ikonoborca sveti Emilijan stade prvi smelo govoriti caru, čvrsto braneći prava Crkve. Caru, koji je zastupao ikonoborstvo, on reče: „Care, ako je ovo pitanje, radi koga si nas pozvao, crkveno pitanje, onda ga po običaju treba pretresati u svetoj crkvi a ne u carskoj palati. Oduvek, od samog početka, crkvena pitanja se pretresaju u crkvama, a ne u Carskim palatama“. – Vidi Žitije prepodobnog Nikite Ispovednika pod 3 aprilom.
  4. Sveti Emilijan upokojio se 820 godine.
  5. Njegov se sveti spomen slavi 11 oktobra.
  6. Krit – najveće grčko ostrvo u istočnom delu Sredozemnog Mora.
  7. Dekije carovao od 249 – 251 godine.
  8. Sveti Miron upokojio se pre 350 godine.
  9. Njegov spomen praznuje se 31 marta.
  10. Sveti Petar živeo u gradu Vladimiru od 1308 do 1325 godine, a od 1325 do 1326 u Moskvi. Spomen njegov praznuje se 21 decembra.
  11. „Bogorodicu i Mater svetlosti pesmama uzveličajmo!“
  12. Njegov spomen vrši se i 6 aprila, gde videti njegovo opširno žitije.
  13. Spomen njegov Crkva praznuje 17 avgusta.
  14. Ovaj spomen zabeležen je u rukopisu G 74 Velike Lavre na Svetoj Gori, gde se na listu 100 nalaze i 5 stihira Sv. Jovana Damaskina posvećenih ovom prazniku.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *