NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
30. AVGUST
 
SABOR SVETIH
SRPSKIH PROSVETITELJA I UČITELJA
 
Ovoga dana spominju se ne svi srpski svetitelji uopšte nego samo nekoliko arhiepiskopa i patrijaraha, i to: Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, nazvan ravnoapostolnim; Arsenije, naslednik svetoga Save, veliki jerarh i čudotvorac; Sava II, sin prvovenčanog kralja Stefana, živeo u Jerusalimu poduže vreme, naziva se „sličan Mojsiju u krotosti“ (Srbljak); Nikodim, podvizavao se u Svetoj Gori i bio iguman Hilandarski, potom arhiepiskop „sve srpske i pomorske zemlje“; Joanikije, najpre arhiepiskop a od 1346 godine patrijarh, preminuo 1349 godine; Jefrem, podvižnik, izabran preko svoje volje za patrijarha u vreme kneza Lazara 1376 godine, i krunisao Lazara, potom se otkazao prestola patrijaršijskog i povukao se u samoću; Spiridon, naslednik Jefremov, skončao 1388 godine; Makarije obnovio mnoge stare zadužbine, štampao crkvene knjige u Skadru, Veneciji, Beogradu i na drugim mestima, podigao čuvenu trapezariju pri Pećskom manastiru, i mnogo uradio na unapređenju crkve uz pripomoć svoga brata, velikog vezira Mustafe (Mehmeda) Sokolovića, upokojio se 1574 godine; Gavrilo, po rodu plemić od Rajića, učestvovao na Moskovskom saboru pri patrijarhu Nikonu, zbog čega bude od Turaka isjazavan za veleizdaju i obešen 1656 godine. Uz ove još se pominju Evstatije, Jakov, Danilo, Sava III, Grigorije (episkop Raški), Kirilo (patrijarh), Jovan, Maksim i Nikon. Mnogi od njih podvizavali su se u Svetoj Gori, no svi behu „rabi blazi i vjerni, dobri že djelatelije vinograda Gospodnja“.
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH:
ALEKSANDRA, JOVANA i PAVLA,
patrijaraha Carigradskih
 
Sveti Aleksandar bejaše horoepiskop[1] pri svetom Mitrofanu[2], prvom patrijarhu carigradskom, ukrašen svima vrlinama. Kada se u Nikeji sabra Prvi Vaseljenski Sabor svetih otaca, patrijarh Mitrofan, pošto zbog prestarelosti i bolesti ne mogaše sam ići, posla ovog pobornika blagočešća Aleksandra. Kao zamenik i predstavnik patrijarha u Saboru, Aleksandar se sa velikom revnošću boraše za pravoslavnu veru protiv zločestivog Arija. Kada se zasedanje Sabora završi, i Aleksandar beše na povratnom putu iz Nikeje u Carigrad, blaženom Mitrofanu javi se anđeo Gospodnji, javljajući mu da mu je kraj blizu i naređujući mu da za patrijarha posle sebe odredi Aleksandra. Anđeo reče Mitrofanu: Kroz deset dana ti ćeš dobiti venac od Boga, a presto patrijaršijski neka posle tebe primi tvoj saslužitelj Aleksandar.
Blagočestivi car Konstantin Veliki, sa mnogim ocima dođe u posetu svjatjejšem patrijarhu Mitrofanu, koji bolestan ležaše na samrtničkom odru. I kada ga Konstantin upita, kome bi on blagoslovio predati patrijaršiski presto posle svoga prestavljenja, sveti Mitrofan odgovori: Gospod mi otkri da posle mene presto primi moj saslužitelj Aleksandar, vaistinu dostojan izbranja i dara Duha Svetoga.
Tako i bi. Jer kada sveti Mitrofan otide ka Gospodu, Aleksandar bi postavljen za patrijarha carigradskog. On revnosno pasijaše slovesno stado Hristovo, odgoneći vukove – jeretike i jeline, jer on imađaše veliku borbu ne samo sa arijancima nego i sa jelinskim filosofima.
Jednom neki od jelinskih filosofa pristupivši k caru, usudiše se izobličavati patrijarha Aleksandra što je odbacio drevnu veru otaca, i zakone rimske i grčke, a primio neku novu veru i nove zakone, što će biti, govorahu oni, ne na utvrđenje nego na razorenje carstva. I filosofi moljahu cara da im dopusti imati prepirku o veri sa episkopom Aleksandrom. Car dopusti da bude prepirka. A svetitelj Božji Aleksandar, ma da ne beše obučen jelinskoj filosofiji, ipak, pun Duha Svetoga, ne odbi prepirku. Filosofi se skupiše u velikom broju i izjaviše želju da svi vode prepirku sa hrišćanskim episkopom, onda ih svetitelj zamoli da iz svoje sredine izaberu najmudrijeg i najrečitijeg filosofa koji će voditi prepirku, a da ostali slušaju. Jer je nemoguće, govoraše sveti Aleksandar; da jedan čovek odgovara svima vama kada budete vikali i grajali. – Filosofi onda izabraše između sebe jednoga, koga smatrahu za najmudrijeg, i predstaviše ga svetitelju, a sami se pripremiše da slušaju pažljivo. Otpočinjući prepirku, svjatjejši patrijarh Aleksandar reče tome filosofu: U ime Gospoda moga Isusa Hrista naređujem ti da umukneš! – I odmah se filosofu oduze jezik i on postade nem, te ne mogaše progovoriti ni reči. Videći to, sav skup filosofa se prepade i postide, te jedni od njih sa stidom pobegoše, a drugi u Hrista poverovaše. Onemeli pak filosof pomoću znakova objasni da priznaje kako svoju zabludu tako i istinitost hrišćanske vere; onda pripade k nogama svetitelju; i odreši mu se jezik od nemila; i on stade gromko slaviti Hrista; i bi kršten sa ostalim prijateljima svojim. – Tome se obradova car i svi verni, i svi proslaviše Boga koji darova tako čudesnu silu ugodniku Svome.
Ovaj sveti Aleksandar potom molitvom svojom umrtvi i zločestivog Arija. Jer jeretik Arije, nekoliko godina posle Prvog Vaseljenskog Sabora, pozvan u Carigrad, prepredeno prevari blagočestivog cara Konstantina, kada ga ovaj upita, da li veruje onako kako utvrdiše verovati sveti oci na Saboru u Nikeji? A Arije, imajući u nedrima svojim hartiju na kojoj beše ispisano jeretičko zloverje njegovo, udarajući sebe po prsima reče: Tako verujem! – Na taj način ovaj jeretik prividno i prevarno izrazi saglasnost sa verom utvrđenom u Nikeji, dok u umu svom on govoraše da veruje onako kako je rukom svojom napisao na hartiji što je u nedrima njegovim. I kunijaše se pred carem da „tako veruje“.
Ne znajući kakvo je lukavstvo posredi, car poverova Arijevim rečima, i posla Arija k svjatjejšemu patrijarhu Aleksandru, naređujući mu da primi u crkvenu zajednicu Arija kao pravoslavnog. Pri tome bi određena i nedelja, kao dan u koji je Arije imao biti uveden u hram radi opštenja sa vernima. No sveti Aleksandar odbijaše da Arija primi u crkvenu zajednicu, kao osnivača jeresi. Međutim subota prolažaše i nedelja se primicaše. I te noći uoči nedelje arhijerej Božji baci se u oltaru pred prestolom na molitvu, sa suzama moleći Boga da mu odmah uzme dušu iz tela, da ne bi dočekao dan u koji će Arije pristupiti crkvenoj zajednici i pričešću Svetim Tajnama; ili da sažalivši se na Crkvu Svoju, istrebi Arija sa zemlje živih.
Tako se sveti Aleksandar svu noć moljaše Bogu. A kad svanu i približi se vreme svete liturgije, Arije sa velikom gordošću krenu iz carskih palata, okružen carskim velikodostojnicima, pristalicama njegove jeresi, i mnoštvom oružnika. A kad se Arije približi mestu zvanom „Konstantinov trg“, gde stajaše stub sa carevim kipom, Arija obuze strah od griže savesti, i od tog straha potera ga nužda, i on stade tražiti neko zaklonjeno mesto. Nedaleko odatle nalazio se narodni nužnik; Arije uđe u njega, ali ga iznenada spopadoše silni bolovi u stomaku, i prepuče mu utroba, kao u Jude, te mu sva creva ispadoše. I tako bedno izdahnu jeretik, izrignuvši gorko dušu svoju. A oni što stajahu spolja i čekahu da Arije izađe, videći da ga dugo nema, uđoše kod njega i nađoše ga mrtva gde leži u gnoju i krvi. I odmah se pronese po celome gradu vest o užasnoj iznenadnoj smrti jeretika Arija. I jeretici se silno postideše, a pravoslavni se radovahu što Hristos, istiniti Bog, odmazdi Svome neprijatelju i hulniku. Naročito svjatjejši patrijarh Aleksandar uznošaše blagodarnost Hristu Bogu što se sažali na Crkvu Svoju i spase je od onog opakog vuka. I blagočestivi car Konstantin, doznavši za takvu smrt Arijevu, veoma se učvrsti u blagočestivoj veri, i sve do smrti svoje štićaše dogmate Nikejskog sabora.
Takvu silu pred Bogom imađaše pravedna molitva velikog arhijereja Božjeg Aleksandra. Kao oštar mač ona umrtvi neprijatelja Božjeg i dostavi slavlje Crkvi pravoslavnoj. To kasnije spomenu i sveti Grigorije Bogoslov u svojoj reči Carigrađanima, pohvalno se izražavajući o Aleksandru, govoreći ovako: Istinu ću vam reći, jer ste učenici slavnog Aleksandra, velikog pobornika i propovednika Svete Trojice, koji i rečju i delom odagna jeretičku zabludu. Vi se sećate njegove ravnoapostolske molitve, kojom on osnivača i rukovodioca bezbožja uništi na mestu, koje zasluživaše najbezbožniji jezik, da sramotu sramotom osveti, i da sramnom smrću, potpuno zasluženom, večito bude izobličeno smrtonosno zlo jeretištva, koje pogubi mnoge duše.
Ovu reč sveti Grigorije govori u pohvalu svetog Aleksandra a na posramljenje zločestivog Arija, spomenuvši Aleksandrovom molitvom izazvanu sramnu smrt Arijevu u nečistom mestu: jer kao što Arije sramoćaše Sina Božija, huleći Njegovo Božanstvo, ravnomoćno i savečno Bogu Ocu, tako i sam dožive sramotu – beščesnu smrt; na taj način sramotom bi odmaždena sramota.
Pasući Crkvu Hristovu mnogo godina, sveti Aleksandar dostiže duboku starost. I kada beše na samrti, slovesne ovce okružiše odar svoga pastira i pitahu ga: Oče, kome ostavljaš nas, decu svoju? Koga nam postavljaš mesto sebe, koji bi, idući tvojim stopama, upravljao Crkvom mudro? – A on, ukazavši na dva česna muža, na Pavla prezvitera i na Makedonija đakona, reče: Ako hoćete da imate pastira mudrog i ukrašenog vrlinama, onda izaberite sebi Pavla; a ako želite da imate pastira samo blagoobraznog i spoljašnjom lepotom ukrašenog, onda izaberite Makedonija. – Rekavši to svjatjejši patrijarh Aleksandar se prestavi ka Gospodu, imajući devedeset i osam godina od svoga rođenja. Posle njega presto primi sveti Pavle[3], prvi patrijarh carigradski sa ovim imenom; njegov spomen praznuje se šestoga novembra.
Sveti Jovan, prozvan Kapadoks, jer beše rodom iz Kapadokije, primi presto carigradskog patrijarštva posle nepravovernog Timoteja[4], pri kraju carovanja Anastasija jeretika[5]. On bi izabran protiv svoje volje, jer nije želeo tako visoki čin, i bi uzveden na patrijaršiski presto više pravovernim narodom nego carskom vlašću. I neimađaše mira od zločestivoga cara Anastasija do dana smrti njegove, jer ga Anastasije nenaviđaše i gonjaše. Jer ovaj car pripadaše jeresi psevdopatrijarha antiohijskog Severa[6], protivnika Četvrtog Vaseljenskog Sabora svetih otaca u Halkidonu.[7] Ovaj jeretik Sever, sledeći učenje Dioskora i Evtihija, odlučenih na tom Saboru i predanih anatemi, priznavaše samo jednu prirodu u Licu Gospoda našeg Isusa Hrista; on tvrđaše da su se Bog Slovo i telo pri ovaploćenju slili u jednu prirodu, a ne priznavaše da u jednom Licu Hristovom postoje dve prirode, kao što sveti oci naučiše verovati i kao što i sada dogmatujući Crkva peva: Budući Bog po prirodi, i nas radi postavši čovek po prirodi, On se ne razdeljuje u dva lica, nego se poznaje u dvema prirodama koje su neslivene.[8] Ovaj zloumni protivnik pravoslavlja ludost tvrđaše, kao da je Božanstvo Svete Trojice stradalo na krstu zajedno sa čovečanstvom Hristovim; i zbog toga se usuđivaše Trisvetome dodavati reči: „raspnijsja za ni, pomiluj nas“.
Od ovog bednog Severa ponikla je jeres akefalita, tojest bezglavih, tako nazvanih zato što nisu priznavali vlast episkopa pravoslavnih koji starešinuju nad crkvama, kao što glava starešinuje nad ostalim udovima, nego je svaki od njih smatrao sebe za starešinu i učitelja, po umovanju svoje bezumne glave. Kada izumreše nepravoverni episkopi i prezviteri koji se držahu ovog lažnog učenja, među ovim jereticima nije se vršilo po propisanom crkvenom činu ni krštenje, ni božanstvena liturgija; a pričešćivahu se oni izdavna spremljenim i čuvanim agnecom Tsla Hristova, sabirajući se u dane svete Pashe i lomeći agnec na najsitnije deliće. I tada svaki od ovih jeretika izmišljaše sebi veru kakvu je hteo; i samovoljno prisvajajući sebi vlast učiteljstva, oni učahu i druge svome lažnom učenju. Stoga se od ovih jeretika rasplodiše mnoge druge jeresi, jedna drugoj suprotne. O ovim jereticima grčki crkveni istoričar Nikifor Kalist, u osamnaestoj knjizi, u glavi četrdeset petoj, piše: U takve jeretike spadaše zločestivi car Anastasije i smućivaše mnogo Crkvu Božju, progoneći pravoslavne arhijereje sa njihovih prestola. Ovaj car namisli da na svaki način progna i novopostavljenog patrijarha carigradskog, ovog svetog Jovana, ali kazna Božja postiže jeretika i prekinu mu život groznom smrću.
Nije izlišno spomenuti ovde i o smrti ovog zlog cara, koja se dogodi na sledeći način. Ovaj car, na nekoliko dana pred svoju pogibiju, vide u snu nekog strašnog čoveka koji kao Sudija seđaše na visokom prestolu u slavi, kome mnogi predstojahu. Taj Sudija držaše u ruci Svojoj knjigu, koju otvorivši nađe u njoj ime cara Anastasija, i pokazavši to caru Anastasiju reče: „Ja sam hteo da ti dozvolim da poživiš još dosta vremena, ali zbog zloverja tvog ja ću izbrisati iz života tvog četrnaest godina“. Rekavši to Sudija izbrisa zapisano u knjizi. A car, trgnuvši se iz sna sav cepteći, dozva jednog od najvernijih savetnika svojih, po imenu Amanta, svog jednomišljenika u jeresi i u svima zalima, i s tugom mu ispriča svoje snoviđenje. Čuvši to, Amant se prepade i reče: Ove noći i ja imađah strašno viđenje: učini mi se kao da stojim pred carskim licem tvojim i služim ti; i gle, neka ogromna svinja pritrča, dohvati me za gornju haljinu, obori me na zemlju i pojede.
Ispričavši jedan drugome tako strašne snove, i zbog toga obuzeti užasom, oni pozvaše nekog vrača, po imenu Prokla i izložiše mu svoje snove, da bi ih protumačio. On im reče da će obojica uskoro umreti. I stvarno, posle ne mnogo dana u carev dvorac udari grom i ubi cara. I tako zli car pogibe zlom smrću.
Po pogibiji cara Anastasija na presto carski bi izabran Justin[9], čovek blagočestiv i pravedan. A Amant i s njim drugi pokvareni ljudi, saradnici Anastasijevi u njegovim zlim delima i gonitelji Crkve, po pravednom sudu biše predani smrti. I tako se na Anastasiju i na Amantu zbiše njihova snoviđenja. Posle pogibije ovih neprijatelja Crkve, nastupiše mir i spokojstvo u Crkvi Hristovoj i među njenim pastirima. Svjatjejši patrijarh zajedno sa novoizabranim blagočestivim carem Justinom i sa svim pravovernim narodom, radosni zbog oslobođenja Crkve svete iz ropstva nasilničkog, uzneše blagodarne molitve. Uskoro posle toga patrijarh sazva četrdeset najbližih episkopa na pomesni sabor, koji predade anatemi Severa, lžepatrijarha antiohijskog, i sve njegove jednomišljenike, a potvrdi i proslavi Četvrti Vaseljenski Sabor, Halkidonski. Ostale dane života svog sveti Jovan provede u miru crkvenom, revnosno pasući povereno mu stado i ugađajući Bogu. Provevši na prestolu tri godine, sveti patrijarh Jovan otide ka Gospodu.[10]
Sveti Pavle, danas praznovani, četvrti carigradski patrijarh tog imena, beše rodom sa Kipra. Patrijaršiski presto on primi posle Nikite[11], jeretika ikonoborca, za carovanja Lava[12] sina Kopronimova. O ovom svetom Pavlu piše se u Žitiju svetog Tarasija[13]. Pavle bejaše muž vrlinski i blagočestiv, ali bojažljiv: jer, videći velika nasilja koja zločestivi car činjaše mnogim pravovernima zbog svetih ikona, on tajaše svoje blagočešće i opštaše s jereticima, iako protiv svoje volje. Po smrti pak ovog zlovernog cara on htede vaspostaviti pobožno klanjanje svetim ikonama, ali ne mogade, pošto ne imađaše pomoćnika; međutim ikonoborstvo se silno učvrsti u celome gradu, i u okolnim pokrajinama. Zbog toga Pavle beše veoma ožalošćen; i videći da se ne može nadati uspehu, on namisli da ostavi patrijaršiski presto, na kome provede ne više od četiri godine; i razbolevši se, on tajno otide iz patrijaraškog doma u manastir svetoga Flora, gde primi na sebe svetu shimu.
O tome se ubrzo svuda saznade, i svi se veoma čuđahu. Carica Irina[14] se ožalosti što je patrijarh učinio to ne obavestivši nikoga. I ona ode k njemu sa sinom, carem Konstantinom, i upita ga: Oče, što si to uradio i sa kog razloga? – Pavle joj odgovori: Da primim ovaj sveti shimnički obraz pobudi me moja bolest i očekivanje bliske smrti; a da ostavim patrijaršiski presto najviše me pobudi crkvena smutnja i nered; jer Crkva strada od ikonoboračke jeresi; od dugog zlog umovanja jeretika Crkva dobi strahovitu ranu, i ja bednik već sam triput rukom svojom i potpisom odobravao tu jeres; ja ne samo nisam izbegao zamke zloverja, nego sam se i jezikom i rukom upleo u njih, zbog čega se sada silno kajem; no više svega mi neizmerno tišti i muči dušu to, što sve zemlje, potčinjene vašoj vlasti, držeći pravoslavno ispovedanje vere, prebivajući i veseleći se u pravoslavnom učenju, tuđe se naše Crkve i nas kao tuđe ovce odgone od sebe kao od Hristova stada. Eto, zbog toga ne želim da budem pastir jeretičkom skupu, i više volim boraviti u grobu nego podležati anatemi svetih četiri prestola apostolskih.[15] Ali pošto Bog dade vlast skiptra u ruke vaše, da carsku brigu vodite o hrišćanskom stadu u podnebesju, nemojte prevideti tugu Matere vaše – Crkve, niti je ostaviti i nadalje u neutešnoj tuzi, nego se na sve moguće načine postarajte, da ona opet dobije svoje pređašnje blagoljepije. Ne dopuštajte više odvratnoj jeresi da poput svinje koja je izašla iz šume pustoši i uništava vinograd Hristov u vreme vašeg blagovernog carovanja, i da ga zagađuje bezbožnim umovanjem. Vi imate iskusnog radnika koji može obraditi grozd istinskog ispovedanja; izgnječivši grozd u božanstvenoj kaci jedine Crkve, ovaj će radnik napuniti čašu premudrosti i spremiti pobožnom narodu piće pravoslavnog umovanja. – Upitaše ga: Oče, o kome to govoriš? – On odgovori: Govorim o Tarasiju[16], prvom savetniku vašem carskom; znam da je dostojan biti upraviteljem Crkve, jer je moćan žezlom razuma svog odagnati lažno učenje jeretičko, i mudro napasati slovesno stado Hristovo i sabrati ga u jedan tor pravoverja.
Čuvši takve reči od patrijarha Pavla, blagočestiva Irina i njen sin car Konstantin, otidoše tužni. A Pavle, obraćajući se nekim velikašima koji ostadoše kod njega, reče: O, da nisam nikada sedeo na tom prestolu kada Crkva nasiljem bi smetena i od vaseljenskih prestola prokleta! Ako se ne sazove Sedmi Vaseljenski Sabor i ikonoboračka jeres ne bude osuđena, vi ne možete biti spaseni. – Velikaši ga upitaše: A zašto ti pri postavljenju svom za patrijarha dade pismeno odobrenje ikonoborstvu? – Pavle odgovori: Zato sada primih na sebe pokajanje što tada dadoh to odobrenje, i bojim se da me Bog ne kazni što tada iz straha ćutah i ne govorah vam istinu. Sada pak kajem se, i kažem da vam nema nade na spasenje, ako u toj jeresi ostanete.
Nakon ne mnogo dana posle toga patrijarh Pavle upokoji se u miru.[17] Od tada građani u Carigradu počeše slobodno i bez straha razgovarati i prepirati se sa jereticima o svetim ikonama, u čiju zaštitu niko nije smeo otvoriti usta od vremena Lava Isavrijanca[18] pa sve do tada.
Doznavši sve ovo o sada praznovanim trima svetiteljima: Aleksandru, Jovanu i Pavlu, proslavimo Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
HRISTOFORA
 
O ovom prepodobnom Hristoforu Jovan i Sofronije, pisci knjige „Limonar“ pišu sledeće: Kada bejasmo u Aleksandriji mi odosmo k avi Teodulu koji se nalažaše u Svetoj Sofiji što je u Farani; i starac nam ispriča, govoreći: U kinoviji prepodobnog oca našeg Teodosija, koja se nalazi u pustinji svetog Hristovog grada Jerusalima, ja se postrigoh u monaštvo, i tamo sretoh velikoga starca, po imenu Hristofora, rodom Rimljanina. Jednoga dana ja mu se poklonih, govoreći: Pokaži ljubav, oče, pa mi ispričaj kakve si podvige imao od dana mladosti svoje. – Pošto ga dugo i veoma usrdno moljah, starac uvide da ja to činim radi duševne koristi, pa mi stade pričati o sebi ovako:
Kada se odrekoh sveta, čedo, ja imađah veliku ljubav i usrđe k monaškom podvigu: danju sam obavljao poslušanja, a kasno uveče odlazio sam u pešteru, u kojoj su ranije imali običaj moliti se prepodobni Teodosije i ostali sveti oci. Ulazeći u pešteru, ja sam pravio sto metanija, i na svakoj stepenici padao ničice pred Bogom; a stepenica ima osamdeset. Ušavši u pešteru, ja sam ostajao u njoj moleći se, dok ne bi udarilo klepalo za jutarnje bogosluženje; i tada sam izlazio iz peštere i odlazio u crkvu.
U takvom podvigu provedoh jedanaest godina, nikada ne menjajući ovo pravilo, podvizavajući se s velikim pošćenjem i čuvanjem pomisli, trudeći se telom u poslušanjima koja su mi nalagana, i trpeći svaku oskudicu zbog siromaštvoljublja mog. No jedne noći, kada došavši k pešteri obavih po običaju moja kolenopreklona moljenja na stepenicama, i stigoh do poslednje stepenice, ja stadoh: neočekivano se nađoh u ekstazi, u zanosu, i ugledah svu pešteru punu kandila, od kojih jedna gorahu a druga ne. Videh takođe i dva svetlolika čoveka u belim haljinama, koji hođahu i udešavahu kandila, i ja ih upitah: Zašto ste postavili ovde ta kandila, te ne mogu od njih da uđem i da se pomolim? – Oni mi odgovoriše: Ovo su kandila otaca koji se trude Bogu. – A ja ih onda upitah: Zašto jedna kandila gore a druga ne gore? – Oni mi odgovoriše: Koji usrdno služe Gospodu upališe kandila svoja, a lenjivci ne upališe. – Ja im se onda ponovo obratih: Imajte ljubavi pa mi kažite: gori li moje kandilo ili ne? – Oni mi odgovoriše: Trudi se i moli se, pa ćemo ga upaliti. – A ja rekoh: Ja se svagda molim, i ništa drugo do ovog vremena ne radih.
Posle ovih reči ja dođoh k sebi i više nikoga ne videh. Onda rekoh sebi: O Hristofore! potrebni su ti veliki trudovi, da bi upalio svoje kandilo! – I sutradan ujutru ja iziđoh iz svog manastira i krenuh na Sinajsku goru, ne ponevši ništa sa sobom sem odeće koja beše na meni. I pošto provedoh pedeset godina na Sinajskoj gori u mnogim trudovima i podvizima, k meni dođe glas koji mi govoraše: „Hristofore“, idi u svoj manastir u kome si se ranije podvizavao, da se tamo upokojiš sa ocima svojim“. – Ispričavši to o sebi, prepodobni Hristofor požive posle toga malo, pa predade svetu dušu svoju u ruke Božije.
Opet taj isti ava Teodul ispriča nam, vele Jovan i Sofronije, o istom ocu Hristoforu da jednom prilikom, pre svog prestavljenja, prepodobni Hristofor kaza ovo: Jednoga dana iziđoh iz manastira svog u sveti grad Jerusalim da se poklonim i celivam životvorni Krst Gospodnji. I kada bih tamo i poklonih se, izlazeći ja videh nekog brata koji stajaše na vratima sred crkvene porte, pa niti ulažaše niti izlažaše. A videh i dva gavrana koji bez straha lećahu ispred njegovog lica, nalećući krilima svojim na lice njegovo, i ne davahu mu da uđe. Ja poznah da su ti gavrani – demoni, i rekoh tom bratu: „Kaži mi, brate, zbog čega stojiš nasred vrata, i ne ulaziš?“ On mi odgovori: „Prosti mi, oče, ophrvali me pomisli; jedan mi pomisao veli: idi i pokloni se česnome Krstu i celivaj ga; a drugi mi veli: ne, nemoj! nego najpre idi i svrši posao svoj, pa ćeš drugom prilikom doći i pokloniti se“. Čuvši to, ja uzeh tog brata za ruku i uvedoh u crkvu, i tog časa iščezoše ona dva gavrana; i predložih bratu tom, te se pokloni časnome Krstu i svetome Grobu Gospodnjem, pa ga otpustih s mirom.
Ovo mi ispriča prepodobni Hristofor, reče Teodul, pošto beše video da se mnogo bavim manastirskim poslovima a malo revnujem za molitvu, da bih na taj način saznao: da prvo treba svršavati duhovne poslove, pa onda telesne.
Čuvši ovo, blaženi oci Jovan i Sofronije zapisaše to na korist onima koji čitaju i onima koji slušaju, a u slavu Hrista Boga našeg.[19]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FANTINA
 
Prepodobni Fantin rodio se u Kalabriji u Italiji, sin Georgija i Vriene. Iz detinjstva on posveti sebe Bogu. U desetoj svojoj godini on bi dat u manastir, i primivši monaški postrig on upražnjavaše svaku vrlinu. Pošto postade iskusan vršilac zapovesti Božjih, on bi udostojen božanskih otkrivenja. Hodeći po pustinjama i gorama, on po dvadeset dana provođaše bez hrane, i četiri godine provede potpuno nag. Mnoga zla i nevolje dožive prepodobni kada Saraceni razbojnički upadoše u Italiju i pustošahu krajeve njene.[20] Šezdeset godina trpeljivo podnoseći ta iskušenja, blaženi Fantin naposletku uze dva svoja učenika, Vitalija i Nikifora, i otputova s njima u Peloponez[21]. Baveći se dugo vreme u Korintu, on postade mnogima uzrok spasenja. Posle toga on ode u Atipu, gde se pomoli u hramu Presvete Bogorodice. Zatim otputova u Larisu, gde poduže vreme prožive kod groba svetog Ahila[22]. Nakon toga on se uputi u Solun. U Solunu se on sreo sa prep. Atanasijem Atonskim i čuvenim podvižnikom Pavlom Ksiropotamskim, koji, kako je sam govorio, „kao sveteonik obasjavaju sada pustinju“. Tamo se on osam godina naslađivao čudesima od moštiju svetog velikomučenika Dimitrija[23], držeći se svog uobičajenog pravila uzdržanja, i upokoji se u dubokoj starosti, otišavši k svome mnogoželjenome Gospodu.[24] Njegov učenik Nikifor, po zapovesti koju primi od Gospoda još u Kalabriji, ode posle Fantinovog prestavljenja prep. Atanasiju u Veliku Lavru Atonsku, gde se upokoji u miru. Njegove svete mošti ispuštahu blagouhani miris. (Prep. Fantin se praznuje i 14 novembra).
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALEKSANDRA SVIRSKOG
 
Blaženi Aleksandar rodio se petnaestog maja 1448 godine u oblasti Velikog Novgoroda u selu Manderi, u blizini Ostrovskog manastira Vavedenja Presvete Bogorodice. On se rodio od oca Stefana i matere Vasilise po nekom javljenju Božje sile, i bi osvećen svetim krštenjem. Kada stiže za školu, roditelji ga dadoše da uči Božansko Pismo. No dok drugovi njegovi brže uspevahu u učenju, on u tome beše spor. Ali to bi po naročitom promislu Božjem, da bi mu razumevanje bilo dato od Boga a ne od ljudi, što se i dogodi. Jednom Aleksandar ode u crkvu, pade pred ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista i Prečiste Matere Njegove i sa suzama se moljaše da mu se da razumevanje za izučavanje Svetoga Pisma. I na njegovu molitvu njemu odmah dođe odgovor: on ču glas koji mu reče: „Ustani, ne boj se, dobićeš što si molio“.
Obradovan, dečko ustade i ode k ocu svom. Otac i mati primetiše njegovu duševnu radost, i dosetiše se da ga je milost Božija posetila, i blagodarahu Boga za to. A blaženi dečak od toga vremena poče brzo napredovati u učenju, pri čemu pažljivo slušaše čitanje Božanskih knjiga i u svemu beše poslušan svojim roditeljima. U to vreme on držaše i strogi post, jer jedanput dnevno jeđaše samo hleb, i to pod meru; pri tome i vrlo malo spavaše noću. Tome se čuđahu roditelji. I mati, savetujući ga, reče mu jednom: Čedo moje, zašto tako zatireš sebe? Jedi zajedno s nama i spavaj, kao i mi. – Na to on odgovori: Zašto mi tako govoriš, majko, odstranjujući me od slatkoga uzdržanja? Ta rečeno je u Svetom Pismu, da nas jelo i piće ne postavljaju pred Bogom (1 Kor. 8, 8). Stoga me ostavi da produžim kao što sam počeo. – Diveći se tako mudrom odgovoru njegovom, a naročito videći njegovo usrđe prema takvom podvigu, mati mu reče: Radi, kako ti je volja.
Divni dečak sav se odavaše podvizima, a vidljiva blaga i bogatstvo smatraše kao paučinu, i na sve ljudsko na zemlji gledaše kao na tašte i ništavno. Kada pak Aleksandar postade punoletan, roditelji namisliše da ga ožene. Međutim božanstveni junoša i ne pomišljaše na to; naprotiv, on je stalno želeo i razmišljao kako da se udalji iz sveta. I tu svoju želju on i ostvari. I to na ovaj način: uze blagoslov od oca kao da hoće da ide u obližnje selo, i ode od roditeljske kuće; i vođen Bogom, ili bolje reći, imajući anđela za svog saputnika, on dođe u manastir svetog Preobraženja Spasova, što je na Valaamu[25]. U manastiru on umoli nastojatelja da ga postriže u monaštvo. U to vreme njemu beše dvadeset šest godina. U manastiru on se s takim usrđem podvizavaše u vrlinama, da ga svi stadoše hvaliti. Uznemiren time, on izmoli od tamošnjeg nastojatelja blagoslov, i iziđe iz manastira noću, ne ponevši sa sobom ništa osim mantije na sebi. I dođe na mesto, gde je hteo najpre da se nastani po odlasku iz roditeljske kuće. To se mesto nalazilo na obali Roščnjeskog Jezera, na četiri potrkališta od reke Svire. Tu prepodobni napravi sebi malu kolibu, u kojoj se po malo odmarao od svojih podviga.
Jednom prepodobni obilažaše okolna mesta i razgledaše gde bi sebi načinio obitalište; i ugleda divno mesto, obasjano nekom božanskom svetlošću, na kome i do sada postoji manastir. Živeći na tom mestu, on jednom, kada beše izašao iz svoje kelije na jezero da zahvati vodu, ču s neba glas koji ga zovnu po imenu i reče mu: „Pošto si bio izvršilac mojih zapovesti, to ću sabrati k tebi bezbrojno mnoštvo ljudi; a ti ih ne odbacuj, nego ih primi raširenih ruku i budi im nastavnik ka spasenju“. – Čuvši ove reči, prepodobni pade ničice na zemlju i uznese Bogu blagodarne molitve; zatim zahvati vodu i vrati se u svoju kolibu.
Nakon nešto vremena posle toga k prepodobnome dođe njegov rođeni brat Jovan, koji ga je tražio. Ugledavši brata, prepodobni Aleksandar mu se obradova, i oni se zajedno dadoše na posao da sagrade prostrano obitalište, pošto su hteli da žive zajedno. No posle ne mnogo vremena prestavi se brat prepodobnoga Jovan, i blaženi ga opoja i sahrani. Potom blaženi se i nadalje držaše strogog isposništva, a broj bratije se uvećavaše. Prebivajući u pobožnom molitvenom tihovanju. oni življahu odvojeno jedan od drugoga i podražavahu prepodobnoga svaki prema svojim moćima.
Tako provođaše svoj život prepodobni i dostiže to, da molitvom svojom progonjaše demone, i da anđele imađaše za svoje sabesednike. Jednom se on udostoji videti samoga Boga, koji mu se javi u Tri Lica, i razgovarati s Njim o tome kako da podigne crkvu, sagradi manastir i sabere bratiju. A kada se zatim on pomoli Bogu o tome na kom mestu da podigne crkvu, njemu anđeo Gospodnji pokaza mesto. Potom ga bratija primoraše da primi sveštenički čin. Nakon nekog vremena prepodobni sagradi crkvu u ime Svete Trojice, i osveti je, a bratstvo se množaše sve više i više.
Mada prepodobni i primi starešinstvo nad bratijom, on ipak ne izmeni svoje pravilo, no i u tom zvanju on svima davaše primer smirenja, sećajući se reči Gospodnje: Koji hoće među vama da bude prvi, neka bude od sviju najzadnji i svima sluga (Mk. 9, 35). Stoga prepodobni smiravaše sebe, i činjaše sebe manjim od svih, i služaše svima, i sobom davaše primer svima, i pre sviju odlažaše na posao. On svaki dan rađaše svojim rukama, i u kujnu odlažaše, i testo sam mesijaše, i hleb pecijaše, ponekad i vodu sa jezera donošaše, drva secijaše i u manastir nošaše. Katkad blaženi odlažaše u vodenicu, gde su bratija žito mleli, i dok bratija još spavahu on bi samleo sve spremljeno žito, i onda odlazio u svoju keliju. U crkvu on dolažaše pre sviju i izlažaše posle sviju. Njega niko nikada ne vide da leži na rogoži, ili da izliva vodu na svoje telo. Njegova odeća beše: mantija izrađena od grube tkanine, i toliko poderana, da je na njoj bilo mnoštvo zakrpa. Mnogi mu se nerazumni ljudi podsmevahu i rugahu, ali on sve to s radošću primaše.
Posle nekog vremena, po Božjem saizvoljenju, prepodobni sazida od kamena crkvu u ime Presvete Životvorne Trojice[26] proširi manastir, naredi da se sa sve četiri strane izgrade kelije, a u sredini podiže veliku crkvu i trapezu, i ustroji sve ostalo što beše od potrebe za bratiju.
Tako bogougodno požive prepodobni u podvizima sve dane na zemlji, zbog čega i dobi od Boga dar čudotvorstva još za života ovoga. Naposletku, osećajući da nastupa vreme njegovog odlaska k Bogu, on pozva bratiju i reče im: „Braćo, evo već se približuje kraj moga života, i ja odlazim iz ovog života, a vas predajem u ruke Božije; On neka vas sačuva i utvrdi u ljubavi Svojoj“. – Rekavši to, prepodobni pouči bratiju o međusobnoj ljubavi, i o međusobnoj snishodljivosti, i o drugim vrlinama. Najzad im zavešta da i posle njegove smrti niko od njih ne drži kod sebe alkoholna pića. A kada nastupi čas u koji duša prepodobnoga imaše otići k Bogu, prepodobni podiže ruke svoje k nebu i satvori molitvu, završivši je rečima: „Gospode, u ruke Tvoje predajem duh moj“.
I tako, s molitvom na ustima prepodobni predade Gospodu česnu dušu svoju, u trideseti dan meseca avgusta 1533 godine, kada mu beše osamdeset pet godina. Česno telo njegovo bi česno pogrebeno kraj crkve Preobraženja, s desne strane oltara. Ono podaje mnoga isceljenja onima koji sa verom pristupaju k svetoj raci prepodobnoga.[27]
 
SPOMEN SVETIH
ŠESNAEST MUČENIKA TIVEJSKIH
 
Sveti mučenici ovi mačem postradali za Hrista Gospoda.
 
SPOMEN SVETIH
ŠEST MUČENIKA MELITINSKIH
 
Skončali za Gospoda Hrista u moru i prešli u bezobalno more Njegove blažene večnosti i besmrtnosti.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
FILIKSA EPISKOPA, JANUARIJA PREZVITERA, FURTUNIJANA i SEPTIMINA
 
Mučenici sveti, hrabri Hristovi vojnici: sveštenomučenik Filiks, Furtunijan, Septimin i Januarije, goreći božanskom revnošću vere, junački vojevahu protiv zablude idolopoklonstva. Jaki verom u Boga, oni razgonjahu mrak neverja, jer držeći božanske zakone i zapovesti Hristove, oni mudro pobijahu i u prah pretvarahu sve primedbe koje neznabošci iznošahu protiv hrišćanske vere. Zbog toga ovi blaženi pretrpeše i gonjenja i tamnice i mučenja; i mnogo ih vukoše iz mesta u mesto, dok ih najzad ne osudiše na posečenje mačem. I tada se dogodi strahovito čudo: sunce i mesec, ne podnoseći nepravedno posečenje svetih, pretvoriše se u krv. A kad mučenicima biše odsečene glave, oni primiše od Gospoda neuvenljive vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EVLALIJA
 
Bio episkop Kesarije Kapadokijske; jedan od prethodnika svetog Vasilija Velikog. Svoga sina lišio čina za nošenje odela, nepriličnog duhovnome zvanju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SARMATA
 
Upražnjavajući uvek podvig pošćenja i uzdržanja, prepodobni Sarmat tako silno pobedi san, da kada je govorio snu: „odlazi daleko od mene!“ san je odlazio; a kada mu je govorio: „dođi!“ san je dolazio.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
VRIENE
 
Sveta Vriena upokojila se u miru Gospoda svoga.[28]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILAKSA[29]
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU SVETOG
ALEKSANDRA NEVSKOG
iz grada Vladimira u Petrograd 1724 godine.[30]
 


 
NAPOMENE:

  1. Horoepiskop (grčki: seoski episkop) bio je niži od gradskog episkopa, i nije mogao bez njegove dozvole rukopolagati đakone i prezvitere. Horoepiskopi su bivali zamenici eparhijskih arhijereja na saborima sa pravom glasa. Prestali su u Pravoslavnoj Crkvi u desetom veku.
  2. Sveti Mntrofan patrijarhovao od 315 do 325 godine. Spomen njegov praznuje se 4 juna.
  3. Pavle I patrijarhovao od 340 godine; no ubrzo bude prognan, pa ponovo vraćen 347 godine; upravljao patrijaršijskim prestolom do 350 godine.
  4. Timotej I patrijarhovao od 511 do 518 godine.
  5. Car Anastasije Dikor vladao od 491 do 518 godine.
  6. Sever patrijarhovao od 512 do 519 godine.
  7. Sabor održan 451 godine.
  8. Dogmatik šestoga glasa.
  9. Justin I carovao od 518 do 527 godine.
  10. Sveti Jovan patrijarhovao od 518 do 520 godine.
  11. Nikita I patrijarhovao od 766 do 780 godine.
  12. Lav IV (Hozer) carovao od 775 do 780 godine.
  13. Spomen svetog Tarasija praznuje se 25 februara.
  14. Carica Irina carovala od 797 do 802 godine.
  15. Podrazumevaju se patrijaršiski prestoli: carigradski, rimski, antiohijski i aleksandrijski.
  16. Sveti Tarasije bio patrijarh carigradski posle Pavla, od 784-806 god.
  17. Pavle IV patrijarhovao od 780 do 784 godine.
  18. Lav III (Isavrijanac) carovao od 717 do 741 godine; bio ogorčeni ikonoborac.
  19. Prepodobni Hristofor podvizavao se u šestom veku.
  20. Saracenima su nazivani muslimani uopšte. Ovde reč o afričkim Saracenima koji su napali na Siciliju i Kalabriju oko 828 god.
  21. Peloponez – južni deo Grčke.
  22. Sveti Ahil se praznuje 15 maja.
  23. Spomen svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog svetkuje se 26 oktobra.
  24. Prepodobni Fantin upokojio se krajem devetog ili početkom desetog veka. U žitiju sačuvanom u Moskovskom kodeksu, 478 iz 11 veka kaže se da se upokojio 1000 god. (Vidi o njemu: Nicola Ferrante, Santi Italo-Greeci nel region, Palermo, 1975 r. r. 76-79).
  25. Valaam – ostrvo na Ladožskom Jezeru blizu severne obale njegove, poznato po znamenitom na severu Rusije (sada u Finskoj) manastiru svom.
  26. Ovaj hram bi osvećen 1526 god. po blagoslovu arhiepiskopa Makarija.
  27. Prepodobnog Aleksandra počitovali su kao sveca od 1547 godine, i tada mu je i služba sastavljena. Godine 1559 u Moskvi bi ustrojen oltar u njegovu čast. Mošti njegove biše otkrivene 17 aprila 1641 godine, a u 1643 godini car Mihail Teodorovič načini za njih srebrni kivot, u kome one počivaju i danas.
  28. Možda je ova prepodobna Vriena majka napred spomenutog prepodobnog Fantina, znamenita po vrlini i bogatstvu, kao i Fantinov otac a njen muž Georgije.
  29. Spominje se u Jerusalimskom kodeksu br. 1096, list 123, Sr. i Dimitrijevski, Tipici II, 55.
  30. O njemu videti opširnije pod 23 novembrom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *