NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. AVGUST
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
DOMENTIJA
i dva učenika njegova
 
Sveti Domentije se rodi u u Persiji kao neznabožac, u vreme cara Konstantina Velikog (305-337 g.). Hrišćanskoj veri ga nauči neki hrišćanin Avar. Domentije ostavi neznaboštvo i srodnike i otide ka krajevima grčke države, ka gradu Nisiviji[1]. Tu on stupi u jedan manastir, primi sveto krštenje, zamonaši se, i prohođaše svaki podvig isposničkog života. Ali po kleveti zavidljivog i lukavog demona njega omrznuše neki monasi u tom manastiru, te on pobeže odatle i ode u manastir svetih mučenika Sergija i Evnuha, u gradu Teodosiopolju[2]. Tu on podražavaše vrlinski život igumana i arhimandrita Uvrela, za koga se veli da šezdeset godina nije jeo ništa vareno, spavao je vrlo malo, i to ne ležeći niti sedeći, nego stojeći i oslonjen na svoj žezal.
Arhimandrit Uvrel postavi prepodobnog Domentija za đakona, ali kada ga htede prinuditi i u čin sveštenika, Domentije odbeže u neku pustu goru, i tamo življaše o Bogu, trpeći letnje žege i zimske mrazeve i druge nepogode. Zatim se nastani u jednoj pešteri, čineći mnoga čudesa imenom Hristovim: jer isceljivaše one koji dolažahu k njemu, i od idolopokloničke zablude privođaše k veri Hristovoj. A kada u te krajeve naiđe car Julijan Bogoodstupnik (361-363 g.), on dozna sve o svetom Dometiju i naredi da ga kamenjem zatrpaju. Poslani za izvršenje zločina uputiše se i zatekoše svetog oca sa dva učenika gde u devet sati vrši odgovarajuće bogosluženje, napadoše na njih i pobiše ih kamenjem. Tako završi tečenje bogougodnog života svog prepodobni Dometije sa dva učenika svoja, i sva trojica dobiše vence mučeništva.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA:
MARINA i ASTERIJA
 
U dane neznabožačkih careva Valerijana i sina mu Galijena[3] življaše u Rimu jedan ugledan i vrlinski senator, po imenu Asterije, po veri hrišćanin. On beše znamenit i bogat čovek, i uživaše ljubav careva. I u vreme ljutih gonjenja na hrišćane, Asterije besprekorno čuvaše svoju pobožnost i ni najmanje ne skrivaše svoju veru u Gospoda Hrista.
Jednom, nalazeći se u predelima Palestine, Asterije dođe u grad Kesariju Filipovu[4], nazivan od Feničana Paneada. U tom gradu, prepunom idolopoklonika, bejaše običaj svetkovati jedan neznabožački praznik kraj vrela koje izbija iz gore Paneas, odakle i reka Jordan teče. Žrtva prinošena na taj praznik demonu, postajaše nevidljiva: jer demon koji tamo obitavaše, uzimaše žrtvu i skrivaše je od očiju, i oslepljeni zabludom neznabošci proslavljahu tu demonsku obmanu kao veliko čudo. A sluga Hristov Asterije, nalazeći se tamo i gledajući ovo neznabožačko praznovanje, sažali se srcem na slepoću duše i zabludu obmanutog naroda, pa podigavši oči i ruke k nebu pomoli se sa verom Hristu Bogu, da otera odatle demona koji obmanjuje narod. I tog časa demon bi prognan silom Božijom, i prestade varljivo čudo demonsko: svi očima svojim gledahu žrtvu koja se sada ne sakri i ne postade nevidljiva, kao ranije. A kad prestade čudo, prestade i praznovanje, jer se neznabošci više ne skupljahu kraj vrela. Tako vera i molitva svetog Asterija očistiše to mesto od demonske prljavštine.
Stradanje pak svetag Asterija za Hrista dogodi se, po promislu Božjem, na sledeći način. U drugoj Kesariji, Palestinskoj[5] bejaše neki vojnik Marin, ugledan poreklom i bogat imanjem, ali još ugledniji verom u Hrista i bogatiji dobrim delima. Vojnici drugovi pozvaše Marina da zauzme mesto kapetana, koje se uprazni smrću dotadanjeg kapetana. I kada se Marin pripremaše da zauzme to mesto, drugi neki vojnik, zavideći Marinu i želeći da sam dobije taj položaj, ode k sudiji koji se zvaše Aheos i optuži Marina da je hrišćanin i neće da prinosi žrtve bogovima i kipovima careva; pri tome dodade da po rimskim zakonima takav čovek ne može zauzimati tako ugledan položaj. Sudija odmah pozva Marina i upita ga koje je vere; pa kad iz njegovih usta ču da je hrišćanin, on mu dade tri sata vremena da razmisli šta će izabrati: život ili smrt. Jer Marinu predstajahu samo dva izlaza: ili da prinese neznabožačku žrtvu i ostane živ, ili da umre za ispovedanje vere u Hrista.
U to vreme episkop Kesarije Palestinske Teotekn dođe k ispovedniku Hristovom, uze ga za ruku i uvede u crkvu, govoreći mu dušekorisne pouke. Zatim ga uvede u sveti oltar, pa pokazujući mu rukom na Sveto Evanđelje i na vojnički mač kojim Marin beše opasan, reče mu: Od ovih dveju stvari, dobri junače, izaberi jednu: ili da nosiš ovaj mač i služiš zemaljskom caru privremeno, pa da posle smrti dobiješ večitu pogibao; ili da postaneš vojnik Nebeskog Cara, i da za presveto ime Njegovo, napisano u ovoj knjizi, položiš dušu, pa da caruješ sa Njim u beskonačne vekove. – Sveti Marin, odmah pruži desnu ruku ka Svetom Evanđelju, celiva ga s plamenom ljubavlju. i izjavi da je gotov na smrt za Hrista. Tada mu episkop reče: Priljubi se svom dušom uz Boga, pa ukrepljen Njegovom silom primi ono što si izabrao. – Posle toga episkop otpusti svegog Marina sa rečima: Idi s mirom!
Kada sveti Marin iđaše iz crkve, birov već stajaše na vratima suda i poče gromko vikati, pozivajući Marina po imenu, pošto behu prošla tri sata. Ušavši u sudnicu, sveti Marin neustrašivije nego pre izjavi da je hrišćanin, gromoglasno slaveći Hristovo ime i kudeći idolopokloničko bezbožje. Zato ga sudija osudi na smrt; i sveti mučenik Marin bi izveden van grada i tamo obezglavljen. Njegovoj mučeničkoj smrti beše prisutan sveti Asterije, koji po promislu Božjem u to vreme stiže u taj grad. Videvši mučeničku končinu svetog Marina, on skide sa sebe svoju gornju skupocenu haljinu, rasprostre je po zemlji, položi na nju česno mučenikovo telo i glavu, uvi ih njome, natovari na leđa i odnese te sahrani česno. Zbog toga se on i sam udostoji mučeničkog venca: jer ga neznabošci uhvatiše i mačem mu glavu odsekoše.[6] Na taj način sveti Asterije predstade zajedno sa svetim Marinom nebesnome caru Hristu u liku svetih mučenika.
Ovo se dogodi za carovanja Galijena, koji posle pogibije svoga oca Valerijana carovaše sam. Jer otac njegov bi kažnjen gnevom Božjim što proli mnogo hrišćanske krvi: u ratu sa Persijancima on bi zarobljen od persijskog cara Sapora, pošto Persijanni pobediše Rimljane; i bi odveden u Persiju, gde služaše caru Saporu kao podnožnik kada je Sapor usedao na konja. I beše nemoguće otkupiti Valerijana iz sramnoga ropstva: jer Sapor nije hteo da ga da ni za kakve pare, zadovoljan slavom što stupa na leđa i vrat rimskome caru. Posle dugog ismevanja sa Valerijanom, persijski car naredi da se pred celim narodom odere koža Valerijanu i posipa solju. Tako zli pogibe zlo, još u ovom životu počevši svoje večne muke. Ovakva pogibija Valerijanova uplaši njegovog sina Galijena: on u tome poznade kaznu Božju za dušmansko prolivanje hrišćanske krvi, pa izdade zapovest u svima oblastima rimskog carstva, da trestane gonjenje na hrišćane i da episkopi slobodno upravljaju svojim crkvama. Međutim, pre no što ta zapovest stiže u Kesariju Palestinsku, sveti Marin i Asterije primiše mučeničku smrt za Hrista i uđoše u radost Gospoda svog i našeg vladara Isusa Hrista, koji caruje sa Ocem i Svetim Duhom.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ORA
 
U Tivaidi Egipatskoj[7] na Nitrijskoj Gori bejaše jedan čudesni podvižnik, po imenu Or, koji osnova mnoge manastire, u kojima bejaše do hiljadu bratije, kojima on beše duhovni vođ i nastavnik. Izgled njegov beše anđelski; i kada mu beše devedeset godina, telo njegovo ne beše ništa izgubilo; lice njegovo bejaše veoma svetlo i sveže, od prvog pogleda ulivaše poštovanje prema njemu. Rufin, koji ga poseti, ovako ga opisuje: „U svojoj odeći on je ličio na agela Božjeg, devedesetoletni starac s dugom bradom kao sneg belom, veoma prijatne spoljašnosti. Pogled njegov svetlio se nečim nadčovečanskim“.
Najpre se prepodobni Or dugo vreme podvizavao sam u dalekoj pustinji. Zatim se, po naređenju Božjem, preseli u susednu pustinju, i tamo osnova manastir. Svojim sopstvenim rukama on zasadi šumu, pošto tamo ne beše drveća, te tako izraste gusta šuma. On to uradi, da bratija, koja se stade okupljati oko njega, ne bi daleko išla po drva. Uopšte, on se u svakom pogledu starao za bratiju, moleći se Bogu i trudeći se za njihovo spasenje, da oni ne bi oskudevali ni u čemu potrebnom, i da ne bi imali nikakvog izgovora za lenjost. A dok je sam živeo u dalekoj pustinji, ava Or se tamo hranio travom i slatkim korenjem, pio vodu kad bi je našao, i sve vreme provodio u molitvama i slavoslovljima. A kada dostiže duboku starost, javi mu se u snu anđeo Gospodnji i reče: „Ti ćeš biti u mnogobrojnom ljudstvu, i mnogi ljudi biće povereni tvome rukovodstvu; i mnoge hiljade ljudi spašće se pomoću tebe; i koje god stekneš ovde, oni će ti se pokoravati i u budućem životu. Ne sumnjaj nimalo, pomišljajući kako ćeš izdržavati toliko mnoštvo ljudi: ti nećeš oskudevati ni u čemu potrebnom kad god prizoveš Boga“. Kada to ču, ava Or ode u susednu pustinju i, načinivši sebi kolibicu, življaše u njoj najpre sam, hraneći se raznim travama, koje je često jedanput nedeljno jeo.
Ranije ava Or je bio nepismen, ali, po izlasku iz pustinje u naseljeno mesto, njemu bi data blagodat od Boga, te je napamet znao Sveto Pismo. Kada mu je bratija donosila Bibliju, on ju je čitao kao pismen. On dobi i drugu blagodat, blagodat – da izgoni besove; te su tako mnogi od besomučnika gromko pričali o njegovom žitiju, iako on to nije želeo. I mnoga druga isceljenja činjaše on blagodaću Hristovom. Stoga se oko njega okupi tri hiljade monaha. Svima je on preradosno služio. On im je svojim sopstvenim rukama noge prao, i zatim pouke davao. U Svetom Pismu je bio veoma iskusan, pošto je ovu blagodat primio od Boga. Pošto bi bratiji objasnio mnoge glave iz Svetoga Pisma, i predao im pravoslavno učenje o veri, on ih je podsticao na molitve. Jer je običaj kod velikih ljudi da ne pristupaju telesnoj hrani pre no što dušu svoju nahrane duhovnom hranom; a ta je hrana – primanje tela Hristova. Posle Pričešća i prinesene zahvalnosti Bogu, ava Or je odmah pozivao bratiju za trpezu, a sam je uvek za vreme obeda davao bratiji važne savete i govorio im o spasenju.
Ava Or se slavio među mnogim Ocima i stoga što je za jedan dan podizao kelije za mnoge monahe koji bi k njemu došli: sazivao je svu prisutnu bratiju, te je jedan pravio kal, drugi cigle, treći je vukao vodu, četvrti sekao drva. I kada bi kelije bile gotove, on ih je davao došavšima i odmah ih snabdevao svima ostalim potrebama. Jer Bog izobilno šiljaše Svome ugodniku sve što mu beše potrebno. Jednom dođe k prepodobnom Oru neki strani, lažljivi inok, koji prethodno sakri svoje odelo i pojavi se pred ocem polunag, moleći ga da mu da odelo. Ava Or ga izruži pred svima za laž i iznese na sredinu njegovo sakriveno odelo. Otuda niko nije smeo da laže pred njim, jer su svi znali koliku blagodat vrline on ima, koju je stekao svojim dugim svetim životom. Mnoštvo monaha, kada su s njim bivali u crkvi, ličili su na horove anđela koji slave Boga.
Jednom na pouku bratiji ava Or ispriča ovo: Videh u pustinji jednoga muža, koji tri godine ne okusi ništa od zemne hrane; anđeo Gospodnji donošaše mu svakog trećeg dana nebesku hranu, koja mu u isto vreme zamenjivaše i vodu. – No znam među monasima i takvog čoveka, kome dođoše đavoli u obliku nebeskih vojnika i angelskih činova, pokazujući mu ognjena kola u kojima se nalazio tobož neki car, okružen slavom. Taj car reče inoku: „Ti si, čoveče, ispunio sve vrline; sada još treba da se pokloniš meni, pa ću te kao Iliju uzeti na ognjena kola i uzneti sa zemlje“. Čuvši ovakve reči, inok se pitaše u sebi: „Šta ovo znači? Ja se stalno poklanjam Spasitelju mom, koji i jeste moj Car; i kada bi ovaj koga sada vidim bio moj Spasitelj, on ne bi tražio od mene da mu se poklonim, pošto zna da Mu se ja svagda klanjam“. Posle takog razmišljanja inok reče: „Ja imam svoga Cara kome se neprestano klanjam, a ti nisi moj car“. I tog časa iščezoše svi đavoli sa svojim carem i ognjenim kolima.
Sve ovo sveti Or pričaše bratiji kao o nekom drugom; Međutim, mnogi od njih znađahu dobro, da se sve to dogodilo s njim.
O prepodobnom ocu Oru postoji i sledeća povest, koja se odnosi na ono doba u njegovom životu kada je on imao samo jednoga učenika. Jedne godine kada nastade presvetli praznik Vaskrsenja Hristova, taj učenik reče svome učitelju: Znaš li, oče, da je sada Pasha, pa treba da je i mi praznujemo kao što je i svi praznuju. – Da, čedo, odgovori starac, ja sam zaboravio da je sada Pasha. – I izišavši iz kelije, prepodobni Or stade pod otvorenim nebom, i pruživši ruke svoje k nebu provede tako tri dana u tom položaju nepomično, imajući sav um pogružen u Bogu. Posle trećega dana on dođe k učeniku i reče mu: Eto, čedo, ja prema svojoj moći otpraznovah Pashu. – A šta si to radio, avo? upita ga učenik. – Čedo, odgovori starac, za monaha je praznik i Pasha da um njegov prolazi mimo vreve ovoga sveta, kao Izrailj nepokvašenih nogu more, i da se sjedini s Bogom. Inok koji beži od vidljivih stvari, približava se nevidljivom Bogu; a koji se vezuje za stvari, udaljuje se od nevidljivog Boga.
Pošto prepodobni otac Or izvede na istiniti put spasenja ne samo mnoge monahe nego i veliko mnoštvo mirjana, on se prestavi ka Gospodu[8] u nebeske obitelji i pridruži se liku velikih prepodobnih otaca, koji stoje pred prestolom Oca i Sina Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PIMENA MNOGONAPAĆENOG
 
Pristupajući povesti o blaženom Pimenu, zadržimo svoju pažnju na njegovom velikom junaštvu u stradanjima, i od toga se naučimo: da patnje treba podnositi junački, i da se sila Božija potpuno pokazuje u nemoćima (sr. 2. Kor. 12, 9). – Blaženi Pimen rodi se i na svet već bolestan; on i poraste kao bolestan; no ta telesna bolest ne dade u njemu mesta duševnoj bolesti: jer on ostade čist od svakoga poroka i sačuva devstvo od utrobe materine. Mnogo puta se on obrađaše sa molbom roditeljima svojim, da ga dadu u manastir da se postriže u monaha, ali mu oni iz silne ljubavi prema njemu branjahu, želeći da im on posle njihove smrti bude naslednik. Jednom, po promislu Božjem, blaženi Pimen silno zanemože, da ne beše izgleda na ozdravljenje. Ta nevolja nagna njegove roditelje, te ga oni odneše u Pečerski manastir[9] i moliše tamošnje prepodobne oce da se mole za isceljenje njihovog sina od bolesti. No usrdne molitve prepodobnih otaca ne doneše bolesniku isceljenje, jer njegova molitva beše jača od njihovih molitava: on sebi moljaše od Boga ne ozdravljenje nego da mu pogorša bolest, pošto se bojao da ga, ako ozdravi, roditelji ne odvuku iz manastira i on ne ostvari svoju želju o monašenju. No kako otac i majka neprestano seđahu pored njega i ne davahu mu da se postriže, blaženi Pimen se silno rastuži i stade se usrdno moliti Bogu da mu ispuni želju na koji bilo način. I gle, jedne noći, kad roditelji njegovi i posluga spavahu, kod njega uđoše svetli anđeli, neki u obliku divnih mladića, a neki u obliku igumana i bratije, noseći u rukama sveće, sveto Evanđelje, vlasenicu, mandiju, kukuljaču i sve ostalo što je potrebno za postrig. I upitaše ga: Hoćeš li da te mi postrižemo? – Blaženi odgovori s radošću: Da, hoću; Gospod vas posla, gospodo moja! molim, ispunite želju srca moga. – Anđeli odmah stadoše postavljati pitanja i raditi sve redom što je propisano u činu monaškog postriženja I tako ga oni postrigoše u veliki anđelski obraz, obukoše ga u mandiju i kukuljaču, i nadenuše mu ime Pimen. Davši mu, po običaju, upaljenu sveću, oni mu rekoše: „Neka ova sveća ne ugasne u toku četrdeset dana i noći“. Još mu predskazaše da će do smrti bolovati, i da će pred samu smrt ozdraviti. Zatim, celivavši blaženog Pimena, oni uzeše u ubrus vlasi njegove, pa odoše u crkvu i položiše ih na grob prepodobnog Teodosija[10].
Inoci koji behu u obližnjim kelijama, čuvši pojanje, probudiše ostale, držeći da ili iguman sa nekima od bratije postrigava bolnika ili se bolnik već prestavio, i svi zajedno odoše u keliju gde blaženi ležaše. Tamo oni zatekoše oca, majku i sluge da spavaju, i probudiše ih; pritom inoci osetiše divan miris kojim beše puna kelija, a bolesnika ugledaše prepuna radosti i veselja, i obučena u monašku odeću. I upitaše ga bratija: Ko te postriže? i kakvo to pojanje mi čusmo ovde, koje tvoji roditelji ne čuše, iako su pored tebe? – Ja držim, odgovori bolesnik, da me iguman, koji dođe s bratijom, postriže i nadenu ime Pimen; oni su to i pojali, kao što čuste; oni mi i ovu sveću, koju vidite, dadoše rekavši da će ona neprekidno goreti u toku četrdeset dana i noći; zatim, stavivši moje vlasi u ubrus, odoše s njima u crkvu.
Čuvši to, bratija odmah pohitaše crkvi, ali je nađoše zaključanu; stoga probudiše crkvenjake i upitaše ih, da li je ko ulazio u crkvu posle večernje molitve. Oni odgovoriše da niko nije ulazio, pošto se i sami ključevi nalaze kod eklesijarha. Oni onda razbudiše eklesijarha, uzeše ključeve, koje on nikome nije bio davao, niti je sam s kim ulazio u crkvu, uđoše u crkvu i tamo na grobu prepodobnog Teodosija stvarno nađoše vlasi u ubrusu. Posle toga obavestiše igumana o svemu. Iguman se veoma udivi i brižljivo istraživaše, ko bi to mogao postrići blaženog Pimena. Ali ne pronađe. Tada svima postade jasno da su postrig, po naređenju Božjem, izvršili sveti anđeli. Dugo razmišljahu iguman i bratija o čudesnom postrigu, da li da ga blaženome uračunaju kao postrig izvršen po ustavu, i po propisu. I dođoše do zaključka da nad blaženim Pimenom ne ponavljaju postrig, pošto su imali jasne dokaze o stvarno izvršenom postrigu nad njim: inoci su stvarno našli, kao što je blaženi Pimen rekao, njegove vlasi na grobu prepodobnog Teodosija, i sveća, za koju je bio dosta jedan dan da izgori, gorela je četrdeset dana i noći neprekidno. Zbog toga oni ovo rekoše: Dosta ti je, brate Pimene, od Boga darovani obraz i ime. – No ipak reci nam, govoraše iguman došavši sa knjigom postriga, kakvi izgledahu oni što te postrigoše, i ne izostaviše li ništa od onoga što je napisano u ovoj knjizi? – Na to blaženi Pimen reče igumanu: Što me kušaš, oče? Ti sam, došavši ovde sa svom bratijom, obavi na meni sve što je propisano u ovoj knjizi. Pritom si mi rekao još i to, da ću celog života patiti od bolesti i tek ću se pred smrt osloboditi nje, da bih bio u stanju nositi svoj smrtni odar. Nego, moli se za mene, sveti oče, da mi Gospod podari trpljenje. – Čuvši ovo, oni ga ostaviše.
Blaženi Pimen je, kao što predskazaše oni što ga postrigoše, ležao mnogo godina u vrlo teškoj i odvratnoj bolesti: nje su se gnušali i oni koji su mu prisluživali, pa su ga često po dva tri dana ostavljali gladna i žedna. No sve to on s radošću trpljaše, i za sve blagodaraše Bogu.
Dogodi se nekako da jedan bolesnik, koji je bolovao od iste bolesti od koje i prepodobni Pimen, bi donesen u Pečerski manastir i postrižen. A bratija koji behu određeni za služenje bolnima, unesoše ovoga kod blaženog Pimena, da bi obojici služili zajedno i podjednako. Ali oni, odnoseći se nemarno prema svojoj dužnosti, često zaboravljahu na ovu dvojicu, tako da ponekad ovi iznemogavahu od žeđi. Tada blaženi Pimen reče bolesniku što je ležao s njim: Brate, pošto se oni što nam prislužuju gnušaju nas zbog smrada koji ide od nas, bi li ti hteo da se primiš te dužnosti, ako te Gospod isceli? – Bolesnik obeća prepodobnome da bi usrdno služio bolesnicima do same smrti. – Onda blaženi Pimen reče njemu: Evo Gospod uklanja od tebe bolest tvoju, i ti, postavši zdrav, ispuni svoje obećanje: služi meni i sličnima meni; a na one koji nehatno vrše ovu dužnost Gospod će navesti ljutu bolest, da bi se tako kažnjeni spasli.
Bolesnik odmah ustade i stade služiti prepodobnom; a one nehatnike, koji nisu hteli služiti bolnima, sve ih spopade bolest. No i isceljeni brat posluži prepodobnome Pimenu ne dugo: i njemu dosadi smrad, te se zbog toga ukloni od Pimena i ostavi ga da se muči gladan i žedan. Otišavši, on se nastani u drugoj keliji. I gle, njega iznenada spopade silna vatra; i nemajući snage da se podigne, on se tri dana mučaše od žeđi, pa najzad stade zapomagati: Smilujte se na mene Boga radi, jer evo umirem od žeđi! – Čuvši njegovo zapomaganje, bratija koji se nalažahu u najbližoj keliji, dođoše k njemu; i videvši njegovu ljutu bolest, izvestiše o tome blaženog Pimena rekavši: Brat koji ti služi umire. – Prepodobni odgovori: Što čovek poseje, to će i požnjeti (Gal. 6, 7): on mene ostavi gladna i žedna, i sam dožive to, slagavši Bogu i prezrevši moju ništavnost. Ali mi smo naučeni da ne vraćamo zlo za zlo, stoga idite i recite mu: zove te Pimen; ustani i idi k njemu.
Kada bratija saopštiše bolesniku poruku blaženoga, on odmah posta zdrav, i ustavši ode k blaženome sam bez ičije pomoći. Blaženi Pimen ga dugo savetova, govreći mu ovako: Maloverni, eto si zdrav; pazi, ne greši opet! Ne znaš li da će podjednaku nagradu imati bolesnik i onaj koji mu služi? Trpljenje ubogih neće ostati bez ploda: oni koji ovde trpe kratkovremenu nevolju i tutu, njima će radost i veselje biti udeo tamo gde nema ni tuge, ni žalosti, ni uzdisanja, već život beskonačni. Toga radi, brate, ja i trpim sve. A Bog koji mnome isceli tebe od tvoje bolesti, može i mene podignuti sa ovoga odra i isceliti moju bolest, ali ja neću. Jer je Gospod rekao: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt. 10, 22). Bolje mi je da u ovom životu istrulim sav, da bi u onom telo moje bilo netruležno; bolje mi je da ovde trpim smrad, da bih se tamo naslađivao neiskazanim miomirom. Divno je, brate, crkveno bogosluženje u svetlom, čistom i svetom mestu, gde je bogougodno i slatko sa nevidljivim Anđelskim Silama uznositi molitve Bogu. Zato se crkva i naziva nebom zemnim, i koji stoje u njoj smatraju se da stoje na nebu. A što je ova mračna i smrdljiva kelija ako ne pre suda sud i pre beskonačne muke muka? No koji s blagodarnošću trpi ovde, s pravom može reći: Trpeći čekah Gospoda, i ču me (Ps. 39, 2). Tešeći takve stradalce, apostol kaže: Ako trpite karanje, Bog postupa s vama kao sa sinovima. Ako li ste bez karanja, onda ste kopilad, a ne sinovi (Jevr. 12, 7.8). I sam Gospod poučava nas, brate, govoreći: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19).
Dobro poučen ovom poukom blaženoga, brat mu od tada neodstupno služaše. Junački pak stradalac i istinski podražavalac pravednoga Jova, sveti Pimen ležaše na bolesničkom odru dvadeset godina, neprestano blagodareći Boga. A kada nastade vreme prestavljenja njegova, u Pečerskom manastiru pokaza se znamenje: nad trpezarijom pojaviše se noću tri ognjena stuba, koji potom pređoše na vrh crkve. Jedini Gospod zna pravo značenje ovoga znamenja. Ali ono sigurno znači i to, da Trojični Bog, koji anđele Svoje čini duhovima i plamen ognjeni svojim slugom (Ps. 103, 4), već nisposla anđele Svoje po dušu mnogonapaćenog Pimena, kao što beše poslao po Lazarevu. Jer toga dana mnogonapaćeni iznenada ozdravi, i govoraše da je došlo vreme odlaska njegova, kao što predskazaše oni što ga postrigoše. Ustavši dakle, on obiđe sve kelije, svima se klanjajući i proseći oproštaj. A bolesnim monasima reče: Braćo i prijatelji moji, ustanite da me ispratite! – I odmah po reči njegovoj bolest odstupi od njih, i oni potpuno zdravi pođoše za njim.
On uđe u crkvu i pričesti se Božanskim Tajnama. Posle toga, uzevši svoj pogrebni odar on ga odnese, iako mu niko ne pokazivaše put, k pešteri, u kojoj do tada nikada nije bio, niti ju je ikada video. Ušavši u pešteru, on se pokloni grobu prepodobnog Antonija i pokaza mesto gde želi da bude sahranjen. Zatim otkri čudnu tajnu ukazujući na grobove neke bratije koji tu blizu ležahu. Ovde, reče on, vi položiste ove godine dva brata, jednoga bez shime[11] a drugoga u shimi. Onoga koga položiste bez shime, naći ćete u shimi, jer je mnogo puta želeo da se postriže u nju, ali je stalno odlagao; no pošto je pokazao dela dostojna toga obraza, to mu Gospod posle smrti darova shimu. A drugoga brata, koga položiste u shimi, naći ćete bez shime, jer je on nije želeo za vreme života, niti je pokazao dela dostojna nje, nego je govorio: „Kada vidite da odlazim iz ovog života i već umirem, onda me postrižite u shimu“. On se nije sećao onoga koji je rekao: Mrtvi te neće slaviti, Gospode, niti oni koji siđu u ad, nego ćemo mi živi blagosiljati Gospoda (Ps. 113, 25-26). Zbog toga i bi oduzeta od njega blagodat shime i data onome koji pokaza dela dostojna nje: jer svakome koji ima (dobra dela) daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema (dobra dela), uzeće se od njega i ono što misli da ima (Mt. 25, 29; Lk. 8, 18). Treći brat, nastavi sveti Pimen, položen je ovde pre mnogo godina i sav je istruleo, ali shima njegova ostala je čitava: ona se čuva na izobličenje i osudu njemu, jer je činio dela nedostojna obraza shime, sav je život svoj proveo u lenjosti i grešnim delima, ne sećajući se reči Gospodnjih: Kome je mnogo dano, mnogo će se iskati od njega (Lk. 12, 48). Postriženje u shimu ništa ne koristi onima koji ne čine dobra dela koja izbavljuju od večnih muka.
Otkrivši ovu tajnu, prepodobni otac naš Pimen reče bratiji: Evo dođoše oni što me postrigoše da me uzmu. – I odmah posle ovih reči on leže i zaspa u Gospodu.[12] Bratija ga sa velikom čašću položiše na ukazanom od njega mestu u pešteri. – A kada otkopaše grobove, čiju im tajnu prepodobni otkri, oni nađoše tri crnorizca: dva nedavno umrla, od kojih onaj što je bio sahranjen u shimi, sada bejaše bez nje, a shima se nalažaše na onome što beše sahranjen bez nje; a trećeg brata, koji davno beše umro, nađoše potpuno istrulelog, samo mu shima beše čitava. I svi se mnogo diviše neiskazanom sudu Božijem, koji daje svakome po delima njegovim. Bogu priliči slava, čast i moć, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKANORA ČUDOTVORCA
 
Prosijao na Kalistratovoj gori. Pobedivši svet i njegove slasti, prepodobni Nikanor ustvari odneo najbolju pobedu. Upokojio se mirno u Gospodu 1519. godine.[13]
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
NARKISA,
patrijarha Jerusalimskog
 
Posečen u vreme cara Antonina 213 godine u 116 godini svoga života. – Nikifor Kalist piše ovo o svetom Narkisu: Jedne godine na Veliku subotu beše nestalo zejtina u kandilima; sveti Narkis naredi te mu doneše vodu: pomolivši se i blagoslovivši vodu, svetac je pretvori u zejtin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOMETIJA ZNAMENONOSCA
 
Podvizavao se u Svetoj Gori, u ataru manastira Filotejeva; bio „žiža blagodati“ i veliki čudotvorac. Upokojio se u miru posle dužeg podvižničkog života. Za svog učenika imao je prepodobnomučenika Damjana (čiji spomen videti pod 14 februarom).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IPEREHIJA
 
U miru se prestavio.
 
SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE
POTAMIJE ČUDOTVORKE
 
Mačem posečena postradala za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG
SOZONTA
 
Iz Nikomidije; bačen u oganj – izašao nepovređen; prestavio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
TEODOSIJA NOVOG,
lekara
 
Živeo u drugoj polovini devetoga stoleća; upokojio se u miru. Žitije mu napisao Nikola Malaksos, sveštenik iz Navplija (Peloponez).[14]
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
DESET HILJADA PODVIŽNIKA TIVEJSKIH
 
Ove desetine hiljada svetih podvižnika Tivejskih u miru se upokojiše.
 


 
NAPOMENE:

  1. Nisivija – grad u Mesopotamiji.
  2. Na istočnoj obali Eufrata.
  3. Valerijan – carovao od 253-259 godine, Galijai od 260-268 godine.
  4. Sazidan Irodovim sinom Filipom, koji ga i nazvao Kesarijom u čast ćesara Tiberija.
  5. Kesarija Palestinska nazivala se u dubokoj starini Stratonov grad, Ovaj grad bio je obnovljen Irodom Velikim, koji ga je u čast cara Avgusta nazvao Kesarijom. On se nalazio na obali Sredozemnog Mora.
  6. Godine 260.
  7. Tivaida – oblast čuvenog u starini grada Tive; tako se zbog slavnog grada Tive nazivao uopšte sav Gornji (Južni) Egipat. Tivaida: izobilovala monaškim pustinjama.
  8. Upokoji se oko 390 godine u dubokoj starosti.
  9. Kijevopečerski manastir osnovan prepodobnim Antonijem Pečerskim, za vlade knjaza Izjaslava (1054-1068), unuka sv. Vladimira. Spomen prepodobnog Antonija praznuje se 10 jula.
  10. Prepodobni Teodosije – najprisniji sapodvižnik prepodobnog Antonija. Spomen njegov 3 maja.
  11. Shima je odeća najvišeg stepena monaškog, koji se naziva: Veliki angelski obraz (= Velika shima). Pri postrigu u Veliku shimu na monaha se stavljaju dve naročite odeće: kukuljača i analav. Kukuljača je odeća koja pokriva glavu i pleća sa svih strana; vrh joj donekle oštrougaon i ukrašei sa pet krstova, koji su crvene boje, i ovako raspoređeni: na čelu, na grudima, na oba ramena i na leđima. Analav je što i paraman: malo četvorougaono platno sa izobraženjem stradanja Hristovnh; o njega privezane pantljike, koje se od platna s leđa privezuju unakrst na prsima, provučene prethodno ispod miški i preko ramena. Analav se nosi ispod odeće.
  12. Sveti Pimen upokojio se 11 februara 1110 godine.
  13. Služba mu je štampana u Veneciji 1774, na Krfu 1817 i u Carigradu 1864 godine. Žitije pak izdao mu je Zotos Molosos u Atini 1888 i u Patrasu 1890 godine.
  14. Štampano u „Neon Eklogion“. Služba mu štampana u Navpliju 1888 i Atini 1925 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *