NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. AVGUST
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
ISAKIJA, DALMATA I FAVSTA
 
Prepodobni Dalmat beše najpre oficir pri caru Teodosiju Velikom[1], i car ga držaše u velikoj časti. Zatim Boga radi on prezre sve svetovno, pa ostavivši ženu i decu, uze sa sobom samo sina svog Favsta i ode k prepodobnom Isakiju koji u predgrađu Carigrada imađaše manastir. Tu ih prepodobni Isakije postriže u inočki čin, i oni oba vođahu veoma bogougodan život, dobro se podvizavajući u isposničkim trudovima. A kada prepodobni Isakije[2] zađe u duboku starost i približi se kraju, on sazva bratiju, pouči ih o spasenju, i postavi im za igumana mesto sebe prepodobnog Dalmata, po čijem imenu i sama obitelj kasnije bi nazvana Dalmatska.[3] Patrijarh carigradski Atik rukopoloži blaženog Dalmata za sveštenika. On življaše tako isposnički, da Jednom provede četrdeset dana bez hrane, i postom i molitvom pobedi demonsku silu. Prepodobni je vodio borbu i protiv vidljivih demona – jeretika nestorijanaca, koji su hulili Prečistu Mater Božiju,[4] i bio veliki pomoćnik svetim ocima na Trećem Vaseljenskom Saboru, održanom u Efesu za carovanja Teodosija Mlađeg.[5] Time prepodobni Dalmat steče ljubav cara i svetih otaca, te ga proizvedoše za arhimandrita Dalmatske obitelji. Ugodivši Bogu, on se najzad u dubokoj starosti prestavi k Njemu. – Tako i sin njegov prepodobni Favst, prošavši svaki bogougodni podvig i provevši strogo isposničko žitije, preseli se u večne obitelji, i u besmrtnom životu bi pribrojan k liku prepodobnih otaca.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME,
škopca otšelnika
 
U knjizi Limonar[6] izloženo je o ovom prepodobnom ocu Kozmi sledeće kazivanje prezvitera Vikantijskog manastira ave Vasilija: Za vreme moga boravka u Antiohiji dođe iz Jerusalima k svjatjejšem patrijarhu Grigoriju ava Kozma, škopac iz lavre Farane, muž izvanredan u podvižništvu, revnitelj vere, tvrdi čuvar dogmata crkvenih, odličan znalac Svetoga Pisma. Nakon malo dana po svom dolasku u Antiohiju starac se prestavi. Patrijarh naredi da se česno telo njegovo pogrebe u njegovom patrijaršiskom manastiru, gde neki epiekop bejaše pogreben. Jednom ja odoh na grob svetog starca, da se poklonim česnim moštima njegovim, i tu videh jednog prosjaka koji je prosio milostinju od onih što ulažahu u crkvu. Primetivši da se ja triput poklonih na grobu i satvorih jerejsku molitvu za pokoj preminulog, prosjak mi reče: Gospodine avo, veliki bejaše starac koga ovde pogreboste pre dva meseca. – Po čemu znaš? upitah ga ja. On odgovri: Istinu govorim, gospodine avo, dvanaest godina ja bejah raslabljen, i preko ovog starca Gospod me isceli. Kada se nalazim u kakvoj nevolji on dolazi i utešuje me, i daje mi olakšanje. Pored toga čuj i drugo čudo o njemu: otkako ga sahraniste, ja svake noći čujem gde on govori episkopu: „ne dotiči me se i ne približuj mi se, jeretiče, jer si neprijatelj svete Božije vaseljenske Crkve“. – Čuvši to od isceljenog prosjaka, ja odoh i ispričah patrijarhu, i molih ga da odande uzme starčevo telo i položi na drugom mestu. Svjatjejši patrijarh mi na to reče: Veruj mi, čedo, da taj jeretik ne može ni najmanje naškoditi avi Kozmi. Međutim, to se dogodilo, da bi nam postala poznata revnost svetoga starca za veru i njegova vrlina, i da bi se obelodanilo episkopovo zloverje, te ga ne bismo smatrali za pravoslavnog.
Isti prezvnter Vasilije kazuje o prepodobnom avi Kozmi i ovo: Ja odoh k njemu u lavru, i starac mi ispriča o sebi, da mu se jednom pojavi želja u duši da razume šta znače reči, upućene Gospodom Njegovim učenicima: „sada koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema, neka proda haljinu svoju i kupi nož“ (Lk. 22, 36), i Njegov odgovor: „dosta je“, kada Mu učenici rekoše: „evo ovde dva noža“ (Lk. 22, 38). Pošto je starac dugo razmišljao o ovim rečima, ali nije mogao da ih razume, on u podne iziđe iz kelije i krenu u lavru zvanu Pirga k avi Teofilu, da ga pita za značenje ovih reči Gospodnjih. Idući putem kroz pustinju, on u blizini Kalamona ugleda ogromnu zmiju gde se spušta sa Kalamonske gore. Zmija beše toliko velika, da svojom težinom ostavljaše po zemlji dubok trag, a savijanje tela njenog pravljaše velike lukove, i puzaše upravo presecajući put starcu. Osetivši da je to lukavstvo đavola koji hoće da mu omete preduzeti put, starac se naoruža molitvom i neustrašivo produži put; čuvan silom Božjom, on bez ikakve povrede prođe kroz lukove tela zmijina kao kroz vrata. Došavši k avi Teofilu, on mu postavi željeno pitanje, i dobi od njega ovakav odgovor: „Dva noža označavaju dva vida bogougodnog života: delanje ili trud i sozercavanje ili pogružavanje uma u bogomislije i molitvu. Ko ima ove dve vrline, taj je savršen“.
Osim toga prezviter Vasilije ispriča o prepodobnom Kozmi i ovo: Za vreme mog desetogodišnjeg boravka u lavri Farani kod ave Kozme ja sam se mnogo koristio njegovim bogonadahnutim razgovorima. Jednom, govoreći o spasenju duše, on navede nešto iz svetog Atanasija Velikog[7], i pri tome reče mi: „Kada čuješ ili nađeš kakvu reč iz knjiga svetog Atanasija, ako nemaš hartije, zapiši je na svojoj haljini“.
Takvo poštovanje imađaše prepodobni Kozma prema velikim ocima i učiteljima Crkve, sa kojima i on po završetku bogougodnog života svog na zemlji dobi udeo u večnom životu, po blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava sada i uvek.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA RIMLJANINA
 
Prepodobni Antonije bi rođen[8] i vaspitan u Rimu. U to vreme Rimska crkva odvoji se od Istočne Crkve. Roditelji Antonijevi, kao i mnogi drugi, tajno se držahu istočnog veroispovedanja. Mladi Antonije bi dat da uči knjigu, te on nauči ne samo na rimskom nego i na grčkom jeziku čitati i razumevati Sveto Pismo. Dobri roditelji ga izmalena vaspitaše u svetoj veri, i on se utvrdi u njoj veoma usrdnim i istrajnim čitanjem knjiga. Pri tome on brižljivo izučavaše predanja svetih otaca, koji pravoslavnu veru objasniše i utvrdiše na Sedam Vaseljenskih Sabora, i njih se čvrsto držaše.
Kada Antonijevi roditelji otidoše ka Gospodu, stade mladi Antonije nasleđeno imanje razdavati siromasima, želeći da prezre svetske taštine i da služi Bogu. Pored toga imao je nameru da napusti Rim, pošto se u njemu događahu smutnje, razdori i veliki neredi. Žureći dakle da napusti Rim, on od preostale imovine metnu u bure zlato, srebro, crkvene sasude i druge skupocene stvari, okova bure gvozdenim obručima, i baci ga u more prepuštajući ga Božjem promislu, a sam otide u pustinju. I našavši na jednom mestu pustinožiteljne monahe, on ih umoli da ga prime. Oni jedva pristadoše da ga prime, pošto videše da je mlad: bilo mu je osamnaest godina. Nastanivši se sa tim bogougodnim monasima u pustinji, Antonije se zamonaši i provede tamo dvadeset godina u svakom poslušanju i isposničkim podvizima.
Zatim nastade završno gonjenje od strane odstupnika na blagočestive; ono dopre i do pustinjačkih obitališta, i mnogi behu uhvaćeni i mučeni; zbog toga se i ovi pustinožiteljni monasi razbegoše, da se skrije gde ko može. Tako i prepodobni Antonije otide odatle, i prohođaše neprohodna mesta po pustinjama. Našavši kraj mora zgodan kamen, on se nastani na njemu, i življaše neprestano se dan i noći moleći Bogu, bez kolibe i bez krova nad glavom. Od hrane imađaše ono što beše doneo sa sobom iz svoje pustinjske obitelji i što primorska pustinja rađaše. I od te hrane jeo je vrlo malo, i to jedaniut nedeljno, posteći se od nedelje do nedelje. Pošto požive na tom kamenu četrnaest meseci, dogodi se petog septembra 1106 godine strahovita bura na moru, te talasi dopirahu do kamena na kome prepodobni življaše; i jedan talas iznenada nalete, podiže kamen sa prepodobnim, i odnese ga na kamenu, kao na lađi lako. I da divna čuda: kamen plovljaše povrh vode, po naređenju Božjem; nadprirodno plovljaše kamen po moru nošen talasima, ili bolje – silom Božjom, a sluga Božji Antonije stajaše na njemu moleći se. Kakvo čudesno pouzdanje u ovog divnog muža! kako čvrsta nada položena na Boga! U tako strahovitoj opasnosti on se ne uplaši, niti klonu duhom, nego sav um pogruzivši u Bogu, i predavši sebe Njegovoj volji, on imađaše pred očima jedino Njega i Prečistu Bogomater. I izgledaše mu da vidi – kao što docnije sam kazivaše duhovnim ljudima – gore u oblacima Presvetu Vladičicu našu Bogorodicu i Prionodjevu Mariju sa Prevečnim Mladencem Gospodom našim Isusom Hristom na rukama. I sav obuzet duhovnom radošću, on ne obraćaše pažnju na to strašno plovljenje usred morskih talasa, nego budući kao van tela on zaboravi na sebe, naslađujući se gledanim viđenjem i obasjavan od njega nekom božanskom svetlošću. I to njegovo plovljenje bi od Rimske zemlje po moru, okeanu, i po reci Nevi, i po Ladožskom Jezeru, i po reci Volhovi, sve do Velikog Novgoroda. I pristade kamen noću k obali gde je manastir. I prepodobni ču zvona noćnjeg bogosluženja i uplaši se, misleći da je ponovo donesen u Rim, jer nije znao kuda ga je Božji promisao doveo.
Kada osvanu dan dođoše ljudi na obalu reke, i čuđahu se videći kamen kojeg tamo ranije ne beše, i čoveka stranca gde na njemu stoji, i pitahu ga otkuda je. A on, ne znajući slovenski jezik, ništa im ne odgovaraše nego im se samo klanjaše. I provede na kamenu tri dana ne silazeći s njega i moleći Boga da mu otkrije o gradu, o ljudima i o jeziku njihovom. U četvrti dan, posle dovoljne molitve, on siđe s kamena i pođe u grad sa željom da nađe čoveka s kojim bi mogao razgovarati i doznati sve. I po promislu Božjem on nađe čoveka, koga po odelu poznade da je Grk. Obrati mu se na grčkom jeziku, i saznade da ovaj zna ne samo grčki nego i rimski i ruski jezik, jer beše trgovac koji je razne zemlje prošao i razne jezike naučio. Prepodobni Antonije ga upita koji je to grad, i koji su to ljudi, i koja vera. Trgovac mu kaza: grad se zove Veliki Novgorod, ljudi su Rusi, jezik im je slovenski, vera pravoslavna hrišćanska, saborna crkva Svete Sofije, episkop im je Nikita, a gradom vlada blagočestivi knez Mstislav Vladimirovič Monomahovič. Onda upita trgovca i ovo: Prijatelju, kaži mi još, koliko je rastojanje između ovog grada i Rima? – Trgovac mu odgovori: Ogromno je, i valja putovati koje morem koje suvim oko pola godine. – I udivi se prepodobni svemoćnoj sili Božjoj, koja učini te on za dva dana i dve noći pređe toliki put.
Poklonivši se trgovcu, prepodobni ode u crkvu Svete Sofije da se pomoli Bogu i da vidi velikog arhijereja. I videvši blagoljepije crkveno, i poredak, i arhijereja, on se veoma obradova duhom. Zatim obiđe i ostale crkve, pa se ponovo vrati na svoje mesto na kamen, ne javivši se episkopu. A nije mu se javio zato što nije znao ruski jezik. I moljaše se usrdno Bogu, da mu otvori um da razume ruski jezik. I stadoše dolaziti k njemu ljudi koji življahu blizu obale i donositi mu hranu kao strancu. I on se poče od njih učiti ruskom jeziku, i Božjom pomoću ubrzo ga nauči. A kada ga ljudi zapitkivahu o otadžbini, o mestu rođenja, i kako se obrete među njima sa tim kamenom, on im na sve to odgovaraše da je grešnik.
Posle malo vremena doznade za njega episkop Nikita. A beše sveti Nikita postriženik Kijevopečerskog manastira, pun Duha Božija. On dakle pozva k sebi ovog inostranog inoka, i videvši ga raspitivaše ga ko je, odakle je, i na koji način dođe ovamo. No on ništa drugo ne odgovaraše, nego klanjajući se samo govoraše: „Vladiko sveti, prosti mene grešnog čoveka i stranca.“ Jer prepodobni nije hteo da ko sazna ko je on, da ga ljudi nebi slavili. A svetitelj Božji Nikita, osetivši Duhom neku tajnu Božiju u prepodobnom, izdvoji se nasamo sa njim, pa ga stade sa zakletvom raspitivati da mu redom kaže svu istinu o sebi. Tada prepodobni, prisiljen arhijerejevim odlučnim zahtevom, ispriča podrobno o svome rođenju i vaspitanju u Rimu, o gonjenju na blagočestive, o svome bekstvu u pustinju, i kako na kamenu nošen vodom stiže u Veliki Novgopod za dva dana i dve noći.
Pričajući to, prepodobni se kupaše u suzama, i pripadajući k nogama episkopu usrdno ga moljaše da to nikome ne kazuje, da ne bi zapao u sujetno poštovanje od ljudi. A svetitelj Nikita, slušajući njegovo kazivanje, obuze ga veliko divljenje i užas, i držaše da to nije čovek nego anđeo Božji. Zatim ustade sa svoga mesta i stade na molitvu, i posle duge molitve pade pred prepodobnim na zemlju, proseći od njega blagoslov i molitve. A prepodobni pade pred arhijerejem moleći i proseći blagoslov, i nazivajući sebe nedostoznim i grešnim. I ležahu obojica na zemlji dugo, suzama kvaseći zemlju. Episkop Nikita govoraše k prepodobnome: Ti si se udostojio velikog dara od Boga, jer na tebi se dogodilo čudo slično drevnim čudesima. Ilija ognjenim kolima, apostoli oblacima behu nošeni po vazduhu, a tebe Gospod donese u naš grad na kamenu po vodama, i poseti i blagoslovi tobom, ugodnikom Svojim, novoprosvećene ljude Svoje. – A prepodobni zboraše k svetitelju: Ti si arhijerej Boga višnjega, tebe postavi Bog da budeš pred Njim zastupnik i molitvenik za ceo svet, stoga ti treba da se moliš kako za sve tako i za mene grešnog.
Tada arhijerej ustade sa zemlje, i podigavši prepodobnog blagoslovi ga, i dade mu celiv u Hristu, no ne mogaše prestati od suza. I dugo razgovaraše s njim, naslađujući se medotočivim rečima njegovim. I beše mu želja da razglasi to čudo, ali ga svetiteljeva usrdna molba zadrža od toga, jer se ne usuđivaše oglušiti se o molbu tako velikog ugodnika Božjeg. Arhijerej željaše da prepodobni Antonije ostane kod njega do kraja života. No prepodobni ne pristajaše, govoreći: Gospoda radi, ne primoravaj me, arhijereju Božji, nego me ostavi da živim na onom mestu gde mi Bog naredi. – I otpusti ga arhijerej s mirom. Ubrzo zatim i sam arhijerej ode da vidi kamen na kome ugodnik Božji doplovi i mesto gde pristade. I videvši divljaše se Božjem delu. Uskoro potom on pored te obale podiže prepodobnome malu drvenu crkvu u ime Prečiste Bogomajke, u čast njenog Roždestva, pošto uoči tog praznika Gospod dovede ugodnika Svog u grad njihov, i pri crkvi ustroji na pristaništu konak za monahe.
Nakon jedne godine u blizini kamena prepodobnog Antonija neki ribari lovljahu ribu na reci Volhovi; i pošto se svu noć mučiše i ništa ne uhvatiše, oni umorni i žalosni izvukoše svoje mreže na obalu. Prepodobni pak, po završetku svojih jutarnjih molitava, ode k ribarima i davaše im nadnicu, govoreći: Bacite u vodu mreže svoje, i ako što nađete, to neka bude za dom Prečiste Bogorodice. – Oni isprva ne htedoše, govoreći: Svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo. – Ali zatim na starčevu upornu molbu oni uzeše nadnicu i baciše mreže u reku, i izvukoše na obalu reke ogromno mnoštvo riba, da se mreže umalo ne poderaše; među ribama oni izvukoše i veliko bure, okovano gvozdenim obručima. I prepodobni Antonije poznade da je to njegovo bure, koje on u Rimu vrže u more, i reče ribarima: Deco moja, vidite milost Božju, kako promišlja o slugama Svojim! Vi dakle uzimate sebi ribu, a meni Bog darova bure, da ono što je u njemu bude za zidanje manastira mog. – No ribari ne hteše da mu dadu bure, i govorahu: Mi se najmismo da ti ribu lovimo a ne burad, zato riba neka bude tebi a bure nama, pošto ga mi sami vrgosmo u vodu da ga sačuvamo. – Prepodobni im na to reče: Ja neću da se prepirem s vama, nego hajdmo k sudijama.
Ovaj se predlog dopade ribarima, i oni krenuše u grad vozeći i bure sa sobom. I kada izađoše pred sudije ispričaše im o lovu, i ribari dokazivahu da je bure njihovo. Prepodobni onda reče sudijama: Gospodo, ako je bure njihovo, upitajte ih neka kažu šta je u njemu. – Upitani od sudija, ribari ne znađahu šta da kažu. Tada prepodobni, priteran nuždom, i protiv svoje volje otkri delimično tajnu, koja jedino Bogu beše poznata. Videći divno promišljanje Božje o njemu, i ne mogući sakriti čudesno delo Božije, on reče: Ovo bure pripada mojoj ništavnosti, koje ja svojim grešnim rukama spustih u more u Rimu; u njega sam metnuo zlatne, srebrne i kristalne sudove crkvene, putire, zdele i mnoge druge sveštene predmete, i na njima su natpisi rimskim slovima. Pored toga stavih u njega posebno zlato i srebro koje nasledih od roditelja, pa vrgoh bure u more, prepuštajući ga Božjem promislu. A to učinih zbog tamošnje bune i gonjenja na pravoslavne. – Sudije onda narediše da se otvori bure, i nađoše sve onako kako starac kaza; i udiviše se čudesnom i svesilnom dejstvu Božjem, i ovome divnome mužu, prepodobnom Antoniju, pa mu naložiše da sve svoje uzme, a ribari otidoše postiđeni.
Uzevši svoje stvari, prepodobni obavesti o tome svetitelja Nikitu i pokaza mu ih. Ovaj se udivi i ovom drugom čudu, kao nekada onom prvom, i proslavi Boga. A prepodobni tim zlatom i srebrom sagradi kamenu crkvu i ustroji spočetka mali manastir, i sabra ne mnogo bratije, i kupi zemlju oko manastira i pravo na lovljenje ribe radi ishrane monaha. Potom se arhijerej Hristov Nikita[9] prestavi ka Gospodu, ne kazavši nikome tajnu o svetom Antoniju, i za nju niko ne saznade sve do prestavljenja prepodobnog Antonija.
Posle svetog Nikite arhijerejski presto zauze Jovan; on pasijaše crkvu dvadeset godina, pa iznemogao od starosti on se povuče u bezmolvije. Za njim arhijerejem novgorodskim postade prepodobni Nifont iz Kijevopečerskog manastira. Ovaj, imajupi duhovnu ljubav k prepodobnom Antoniju, primora ga da primi posvećenje za jereja i igumansku vlast. I sveti Antonije bi izvrstan nastavnik bratiji i svima primer bogougodnog žitija. Pošto požive mnogo godina i zađe u dobru starost, blaženi se približi svome kraju. Onda prizva k sebi jednoga od inoka svoje obitelji po imenu Andreja, čoveka duhovna, i ispriča mu sve o sebi podrobno, i otkri tajnu koju dotle tajaše, kako na kamenu doplovi iz Rima u Veliki Novgorod. Zatim poučivši bratiju, odredi im Andreja za igumana posle sebe. I pošto svima dade blagoslov i poslednji celiv, prestavi se ka Gospodu 1147 godine, u svojoj osamdesetoj godini.
Po prestavljenju prepodobnog Antonija, iguman Andrej ispriča episkopu Nifontu, starešinama gradskim i svima ljudi ma sve što ču iz nelažnih usta ugodnika Božjeg o njegovom natprirodnom putovanju po moru na kamenu. Svi se tome veoma udiviše, i uznesoše hvalu Bogu i Prečistoj Majci Božjoj.
Pošto od prestavljenja prepodobnog Antonija prođe četiri stotine pedeset godina, mošti njegove obretoše se netljene. Izvađene iz zemlje 1597 godine, one sve do danas počivaju netljene, dajući isceljenja onima koji sa verom prilaze, u slavu Hristu Boga našeg, sa Ocem i Sinom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETE
SALOMIJE MIRONOSICE
 
Sveta Salomija beše mati svetih apostola Jakova i Jovana, žena Zavedejeva, a kći Josifa obručnika Presvete Bogorodice. Služila Gospodu za vreme Njegovog zemaljskog života i udostojila se biti među prvovesnicima vaskrsenja Njegovog (Mr. 15, 40-41; 16, 1-8; Mt. 27, 56).
 
SPOMEN SVETOG
MUČENIKA RAŽDENA
 
Rodom Persijanac; obratio se Hristu u Gruziji za carovanja Vahtanta (446-499), koji ga i učinio jednim od svojih prvih vojskovođa. U ratu između Gruzina i Persijanaca on bi zarobljen od Persijanaca, i ovi ga za odstupništvo od mnogobožačke vere raspnu na krst u Kartaliniji, 454 godine. Svete mošti njegove počivaju u sabornoj crkvi grada Nikoze, u Gornjoj Karaliniji.
 
SPOMEN PREPODOBNE
TEOKLITE ČUDOTVORKE
 
U vreme cara Teofila[10], hristomrzca i ikonoborca, življaše ova sveta Teoklita, rođena u mestu Optimatu, od roditelja Konstantina i Anastasije. Od rane mladosti vaspitana u pobožnosti, ona budno motraše na sebe. Kada odraste, roditelji je silom udadoše za čoveka po imenu Zaharija, koji joj po dobrom raspoloženju beše sličan. Kao udata, ova blažena Teoklita činjaše mnoge i neizmerne milostinje, mnogo se bavljaše čitanjem i izučavanjem Svetoga Pisma. Ali ona ne samo čitaše Sveto Pismo nego i na delu ispunjavaše ono što čitaše, upražnjavajući svako dobro i vrlinu. Ona po ceo dan rađaše ručne radove i služaše potrebama onih siromaha koji dolažahu njenoj kući. Pored toga ona po velikoj smirenosti svojoj služaše i svojim sopstvenim slugama.
A kada dođe vreme da otide ka Gospodu, blažena Teoklita sazva svoje prijatelje i unapred im kaza dan u koji će umreti. I stvarno tako i bi kao što svetiteljka proreče. Posle njenog prestavljenja dogodiše se mnogobrojna čudesa od svetih moštiju njenih. Pomenućemo samo jedno. Roditelji prepodobne Teoklite imađahu ovaj običaj: svake godine oni podizahu njeno svečesno i sveto telo, koje beše čitavo i celo celcato, menjahu joj haljine, doterivahu joj kosu koja bejaše bela i rezahu joj nokte na rukama i nogama, pa potom čitahu Trisveto, i tako ponova polagahu telo njeno u kivot.
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH
JOVANA MONAHA i JOVANA NOVOG,
mitropolita Efeskih
 
Ova dvojica svetitelja behu arhiepiskopi grada Efesa. Stariji Jovan beše najpre monah pa arhiepiskop, a posle nekog vremena bio arhiepiskop ovaj sveti Jovan novi, tj. mlađi.[11]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA ISPOVEDNIKA
 
Iguman manastira Patelarejskog, dostojno svog imena udostojio se blagodati Božje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Teodosije Veliki carovao od 379 – 395 godine.
  2. O bogougodnom životu prepodobnog Isakija i o njegovoj velikoj revnosti za veru govori se opširno u njegovom Žitiju pod tridesetim majem.
  3. Prepodobni Isakije umro 383 godine.
  4. Jeretici nestorijanci učili su sledeće: Presvetu Djevu Mariju ne treba nazivati Bogorodicom, jer je ona rodila ne Boga već samo čoveka, sa kojim se, mimo Nje, sjedinio Logos Božji, predvečno rođen od Oca; čovek Isus, rođen od Marije, bio je samo obitalište Božanstva i oruđe našeg spasenja; taj čovek Isus, silaskom Duha Svetog na njega, postao je Hristom, tojest Pomazanikom, i Logos Božji boravio je s njim putem naročitog moralnog sjedinjelja. – Ova jeres osuđena je na Trećem Vaseljenskom Saboru 431 godine.
  5. Doznavši da Pravoslavlju preti nasilje na Efeskom saboru, sveti Dalmat se stavi na čelo igumana, monaha i vernih Pravoslavlju hrišćana, i ode pred dvorac carev, i neustrašivo govoraše pred carem za istinu. Međutim, do toga vremena on četrdeset osam godina nije izlazio iz manastira, premda ga je car molio da to učini, da bi učestvovao u zajednkčkim molitvama za izbavljenje od zemljotresa.
  6. Limonar (grčka reč, znači: lug) je vrlo rasprostranjen agiografski spis Jovana Mosha, grčkog monaha (+622 god.). Putujući po manastnrima Palestine, Sirije, Egipta, Kipra, Carigrada i Rima, Mosh je prikupio mnoštvo povesti o životu hrišćanskih podvižnika, kao i njihove izreke i pouke, i sve to izložio u svome „Limonaru“.
  7. Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, znamenit po svetosti života, po uzvišenosti bogomislija i hristomislija, po heruvimskoj revnosti za svetu veru pravoslavnu. Praznuje se 18 januara i 2 maja.
  8. Godine 1086.
  9. Spomen svetog Nikite praznuje se 31 januara.
  10. Car Teofilo vladao od 829 do 842 godine.
  11. Spominje ih Patmoski kodeks broj 266 i Pariski 152 Sup., kao i Sinaksar Carigradske Crkve, i Dimitrijevski, Tipici I, 100.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *