NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. AVGUST
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVSIGNIJA
 
Sveti Evsignije rodio se u Antiohiji, i služio u vojsci za carovanja rimskih careva: Dioklecijana, Maksimijana Hlora, Konstantina Velikog i njegovih sinova. On je prisustvovao stradanju svetog mučenika Vasiliska[1] u vreme Maksimijana, i opisao to stradanje. Pri odsečenju glave svetom Vasilisku, sveti Evsignije se, sa drugim tamo prisutnim vernima, udostoji videti mnoštvo svetih anđela, koji primiše mučenikovu dušu i uznesoše je na nebo gde je od njih primi Gospod Isus Hristos koji stajaše na nebu. A za carovanja Konstantina Velikog, nalazeći se u njegovim pukovima, sveti Evsignije vide zajedno s njim izobražen zvezdama krst na nebu, i naoružan silom krsnom hrabro se borio sa protivnicima. Prosluživši u vojsci šezdeset godina on se pri sinu Konstantina Velikog Konstanciju povuče iz vojne službe, pošto beše veoma star.
Vrativši se u svoju postojbinu Antiohiju on provođaše bogougodni život u molitvi i postu, stalno posećujući hramove Božje, i tako dožive do dana bogomrskog cara Julijana Odstupnika[2], gonitelja hrišćana. Kada ovaj bezbožni car dođe u Antiohiju, sveti Evsignije bi uzet na mučenje sa sledećeg razloga. Jednoga dana sveti Evsignije iđaše u crkvu i putem naiđe na dva neznabošca koji se zbog neke stvari prepirahu i svađahu. Kada sveti Evsignije prolažaše pored njih, oni ga zaustaviše i rekoše mu: Znamo, čestiti čoveče, da si dugo vreme bio u vojsci i poznaješ pravosuđe, stoga te molimo, saslušaj naš spor pa izreci pravednu presudu.
Sveti Evsignije im izađe u susret, presudi njihov spor po pravdi, i nađe se da je jedan od njih prav a drugi kriv. Krivac se naljuti, pa ode k caru i optuži Evsignija da je hrišćanin. Car odmah naredi da uhvate Evsignija i dovedu preda nj na sud. Kada predstade mučitelju, sveti Evsignije ga neustrašivo izobliči za zločin: što ne sledova primeru Konstantina Velikog nego se odreče Hrista i pokloni demonima, i služenje istinitom Bogu zameni služenjem idolima. Pri tome sveti Evsignije hvaljaše veru i pobožnost Konstantina Velikog, pričajući redom kako on vide krst na nebu i njegovom silom pobedi neprijatelje, kako odbaci idolopoklonstvo i svima srcem se prilepi za Gospoda Hrista, i kako verom i svetim krštenjem prosveti ne samo sebe nego i svu vaseljenu. Veličajući mnogim pohvalama Konstantina Velikog, sveti Evsignije u isto vreme ukoravaše bogoodstupnika Julijana za njegovo bezbožje i grđaše ga u lice. Ne želeći slušati to, Julijan naredi da se vojniku Hristovom odseče glava.[3] Tako sveti mučenik Evsignije mučenički skonča za Hrista u svojoj sto desetoj godini života, i preseli se u večni život gde vremena nema.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
FAVIJA (FAVIJANA),
pape Rimskog
 
Sveti Favije beše po rođenju Rimljanin a po činu sveštenik u dane neznabožnih careva rimskih, koji behu pomračeni idolođavolijom i gonjahu Crkvu Hristovu. Najpre sveti Favije življaše u jednom selu blizu Rima, pa se zatim preseli u Rim, i tu sa velikim usrđem sahranjivaše tela svetih mučenika: jer u to vreme mnogi hrišćani bivahu mučeni i ubijani, i tela njihova bacana izvan grada za hranu psima, zverinju i pticama. Sveti Favije tajno noću uzimaše ta sveta tela i česno ih sahranjivaše. A kada pod carem Maksiminom[4] svjatjejši papa Antir bi ubijen[5] za Hrista, verni koji su se krili od gonjenja i tajno držali svetu veru, sabraše se zajedno sa episkopima i prezviterima, radi izbora pape, u jedan hram, za koji nisu znali gonitelji: jer jedan neupadljiv dom služaše im kao hram u to teško vreme gonjenja na hrišćane. Na tom skupu beše i prezviter Favije. Kada nastade savetovanje koga bi dostojnog muža izabrali za takav položaj, mnogi spominjahu mnoge česne i izvrsne muževe, koji bi mogli dobro pasti Hristovo stado, a na prezvitera Favija niko i ne pomisli: jer on, pošto beše nedavno došao sa sela, beše po položaju među neznatnim prezviterima u gradu. I kad pri izboru na saboru izbiše nesuglasice, iznenada se pojavi beo kao sneg golub, koji visoko leteći spusti se na glavu prezvitera Favija, pa se ponovo podiže uvis i postade nevidljiv. Tada svi razumeše da sam Gospod Duhom Svojim Svetim izabra Favija za poglavara i pastira crkve Svoje, pa ga s velikom radošću posadiše na patrijaršiski presto.
Na takav način sveti Favije postade papa rimski. U Crkvi pak Hristovoj nastade spokojstvo, jer mučitelj Maksimin bi ubijen od svojih vojnika, i posle njega zacari se Gordijan[6], pod kojim prestade gonjenje na hrišćane: ovaj car, iako neznabožac, beše krotak i dobrodušan, i zabrani da se gone hrišćani. Sveti Favije podiže u pogrebnim pećinama nad grobovima mučenika mnoge prostrane hramove, gde se verni sabirahu na molitvu. A nad samim pećinama, u kojima se za vreme gonjenja verni krijahu, on ustroji molitvenice – crkvice. I svakim danom rastijaše Crkva Hristova, blagodareći obraćanju neznabožaca od idolopokloničkog bezbožja ka Hristu. No naročiti procvat ona dostiže posle Gordijanove smrti kada na carski presto rimski sede Filip, sa sinom svojim Filipom kao sacarem, koji primiše veru Hristovu, kojoj ih privede neki blagočestivi muž, jedan od najglavnijih senatora, po imenu Pontije[7], a krsti ih svjatjejši papa Favije. Tada se naročito uveća broj vernih: sledujući primeru cara i njegovog sina mnogi se krstiše, i vera se Hristova mogla ispovedati slobodno. A svjatjejši papa Favije, uz pomoć istinskog sluge Hristovog senatora Pontija, zidaše hramove Božije, a rušaše idolišta i idole. Ali se Crkva Hristova naslađivaše takvim mirom i slobodom ne dugo, jedva četiri godine: jer glava Crkve Hristos, želeći da Nevesta Njegova, za koju On proli Krv Svoju, bude na zemlji kao zlato u ognju prekaljeno i kao krin usred trnja, dopusti opet na nju bede i stradanja, i otpoče gonjenje od strane adske aždaje, koja, kao što Gospod otkri Jovanu Bogoslovu u viđenju, gonjaše ženu ukrašenu nebeskim lepotama, ispuštajući za njom iz poganih usta svojih vodu kao reku, da je utopi u reci (Otkr. 12, 3-16). Jer iskonski nenavidnik dobra, ne podnoseći širenje slave Hristove, nahuška potčinjene mu ljude, neznabožne idolopoklonike, te ustadoše na primivše hrišćanstvo blagočestive careve. Neznabošci dakle, nenavidnici Hrista i hrišćana, sabraše se i pod vođstvom zlog Dekija ubiše cara Filipa i njeovog sina sacara, zato što su poverovali u Hrista i dopustili slobodno ispovedanje hrišćanske vere. Pošto ubiše oba cara, oni se okrenuše i protiv svih hrišćana, i krv se hrišćanska prolivaše potocima. Najpre bi uhvaćen svjatjejši papa Favije, jer neznabošci behu strahovito kivni na njega, kao na vođu i učitelja hrišćana. Tragahu oni i za blagočestivim senatorom Pontijem, ali ga ne pronađoše, jer se on kao i mnogi sakri, pa potom pobeže iz Rima. A svjatjejšem papi Faviju, po naređenju zacarivšeg se tada Dekija[8], bi odsečena glava,[9] te on, zajedno sa mnogobrojnim ovcama pastve svoje zaklanim u to vreme, pređe iz zemaljske u nebesku Crkvu. Sveti pak Pontije bi uhvaćen docnije i primi mučeničku smrt za Gospoda našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
PONTIJA RIMLJANINA
 
Ko može poverovati, ako ga Gospod ne privuče k Sebi? Ko može ući u podvig, ako Gospod ne pomogne? Ko se može udostojiti mučeničkog venca, ako ga Hristos ne daruje? Stoga se i ja nedostojni, veli pisac ovoga žitija Valerije, ne udostojih takve blagodati da mučenički umrem za Hrista zajedno sa svetim mučenikom Pontijem, sa kojim sam zajedno odrastao i zajedno školu učio. Ali radi njegovih podviga i mučeništva nadam se dobiti milost od Gospoda. Sve što govorim o njemu, – prizivam za svedoke Hrista i Njegove anđele, – očima sam svojim video, i ušima svojim čuo, pa čak delimično i trpeo sa njim. Zbog toga i vi verujte ovom vernom prikazivanju stvari, da biste za veru svoju dobili zajedno sa svetim mučenikom nagradu od Gospoda u dan vaskrsenja mrtvih.
U gradu Rimu življaše ugledni senator Mark; on ne imađaše dece, iako mnogo godina bejaše u braku sa svojom suprugom Julijom, i oboje behu veoma žalosni zbog toga. U dvadeset drugoj godini bračnog života Julija oseti da je bremenita, čemu se oboje silno radovahu. U petom mesecu trudnoće Julija sa svojim mužem, obilazeći hramove svojih bogova, – oboje behu idolopoklonici, – i deleći priloge, dođoše u hram Jupitera, koga nazivahu velikim. Tu Julija pogleda na žreca koji sa vencem na glavi prinošaše žrtvu pred idolom; iznenada se taj žrec razbesne, pa skinuvši sa sebe venac stade ga kidati na parčad, vičući plačnim glasom: Ova žena nosi u utrobi onoga koji će ovaj hram do temelja srušiti i bogove njegove uništiti.
Ove reči demonujući žrec nekoliko puta gromko ponovi, od čega sve prisutne spopade užas; naročito se Julija i Mark mnogo uplašiše, i dršćući pobegoše iz hrama kući svojoj koja se nalažaše u blizini hrama. Julija, uzevši kamen, udaraše se njime po stomaku i po bedrima, govoreći: O, da ni začela nisam takvoga, koji će razoriti hram i bogove uništiti! bolje će mi biti da i sama umrem sa njim nego da ga rodim!
Potom, kada Juliji nastupi vreme da rodi, i svi očekivahu da će roditi mrtvo dete pošto se beše silno udarala kamenom po stomaku, ona rodi dete podpuno zdravo i čitavo. Julija htede da ubije novorođenče, ali se otac usprotivi tome, govoreći: Ako Jupiter ushte, on će sam odmazditi neprijatelju svome, a mi nemojmo biti ubice deteta svog.
Tako mališan ostade živ, i nadenuše mu ime Pontije. A kada Pontije poodraste, roditelji ga dadoše u školu, i nikada ga ne vođahu sa sobom u hramove. I rastijaše dečak ne samo godinama nego i umom: već u ranoj mladosti on se pokaza izvrstan filosof; ujedno s tim on beše veoma napredan u svima naukama, pošto imađaše izvanredno pamćenje i beše vrlo načitan; i sve vršnjake svoje on prevazilažaše znanjem.
Jednoga dana Pontije krenu k svome učitelju vrlo rano izjutra, i dogodi mu se da prolažaše pored jednog hrišćanskog doma i to baš u vreme kada u njemu beše skup vernih sa svjatjejšim papom Pontijanom[10] i pojaše se jutarnje psalmopjenije. Pažljivo slušajući pojanje, Pontije razabra ove reči: Bog naš na nebu i na zemlji, stvori sve što je hteo. Idoli su srebro i zlato, delo ruku čovečijih. Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide; uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu; ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode; i ne puštaju glasa iz grla svoga. Takvi neka budu i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 113, 11-16).
Čuvši ove reči, Pontije stade, i uzdahnuvši iz dubine srca on se zamisli nad smislom ovih reči. Zatim, pod dejstvom blagodati Svetoga Duha srcem mu se razli umilenje, i on zaplasa, pa podigavši ruke k nebu, on kliknu: Bože, kome čujem hvalu što uznose, daj mi da Te poznam! – Onda priđe k vratima oga doma i stade usrdno lupati na njih. Oni što nagviriše odozgo kroz prozor rekoše svetome papi: Neki dečak lupa na vrata. – Papa, koji je sve to već znao otkrivenjem Svetoga Duha, reče: Idite, otvorite mu, neka dođe k nama, „jer je takovih harstvo Božije“ (Lk. 18, 16).
Česni dečak Pontije uđe u dom samo sa jednim svojim vršnjakom i drugom po školi Valerijem, piscem ovoga žitija, a robove svoje ostavi na ulici. Ušavši u sobu i videći da se vrši bogosluženje, on se povuče u ugao i tamo ostade do kraja bogosluženja, pažljivo slušajući sa umilenjem u srcu. Po završetku službe on priđe k svetom papi, i pavši mu pred noge, govoraše: Molim te, oče sveti, otkrij mi smisao reči koje ste maločas pojali: Idoli neznabožaca su slepi i gluvi, niti mogu mirisati, ni rukama hvatati; ali me naročito poraziše reči: Takvi neka budu i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih.
Papa s ljubavlju prigrli Pontija i reče mu: Vidim, čedo, da Bog prosveti tvoje srce, da bi ti Njega potražio. Razmisli dakle i pogledaj: nisu li svi idoli načinjeni ili od zlata, ili od srebra, ili od bakra, ili od nekog drugog materijala? Ko ne zna da su kameni idoli istesani od stena u planini, i otuda na kolima dovezeni na tržište radi prodaje. Kako mogu biti bogovi ti idoli, kada su od zemlje načinjeni, i kada će se posle nzvesnog vremena raspasti i ponovo u zemlju pretvoriti? A naš Bog, u koga mi verujemo, na nebu je, i On se može videti ne telesnim očima nego očima srca, i poznatim verom.
Na to blaženi Pontije odgovori: Gospodine moj i oče, sasvim je tako kao što govoriš. I ko ne vidi da su idoli bezdahni i nepokretni, i da ih je puno ne samo po tržištima nego i po svima ulicama i hramovima i Kapitolu, i da ih je prosto nemoguće izbrojati? Oni imaju razna obličja i izrađeni su na visok umetnički način, kakav samo um ljudski može pronaći. Ko ne vidi takođe da su oni železom i olovom pričvršćeni za svoja mesta, da ih vetar ne bi oborio, i oni se razbili? Poznago je i to, da lopovi i razbojnici često kradu zlatne i srebrne idole. Kako onda oni mogu čuvati ljude od zla, kada njih same treba drugi da čuvaju, da ih ne bi pokrali?
Slušajući to, sveti papa Pontijan se divljaše takvoj pameti dečakovoj, i uzevši ga za ruku htede da ga posadi pored sebe, no blaženi dečak reče: Kada mi ne smemo da sedimo kod naših učitelja koji nas uče beznačajnim stvarima, kako ću onda sesti u prisustvu takvoga oca koji mi umesto puta zablude pokazuje put pravde i svetlost umesto tame? – Papa odgovori: Gospod i Učitelj naš Isus Hristos dao nam je nauk, da svi budemo jedno u Njemu i da jedan drugoga poučavamo onome što je korisno. – Potom papa upita blaženog dečka: Imaš li oca i majku? – Pontije odgovori: Već je druga godina otkako mi je majka umrla, a otac mi je još živ, veoma star, i ja sam mu jedina uteha. – Papa upita: Je li tvoj otac hrišćanin ili mnogobožac? – Dečak odgovori: Moj otac je vatreni mnogobožac, kao i većina ljudi. – Papa na to reče: Bog koji prosveti tebe bez ikakve pouke sa strane ljudi, moćan je prosvetiti i oca tvoga, da on koji te rodio u ovaj smrtni život pozna preko tebe besmrtni život. A ti, čedo moje, poslušaj mene: veruj u Hrista i primi sveto krštenje, jer ono izbavlja od večnih muka.
Ovakvim i sličnim rečima sveti papa tri sata poučavaše Pontija, objašnjavajući mu učenje o Carstvu Božjem. I pošto oglasi za krštenje Pontija i došavšeg s njim dečaka Valerija, on ih otpusti s mirom. A oni izišavši, iđahu kao jaganjci nahranjeni dobrom pašom, radujući se i veseleći se što nađoše spasenje dušama svojim. Od toga vremena oni svaki dan odlažahu k svetitelju Božjem, i on ih poučavaše.
Jednoga dana senator Mark upita sina svog Pontija: Čedo moje, šta si ovih dana naučio od svojih učitelja? – Pontije odgovori: Za sve vreme moga učenja, ja nikada nisam čuo od njih ništa bolje od onoga što naučih ovih dana. – I otac se radovaše misleći da je njegov sin naučio nešto novo iz nauke koje su se izučavale u neznabožačkim školama. A blaženi Pontije, tražeći zgodnu priliku da i oca svog privede k veri u Hrista, reče jednoga dana: Gospodine oče, čujem od mnogih da su bogovi kojima se mi klanjamo ništavni i nemaju u sebi ništa božansko, što i ja donekle uviđam: oni imaju podobija ljudskih udova, ali potpuno nedejstvenih; i svaki koji želi da u kući svojoj ima bogove, najmi majstora, i prema mogućnosti pravi sebi bogove kakve hoće: od zlata, od srebra, od bakra, ili od čega drugog. Molim te, oče, reci mi, jesi li ikada video da su bogovi što se u našem domu nalaze pokazali kakvu silu i dejstvo otkako su napravljeni i postavljeni? – Mark odgovori: Nikada oni nisu pokazali nikakvo dejstvo. – Zašto ih onda poštovati, upita Pontije, prinositi im žrtve, prisluživati im tamjan, i klanjati im se?
Ove reči silno razjariše Marka i on htede mačem udariti sina, govoreći: Ti huliš moje bogove! – Zatim, smirivši se malo, reče: Zar mi jedini u ovom gradu, sine moj, nećemo priznavati bogove i prinositi im žrtve? – Na to blaženi Pontije primeti: U ovom gradu ima mnogo ljudi koji prinose istinitu žrtvu istinitome Bogu. – A gde ćemo ih naći? upita Mark. – Ako hoćeš, predloži Pontije, ja ću ići i dovesti k tebi muža koji će ti sve jasno izložiti.
Otac pristade. Pontije se obrati k Valeriju i reče: Eto kakva se promena izvrši desnicom Višnjega. – I odmah ode k svjatjejšem papi Pontijanu i dovede ga k ocu. Papa je duto razgovarao s Markom, učeći ga poznanju istinitoga Boga i otkrivajući mu tajne svete vere; i Mark svim srcem poverova u Gospoda našeg Isusa Hrista, i zajedno sa papom i sinom stade razbijati idole koji se nalažahu u kući; i pošto ih sve porazbijaše on primi sveto krštenje sa sinom i celim domom svojim. Posle krštenja Mark požive ne dugo, pa se prestavi ka Gospodu u dubokoj starosti. A blaženom Pontiju u to vreme beše dvadeset godina.
Nakon šest meseci po prestavljenju oca, Pontije bi uzet na dvor cara Aleksandra i naimenovan za senatora na mesto svoga oca, iako on to nije želeo. Međutim to se dogodi po naročitom promislu Božjem, da bi u svoje vreme Pontijem bili privedeni Hristu ne samo narod nego i car. Bog darova toliku blagodat Pontiju da ga svi dvorjani veoma voljahu i poštovahu. Tih dana slavnom smrću pređe ka Gospodu svjatjejši papa Pontijan, ubijen za Hrista po naređenju cara Maksimina koji se zacari posle Aleksandra, a na presto pape dođe sveti Antir. Ali i on jedva mesec dana provede na prestolu, pa mučenički skonča, ubijen za Hrista takođe po naređenju cara Maksimina. Posle svetog Antira za papu bi izabran sveti Favije[11]; on ljubljaše svetog Pontija kao otac svoje rođeno čedo. Sveti predade svetom Faviju sva svoja imanja radi razdavanja siromasima, naročito jednovernima. Ali već je vreme izložiti na koji način istiniti sluga Hristov sveti Pontije obrati ka Hristu careve, i kako u borbi s đavolom odnese pobedu zadobivši venac mučeništva.
Posle pogibije mučitelja Maksimina carem postade Gordijan; a posle ovoga zacari se Filip, koji sebi za sacara postavi sina svog Filipa. Oba ova cara veoma ljubljahu svetog Pontija kao čoveka mudra, vrlinska i korisna svojim savetima. U trećoj godini svoga carovanja, koja beše hiljadita od osnivanja Rima, nameravajući da idu i prinesu bogovima svojim zahvalne žrtve, carevi pozvaše sa sobom i svog ljubljenog senatora Pontija: Hajdemo da uznesemo blagodarnost velikim bogovima što nam pružiše priliku da hiljadugodišnjicu Rima praznujemo u samom gradu. – No sveti Pontije se na sve moguće načine staraše da izbegne odlazak sa njima u neznabožački hram, međutim carevi uporno navaljivahu na njega kao na prijatelja svog da pođe s njima. Tada sveti Pontije videvši da je nastupio zgodan čas da carevima objavi jedinog istinitog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista, reče im: O, dobri carevi, od Boga postavljeni nad ljudima, zašto ne priklanjate glave svoje pred Onim koji vam dade carsku čast i vlast, i zašto Njemu, Jedinome, ne prinosite žrtvu hvale? – Na to car Filip stariji reče: Ja i hoću da prinesem žrtvu velikome Jupiteru upravo zato što mi je dao vlast carsku. – Osmehnuvši se, sveti Pontije primeti caru: Ne obmanjuj sebe Jupiterom, o care! postoji Bog na nebu, koji je sve Jedinom Rečju Svojom stvorio i blagodaću Duha Svetog oživotvorio.
Mi ne razumemo, rekoše na to oba cara, sa kakvom namerom nam ti to govoriš. – Sveti Pontije ih upita: Postoji li Jupiter od uvek? – Ne, odgovoriše carevi, pre Jupitera bio je otac njegov Kronos, koji je carovao u Italiji i dobro upravljao narodima Italije. – Onda ih sveti Pontije upita: A u vreme dok je Kronos carovao na Kritu i pre no što, prognan sinom svojim Jupiterom, beše došao u Italiju, zar u to vreme Italija nije imala narode i njihove upravljače? I zar Kronos stvori i umnoži italijanske narode? O, dobri carevi, ne varajte sebe lažnim basnama vaših stihotvoraca. Jedan je Bog svih na nebu: Bog Otac koji sa Svojim Sinom i Svetim Duhom sve što je stvorio drži i upravlja silom Svojom. A stvorio je On i nebo, i zemlju, i more, i sve što je u njima; najposle je stvorio po slici i prilici Svojoj besmrtnog čoveka i potčinio njegovoj vlasti sve što je na zemlji, u moru i vazduhu. Videvši čoveka tolikom čašću počastvovana od Boga, zbačeni s neba đavo pozavide čoveku i lukavo mu savetova da postane neblagodaran i neposlušan svome Tvorcu i Dobrotvoru. Poslušavši lukavi savet kušačev, čovek liši sebe besmrća, i neposlušnošću svojom navuče smrt na sebe i na sav rod ljudski. No đavolu ne bi dosta ta prevara čoveka, nego on izmisli idole, koje vi nazivate bogovima, da bi pomoću njih još više otrgnuo rod ljudski od Tvorca. Međutim, milosrdni Gospod, ne želeći da čovek, sazdan po liku Njegovom, konačno propadne, blagoizvoli poslati na zemlju sa nebeskog prestola Jedinorodnu Reč Svoju: ova Reč Božja dejstvom Svetoga Duha useli se u utrobu Prečiste Djeve, ovaploti se u njoj na nedokučljiv način, i rodi se od Nje na neiskazan način, i postade čovek, da obnovi palog čoveka i da uništi vlast đavola. I Bogočovek satvori među ljudima mnoga čudesa: slepima je vid davao, raslabljene i mnogogodišnje bolesnike rečju isceljivao, gubave čistio, mrtve vaskrsavao, četvorodnevnog Lazara iz groba pozvavši živa izveo, i bezbrojna druga slavna čudesa kao svemogući Bog činio.
No Jevreji, ne verujući u Njega i zavideći Mu, predadoše Ga Pontijskom Pilatu igemonu i prikovaše na krst Onoga koji beše došao da ih spase. Međutim On, budući Bogom, ustade treći dan iz mrtvih, i po vaskrsenju Svom u toku mnogih dana javlja se učenicima Svojim; i smrt, nanesenu ljudima od đavola, On ubi Svojom smrću, i život nam darova Svojim vaskrsenjem, te ćemo i mi, poput Njega koji ustavši iz mrtvih već više ne umire, posle kratkotrajnog i mnogostradalnog ovog života, vaskrsnuvši iz naših grobova, živeti večito s Njim. Uznevši se na nebo, On pokaza vernima put spasenja. Ko zanemari to spasenje, taj će sa đavolom biti podvrgnut večnoj osudi; a koji veruje i ide putem spasenja, taj će sa Hristom večito biti u Carstvu Nebeskom.
Ovakvim rečima sveti Pontije dugo prosvećivaše oba cara: i dok im on podrobno pričaše sve o Hristu, o tajnama svete vere i o budućem životu, blagodat Svetoga Duha koja pomaže spasenju ljudskom, dejstvova kroz njegove reči i otvori um carevima da razumeju što im govori, te se srca njihova ispuniše miljem i oni poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista. Carevi zamoliše svetog Pontija da im sledećeg dana još jasnije opširno protumači tajnu spasenja, da bi oni mogli izbeći oganj neugasivi i dobiti u besmrtnom životu udeo sa svetima. I tog dana, kao i kasnije carevi ne idoše u Kaptol radi prinošenja žrtava idolima; jedino oni narediše da se hiljadugodišnjica otpraznuje u narodnim pozorištima. Sveti pak Pontije ode k svjatjejšem papi Faviju i obavesti ga o svemu. Silno obradovan, papa pade ničice na zemlju pred Bogom, govoreći: Gospode Isuse Hrise, blagodarim Ti što si blagoizvoleo da preko sluge Svog Pontija privedeš careve rimske k poznanju presvetog imena Tvog!
Drugoga dana papa i Pontije odoše zajedno k carevima i dugo razgovaraše s njima o jedinom istinitom Bogu i o celom putu spasenja. Videći veru careva, papa ih oglasi ka svetom krštenju, pa ih posle ne mnogo dana i krsti. Zajedno sa njima krstiše se i drugi, jer po ugledu na careve mnogi poverovaše u Hrista. I ko može iskazati radost ondašnjih hrišćana? Tada se zbi ono što đavo, primoran silom Božjom, predskaza kroz usta đavoimanog žreca o svetom Pontiju, koji se još nalažaše u utrobi matere, da će razoriti Jupiterov hram: dobivši dozvolu od careva, sveti Pontije zajedno sa svetim papom Favijem ode u hram poganog Jupitera, gde beše izgovoreno spomenuto predskazanje o njemu; tu oni najpre polomiše idole, zatim i sam hram srušiše do temelja. Porušiše oni i nekoliko drugih hramova mnogobožačkih, i mesto njih podigoše svete crkve Božije. I u te dane vrlo mnogi se obraćahu ka Hristu, i krštavahu se. Ali se u to vreme još ne prosveti sav Rim, već samo jedan deo njegov, niti biše razorena sva idolišta sa idolima pošto promisao Božji prekrati to blagoprijatno za Crkvu Hristovu vreme. Takvu slobodu Crkva uživaše samo četiri godine, jer Gospod Isus Hristos, želeći da Crkvu Svoju prekali kao zlato u ognju, dopusti novo gonjenje na nju: pogani Dekije[12], nalazeći se na čelu idolopoklonika, diže bunu i ubiše blagočestive careve zbog njihove vere u Hrista. I stadoše nemilice tamaniti sve verne, među kojima i sveti Favije papa bi ubijen. Tada mnogi od novokrštenih, uplašivši se gonjenja, ponovo se vratiše idolopoklonstvu; drugi pak razbežaše se i krijahu se gde je ko mogao; Međutim oni koji bejahu hrabri, smelo iđahu na muke i polagahu duše svoje za Hrista. U vreme tog gonjenja, koje neočekivano udari na Crkvu kao oluja, sveti Pontije se sakri negde u samom gradu Rimu. Međutim neznabožački žreci vrlo revnosno tragahu za njim, jer behu strahovito kivni na njega što im poruši hramove i porazbija idole, i žuđahu da ga stave na muke. To pobudi svetog Pontija te jedne noći pobeže iz Rima, povinujući se rečima samog Gospoda koji u Evanđelju kaže: Kada vas gone u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23), i dođe u grad Kimelu[13] koji se nalazio na granici Galije, blizu Alpskih Gora, i tu življaše ka stranac i došljak.
Nasilnik car Dekije uskoro pogibe, i posle kratkotrajnog carovanja Gala s Voluzijanom na presto rimskog carstva stupi Valerijan[14] sa sinom Gelijenom. Ovi carevi, želeći da potpuno unište hrišćansko ime ne samo u Rimu nego i u celoj carevini rimskoj, razaslaše igemone na sve strane da muče hrišćane; i dva takva mučitelja, Klaudija i Anavija, poslaše u Galijsku oblast. Oni najpre dođoše u grad Kimelu, i prinesoše žrtve bogovima; onda usred grada ustrojiše sudište i izdadoše naređenje da hrišćane hvataju i dovode k njima na mučenje. Tada bi uhvaćen sveti Pontije, kao muž znamenit u ugledan, i pre svih priveden na neznabožno sudište. Pogledavši na njega igemon Klaudije upita s gnevom: Jesi li ti taj Pontije koji, ko zna kakvim lukavstvom, izazva bunu u Rimu, pa čak i careve odvrati od bogova? – Svetitelj odgovori: Ja nikakve bune stvarao nisam, niti sam koga zvao na stranputicu, nego sam, koga sam mogao, obratio od neznabožačke zablude ka istinitome Bogu. – Igemon reče: Carevi naši, znajući da si ti čovek znamenitog roda, narediše ti da bogovima prineseš žrtvu; ne učiniš li to, bićeš osuđen na razne muke zajedno sa ljudima niskog porekla i ništima. – Sveti Pontije odgovori: Moj car i utešitelj jeste Hristos, i ako se Njega radi lišim zemaljske otadžbine, postaću naslednik večne, i umesto brzo propadljivih bogatstava udostojiću se udela sa svetim anđelima u slavi nebeskoj. – Na to igemon Klaudije reče: Zašto pokušavaš da se izvučeš pomoću teško shvatljivih reči? Tebi predstoji jedno: da bogovima prineseš žrtvu. Ako to ne uradiš, ja ću telo tvoje rastrgnuti mukama. – Sveti Pontije odgovori: Ja ti već rekoh da sam hrišćanin, i nikada neću prineti žrtvu demonima.
Tada igemon naredi da Pontija okuju u lance i drže u tamnici, dok on ne izvesti careve o njemu. I Klaudije uputi carevima ovakvo pismo: Gospodarima vaseljene i nepobedivim pobediteljima Valerijanu i Galijenu, carevima rimskim, sluge vaše Klaudije i Anavije: ulazeći u krajeve Galije mi pronađosmo Pontija, koji nekada uzbuni Rim, polupa mnoge bogove i poruši njihove hramove, a sada se krije od vaše vlasti i ne povinjava vašim naredbama, ali pošto je on jedan od najprvih senatora, mi se ne usudismo da ga stavimo na muke, nego ga okovasmo u lance i posladismo u tamnicu, dok vi ne rasmotrite tu stvar i ne naredite kako da postupimo s njim. – Carevi poslaše ovakav odgovor: Gospodstvo naše naređuje vam sledeće: ako Pontije ne ushte prineti bogovima žrtvu, onda imate potpunu vlast nad njim i možete ga pogubiti kakvim hoćete mukama.
Dobivši od careva takvu naredbu, igemoni Klaudije i Anavije odoše na sudište i narediše da Hristova sužnja dovedu pred njih. I Klaudije reče svetom Pontiju: Saslušaj korisnu naredbu tvojih gospodara, kojom ti oni naređuju da bogovnma prineseš žrtvu. A ako to ne uradiš, onda ćeš biti mučen zajedno sa osuđenicima. – Sveti Pontije odgovori: Ja nemam drugog gospodara sem jedinog Gospoda mog Isusa Hrista, koji je moćan da me izbavi od onih muka kojima mi vi pretite. – Igemon Klaudije reče na to: Čudim se tebi, čoveku znamenitom, što si dobrovoljno primio na sebe toliko siromaštvo i sramotu, služeći takvome gospodinu, za koga vi sami kažete da je bio čovek siromašan i neslavan i da ga je, ne znam zbog kakve krivice, ubio Pilat, igemon po činu kao i mi. Nije li ti bolje da budeš pokoran gospodarima, koji krotko upravljaju rimskim carstvom? – Na to sveti Pontije uzvrati: I ja se čudim tebi, čoveku pametnom, što si postao toliko bezuman, da ne želiš da poznaš Tvorca neba i zemlje, koji radi spasenja tvog osiromaši, i što se usuđuješ nazvati neslavnim Onoga koga anđeli na nebu počituju, i koji ne po moranju nego dobrovoljno blagovoli radi našeg izbavljenja pretrpeti raspeće od Judejaca i Pilata. O, kada bi ti uzaželeo da se prekloniš pred tako velikim u Svojoj smirenosti Bogom! odmah bi se um tvoj uzneo k nebu, i ti bi uvideo da u zabludi svojoj ležiš u mračnom ponoru zajedno sa bogovima tvojim, koji su očigledno đavoli. A gospodari tvoji, koje ti nazivaš upravljačima rimskoga carstva, ne samo sami idu u propast klanjajući se drveću i kamenju, nego vuku sa sobom i potčinjeni im narod. Znajte dakle, ako ostanete u svome neverju, ljutom smrću ćete otići iz ovog života i u dan Strašnoga suda bićete zajedno sa vašim bogovima osuđeni na večne muke.
Ove reči razjariše igemona i on povika k slugama govoreći: Spremite grebene, železne kočeve, oganj i sva druga oruđa za mučenje, da bi se pred svima obelodanilo bezumlje njegovo. – Sluge odgovoriše: Sve je već gotovo. – Igemon onda naredi: Rastegnite ga naga na mučilištu, da bi sve muke prošle po celom telu njegovom, da vidimo da li će ga Bog njegov izbaviti iz naših ruku. – A sveti Pontije kada ga rastezahu na mučilištu govoraše igemonu: Premda ti po neverju svom nazva Boga mog nemoćnim, ipak verujem da će Gospod moj Isus Hristos silom Svojom uništiti muke koje hoćeš da mi naneseš, te one neće pričiniti nikakav bol telu mom.
I tog časa mučilišna sprava pade sa velikom hukom i rasu se u prah; popadaše i sluge od sraha kao mrtvi; a sveti Pontije radostan reče igemonu: Bar se sada uveri maloverniče, da je Gospod moj moćan pobožne izbavljati od napasti, a vas nepravednike predati večnome ognju u dan suda (2 Petr. 2, 9).
Igemon Klaudije od silne jarosti ne znađaše šta da radi, a drug njegov Anavije reče mu: Premudri čoveče, u vreme kada mi dođosmo ovamo, biše odvedena dva ogromna medveda iz Dalmatskih gora; naredi dakle da se spremi cirkus i daj Pontija tim zverovima da ga pojedu. – I odmah, po naređenju igemonovom, cirkus bi spremljen, i sveti mučenik postavljen u sredinu; dva stražara izvedoše medvede da pojedu svetitelja. Međutim medvedi se neočekivano baciše na svoje stražare i pojedoše ih, a svetome Pontiju se ne usuđivahu ni prići. Tada prisutni narod gromoglasno povika: Jedini je Bog – Bog hrišćanski, u koga veruje Pontije.
Ranjen u svojoj gordosti i besan od gneva, igemon stade vikati na sluge da što pre donesu drva i suvaraka, da sažeže mučenika. A sveti Pontije reče igemonu: Kakvu si to krivicu našao na meni, te hoćeš da me predaš ognju? Međutim tebe sama pogubiće neugasivi oganj, a Bog moj je moćan da me nepovređena sačuva usred ognja, kao što je u starini sačuvao tri mladića u vavilonskoj peći.
Kada sluge navukoše mnogo drva i drugih zapaljivih veštastava, onda svetog Pontija postaviše okovanog u sredini cirkusa i ogradiše ga svud unaokolo drvima i suvarcima, pa ih zapališe. I svi mišljahu da će od mučenika ostati samo pepeo. No kada sva drva i suvarci izgoreše, oni ugledaše svetog Pontija živog i zdravog i potpuno nepovređenog od ognja. I narod ponovo povika: Veliki je Bog hrišćanski.
Veoma postiđen zbog ovakvog poraza svog, igemon reče svetom mučeniku: Zašto se gordiš kao da si već pobedio sve muke; misliš li da ćeš izbeći i one najstrašnije? Nego evo blizu je česni hram Apolonov, uđi u njega i prinesi žrtvu. – Sveti Pontije odgovori: Ja Gospodu mome Isusu Hristu prinosim na žrtvu telo moje, koje dosad sačuvah čisto od idolopokloničkih gadosti; a vas i careve vaše skoro će postići Božja odmazda, jer nepravedno gonite nevine sluge Hristove. – Tada ga igemon stade lukavo nagovarati, govoreći mu: Trebalo je da ti nama budeš sudija, jer si ti jedan od najprvih senatora, a mi ne razumemo zbog kakve to prazne nade ti lišavaš sebe časti i bogatstava. – Sveti Pontije odgovori: Čast ovoga sveta i njegova bogatstva liče na jutarnju maglu koja skriva od očiju ljudskih i zemlju, i planine i more; ali čim dune vetar, magla brzo iščezne potpuno, kao da je nije ni bilo; Međutim, čast, i bogatstvo, i slava, koje ja želim, ostaju večito.
Dok sveti Pontije govoraše ovo, Jevreji kojih beše mnogo usred narodne gomile, stadoše vikati ka igemonu: Ubij, ubij što pre tog mađioničara! – A sveti mučenik, podigavši ruke k nebu, reče: Blagodarim Ti Bože moj, što i Jevreji viču protiv mene, slično ocima svojim koji su vikali k Pilatu protiv Hrista: Raspni, raspni Ga!
Tada igemon izreče svetom Pontiju smrtnu presudu, govoreći: Vodite ga van grada, i tamo na kamenu što je blizu potoka odsecite mu glavu, a telo mu bacite u dolinu.
Naređenje mučiteljevo bi izvršeno. I tako sveti Pontije završi svoja stradanja za Hrista time što mu glava bi odsečena mačem.[15] A česno telo svetiteljevo sahrani njegov vršnjak i opisatelj stradanja njegovog Valerije, i to na onom mestu gde ono po posečenju bi bačeno.
Nakon ne mnogo vremena posle toga zbiše se proročke reči svetog Pontija. Neznabožni car rimski Valerijan u toku rata sa persijskim carem Saporom bi zarobljen i kao zarobljenik svakodnevno ismevan: jer kad god je Sapor usedao na svoga konja, uvek je nogom stupao na vrat Valerijanu kao na podnožje. A drugi car rimski Galijen bi ubijen od svojih vojnika na putu za Mediolan. Igemon pak Klaudije i njegov drug Anavije poludeše onoga časa kada sveti mučenik bi posečen: Klaudije svojim vlastitim zubima odgriza sebi jezik i ispljuva ga iz usta, a Anaviju ispadoše oči iz očnih duplja i visijahu mu na obrazima; i posle kratkih, ali strahovitih mučenja od besova, oni izvrgoše duše svoje. A neznabošci i Jevreji, videći ispunjenje reči svetog Pontija, spopade ih strah, i mnogi stadoše ukazivati poštovanje grobu mučenikovom. Valerije pak, opisavši život i stradanje svetog Pontija, i videći da gonjenje na hrišćane ne prestaje, sede na lađu i otplovi u Liviju, bojeći se mučitelja. A sveti mučenik Pontije česnom dušom svojom uđe u radost Gospoda svog i Vladara našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka je čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EVTIMIJA, patrijarha Carigradskog
 
Sveti Evtimije bi rođen u Selevkiji Isavrijskoj oko 834 godine, u porodici koja beše poreklom iz Dekapolja i u srodstvu sa Sv. Grigorijem Dekapolitom (koji se slavi 20 novembra). Vrlo mlad postade monah na gori Olimpu u Vitiniji, zatim pređe u jedan manastir blizu Nikomidije, pa onda u manastir Sv. Teodora blizu Carigrada.
Zbog duhovnosti i svetosti njegove, Svetog Evtimija uze car Lav VI Mudri (886-912 g.) za svoga duhovnika i podiže mu manastir u samoj prestonici, zvani Psamatija, gde svetitelj od tada življaše. Uskoro, međutim, izbi sukob između njega i cara Lava, jer svetitelj ne odobravaše carevu nezakonitu vezu sa udovicom Zojom. Car ga zato zatvori u manastir Sv. Diomida, gde svetitelj provede dve godine. Posle toga, na uporno navaljivanje cara i po saglasnosti episkopa, Sveti Evtimije bi izabran za Carigradskog patrijarha (907 godine), posle ostavke patrijarha Nikolaja Mistika (njegov pomen 16 maja). Ali, Sveti Evtimije ni tada ne blagoslovi carev nezakoniti brak sa Zojom, nego, štaviše, raščini sveštenika Tomu koji je izvršio to nedozvoljeno i nezakonito venčanje, koje je, nažalost, bio blagoslovio rimski papa.
Po smrti cara Lava VI (912 godine) njegov brat i naslednik Aleksandar progna Svetog Evtimija i vrati na presto patrijarha Nikolaja. Sveti Evtimije bi proteran u jedan manastirski metoh, gde, izmirivši se bratski sa patrijarhom Nikolajem, u miru i skonča 5 avgusta 917 godine. Posle tri godine sveto mu telo bi preneto u manastir Psamatija, gde je svetitelj ranije živeo kao monah. Iza sebe on ostavi nekoliko beseda i pesama posvećenih Presvetoj Bogorodici. Spomen mu se nalazi u Vizantijskom Eortologionu (koji je izdao M. Gedeon u Carigradu).
 
SPOMEN SVETE PRAVEDNE
NONE,
majke Sv. Grigorija Bogoslova
 
Sveta Nona je majka svetog Grigorija Bogoslova. Kao hrišćanka ona je imala silnu i čudotvornu molitvu. Tako, molitvom svojom k Bogu obratila je muža svoga Grigorija iz neznabožačke gluposti u veru hrišćansku. Muž njen Grigorije docnije bi episkopom u gradu Nazijanzu (njegov sveti spomen 1 januara). Molitvom je sveta Nona spasla od bure i svoga sina Grigorija Bogoslova. Prestavila se mirno kao đakonisa 374 godine. Osim Svetog Grigorija Bogoslova imala je još dvoje svete dece: Svetu Gorgoniju (koja se slavi 23 februara) i Svetog Kesarija (čiji je spomen 9 marta).
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TERISA (TIRSA), episkopa Karpasijskog na Kipru
 
Ovaj sveti episkop grada Karpasije na Kipru proslavlja se na tom ostrvu, gde mu je sačuvan drevni hram kraj mora.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KATIDIJA, KATIDIJANA i SOVELA
 
Sveti mučenici Katidije i Katidijan behu rođena braća i postradaše za Hrista u Egiptu ubijeni kamenjem; a sveti Sovel, takođe u Egiptu, strelom proboden, predade duh Bogu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegov spomen 22 maja.
  2. Julijan Odstupnik – bratanac Konstantina Velikog, sin njegovog brata Julija Konstancija; carovao od 361 – 363 godine.
  3. To bi 362 godine.
  4. Maksimin I carovao od 235 – 238 godine.
  5. Godine 236.
  6. Gordijan se zacario 238 godine.
  7. Žitije njegovo takođe pod današnjim datumom.
  8. Dekije carovao od 249 – 251 g.
  9. Godine 250.
  10. Sveti Pontijan – papa rimski od 230-235 g.
  11. Njegovo žitije pod današnjim danom.
  12. Carovao od 249 – 251 godine.
  13. Blizu današnje Nice.
  14. Valerijan – carovao od 253 do 259 godine.
  15. Sveti Pontije posečen 257 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *