NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. AVGUST
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PIMENA VELIKOG
 
Prepodobni Pimen beše rodom Egipćanin.[1] Zajedno sa svoja dva mlađa brata on otide u jedan od opštežićnih manastira egipatskih i zamonaši se sa njima. A posle nekoliko godina mati njihova udovica, pobuđena prirodnom ljubavlju prema deci, pođe k njima želeći da ih vidi, i ne mogaše ih videti. Zato ona stade u blizini crkve i čekaše njihov dolazak u crkvu. Kada oni iđahu ka crkvi ona im se javi, no oni brzo pobegoše natrag od nje, uđoše u keliju i zatvoriše od nje vrata. A ona, došavši pred vrata, stade kucati i zvati ih, plačući dirljivo. Ali joj oni ne otvarahu, niti joj što odgovarahu. I kada ta žena dugo plakaše pred vratima njihove kelije, ava Anuvije to ču, pa na druga vratanca uđe k njima i reče Pimenu: Šta ćemo raditi s ovom staricom? Eto kako dugo plače, ne odlazeći odavde. – Tada Pimen priđe k vratima i upita: Što plačeš, starice? – A ona, čuvši njegov glas no njega samog ne videći pošto vrata behu zatvorena, reče: Hoću da vidim vas, deco moja! Nisam li ja mati vaša? Ne dojih li vas sisama svojim? Ne odgajih li vas? I eto sada sam već u starijim godinama; mnogo se potresoh čujući tvoj glas a tebe ne videći. Ja silno želim da vas vidim, deco moja, pre no što umrem. – Pimen je na to upita: Gde želiš da nas vidiš, ovde ili u onom, budućem životu? – Ona odgovori: Ako vas ne vidim ovde, deco moja, hoću li vas videti tamo? – Pimen joj reče: Ako blagodušno pretrpiš da nas ne vidiš ovde, ti ćeš nas, nadamo se u Božje čovekoljublje, na svaki način videti tamo. – Udubivši se u ove reči, ona odgovori: Pošto ću vas stvarno videti tamo, ne želim da vas vidim ovde. – I ode sa dobrom nadom, veoma se radujući i više voleći da svoju decu vidi u budućem životu nego u privremenom.
Provodeći dane i godine u isposničkim podvizima i boraveći neprestano u molitvama, blaženi Pimen napredovaše u monaškim vrlinama, i pomoćju Božjom junački savlađivaše nevidljivog neprijatelja. Umrtvivši telo svoje koje vojuje na duh, i zamorivši ga mnogim trudovima kao roba, i potčinivši ga na služenje duhu, on uziđe na vrh bestrašća i postade veliki među pustinjskim ocima, kao savršen u vrlinama.
Nakon nekog vremena poglavar te zemlje zažele da vidi oca Pimena i posla k njemu glasnika sa molbom da mu dozvoli doći k njemu. A starac se veoma snuždi, razmišljajući u sebi i govoreći: Ako velmože počnu dolaziti k meni i ukazivati mi poštovanje, onda će i od naroda mnogi dolaziti k meni i uznemiravati me, i narušavati moje bezmolvije, moje molitveno tihovanje, pa ću se lišiti blagodati smirenja, koju Božjom pomoćju stekoh velikim trudom od mladosti, i upašću u mrežu gordosti. – Tako razmislivši u sebi, prepodobni odbi da vidi poglavara i zamoli ga preko njegovog glasnika da mu ne dolazi, jer ga videti neće; naprotiv, oteraće ga sa tog mesta.
Čuvši ovakav odgovor, knez se veoma ožalosti i reče: zbog grehova mojih ja se ne udostojih videti čoveka Božjeg. – Ipak silno želeći da na bilo koji način vidi svetoga starca, knez pribeže ovakvom lukavstvu: uze sina starčeve sestre, kao za neku krivicu, i posadi ga u tamnicu, nadajući se da će starac doći k njemu da posreduje za svoga sestrića, te će ga tako videti. Stoga knez reče slugama svojim: Ako dođe ava Pimen, odmah ću mladića pustiti na slobodu; a ako ne dođe, onda mladića neću ostaviti bez kazne, jer je krivica njegova velika.
Kada to ču mladićeva majka, sestra Pimenova, ona odmah hitno ode u pustinju k bratu; i došavši pred otšelničku keliju njegovu stade kucati na vrata, moleći ga sa velikim ridanjem da ide kod kneza i izdejstvuje da pusti njenog sina. A sveti starac joj ne otvori vrata, niti joj što odgovori. Međutim sestra, pošto dugo vreme kucaše s vapajnim preklinjanjem i ne bi uslišena, stade grditi starca i ružiti, govoreći mu: Nemilosrdni, neosetljivi, nežalostivi, bezbožni, zveropodobni! kako te ne tronu toliko moje vapajno ridanje, jer sin moj, jedinac moj nalazi se u smrtnoj opasnosti. – Starac onda posla učenika da joj rekne: Odlazi odavde! Pimen nema dece, i zato mu nije žao. – I vrati se sestra gorko plačući i kunući brata.
Kada ču o tome, knez reče svojim prijateljima: Kažite starcu da mi makar molebno pismo napiše, i ja ću sestrića njegovog pustiti iz tamnice. – I mnogi savetovaše svetome starcu da napiše pismo knezu. I starac napisa ovako: Neka vlast tvoja naredi da se dobro isledi mladićeva krivica, pa ako se u njemu nađe nešto što zaslužuje smrt, onda neka umre, da bi vremenskom smrtnom kaznom izbegao večne muke; a ako se nađe da njegova krivica ne zaslužuje smrt, onda ga kazniti po zakonu, pa pustiti.
Kada knez pročita ovakvo pismo starčevo, udivi se vrlinskom mudroumlju i rasuđivanju muža, i uvidevši da je on pravi ugodnik Božji odmah otpusti mladića. A prepodobni Pimen, izbegavajući taštu slavu i počasti ljudske, otide na drugu stranu, i mnogo godina skitaše se po raznim mestima. Potom se ponovo nastani u egipatskoj pustinji i ostade u njoj do starosti, ugađajući Bogu podvižničkim trudovima; i mnogim inocima sveti Pimen bi otac.
Poučavajući svoje učenike smirenoumlju, pošto i sam beše smirenouman, prepodobni Pimen im navođaše kao primer povest o nekom (možda o njemu samom) starcu, govoreći: Ne tako davno jedan monah Egipćanin življaše blizu Carigrada u jednom pustom mestu, imajući malu kelijicu. Dogodi se jednom da tuda prolažaše blagočestivi car Teodosije. Doznavši da tu živi monah, car ostavi sve svoje pratioce i, prerušivši se u prostog vojnika, uputi se starčevoj keliji. Kada car zakuca na vrata, inok otvori, ali ne poznade cara nego ga primi kao prostog vojnika. Pošto satvoriše molitvu oni sedoše. Tada upita car: Kako se podvizavaju oci koji žive u Egiptu? – Monah odgovori: Svi mole Boga za spasenje vaše. – Gledajući po keliji starčevoj, car ne vide u njoj ništa sem korpe koja visijaše na zidu, i u njoj nemnogo suvoga hleba. I reče car starcu: Oče, blagoslovi me da jedem malo. – Starac odmah nali vodu u zdelicu, nasu soli i metnu parčad suvoga hleba, i jedoše oba zajedno. Zatim starac donese krčag vode i dade caru da pije. Posle toga car zapita starca: Znaš li ko sam ja? – On odgovori: Ne znam, gospodine, Bog te zna. – Tada mu car reče: Ja sam car Teodosije. – I starac mu se odmah pokloni. Potom reče car: Blaženi ste vi monasi, jer ste slobodni od briga tašteg sveta ovog i vodite miran život, brinući se jedino o spasenju duše svoje, kako ćete dobiti večni život i nebeska blaga. Istinu ti govorim da ja, rođen u carskoj palati i sada car, nikada nisam tako slatko jeo hleba i pio vode kao što sada jedoh i pih sa ogromnim zadovoljstvom. – Starac na to reče: To je zato što mi monasi sva naša jestiva spremamo sa molitvom i blagoslovom; zbog toga i najprostija hrana biva slatka. A po vašim kućama spremanje jela biva bez molitve, pritom sa mnogo trčkaranja i praznih razgovora; zbog toga jela vaša ne dobijaju blagoslova koji bi ih učinio slatkima. – Davši celiv starcu, car ode; i od tada veoma poštovaše toga monaha. Međutim starac, bojeći se pagubnog prevaznošenja i gordosti, da ne bi zbog poštovanja od strane ljudi izgubio svoju smirenost i lišio se blagodati Božije, ustade i pobeže odande i dođe opet u Egipat.
Takvu povest ispriča svojim učenicima sveti Pimen, želeći ih naučiti smirenosti i sklanjanju od taštih pohvala i počasti, koje donose monasima ne korist nego štetu. Sveti Pimen učaše svoje učenike i ostalim vrlinama; i učenje njegovo beše delotvorno, moglo je svakoga uputiti na spasenje: jer kao što ravnoangelni život njegov beše obrazac vrline, tako i reč njegova beše svima na korist. I dolažahu k njemu ne samo početnici nego i ostareli u podvizima monaškim, i pitahu ga o onome što je korisno za spasenje duše, i dobijahu od njega bogomudre i bogonadahnute odgovore na sazidanje duša svojih. Te odgovore neki zapisivahu u Patericima, Otačkim knjigama. Neke od tih odgovora spomenućemo ovde.
Neko upita avu Pimena, govoreći: „Ako vidim sagrešenje brata svoga, treba li da ga pokrijem?“ Ava odgovori: „Ako pokrivamo sagrešenja braće, i Bog će pokriti naša“. – Neki brat reče avi Pimenu: „Smućujem se, oče, i hoću da idem odavde“. Starac upita: „Sa kog razloga hoćeš da ideš odavde?“ Brat odgovori: „Čujem ružne reči o jednom od ovde živeće bratije, i to me sablažnjava“. Starac reče: „Nije istina to što si čuo“. Brat odgovori: „Zacelo je istina, oče, jer onaj koji mi je to pričao zaslužuje svako poverenje“. Starac reče: „Ne, onaj koji ti je pričao ne zaslužuje poverenje, jer kada bi zasluživao poverenje, on ti ne bi pričao takve stvari. No ti nikada ne veruj onome što ti govore, ako sam to video nisi. Jer i Bog, čuvši viku Sodomsku, ne poverova dok ne siđe sam da vidi svojim očima: Vika je, reče Gospod, u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam (1 Mojs. 18, 20-21)“. Brat reče na to: „I ja, oče, svojim očima videh toga brata gde greši“. Čuvši to, starac pogleda u zemlju, uze sa zemlje malu grančicu, i upita brata: „Šta je ovo? Brat odgovori: „To je grančica“. Starac onda pogleda na vrh zgrade, pa ukazavši na gredu na kojoj stoji krov zgrade, upita: „A ono šta je?“ Brat odgovori: „Ono je greda“. I reče starac bratu: „Zapamti u srcu svom, da su gresi tvoji kao ova greda, a greh brata, o kome govoriš, jeste kao ova grančica, pa se nećeš smućivati i sablažnjavati“.
Ove reči svetog Pimena ču ava Sisoje koji se tada desi kod njega, udivi se i reče svetom Pimenu: Kako da te pohvalim, avo Pimene! Vaistinu su reči tvoje prepune blagodati i slave, kao skupoceno drago kamenje! – Tada reče ava Pimen: Kazano je: svedoči samo ono što videše oči tvoje. A ja vam kažem: ako što i očima svojim vidite, ne verujte odmah. – I onda ispriča ovakav slučaj. Neki brat bi ismejan od đavola ovakvim priviđenjem: on vide jednoga brata gde čini greh sa ženom; to mu smuti misli, i njega spopade pohota; i on onda priđe i gurnu ih nogom, govoreći: Prestanite! zašto greh činite? – I gle, ispostavi se da to behu snopovi pšenice a ne ljudi. Zato, zaključi ava Pimen, kažem vam: ne verujte odmah ni onome što očima svojim vidite. – Na to ga ava Anuvije upita: A šta bi ti rekao Bog, ako bi video nekoga gde greši, a nisi ga ukorio? – Sveti Pimen odgovori: Rekao bih Bogu: Gospode, Ti si zapovedio: „izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata tvoga“ (Mt. 7, 5).
Jednom brat jedan upita avu Pimena govoreći: Učinih težak greh, oče, i hoću da provedem u pokajanju tri godine. Je li dosta tri godine za pokajanje? – Starac odgovori: Mnogo je. – Tada brat reče: Znači, ti nalažeš kajati se jednu godinu? – Na to starac odgovori: I to je mnogo. – Čuvši to, druga bratija rekoše: Prema tome, u pokajanju treba provesti do četrdeset dana? – A starac ponovo odgovori: „I to je mnogo“. Pa onda dodade: Ja smatram da ako se čovek pokaje od svega srca i čvrsto reši da se više ne vraća na greh, onda će Bog primiti njegovo trodnevno pokajanje.
Neki brat upita avu Pimena govoreći: Kako treba čovek da živi? – Starac odgovori: Iz primera proroka Danila vidimo, da ga nizašta nisu mogli okriviti sem da služi Gospodu Bogu svome. – Ovim rečima sveti Pimen pokaza da čovek treba da živi tako, da sav život njegov bude ne što drugo nego jedino služenje Gospodu Bogu.
Drugi inok upita: Kako da se sačuvam od vražijih napadaja? – Otac odgovori: Kada kotao zagrevan vri, onda ga ne sme dotaći ni muva niti ikoji insekt; a kada se kotao ohladi, onda i muve na njega sletaju i insekti u njega ulaze. Tako i k inoku koji se usrdno bavi duhovnim delima, vrag ne sme pristupiti i uvući ga u svoje zamke; k onome pak koji provodi vreme u nehatu i lenjosti, vrag lako pristupa i navodi ga na greh kako hoće.
Neko upita starca, kako se izbaviti od rđavih pomisli koje nailaze. Sveti starac odgovori: Ta je stvar slična čoveku koji sleva ima oganj a sdesna sud sa vodom; i ako se zapali od ognja, on uzima vodu iz suda i ugašuje sebe. Oganj to su rđave pomisli, koje vrag ubacuje u srce čoveku, kao varnice u kuću, da bi se čovek zapalio grehovnom željom; a voda, to je – baciti sebe na molitvu k Bogu.
Opet upita starca Pimena ava Amon o rđavim pomislima koje izlaze iz srca, i o taštim željama. I odgovori starac iz Svetoga Pisma, govoreći: Eda li se može proslaviti sekira bez onoga koji njome seče? ili pohvaliti se testera bez onoga koji njome struže? Tako i ti, ne šalji rđavim pomislima u pomoć svoj pristanak, i one će iščeznuti.
Ava Josif upita avu Pimena o postu, rekavši: Kako se treba postiti? – Starac odgovori: Ja svaki dan jedem po malo, ali se ne najedam. – Ava Josif upita: A kada si bio mlad, nisi li se postio po dva dana? – Pimen odgovori: Zacelo postio sam se ne samo po dva dana, nego i po tri, i po čitavu sedmicu. Ali sveti oci, ispitavši i jedno i drugo, nađoše da je najbolje svaki dan jesti po malo. Jer to je carski put, lakši i podesniji, da se um ne bi pogordio.
Iguman Velikog manastira upita avu Pimena, govoreći: Kako mogu steći umilenje? – Starac odgovori: Zar može biti umilenje u onom srcu, u kome su misli o sirevima, o sudovima zejtina, i o drugim žitejskim brigama? – Drugi upita starca: Šta je bolje, govoriti ili ćutati? Starac odgovori: Ko govori Boga radi, dobro čini; i ko ćuti Boga radi, takođe dobro čini.
Ava Sisoje upita avu Pimena o nečistim pomislima. Starac odgovori: To je slično sanduku sa haljinama: ako čovek drži haljine u sanduku dugo vreme, ne preturajući ih i ne vetreći ih, haljine će u toku vremena pojesti moljci i one će se raspasti. Tako je i sa nečistim pomislima: ako ih čovek ne odgoni od sebe, one će mu razoriti i upropastiti dušu.
Takve mudre odgovore davao je na razna pitanja ava Pimen. Osim toga u Patericima se nalaze mnoge mudre izreke svetog Pimena. Evo neke od njih.
Ava Pimen je govorio: „Kada čovek hoće da zida kuću, on skuplja raznu građu, da bi je mogao sazidati. Tako ćemo i mi lako sazidati u sebi dom duše, ako od svake vrline uzmemo po neki delić“. – Još je ava govorio: „Glavno je za čoveka ovo troje: bojati se Boga, često se moliti, i bližnjemu dobro činiti“. – Sveti starac je govorio: „Temelj monaškog života je ovo troje: siromaštvo, trpljenje i razboritost. Ako se ova tri delanja nalaze u monahu, onda Bog koji ga spasava živi u njemu“. – Sveti Pimen je govorio: „Ako inok omrzne dve stvari, može se osloboditi sablazni ovoga sveta“. „A koje su to stvari?“ upita brat. „Pokoj tela i sujeta“, odgovori starac; pa produži: „Pisano je u Evanđelju: Koji ima haljinu neka je proda i kupi nož (Lk. 22, 36); to znači: koji ima pokoj tela, neka ga ostavi i počne provoditi surov život, stupivši na put tesan“. Još reče: „Kada se David boraše sa lavom ili sa medvedom, on ga ubi uhvativši ga za gušu (1 Car. 17, 34-35); tako ćemo i mi Božjom pomoću pobediti lava – đavola, i medveda – telo naše, ako uzdu uzdržanja stavimo na grlo i stomak naš“. Još dodade sveti ava: „Da Navuzardan, starešina nad kuvarima cara Vavilonskog, nije došao u Jerusalim, hram Gospodnji ne bi bio sagoren. Tako i u nama neće se zapaliti oganj grehovne nožude, i nikada neće doživeti poraz um naš koji ratuje sa vragom, ako se ne odamo prejedanju i zadovoljavanju stomaka. Potom reče sveti starac: „Kao što se pčele odgone dimom, te ljudi uzimaju slatki plod njihovog truda, tako se pokojem tela odgoni strah Gospodnji od duše naše i oduzima joj se svako dobro delo“. Još reče: „Kao što carev mačenosac predstoji caru uvek gotov, tako i duša naša treba da je uvek gotova za borbu sa demonom bluda“.
Čuvši za nekog brata da se posti po šest dana i u sedmi uzima po malo hrane, ali se gnjevi na brata svog, ava Pimen reče: Naučio se postiti šest dana, a nije se naučin uzdržavati se od gnjeva ni jedan dan.
Prezviter jednog manastira, čuvši za neku bratiju da često odlaze u grad i kupaju se u kupatilu i ne rade na svome spasenju, razgnevi se na njih, dođe u glavni hram, i uze im monaški lik. Potom se raskaja, ode k avi Pimenu i ispriča mu sve šta je uradio sa tom bratijom. Starac mu reče: A ti, nemaš li u sebi ništa od starog čoveka? ili si ga, možda, potpuno svukao sa sebe? – Čuvši ovakvu reč od starca, prezviter bi tronut, pa prizva bratiju koju beše ucvelio, izvini im se pokajnički, i ponovo ih obuče u monaški lik.
Jednom ava Isak dođe k avi Pimenu, pa videvši ga gde izliva malo vode na noge svoje, reče mu kako neki oci navikoše surovo mučiti telo svoje. A ava Pimen mu reče: Mi smo naučili da budemo ne ubice tela nego ubice strasti. – Potom reče: Čovek koji naizgled ćuti a srce mu osuđuje druge, taj ustvari neprestano govori. A ima takvih ljudi koji od jutra do večera govore jezikom, a u stvari drže molčanije; jer koji ne osuđuje bližnjega isto je što i onaj koji ćuti.
Ava Josif ispriča ovo: Kada jednom seđasmo kod ave Pimena, beše među nama mladi brat Agaton. Želeći da nešto kaže ovome Agatonu, starac ga nazva avom, rekavši: avo Agatone! – A mi primetismo starcu: Ovaj brat je još mlad, zašto ga zoveš avom? Starac odgovori: Njegova ćutljiva usta pobudiše me da ga nazovem avom.
Još govoraše ava Pimen: Brat koji boravi sa bližnjima treba da je kameni kip; vređan, ne treba da se gnjevi; hvaljen, ne treba da se gordi. – Još sveti starac govoraše: Zlom nikada nećeš pobediti zlo. Ako ti ko čini zlo, ti mu uzvraćaj dobrom, da bi svojim dobrotvorstvom razorio njegovo zlo.
Ovoj vrlini, kao i drugim vrlinama, prepodobni Pimen poučavaše i samim delom; jer do njegovog dolaska iz Skita u Egipat, življaše u Egiptu neki starac, poštovan od svih. A kada tamo dođe ava Pimen, mnogi ostaviše toga starca i počeše dolaziti k Pimenu. Zbog toga starac taj stade se gnjeviti na došavšeg avu, zavideti mu, i rđavo govoriti o njemu. Kada to ču ava Pimen, bi mu žao i reče svojoj bratiji: Šta da radimo sada, jer nas ovi ljudi baciše u tugu, ostavivši tako svetog i vrlinskog starca i dolazeći k nama ništavnima? Na koji način ćemo odstraniti od nas gnev velikog oca tog? Da spremimo nešto hrane i potražimo malo vina, pa hajdemo k starcu da zajedno sa njim jedemo; možda ćemo na taj način umilostiviti njegovo srce.
Pošto spremiše hrane i nađoše malo vina, oni odoše k tome starcu i zakucaše na vrata njegove kelije. Čuvši kucanje, učenik toga starca upita: Ko je? – Odgovoriše mu: Reci svome avi da je došao Pimen sa bratijom da prime blagoslov od njega.
– Učenik ode i kaza starcu. A starac čuvši reče: Idi i reci im: Idite odavde, jer nemam vremena da vas vidim. – Kada učenik saopšti to došavšima, oni rekoše: Nećemo otići odavde dok se ne udostojimo pokloniti se starcu. – I stajahu na žezi pred vratima kelije. A starac, videvši smirenje i trpljenje došavših, bi tronut te im otvori vrata i primi ih sa celivom; pa sevši razgovarahu s ljubavlju i jedoše doneseno. Onda reče taj starac: Nema sumnje istina je ne samo ono što sam čuo o vama, nego vidim u vas dobra dela stoput veća.
Od toga vremena starac postade avi Pimenu prijatelj pun ljubavi. Tako je prepodobni Pimen umeo da otklanja zlobu uperenu na njega i bio u tome primer drugima.
Pored toga prepodobni Pimen je umeo da duhovno koristi drugima i ćutanjem svojim, kao i rečju. Jednom prezviteri te oblasti dođoše u posetu manastiru u kome je obitavao prepodobni; a ava Anuvije, želeći da ih po mogućnostima malo ugosti, uđe k prepodobnom Pimenu i kaza mu to. Međutim Pimen ne dade odgovora, nego ostade ćuteći dugo vreme; i otide od njega Anuvije ožalošćen. Potom bratija koja se desiše kod ave Pimena, upitaše ga: Zašto nisi dao odgovora avi Anuviju?
– Starac im odgovori: Ja nemam oruđe (tojest jezik) za to, jer sam već mrtav; a mrtav ne govori; stoga ne smatrajte da boravim s vama.
Starac postupi tako, da ga ne bi zvali k njima za trpezu; jer se o njemu priča i to, da kada su ga bratija zvali da jede zajedno sa njima, on je odlazio plačući, kao bez volje: jer se čuvao da nasiti stomak svoj, a ujedno s tim bojao se da ne ožalosti bratiju ne poslušavši ih.
Neki inok, čuvši o vrlinskom životu prepodobnog Pimena, dođe k njemu iz daleke zemlje, da ga vidi i da se pouči od njega; starac primi inoke s češću, i pošto celivaše jedan drugog sedoše. Inok stade govoriti starcu iz Svetoga Pisma, o stvarima nedokučljivim o kojima se govori u Božanskom Pismu, i o predmetima nebeskim. A otac Pimen, okrenuvši lice svoje, ćutaše i ništa ne odgovaraše govorniku. Inok taj dugo govoraše od Pisma, i ne dobivši nikakav odgovor od ćutećeg starca, iziđe iz kelije žalostan i reče starčevom učeniku: Uzalud preduzeh tako dalek i težak put; ja radi njega dođoh ovamo, a on neće ni jednu reč da mi progovori. – Učenik uđe k starcu i reče mu: Oče, radi tebe dođe ovaj česni muž, slavan među inocima svoje zemlje; zašto ne razgovaraš s njim? – Starac odgovori: On je od viših, i govori o nebeskom; a ja sam od nižih, i mogu govoriti samo o zemnom. Kada bi brat koji je došao k nama govorio o duševnim strastima i o telesnim nemoćima, ja bih mu onda odgovarao, a pošto on govori visoke stvari, ja o njima ne znam.
Izišavši od starca, učenik reče tome inoku: Znaj, oče, da starac nerado razgovara iz Božanskog Pisma; no ako mu ko govori o strastima duševnim, on onda odgovara. – Tronut, inok taj uđe k starcu i upita ga: Šta da radim, avo, jer strasti vladaju mnome? – Tada starac, pogledavši na njega radosna lica, reče: Sada si dobro došao; sada ću otvoriti usta svoja i napuniti ih blaga. – I govori s njim dugo kako se pobećuju strasti koje vojuju na nas. I inok, dobivši mnogo duhovne koristi od bogonadahnutih reči starčevih, blagodari Boga što ga udostoji da vidi tako svetog starca i da sluša besedu njegovu; i vrati se u svoju zemlju radujući se što je obreo veliku korist za dušu.
Potom drugi inok, ava Isak, dođe k ocu Pimenu i nađe ga gde sedi ćuteći, i kao da je u zanosu. Počekavši dosta vremena, pa kad vide da starac dođe k sebi on napravi metanije pred njim, govoreći: Reci mi, oče, gde si bio umom svojim? – A on, primoran na odgovor upornom molbom, odgovori: Moj um bejaše tamo, gde Prečista Djeva Marija Bogorodica plakaše stojeći kraj krsta; i ja bih hteo tako svagda plakati.
Takav velikan među ocima, prepodobni Pimen, koji prođe svaku vrlinu, koji životom i rečju beše svima na korist, imađaše u umu svom toliko smirenje, da često sa uzdahom govoraše: Ja ću biti bačen u ono mesto, u koje Satana bude bačen. – No Gospod smirenog slugu Svog uznese u mesta svetih anđela i u naselja pravednih i prepodobnih; posle zemnog života, ispunjenog mnogim godinama, Gospod ga uvede u nebeske obitelji, gde nema kraja godinama,[2] gde svi sveti, predstojeći prestolu slave Božije, svagda slave Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog Boga u Trojicn, kome i od nas grešnih neka je slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PIMENA PALESTINSKOG
 
Sveti oci Sofronije i Jovan pišu u svojoj knjizi[3] o ovom drugom svetom Pimenu ovako: Ava Agatonik, iguman lavre prepodobnog oca našeg Save[4] ispriča nam sledeće: Jednoga dana ja idoh u pustinju Ruvu k avi Pimenu koji življaše u pećini i hranjaše se korenjem. Našavši ga ja mu ispovedih svoje misli, i pošto se spusti veče on me ostavi samog u pećini, a sam ode u drugu pećinu. Te noći bi veliki mraz i ja se silno namučih od hladnoće. A kada svanu starac dođe k meni i upita me: Kako si proveo ovu noć, čedo? – Ja mu odgovorih: Prosti mi, oče, svu noć sam se strašno mučio od hladnoće. – A on mi reče: Istinu ti govorim, čedo, ja ni najmanje nisam nastradao od zime. – Čuvši to ja se veoma začudih, pošto starac beše nag; i ja ga upitah: Učini mi tu ljubav, oče, pa mi kaži, zašto nisi nastradao od zime kad si nag? – I starac mi odgovori: dođe lav, leže pored mene i zagreja me. Ipak znaj, čedo, da će mene zverovi pojesti. – Ja ga na to upitah: Zbog čega će te, oče, pojesti zverovi? – Starac mi odgovori: Kada življah u svetu u postojbini svojoj (oni oboje behu iz Galatije[5]) ja bejah ovčar. Jednoga dana kada pasijah ovce, pored moga stada prolažaše neki čovek; psi ga moji napadoše i rastrgoše. Ja sam ga mogao izbaviti od pasa, ali ga ne izbavih. I saznadoh po otkrivenju Božjem da ću i ja umreti takvom istom smrću: biti rastrgnut od zverova.
To prepodobni Pimen ispriča o sebi avi Agatoniku, i stvarno tako se i zbi kao što on kaza: jer nakon tri godine doznade se, da je pustinožitelj otac Pimen pojeden od zverova.[6] Sveta pak duša njegova bi pribrojena k liku prepodobnih otaca milosrđem Gospoda našega Isusa Hrista, kome slava vavek.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
OSIJE KORDOVSKOG
 
Sveti Osija, pošto zasija podvižništvom i vrlinama, bi posvećen za episkopa grada Korduve u Španiji. Pun revnosti za pravoslavnu veru, učestvovao je na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji 325 godine, izobličavajući Arijevo bezumlje i uništavajući njegovu dušegubnu jeres. A docnije[7], pošto ne pristade na svrgnuće Atanasija Velikog, on bi od cara Konstancija poslat u zatočenje, kao i mnogi drugi pravoslavni episkopi. U zatočenju pretrpevši mnogo muka on skonča[8] i otide ka Gospodu
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
LIBERIJA,
Episkopa Rimskog
 
Za vreme cara Konstancija (337-361 g.) i Valenta bio episkop Rimske Crkve (352-366 g.). Zbog odbrane Nikejske vere i svetog Atanasija Velikog bio prognan u Trakiju (od 355-358 g.), gde je jedno vreme pokleknuo pritiscima arijanstvujućih episkopa i cara, da bi se vratio u Rim. Ali se zatim pokajao za to i bio opet ispovednik vere pravoslavne. Upokojio se u miru 366 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOKLITA
 
Prepodobni Teoklit beše rodom iz Carigrada, po zanimanju magistar. Ostavivši svet otide u goru Olimpsku (u Maloj Aziji) gde se zamonaši, i posle dugogodišnjih podviga, mirno se upokoji u Gospodu. (Spomen mu navodi Patmoski kodeks broj 266).
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
KUKŠE sveštenomučenika i PIMENA postnika
 
Ne treba mnogo govoriti onde gde dela svedoče jasno, kao što se može kazati za ovu dvojicu blaženih. Jer blaženi sveštenomučenik Kukša, jedan od otaca svetog manastira Pečerskog, beše svima poznat, jer je Vjatčane, ljude pomračene neznabožjem, krstio i mnoge verom prosvetio. On satvori mnoga i velika čudesa: izagna đavole, nizvede s neba kišu, osuši jezero, učini i mnoga druga razna čudesa neobična. Najzad, posle mnogih mučenja bi posečen od neznabožaca zajedno sa svojim učenikom.
U isto vreme u Pečerskom manastiru bogougodno se podvizavaše blaženi Pimen postnik. Za svoje veliko pošćenje i truđenje on dobi od Boga tako veliki dar, da se proslavi ne samo isceljivanjem bolnih nego i proviđanjem budućih i dalekih događaja i stvari, nepoznatih i tajnih. On isceli mnoge bolesnike, proreče mnoge stvari, i na dve godine ranije saznade za svoj odlazak ka Gospodu. A u času kada blaženi Kukša bi na velikoj daljini posečen, sveti Pimen, stojeći na službi u Pečerskom manastiru, provide to i gromko viknu usred crkve: „Brat naš Kukša danas je ubijen za Evanđelje“. – I rekavši to izdahnu u jedan dan sa svetim Kukšom i učenikom njegovim.[9]
Na taj način svi troje dobiše trostruku radost, koju oko ne vide i uho ne ču i u srce čoveku ne dođe, a koju Bog ugotovi onima koji Ga ljube (sr. 1 Kor. 2, 9). Njemu slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FANURIJA
 
Nepoznato kada je živeo i stradao za Hrista. U 14 veku pronađen mu na ostrvu Rodosu, pri kopanju oko gradskih zidina, stari hram i divna ikona koja ga prikazuje mladog i mnogostradajućeg za Hrista. Mitropolit Rodoski Nil (1355-69 g.) obnovi mu hram i napisa službu i postavi Mučenikovu ikonu na poklonjenje svima. Mnoga je čuda od tada učinio i neprekidno čini sveti Fanurije svima onima koji ga usrdno prizivaju sa verom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE
 
Bogu ugodio, ali vreme i mesto življenja njegova ne znaju se.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ANTUSE NOVE
 
Svetu Antusu obukoše u kostretne rite, i kamen joj vezaše o vrat, pa je baciše u bunar, i tako sveta mučenica skonča.
 
SPOMEN SVETOG
ARKADIJA,
cara Vizantijskog
 
Spomen ovog pravednog cara grčkog (395-408 g.) vrši se u Jerusalimskoj Crkvi (prema Jerusalimskom Kanonariju, strana 105, izdanje arhimandrita Kalista), zajedno sa svetim Martirijem.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Pimen rodio se oko 340 godine.
  2. Prepodobni Pimen upokojio se kada mu je bilo sto deset godina. Upokojio se oko 450 godine.
  3. Limonaru ili Duhovnom lugu. To je zbirka pouka o podvizima pustinjaka.
  4. Obitelj svetog Save Osvećenog, osnovana njime u šestom veku.
  5. Galatija = oblast u Maloj Aziji.
  6. Končina svetog Pimena dogodila se krajem šestoga veka.
  7. Godine 355.
  8. Skončao 359 godine.
  9. Končina njihova dogodila se oko 1113 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *