NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
31. AVGUST
 
PRAZNIK ČESNOG POJASA
PRESVETE BOGORODICE
 
Po uspeniju svome Sveta Bogorodica dade svoj pojas apostolu Tomi. Taj pojas docnije je prenet u Carigrad iz episkopije Zile i čuvan u zapečaćenom kovčegu u Bogorodičinoj crkvi Vlaherni, zadužbini carice Pulherije. I nikad se nije otvarao ovaj kovčeg sve do vremena cara Lava Mudroga (886-912). Supruga Lavova, carica Zoja, duševno oboli, i prema nekom tajanstvenom viđenju požele ona, da se na nju metne pojas Svete Bogorodice. Car umoli patrijarha, te se kovčeg otvori, pojas iznese i stavi na bolesnu caricu. Carica odmah ozdravi. U spomen toga čuda ustanovi se ovaj praznik. Jedan deo toga pojasa nahodi se u Gruziji u Zugdidu. Naime: ćerka cara Romana isceli se 942 godine pomoću toga pojasa, pa docnije, kada je otac udade za cara Abuhaza Gruzijskog, ona ponese jedan deo toga pojasa sobom. Po zapovesti ruskog cara Aleksandra I sagrađena je naročita crkva u Mingreliji u Zugdidu, gde se čuva taj deo čudotvorne odeće Presvete Bogorodice.
Pohvalne besede u čast česnog Pojasa Presvete Vladičice naše Bogorodice držali su oci: Sveti German Carigradski i Jevtimije Zigavin. U divnom troparu koji se peva na ovaj dan kaže se da se kroz Presvetu Bogomater Prisnodjevu „obnavlja i priroda i vreme“, jer je Ona rodila Obnovitelja i Spasitelja sve tvari.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KIPRIJANA,
episkopa Kartagenskog[1]
 
Sveti Kiprijan se rodio početkom trećega veka u slavnom gradu afričkom Kartageni. Njegovi roditelji behu neznabošci, ljudi znatni i visokoga roda. Kiprijan bi vaspitan u neznaboštvu. U mladosti on dobi odlično svetsko obrazovanje: izuči jelinske nauke i svu filosofiju. Kao krasnorečivi retor i čuveni filosof on bi izabran za učitelja retorike i filosofije na Kartagenskom učilištu, i imađaše veliki ugled u građanstvu. Kao takvog, mnogi su ga uzimali za svog advokata u sudskim poslovima. To mu je donosilo velike prihode; a i inače bio je bogat od roditelja. Tako imućan, Kiprijan je provodio raskošniji život, sa ne malo grehova. O tome on je kasnije pisao: „Pokoravajući se strastima, ja sam sam nevoljno doprinosio svojoj sopstvenoj nesreći, kao da je ona od prirode bila moj udeo“.[2] Takav život Kiprijan je vodio dok se blagodat Božja nije kosnula njegove duše.
U početku trećega veka u Kartageni je već bilo mnogo hrišćana. Kao radoznao filosofski duh, Kiprijan se nije mogao ne zainteresovati hrišćanskim učenjem, i najpre je preko spisa znamenitog učitelja Crkve Tertulijana došao u dodir sa hrišćanskim učenjem. To ga je i povuklo ka putu istine. Još kao neznabožac Kiprijan je počeo osećati odvratnost prema neznabožačkom životu: uviđao je njegovu duhovnu rugobnost i besmislenost; neznabožačka vera nije mogla dati čoveku ni mira duševnog, ni spasenja od zla; a hrišćanstvo to obećava i nudi. Često razmišljajući o svome moralnom padu i o neophodnosti da se popravi i otpočne novi život po hrišćanskom učenju, Kiprijan se spočetka bojao visokih zahteva hrišćanstva; smatrao je da je taj duhovni preporod veoma težak za njega koji je već mnogo godina proveo u neznaboštvu. Svoje sumnje i nedoumice u toj stvari on krasnorečivo izlaže u „Pismu Donatu“ govoreći: „Je li moguće odstraniti sve ono čime je čovek živeo ranije, i pri istom sastavu tela postati drugi čovek umom i srcem?… Je li moguće svući sa sebe ono što se, rodivši se od duboke materije, stvrdnulo zajedno s njom, ili ono što se dugotrajnom navikom zajedno ukorenilo s godinama?… Može li se ikada naučiti uzdržljivosti onaj koji je navikao na sjajne gozbe i odabrana jela? Hoće li ikada obući obično i prosto odelo onaj na kome su svagda bila skupocena, zlatom ukrašena, odela? – Ne, – zaključivao je Kiprijan, – sin raskoši, koji je navikao na počasti, nikada se neće rešiti da postane privatan i neznatan čovek. Svagda praćen od svojih slugu, okružavan u znak poštovanja ogromnom gomilom udvoričkog naroda, on smatra za kaznu kada biva sam. Zarobljenik neprestanih uživanja, on se obično odaje vinu, nadima se gordošću, zapaljuje se gnjevom, pomišlja na krađu, podaje se surovosti, oduševljava se pohotom. Tako sam često razmišljao ja sam u sebi, – piše Kiprijan, – jer sam i sam bio podložan mnogim zabludama“.[3]
Pri takoj borbi i neodlučnosti, Kiprijanu je bila neophodna pomoć spolja; i on se za tu pomoć obrati jednom kartagenskom prezviteru, po imenu Ceciliju. Prezviter Cecilije uspe da ubedi Kiprijana, da je neznabožačko mnogoboštvo krajnja besmislica, i da se najgore naklonosti čovekove mogu izmeniti dejstvom svemoćne blagodati Božje. To učini te Kiprijan čvrsto odluči da postane hrišćanin. I kao oglašen, dok je usmeno poučavan istinama hrišćanske vere, on iskrenost svoje odluke dokaza promenom svoga načina života: prodade sve svoje imanje i sav dobijen novac razdade siromasima, ne ostavivši ništa za sebe. Posle toga prezviter Cecilije osveti Kiprijana svetim krštenjem.
Živo osećanje duhovnog preobraženja, darovanog kroz svetu tajnu krštenja, silno je delovato na Kiprijana. Spasonosno dejstvo svete tajne krštenja on ovako opisuje u pismu svome prijatelju Donatu: „Kada životvorne vode krštenja omiše mrlje ranijeg života mog, i u očišćeno srce moje izli se nebeska svetlost; kada, primivši Duha nebesnoga, postadoh novi čovek; tada se ja na čudesan način potpuno uverih u ono što sam ranije sumnjao, tajne mi se počeše otkrivati, mrak iščezavati; ono što mi je ranije izgledalo teško, postade lako, nemoguće postade moguće… U primanju nebeskih darova nema mere. Samo neka srce naše žudi i bude otvoreno; mi toliko imamo vere, sposobne za primanje blagodati. Ona daruje sposobnost uništavati otrovotvornu silu greha trezvenom čistotom, neporočnom mišlju, čistom rečju, nepretvornom vrlinom; ona očišćava prljavštine pokvarenih srca, povraćajući im zdravlje; ona daje silu umirivati neprijatelje, uspokojavati nespokojne i strašnim zaklinjanjima primoravati na priznanje nečiste duhove koji se useljuju u čoveka. Način blagodatnog dejstva na onima u kojima žive zli dusi nevidljiv je: neprimetni su udarci kojima blagodat satire zle duhove, ali je kazna vidljiva i upadljiva. Tako duh blagodati koji se uselio u nas počinje javljati svoju moćnu silu; i mada mi telo svoje sa udovima još nismo promenili na drugo, naše se oko već ne pomračuje mrakom ovoga veka. Kakva moć, kakva sila Duha! Ko je očistio sebe i prebiva čist, taj ne samo sačuvava sebe od sablazni sveta, ne samo neda se uloviti nikakvom zamkom vraga koji napada na njega, nego i ojačava u svojim silama toliko, da nad celokupnom vojskom protivnika gospodari kao zapovednik.[4]
Posle krštenja Kiprijan stade provoditi strogo vrlinski život. On je sobom svima pokazivao primer siromaštvoljublja, jer, sažaljiv prema ništima i bednima, on im je razdavao sve što je imao. Najglavniji poslovi svetog Kiprijana posle krštenja bili su: molitva i proučavanje Svetog Pisma. Zbog tako vrlog života sveti Kiprijan bi nedugo nakon svoga krštenja rukopoložen za prezvitera u gradu Kartageni. A kad uskoro potom umre kartagenski episkop Donat, narod jednoglasno izabra svetog Kiprijana za episkopa, i protiv njegove volje. Sveti Kiprijan se otkazivao tako visokog čina, smatrajući sebe za novaka u hrišćanstvu, i ukazivao na starije od sebe, davnašnje prezvitere, dostojnije od njega. Ali narod je uporno zahtevao da sveti Kiprijan bude postavljen za episkopa. Opkolivši kuću u kojoj je stanovao sveti Kiprijan, narod se nije hteo razići dok sveti Kiprijan nije pristao i sa narodom otišao u hram, i na radost sviju bio rukopoložen za episkopa. I tako sveti Kiprijan bi postavljen kao sveća na svetnjak, da svetli svetu svojim vrlinama.[5]
Kao episkop, sveti Kiprijan se sav posveti blagoustrojenju Crkve, neumorno obrađujući dušu i savest sveštenstva, kao rukovodioca duhovnog života vernih, i apostolski prosvećujući Evanđelskom svetlošću i ispravljajući svoju pastvu. Sve te brige i trude njegove, ko je u stanju podrobno iskazati? Savremenik svetog Kiprijana đakon Pontije ovako se izražava o njemu kao episkopu: „Kakva je u njega pobožnost! kakva budnost! kakvo milosrđe! kakva strogost! Toliko se svetosti i blagodati izlivalo iz njegovih usta, da je izazivao zaprepašćenje kod svih koji su ga videli“.
Po spoljašnjem izgledu sveti Kiprijan bejaše mio, lice mu je zračilo svetošću: jer se svetost, koja se tajila unutar duše njegove, odražavaše na njegovom licu. Jer kao što mudrost, po reči Eklezijasta, tako i svetost prosvetljuje lice čoveka (Eklez. 8, 1); a u ovom čoveku Božjem, svetom Kiprijanu, nalažaše se i jedno i drugo: on bejaše i mudar i svet, te stoga dvostruko prosvetljavan i mudrošću i svetošću. Odeća njegova ne beše ni skupocena ni odveć uboga nego pristojna, jer bi skupocena odeća mogla biti razlog za gorđenje, a ubožjačka bedna odeća sramotila bi arhijerejski čin. Po naravi on beše uravnotežen: ni surov, ni suviše mek i krotak; jer gde je trebalo kažnjavati, on tamo upotrebljavaše strogost, ali s milošću, zbog čega ga svi poštovahu i ljubljahu. Pored toga on beše sastradalan, žalostiv prema svima koji stradaju i nevoljuju, i mnogo im pomagaše; njegovo milosrđe beše neizmerno prema ništima, bolnima, sirotima i putnicima.
No ne prođe mnogo vremena od stupanja svetog Kiprijana na episkopski presto a protiv Crkve kao oluja izbi Dekijevo gonjenje. Jer ovaj neznabožac car[6], stupivši na presto, izdade ukaz kojim naredi da svi hrišćani moraju primiti mnogobožačku veru i bogovima prinositi žrtve. A davno pre toga sveti Kiprijan bi obavešten od Gospoda o ovoj nevolji ovakvim viđenjem: Kiprijan vide starca, kome s desne strane seđaše mladić, pun neke uznemirenosti, negodovanja i tuge, a s leve strane stojaše neko koji držaše mrežu i pretijaše da njome uhvati narod koji je stajao naokolo. Kiprijan se začudi viđenju, i njemu bi objašnjen smisao njegov: mladić s desne strane tuguje i žali što hrišćani ne drže Njegove zapovesti, a onaj s leve strane raduje se što mu se pruža mogućnost i daje dozvola da jarost svoju izlije na narod. Svetom Kiprijanu bi jasno da su lica koja vide u viđenju, bili: Bog Otac, Gospod naš Isus Hristos, i iskonski neprijatelj sveta – đavo.
Kada carev ukaz stiže u Kartagenu, neznabošci htedoše da stave na muke najpre episkopa Kiprijana, kao najuglednijeg i najuticajnijeg hrišćanina, da bi time zaplašili ostale hrišćane. Ali pošto vreme njegovog stradanja još ne beše nastupilo, sveti Kiprijan se reši da se na neko vreme udalji iz Kartagene. I odmah napisa poslanicu svojim sveštenicima i đakonima, kao i predstavnicima rimske Crkve. U poslanici on im objašnjava da se udaljuje iz Kartagene, da svojim prisustvom ne bi pojačao bes gonitelja, i da će, odsustvujući od svoje pastve telom, biti sa njom u Gospodu. „Prvi stepen pobede, veli on u poslanici, sastoji se u ispovedanju Gospoda pošto se padne u ruke neznabošcima. Drugi stepen slave sastoji se u tome da blagorazumnim udaljenjem čoveka spase sebe za Gospoda. U prvom slučaju obelodanjuje se veća čvrstina, u drugom – veća predostrožnost“. Objašnjavajući ovo udaljenje svetog Kiprijana iz Kartagene, njegov životopisac đakon Pontije primećuje: Zamislimo da se Kiprijan tada udostojio mučeničke končine, … ko bi potom naučio pale – pokajanju, jeretike – istini, raskolnike – jedinstvu, decu Božju – čuvanju mira i molitvi?
Iz svog tajnog obitališta, po udaljenju iz Kartagene, sveti Kiprijan je preko pisama stalno opštio sa sveštenicima, đakonima, mučenicima i ispovednicima, svima dajući evanđelske savete i spasonosne upute. No u toku vremena gonjenje se pojača: neznabošci stadoše sve strašnije i svirepije mučiti hrišćanske ispovednike; tamnice se prepuniše hrišćanima; mnogi se hrišćani udostojiše mučeničkih venaca; mnogi ih sa oduševljenjem očekivahu. Ali beše i takvih hrišćana koji, preplašeni mučenjima, prinošahu žrtve idolima i kađahu im tamnjanom. Slušati o padu slabih članova svoje pastve, svetom Kiprijanu beše gorko i teško. Njihov pad kidao mu je srce. Kasnije on je pisao tim povodom: „Tugujem, tugujem, braćo, s vama, i patnje moje ni najmanje ne olakšava to, što sam ja na sigurnom mestu i što sam zdrav. Kao pastir, ja sam ranjen udarom koji je zadat mome stadu. Sa svakim od vas sjedinjeno je moje srce, sa svakim ja patim i umirem. Udarcima svirepog neprijatelja poraženo je i moje tedo. I moju dušu probo je mač. Moje srce, udaljeno i slobodno od gonjenja, nije ostalo na miru; ljubav je porazila mene, kada su poražena moja braća“.[7]
Za vreme odsustva svetog Kiprijana u Kartageni se pojavn potreba u novim prezviterima i kliricima. I sveti Kiprijan je rukopolagao one ličnosti, koje su mu predlagali ljudi kojima je on bio poverio taj posao, a to su bili: dva episkopa susednih Kartageni eparhija, Kaldonije i Herkulan, kartagenski prezviter i ispovednik Rogacijan, i klirik Numidik. Protiv ove četvorice ustane neki mirjanin Felicisim i prezviter Novat; njima se pridruže još četiri prezvitera. Ovi, a naročito Novat, podstaknu Felicisima da otvoreno ustane protiv svoga episkopa, svetog Kiprijana. Obavešten o tome, sveti Kiprijan odluči Felicisima i zapreti takvom istom kaznom i njegovim saučesnicima. Poslanicu o tome sveti Kiprijan naredi da se pročita narodu. No uskoro posle toga Novat, bez znanja i pristanka svetog Kiprijana, uz pomoć svojih saučesnika proizvede Felicisima za đakona. Sveti Kiprijan onda uputi još dve poslanice kliru i narodu o ovom nezakonitom posvećenju.
Ubrzo zatim sveti Kiprijan se vrati u Kartagenu, i na pomesnom saboru[8], kome je on predsedavao, behu podvrgnuta rešavanju dva pitanja: o raskolu Felicisimovom, i o dopuštenju otpalima od vere za vreme gonjenja da opšte sa vernima. Oci sabora, posle mnogih i dugih raspravljanja, doneše jednodušno odluku o palima ovakvu: pale ne lišavati opštenja sa Crkvom, da ne bi, pavši u očajanje, stali živeti neznabožački; ali ih isto tako ne treba ni pre vremena pripuštati k opštenju sa Crkvom; njihovom prisajedinjenju sa Crkvom treba da prethodi dugotrajno pokajanje, molitva Bogu, sjedinjena sa suzama, i ispitivanje naravstvenog stanja svakoga od njih. Pri tome, prema razlici palih behu odrećeni i različni stepeni pokajanja. Felicisim pak i njegovi jednomišljenici biše odlučeni od Crkve kao pobunjenici protiv vlasti episkopa.
No neprijatelji svetog Kiprijana ne smiriše se. Prezviter Novat uskoro ode u Rim i pridruži se Novacijanu, prezviteru rimskom, koji je lažno učio da pale nipošto ne treba primati u opštenje crkveno, makar i prinosili pokajanje. Pored toga Novacijan se na nezakonit način dokopa episkopskog položaja. Povodom svega toga sveti Kiprijan napisa izvrsnu knjigu „O jedinstvu Crkve“. Radi konačnog uklanjanja svih razdora i nesuglasica, izazivanih od strane neprijatelja crkvenoga mira, svetitelj Božji Kiprijan opet sazva pomesni sabor u Kartageni. Na ovome saboru biše rešena mnoga pitanja unutarnjeg života crkvenog, kao: o krštenju jeretika, o primanju palih i dr. Posle toga u Crkvi se stade malo po malo zacarivati mir i spokojstvo.
Nakon malo vremena potom pojavi se kuga, koja stade nemilosrdno kositi i hrišćane i neznabošce, i haraše u svakoj pokrajini, u svakom gradu i skoro u svakoj porodici. I kada mnogi počeše bežati, naročito neznabošci, sveti Kiprijan, kao pastir dobri ostade usred svojih ovaca, uvek gotov da dušu svoju položi s njima. I kada mnoštvo leševa ležahu nepogrebeni, sveti Kiprijan ih sam pogrebavaše, a i druge na to pobuđivaše. Pri tome on pogrebavaše ne samo tela hrišćana nsgo i tela idolopoklonika, i druge učaše da milosrđe ukazuju i neprijateljima svojim, pa će biti sinovi Oca nebeskoga.
Međutim približavalo se vreme stradanja svetog Kiprijana. Na presto stupi car Valerijan[9], koji podiže žestoko gonjenje na hrišćane. Tada kartagenski prokonzul Aspazije Patern dobi carev ukaz o gonjenju hrišćana, u kome se naređivalo: primoravati hrišćane na poklonjenje idolima, hrišćanske episkope slati u progonstvo, i zabraniti hrišćanske skupove.
Prokonzul namisli da najpre episkopa Kiprijana prinudi na odrečenje od hrišćanske vere, zato prvo i pozva njega k sebi. Kada sveti Kiprijan dođe, prokonzul ga upita: Car je naredio da sve hrišćane primoram na poklonjenje idolima, a ti šta veliš na to? – Sveti Kiprijan odgovori: Ja sam hrišćanin i episkop hrišćanski, ne znam druge bogove sem jedinog istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima i na njima; tome Bogu mi hrišćani služimo, i Njemu se dan i noć molimo za sve ljude. – Prokonzul upita: Ostaješ li zauvek pri tom ubećenju? – Svetitelj odgovori: Pri dobrom ubeđenju, koje je poznato Bogu, treba zauvek ostati. – Prokonzul onda reče: U tom slučaju ti ćeš, po naređenju cara, ići na zatočenje. – Sveti Kiprijan odgovori: Rado ću poći na zatočenje.
Posle toga prokonzul upita svetog Kiprijana: Ja imam naređenje od cara ne samo odnosno episkopa nego i odnosno sveštenika, stoga mi kaži, koji su sveštenici u ovome gradu? – Na to sveti Kiprijan odgovori: Vaši zakoni zabranjuju dostave, stoga ti ne mogu imenovati sveštenike; oni su u gradu, pa ih traži. – Prokonzul još reče: Meni je naređeno da pazim, da se hrišćani ne skupljaju i da ne vrše svoja bogosluženja, u protivnom da ih mačem ubijam. – Svetitelj odgovori: Čini što ti je naređeno.
Posle toga sveti Kiprijan bi poslan na zatočenje u grad Kurubis[10]. Sa njim dobrovoljno pođe njegov đakon Pontije, pisac životopisa svetog Kiprijana. Po dolasku u taj grad sveti Kiprijan prve noći imade viđenje koje mu unapred nagoveštavaše mučenički završetak. To viđenje on ispriča svome đakonu Pontiju, govoreći: Tek pošto sklopih oči i ovlaš zadremah, ugledah nekakvog mladića, ružnog, nakaznog i odvratnog, koji me uvede u sudnicu na sud; izgledalo mi je da sam izveden pred igemona na sud. Pogledavši na mene, igemon me ništa ne upita nego odmah poče pisati nešto. Ja nisam znao šta igemon piše, no utom ugledah drugog mladića, blagolikog, koji stajaše pozadi igemona, radoznalo gledajući šta ovaj piše i kradom čitajući. Pročitavši napisano, taj mladić mi znakom ruke dade razumeti, da je sudija napisao smrtnu presudu o meni, da budem posečen mačem. Sa svoje strane i ja znacima ruke dadoh na znanje mladiću da sam razumeo šta mi je saopštio; pri tome ja počeh usrdno moliti sudiju da mi bar za jedan dan produži žnvot, da bih sredio svoje poslove. Sudija mi opet ništa ne odgovaraše, ali kao usvajajući moju molbu on stade nešto pisati. A mladić što stajaše za leđima sudije, motreći na ono što sudija piše, prstima mi objasni da mi je život produžen još za jedan dan. Ja se tome obradovah, mada nisam bio sasvim siguran, i bejah u velikom strahu. Utom se probudih, dok mi je srce silno lupalo od straha.
Ovo viđenje sveti Kiprijan protumači tako, da će biti posečen mačem za ispovedanje imena Hristova. A dan života, koji mu je darovan u viđenju, on protumači kao jednu godinu. I stvarno, on mučenički postrada za Hrista tačno posle godinu dana od dana u koji je imao ovo viđenje. Tu godinu dana u zatočenju sveti Kiprijan provođaše u bogorazmišljanju i u pripremanju za smrt. U toku te godine on napisa mnogo bogomudrih dela; sve koji ga posećivahu on učaše spasonosnim istinama Evanđelskim, moleći sve: da budu čvrsti u veri, da se ne plaše pretnji mučitelja i stradanja za Hrista, i da se ne vezuju za ovaj kratkotrajni život nego da ištu večni.
Nalazeći se u tom progonstvu, sveti Kiprijan s najvećom radošću podnošaše svakovrsne nevoljs i oskudice, i zatočenje smatraše kao otadžbinu i rođeni dom svoj. Jer za hrišćanina, koji se sav oslonio na Boga i udubio u Njemu, stranstvovanje su mu otadžbina njegova i dom, po rečima psalmopevca: Gospode, ja sam preseljenik u Tebe i došljak kao i svi stari moji (Psal. 38, 13). S druge strane, za takvog hrišćanina mesto progonstva i stranstvovanja su mu kao otadžbina i kao dom, pošto zna da je Bog na svakom mestu pored njega, saglasno rekavšem: Svagda vidim pred sobom Gospoda (Ps. 15, 8). Istinskom sluzi Božjem gde je Bog tamo je otadžbina, a tuđina mu je onde gde se ne bi nalazio Bog. A sveti Kiprijan zar je mogao biti poslan na takvo mesto, na kome ne bi bilo Boga za koga je on stradao? Otuda, s Bogom i u Bogu i Boga radi, ugodnik Božji Kiprijan se osećao u zatočenju tom kao u otadžbini, siguran da će naslediti nebesku otadžbinu.
Kada se završavaše godina Kiprijanova zatočenja u Kurubisu, u Kartagenu dođe za prokonzula Galerije Maksim. U to vreme car Valerijan izdade još strašniji ukaz o gonjenju hrišćana, u kome je naređivao: da svi hrišćanski episkopi, prezviteri i uopšte svi rukovodioci hrišćanski budu lišeni svojih dužnosti i imovine; i da oni koji i nadalje ostanu u hrišćanstvu, budu predani na smrt. Galerije Maksim posla odmah da svetog Kiprijana vrate iz zatočenja, da bi ga predao na smrt. Čim sveti Kiprijan bi doveden u Kartagenu, po gradu se odmah pronese glas, da je episkop Kiprijan vraćen iz zatočenja, da bi bio predan na mučeničku smrt. I sleže se tog časa mnoštvo hrišćana oko doma u kome se nalazio sveti Kiprijan, željni da vide svoga episkopa. I bojeći se da prokonzul iduće noći ne učini što svetom Kiprijanu, oni svu noć provedoše sa ženama i decom pred vratima toga doma. Oni tako uradiše ne zato što su hteli da svetog Kiprijana otmu iz ruku neznabožačkih vlasti, nego samo da vide svoga duhovnog oca i da se udostoje poslednjeg blagoslova od njega, jer im srca gorahu za svetitelja Božjeg.
Sutradan sveti Kiprijan bi izveden iz tog doma. O, koliko suza bi proliveno od strane hrišćana kada ugledaše svoga svetog oca. i kada ga putem praćahu do sudišta! Na sudištu, otpočinjući isleđenje, prokonzul upita svetog Kiprijana: Jesi li ti Kiprijan? – Svetitelj odgovori: Da, ja sam. – Prokonzul onda upita: Jesi li ti episkop onih bezumnih ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima? – Svetitelj odgovori: Da, ja sam episkop Hristovih ljudi. – Prokonzul Galerije onda reče: Slavni carevi naređuju tebi da prineseš žrtvu bogovima. – Svetitelj odgovori: Nipošto to učiniti neću. – Na to mu prokonzul reče: Razmisli dobro, pa izaberi ono što je korisno po tebe. – Svetitelj odgovori: Ti čini što ti je naređeno, a meni nije potrebno razmišljati o dobroj stvari koja je tako očigledna za mene.
Posle toga prokonzul se posavetova sa prisutnim sudijama, pa ukorivši Kiprijana za nepoštovanje bogova, izreče ovakvu smrtnu presudu: „Kiprijan, episkop hrišćanski, neka bude posečen mačem“. – Čuvši presudu, svetitelj Hristov se obradova i gromko reče: „Hvala Gospodu!“ – A narod, videvši šta se zbiva, stade vikati ka prokonzulu: I mi hoćemo da umremom s njim! – I bi velika uzrujanost u narodu; i sa mnogo plača iđahu za svetiteljem koga povedoše na smrt. Stigavši na gubilište, svetitelj Božji skide sa sebe gornju haljinu, pa prekloni kolena i stade se moliti Bogu. Pošto se dosta dugo pomoli Bogu, sveštenomučenik Hristov, dade svima blagoslov i mir, i naredi svojima da dželatu dadu dvadeset i pet zlatnika, čineći i na samrtnom času dobročinstvo; zatim sam zaveza sebi oči ubrusom, dok neki hrišćani prostirahu pred njim svoje marame i ubruse, da se krv sveštenomučenika Hristovog ne bi prolila po zemlji. Onda svetitelj Božji prekloni pod mač glavu svoju, i bi mu odsečena glava za Hrista Spasa našega koji je glava Crkve.[11]
Česno telo Hristova mučenika bi preneseno noću sa svećama, kadionicama i potrebnim pesmama i molitvama na privatno groblje nekog prokuratora Makrovija Kandidijana, i tamo pogrebeno. Docnije, pod kraljem Karlom Velikim, mošti sveštenomučenika Kiprijana biše prenesene u Francusku u grad Arl, a kasnije u grad Kompjen.
Sveti Kiprijan je napisao mnoga dela, u kojima je bogomudro izlagao božanske istine hrišćanske vere i svete vrline hrišćanskog života. Naročito je silno pisao protiv idolopoklonstva, Judaizma i jeresi Novacijanove. Izuzetno veliku vrednost ima njegovo znamenito delo „O jedinstvu Saborne Crkve“. Uopšte, u svima svojim delima on bogonadahnuto blagovesti spasonoone istine jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista, kome čast i slava kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
GENADIJA,
patrijarha Carigradskog
 
Sveti Genadije dođe na presto carigradske patrijaršije posle svetog Anatolija[12] za carovanja Lava Velikog[13]. O bogougodnom životu njegovom svedoči se u knjizi zvanoj „Limonar“. U toj knjizi prepodobni oci Sofronije i Jovan pišu ovako:
Mi dođosmo, vele oni, u kinoviju[14] zvanu Salama, udaljenu od Aleksandrije devet potrkališta, i nađosmo tamo dva starca, koji ranije behu prezviteri carigradske crkve. Ovi prezviteri nam pričaše o blaženom Genadiju, patrijarhu carigradskom, da je bio veoma krotak, čist telom i vrlo uzdržljiv. Kazivahu o njemu i to, da se njemu mnogo žaljahu na nekog strahovito poročnog klirika po imeiu Harisija, koji je služio u crkvi svetog mučenika Elevterija. Za tog klirika su govorili da on ne samo provodi život u lenjosti i neradu i grehovnoj nečistoti, nego vrši razbojništva i bavi se magijama. Pozvavši k sebi ovoga klirika, patrijarh mu rečima savetovaše da se popravi, ispravljajući ga očinski duhom krotosti. Ali videvši da on ostaje nepopravljiv, patrijarh naredi da ga za kaznu izbiju malo. No kada ovoga ni ta kazna ne opameti, i on ostade i nadalje nepopravljiv, patrijarh posla jednog od svojih službenika u crkvu svetog mučenika Elevterija, pri kojoj se nalazio Harisije, da moli svetog mučenika: da on greholjubivog klirika ili popravi ili odseče od Crkve. Poslani službenik, došavši u crkvu svetog mučenika Elevterija, stade pred oltarom, i pruživši ruke ka mučenikovom grobu reče: „Sveti mučeniče Elevterije! Patrijarh Genadije obaveštava te preko mene grešnog, da klirik Harisije, koji služi u tvojoj crkvi, čini mnoga bezakonja i izaziva sablazni, te ga ti ili popravi ili odseci od Crkve“.
I posle toga sutradan Harisije bi nađen mrtav. Iz ovoga se može videti koliko je blaženi Genadije bio ugodan Bogu i Njegovim svetiteljima, jer njegova reč, upućena svetom mučeniku preko poslanika, brzo bi uslišena i delom potvrđena. Pri ovom svetom Genadiju bi osnovan slavni manastir Studitski, prozvan tako po senatoru rimskom Studiju, koji dođe u Carigrad i s blagoslovom Genadijevim podiže crkvu svetom Jovanu Preteči i pri njoj manastir. U ovom manastiru bi zaveden „čin neusipajuščih“, prinesen iz obitelji prepodobnog Markela u Vitiniji.
Pri patrijarhu Genadiju crkveni ekonom beše prepodobni Markijan. Ovaj Markijan skinu sa sebe poslednju haljinu i dade je siromahu, i videše ovog prepodobnog gde ispod felona ima carsku porfiru, kao što o tome piše u njegovom žitiju.[15] Pri ovom patrijarhu podvizavao se i sveti Danilo Stolpnik, koga on rukopoloži za prezvitera.[16]
U dane svetog Genadija dogodi se u Carigradu i sledeće čudo. Neki ikonopisac drznu se izobraziti lik Hrista Spasitelja prema izgledu neznabožačkog boga Zevsa[17], i odmah ga postiže kazna Božja: jer se osuši ruka koja se drznu tako nedolično izobraziti Gospoda. Videvši na sebi tako brzu kaznu Božju, ikonopisac pohita k svjatjejšem patrijarhu Genadiju s pokajanjem, ispovedajući pred svima greh svoj i plačući. Svjatjejši patrijarh se pomoli za njega Bogu i isceli mu ruku, te ona postade zdrava kao i ranije.
U ovog velikog arhijereja beše običaj: ne postavljati za sveštenika nikoga dok ne nauči ceo Psaltir naizust; jer se ovaj sveti arhijerej veoma revnosno staraše za održavanje crkvenog poretka, znajući da se ovaj poredak može samo tako održavati, ako sveštenici i klirici budu učeni i dobro poznaju Sveto Pismo. Jer sveštenik koji nije učen, ne može druge učiti, ispravljati i na put spasenja upućivati, ne znajući sam pravi put. I na takvome se zbivaju reči Hristove: Ako slepac slepca vodi, oba će u jamu pasti (Mt. 15, 14).
Sveti Genadije sazva i Pomesni sabor u Carigradu, jedno radi konačnog iskorenjenja jeresi Evtihijeve, a drugo – radi drugih crkvenih pitanja; na ovome saboru bi anatemom zabranjena simonija (mito), koja beše rasprostranjena među arhijerejima.
Sveti Genadije, pasavši Crkvu Hristovu trinaest godina, prestavi se ka Gospodu za carovanja istog Lava Velikog.[18] Na izvesno vreme pred svoje prestavljenje, kada se sveti Genadije u ponoći moljaše u crkvi, njemu se javi neko đavolsko strašilište; a kada ga sveti Genadije odagna krsnim znakom, đavo bežeći reče: „Odlazim odavde nesumnjivo, i dok si ti živ ja ovde ne mogu ništa raditi; ali posle tvoje smrti opet ću doći, i na sve moguće načine smućivaću Crkvu i odvoditi u pogibao mnoge“. – Sveti Genadije neprestano prolivaše suze do dana smrti svoje, moleći se Gospodu, da sačuva Crkvu Svoju, da joj ni vrata adova ne odole. I kao što za života svog on bejaše usrdni molitvenik ka Gospodu za svetu Crkvu, tako i po prestavljenju svom uznosi neprestane molitve za Crkvu, predstojeći sa ostalim svetim jeresima Glavi Crkve, – Hristu Gospodu našem, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA, mitropolita Kijevskog
 
Sveti Jovan beše rodom Bugarin. Došavši u Kijev 1080 godine, on odmah steče toliko uvaženje, da uskoro bude podignut na presto mitropolitski. Upravljao je crkvom osam godina. Pisao papi Klimentu poslanicu, u kojoj ga izobličavao zbog novačenja, koje je rimska crkva uvela. Upokojio se mirno 1089 godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
SEDAM DEVOJAKA IZ GAZE
 
Mačem posečene postradale za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETIH:
ČETIRI MUČENIKA iz Perge Pamfilijske
 
Terani da trče po žeravici; i tako postradali za veru svoju u Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FILEORTA
 
Postradao za veru u Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIADOHA
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
MINE, FAVSTA, ANDREJA i IRAKLIJA
 
SPOMEN SVETIH:
TRISTA ŠEZDESET MUČENIKA
u Nikomidiji
 
Postradali za Gospoda Hrista mačem posečeni.
 
OBNOVLJENJE HRAMA
PRESVETE BOGORODICE
u Neoriju.
 
Molitvama Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas!
Amin.
Na prep. Makarija Velikog 1953. – Blagovesti 1957. Manastir Svete Kelije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovog svetog Kiprijana ne treba mešani sa drugim sv. sveštenomučenikom istog imena koji se slavi 2 oktobra.
  2. Pismo Donatu, gl. 4.
  3. Pismo Donatu, gl. 3 i 4.
  4. Pismo Donatu, gl. 4 i 5.
  5. Sv. Kiprijan posvećen za episkopa, verovatno, krajem 248 god.
  6. Car Dekije vladao od 249 do 251 godine.
  7. O palima, gl. 4.
  8. Ovaj sabor održan je 251 godine.
  9. Valerijan carovao od 253 do 259 godine.
  10. Kurubis je bio udaljen nekoliko dana hoda od Kartagene.
  11. Sveti Kiprijan postradao 258 godine.
  12. Sveti Anatolije patrijarhovao od 449 do 458 godine.
  13. Lav (Prvi) Veliki carovao od 457 do 474 godine.
  14. Kinovija – grčka reč, znači: opštežiće, opštežićni manastir.
  15. Spomen njegov praznuje se 10 januara.
  16. Spomen njegov svetkuje se 11 decembra.
  17. Zevs smatran kod starih Grka za vrhovnog boga i rodonačelnika ostalih bogova, a i ljudi.
  18. Sveti Genadije patrijarhovao od 458 do 471 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *