NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
23. AVGUST
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
IRINEJA, episkopa Lionskog
 
Sveti Irinej, episkop Lionski, spada u najznamenitije oce i učitelje Crkve. Živeo je i podvizavao se u drugom veku, posvetivši sav svoj život borbi sa gnosticizmom[1]. Njegov značaj za hrišćansku Crkvu drugoga veka može se sravniti sa značajem svetog Atanasija Velikog[2] za hrišćansku Crkvu četvrtoga veka. I jedan i drugi javljaju se u svome životu i radu prvenstveno kao zaštitnici čistog, nepovređenog crkvenog učenja protiv lažnih jeretičkih učenja svoga vremena: sveti Irinej – protiv gnosticizma, sveti Atanasije – protiv arijanizma.[3]
Sveti Irinej se rodio u gradu Smirni, u Maloj Aziji; od rane mladosti odao se temeljnom izučavanju jelinske mudrosti, i postao odličan znalac grčke poezije, filosofije i ostalih jelinskih nauka. Ipak svetovno znanje nije zanelo mladog Irineja. Čuvši za duhovnu mudrost, mudrost hrišćansku, i počevši se upoznavati s njom, on se oduševi njome i zažele da je svim srcem usvoji, jer osećaše spasonosnost i neizmernu važnost njenu.
Istinama hrišćanske vere mladi Irinej se najpre učio od svetog Polikarpa, episkopa smirnskog. Sveti Polikarp beše učenik svetog apostola i evanđelista Jovana Bogoslova, koji ga i postavi za episkopa grada Smirne. Kao episkop on se mnogo potrudi za Crkvu Hristovu, jer se starao ne samo o svojoj smirnskoj pastvi, nego je pisao poslanice i susednim crkvama. Po svedočanstvu blaženog Jeronima[4], Polikarp je bio „vođ cele Azije u hrišćanstvu“.
Učenik tako svetog i bogomudrog učitelja, Irinej zavole dušekorisno učenje hrišćansko više od svake svetovne nauke. Postavši učenik Polikarpa, sveti Irinej kao da postade učenik samoga Gospoda Hrista, jer svesrdno usvajaše umom svojim istine hrišćanske vere i sav se predade na službu Bogu. Pošto je sveti Polikarp bio učenik svetog apostola i evangelista Jovana Bogoslova, to je predavao svetome Irineju sve ono što je sam slušao od očevidaca i slugu Hristovih – svetih apostola.
Zbog svoga vrlinskog života i smirene Evanđelske učenosti sveti Irinej bi rukopoložen od svetog Polikarpa za prezvitera i poslan u Galiju da propoveda reč Božiju. U to vreme u Lionu beše episkopom sveti Potin, koji kasnije svoju propoved Evanđelja zapečati mučeništvom za Hrista. Stigavši u Lion, sveti Irinej se stade usrdno truditi, pomažući svetom Potinu u njegovim arhipastirskim poslovima. Nakon nekog vremena u Lionu nastade žestoko gonjenje na hrišćane, i sveti Irinej se pokazao kao hrabar zaštitnik hrišćana i tvrd stub Crkve. Iz Liona sveti Irinej bi poslan od strane episkopa Potina u Rim, da odnese poslanicu ispovednika episkopu Elevteriju.
Po povratku iz Rima sveti Irinej stupi na arhijerejski presto svetoga Potina, pošto ovaj mučenički postrada.[5] Kao arhijerej, sveti Irinej mudro rukovođaše svoju lionsku pastvu u teškim vremenima, jer mnoge nevolje napadahu Crkvu Hristovu: neznabožni idolopoklonici gonjahu hrišćane, a bezbožni jeretici stadoše stvarati pometnju i razdor u Crkvi Božjoj. Sveti Irinej trpeljivo podnošaše radi imena Hristova pritiske i neprijatnosti koje mu nanošahu idolopoklonici, a protiv jeretika neustrašivo vojevaše svojom rečju i svojim knjigama. Arhipastirska delatnost svetog Irineja ne ograničavaše se na Lion, čije sve građane on prevede u hrišćanstvo, nego se rasprostiraše na svu Galiju. Pored toga sveti Irinej održavaše žive veze sa rimskom crkvom i sa maloazijskim crkvama, o čemu svedoče njegove poslanice, upućivane tamošnjim episkopima.
Veliku revnost pokaza sveti Irinej u izobličavanju i opovrgavanju ondašnjih jeretičkih učenja. U tom cilju on napisa mnogo knjiga, u kojima bogomudro opovrže zablude jeretika I izloži i odbrani istine hrišćanske vere. Od svih njegovih dela najznačajnije je ono pod nazivom: „Protiv jeresi“, ili tačnije: „Izobličenje i opovrženje lažnonazvanoga znanja“, u pet knjiga. Ovo delo sveti Irinej poče pisati na molbu jednog prijatelja svog radi opovrženja jeresi valentinijana[6], koji u to vreme behu silno raširili svoje lažno učenje ne samo u Rimu nego i u Galiji. Zatim, želeći da pokaže lažnost i suštinu Valentinove jeresi, koja ponavlja zablude ranijih jeretika, sveti Irinej opisa stare jeresi koje su se bile ranije pojavile i stupile u borbu sa hrišćanstvom, sa istinskom hrišćanskom mudrošću pobijajući sve zablude jeretika i raskrivajući jedino spasonosno učenje hrišćanske Crkve. Pri tome rukovodeća misao bogomudrog oca, svetog Irineja, jeste ovo: „Svaki koji želi da zna istinu, treba da se obrati Crkvi, jer su apostoli samo njoj jedinoj saopštili božansku istinu, i, kao bogataš u riznicu, položili u nju sve što se odnosi na istinu. Samo je Crkva vrata života“.[7]
Ovakvo značenje Crkve, kao jedine nepogrešive čuvarke i nositeljke istinskog apostolskog predanja, sveti Irinej zasniva na tome što u Crkvi stalno boravi Duh Sveti i neprestano delaju božanski darovi i sile. Duh Božji, po učenju svetog Irineja, obitava u Crkvi od samog njenog osnivanja. On je kao život i duša Crkve; On je pokreće i upravlja njome onako kao što duša pokreće i upravlja članovima našeg tela. U Crkvi je dato sve, čime se izvršuje naše spasenje. Zato što u Crkvi stalno i neposredno boravi Duh Božji, Crkva nikada ne može pogrešiti ili pasti u zabludu. Otuda božanska istina, predata joj usmeno ili pismeno od svetih apostola, ostaće svagda u njoj jedna i ista, onako čista i božanstvena kakva je bila i pri apostolima, jer jedan i isti Duh Sveti delao je i u apostolima, dela i sada u Crkvi – u licu njihovih prejemnika. Prejemstvo apostolskog zvanja čuva se u Crkvi svuda i neprekidno, a ujedno s njim čuva se i apostolsko predanje u njegovom čistom i nepovređenom vidu. Uopšte, veli sveti Irinej, Crkva, iako rasejana po celome svetu, čuva svuda jedno i isto učenje prisutnošću u njoj jednog i istog Duha Božjeg i neprekidnošću u njoj jednog i istog zvanja apostolskog. Ona podjednako veruje, imajući kao jednu dušu i jedno srce; podjednako propoveda, uči i predaje, imajući kao jedna usta. Podjednako veruju i imaju jedno i isto predanje crkve i u Germaniji, i u Španiji, i u Galiji, i na Istoku, u Egiptu i Libiji. Kao što je sunce jedno i isto u celome svetu, tako i propoved istine sija i sve prosvećuje jedna i ista u celoj Crkvi.[8]
Tako učeći i upućujući sve, sveti Irinej spase mnoge od neznabožačkog idolopoklonstva i od jeretičkih zabluda; mnoge hrišćane on nastavi na put spasenja, a neke ukrepi na mučenički podvig. Naposletku i sam postrada za ime Hristovo u vreme cara Sevira:[9] njemu bi odsečena glava. I tako sveti Irinej primi slavni venac mučeništva u carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
POTINA,
episkopa Lionskog
 
Sveti Polikarp posla svetog Potina iz Male Azije u Galiju na propoved Evanđelja. Tamo on postade prvi episkop Lionski, i prevede mnogo neznabožaca u hrišćanstvo. Za vreme gonjenja hrišćana 177 godine i sveti Potin bi izveden na sud; upravo donet na rukama, jer beše star 90 godina. „Ko je Bog hrišćanski?“ upita ga prokonsul. „Uznaćeš, ako se udostojiš toga“, odgovori mu starac Potin. Neznabošci navališe na njega sa štapovima i kamenjem, i tukoše ga bez milosti. Bačen u tamnicu sveti Potin skonča od uboja posle dva dana, i preseli se u carstvo nebesko.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LUPA
 
Sveti Lup življaše u vreme cara Avrelijana[10] i bejaše rob u nekog gospodara, ali slobodan u Hristu Gospodu, u koga on verova. Ispunivši se božanske revnosti, sveti Lup razbi bezdahne jelinske idole, a druge pobaca u dubinu morsku. Videvši to, neznabožni idolopoklonici se strahovito razjariše, pa sa isukanim mačevima poleteše na Lupa da ga na komade iseku, ali se izbezumiše i stadoše jedan drugoga seći. Međutim sveti Lup, stojeći usred njih, propovedaše im reč Božiju, pun vere, mudrosti i blagodati Božije. I pored svih napora, neznabošci ga ne mogahu uhvatiti, jer ih sprečavaše sila Hristova, koja im čak ne dopuštaše ni da se približe mučeniku Hristovom. Stoga neznabošci, stojeći izdaleka, zategoše lukove svoje i počeše puštati strele na svetitelja, no umesto mučenika oni strelama ranjavahu jedan drugoga; Međutim sveti Lup, stojeći između njih kao nišan za streljanje, ne samo ne bi ustreljen nego ni ranjen. A pošto mučenik Hristov još ne beše kršten i žuđaše za svetim krštenjem, to da ne bi nekršten umro od ruku mučitelja, on se pomoli Bogu o tome, i odmah se s neba izli voda na njega. Na taj način sveti mučenik Hristov primi sviše božanstveno krštenje, dok to svi neznabošci posmatrahu i čuđahu se.
Posle toga sveti Lup dobrovoljno predade sebe, kao bezazleno jagnje, na zaklanje u ruke neznabošcima, a oni ga odvedoše k igemonu. Igemon najpre pokuša da laskama nagovori vernog slugu Hristovog da odstupi od Gospoda svoga i da se pokloni idolima. Ali pošto ne uspe da sablazni svetitelja, igemon naredi da mučenika nepoštedno biju motkama. Posle toga igemon stavljaše svetitelja na razne ljute muke, pa pošto ni na taj način ne mogaše savladati nepobedivog vojnika Hristovog, on ga osudi na posečenje mačem.
I tako sveti mučenik Lup, priklonivši pod mač glavu svoju, položi dušu svoju za Hrista, Gospoda svog, i bi od vernih česno sahranjen. Od groba pak njegovog davahu se isceljenja od svih neduga i bolesti, svetim molitvama njegovim a blagodaću Goepoda našeg Isusa Hrista.[11]
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
EVTIHIJA i FLORENTIJA
 
U Nursijskoj oblasti življahu zajedno u pustinjačkoj usamljenosti dva muža u svetom monaškom liku; jednom beše ime Evtihije a drugome Florentije. Evtihije, zagrevan toplotom duhovne revnosti, staraše se ne samo o svome spassnju nego se brinjaše i o spasenju drugih, i truđaše se da svojim dušekorisnim poukama i savetima mnoge duše privede k Bogu; a Florentije, u prostoti svojoj, gledaše samo sebe, provodeći život svoj u molitvama.
Nedaleko od obitališta ovih prepodobnih otaca nalažaše se manastir. Dogodi se da u tom manastiru umre ava[12], i monasi skupa dođoše k Evtihiju i umoliše ga da im bude ava u njihovom manastiru. Odazvavši se njihovim molbama Evtihije ode k njima i primi upravu manastira, a druga svog Florentija ostavi da se sam podvizava na tom usamljeničkom mestu, da ne bi opustela mala crkva koju oni onde imađahu.
Ostavši sam Florentije se stade moliti svemoćnome Bogu da mu pomogne, da se može nesmetano podvizavati na tom usamljenom mestu. I jednoga dana izlazeći iz crkve po obavljenim uobičajenim molitvama, Florentije ugleda pred vratima medveda koji stajaše pognute glave k zemlji i ničim ne ispoljavaše svoju zversku narav, nego naprotiv krotošću svojom pokazivaše da je poslan od Boga k njemu da mu služi i radi. Razumevši to sluga Božji Florentije zahvali Bogu što mu je poslao takvog sažitelja. I pošto prepodobni imađaše kraj svoje kelije pet ovaca i ne beše nikoga da mu ih pase i čuva, to on naredi medvedu rekavši mu: Idi, i steraj ove ovce na pašu, i pasi ih; a u dvanaest sati vrati se zajedno s njima.
I stade zver svagda raditi to, pošto mu beše naloženo da se stara o ovcama i da čobanuje; i on, koji je bio navikao da se hrani mesom raskidajući lov, gladan pasijaše ovce savlađujući svoju zversku prirodu. A kada je čovek Božji hteo da se posti do tri sata po podne, on je naređivao medvedu da se vrati sa ovcama u taj sat; i zver je tako postupao. Kada pak nije imao nameru da se posti do tri sata po podne nego je želeo da uzme hranu u dvanaest sati u podne, medved se onda vraćao u taj sat u podne. Jednom rečju, zver se povinjavaše svakom naređenju čoveka Božjeg, i ni u čemu ne pogreši; jer nikada ne dođe u tri sata kada mu beše naređeno da dođe u dvanaest, niti dođe u dvanaest kada mu beše naređeno da dođe u tri. Jer toga zvera koga potčini ugodniku Svome, sam Bog urazumi i nauči da razume starčevo naređenje i da izvršuje volju njegovu. I pošto taj zver dugo vreme tako služaše starcu, stade se po celoj zemlji toj širiti slava o čoveku Božjem Florentiju, jer se svi divljahu tome čudu: da zver pase ovce služeći starcu.
Međutim drevni vrag đavo podstače neke na zavist; jer đavo kada vidi da dobri ljudi sijaju slavom, tada on ulovljuje zavišću one koji su pokvareni po naravi i životu i vuče ih u pogibao. Tako, natutkani đavolom, četiri monaha blaženog Evtihija veoma pozavideše Florentiju, pošto učitelj njihov ne činjaše čudesa, dok se Florentije, ostavljen njihovim učiteljem sam u pustinjskoj keliji, toliko slavi zbog čudotvorstva. I ovi zavidljivci, uhvativši zasedu na mestu gde medved izgonjaše ovce na pašu, ubiše medveda. Pošto se medved ne vrati k starcu u sat u koji mu beše naređeno da se vrati, starac se uznemiri. Počekavši do večera i videvši da se zver ne vraća s ovcama, starac stade tugovati što mu se ne vrati medved, koga on iz prostote beše navikao nazivati bratom.
Sutradan izjutra prepodobni Florentije krenu u polje da traži medveda i ovce; i našavši medveda ubijena, on se veoma ožalosti. No pošto marljivo ispita on doznade ko je ubio medveda, i stade plakati ne toliko zbog pogibije medveda koliko zbog dušegubne zlobe ona četiri brata; i gorko ridaše starac. A kada ava Evtihije saznade za žalost i tugu prepodobnog Florentija, on ga pozva k sebi i poče ga tešiti. Tada čovek Božji, obuzet velikim bolom, reče pred licem ave: Nadam se na svemogućeg Boga, da će oni koji su ubili medveda koji im nije učinio nikakvo zlo, dobiti još u ovom životu na očigled svih kaznu od Gospoda. – Čim to ugodnik Božji izreče, odmah za rečima njegovim sledova i samo delo: jer ona četiri monaha biše iznenada poraženi od Boga strašnom gubom, te im istruleše svi udovi, i oni umreše u toj bolesti.
Pošto se ovo dogodi, čoveka Božjeg Florentija spopade veliki strah što prokle onu braću, i celog života svog ne presta kukati zbog te bratije, a sebe nazivaše najsvirepijim ubicom njihovim. Ovo pak učini svemogući Bog da se ovaj prost i vrlinski čovek ne bi nikada više usudio, kada je uvređen, prokleti ikoga ustima svojim.
Ovaj bogougodni muž učini i drugu čudesnu stvar. Kada se glas o njemu pronese svuda, k njemu dođe izdaleka jedan đakon, da se udostoji njegovih molitava i blagoslova. Ugledavši oko kelije prepodobnoga ogromno mnoštvo zmija i raznih gmizavaca, đakon se strahovito prepade i povika rekavši: Slugo Božji, pomoli se za mene! – U tom času vazduh beše čist i nebo vedro, pošto sunce grejaše. Izišavši iz kelije, prepodobni Florentije podiže oči i ruke k nebu i stade se moliti, da Gospod otera odatle te gadove na koji hoće način. I odmah zagrme grom i sinu munja, te pobi sve zmije što se nalažahu na tom mestu. Ugledavši pobijene zmije, čovek Božji Florentije opet pogleda u nebo i reče: Eto, Gospode, pobio si ove zmije, ali ko će ih ukloniti odavde? – I odmah posle ovih njegovih reči dolete onoliko ptica koliko bejaše ubijenih zmija; i svaka ptica uze po jednu zmiju, odnese je daleko i baci, te se na taj način očisti od zmija mesto na kome prepodobni življaše.
Pošto sve dane života svog provede u velikom bogougodništvu, sveti Florentije pređe u život beskonačni.[13] Takođe i prepodobni ava Evtihije, pošto je mnogo godina pasao povereno mu stado, i mnoge uputio na put nebeskog carstva, i mnoge rukovodio u spasenju, prestavi se ka Gospodu.[14] I on koji za života svog nije činio čudesa, pokaza se čudotvorac po prestavljenju svom, pošto Gospod proslavi slugu Svoga: jer od odeće njegove što ostade posle smrti njegove, davahu se isceljenja bolesnicima koji stradahu od raznih bolesti. I kada je bivalo bezdoždije i velika suša, tada su se ljudi toga kraja sabirali, uzimali odeću prepodobnog Evtihija, odnosili je u Crkvu pred Gospoda, vršili molepstvije, prolazili sa njom kroz sela, njive i bašte, i odmah je Gospod davao kišu, koja je bogato napajala zemlju. Ovo jasno pokazuje kako je veliku silu bogougodnih vrlina imala za života na zemlji unutra u sebi duša onoga, čija spoljašnja odeća, donošena pred Gospoda, odvrađaše gnjev Gospodnji.
Tako se Bog u oba ova ugodnika Svoja proslavljaše tada čudesima, i sada se njih radi proslavlja od nas slugu Svojih, i biće proslavljan u beskonačne vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VIKTORA
 
Sveti mučenik Viktor postrada u Marselju u trećem stoleću. Posle ljutih muka bi bačen u tamnicu, gde obrati stražare u veru Hristovu. Raspet na krstu skončao.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALBANA
 
Sveti Alban beše plemić engleski. On u vreme gonjenja sakri u svome domu jednog hrišćanskog sveštenika, i ovaj ga pouči veri u Hrista. Tada Alban dade svoje odelo svešteniku, a on se obuče kao sveštenik, pa otide i predade se mučiteljima. Osuđen na smrt, on i svoga dželata privole veri Hristovoj.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KALINIKA,
patrijarha Carigradskog
 
Najpre bio prezviter pri crkvi Vlaherni; pod carem Justinijanom II[15], godine 693, postao patrijarh Carigradski. Za svoju nepokolebljivu revnost o Crkvi Božjoj, jer nije hteo da blagoslovi rušenje jednog hrama u Carigradu (Bogorodičinog mitropolitskog hrama), on primio mučeništvo od spomenutog cara: svetog Kalinika najpre mučiše, pa ga onda poslaše u Rim, i tamo zazidaše u kameni zid; kada posle 40 dana razvališe zid, svetog Kalinika nađoše još živa, ali nakon četiri dana on skonča. Sveto telo njegovo bi pogrebeno u Rimu (oko 705 godine), u crkvi Svetih Apostola Petra i Pavla.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ANTONIJA,
mitropolita Sardskog
 
Ovaj sveti episkop grada Sarda (u Maloj Aziji) življaše u vreme patrijarha Carigradskog Nikolaja Mistika (912-925 g.), koji mu i prijateljska pisma pisaše.[16] Spominje se u Sinajskom rukopisnom mineju broj 631 (iz 10-11 veka), gde ima zajednički kanon sa svetim mučenikom Lupom, napred spomenutim.
 
SPOMEN SVETIH
TRIDESET OSAM MUČENIKA TRAKIJSKIH
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni u Trakiji.[17]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKOLE SIKELIOTA
 
Podvizavao se na gori Neogonu na ostrvu Eviji (Evbeji) u Grčkoj. (Objavljena mu je Služba u Halkidi 1894 godine).
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
IRINEJA,
episkopa Sremskog.[18]
 


 
NAPOMENE:

  1. Gnosticizam je zajednički naziv za mnoga jeretička učenja, koja su se javila u toku prva dva veka hrišćanske ere.
  2. Spomen njegov praznuje se 18 januara i 2 maja; pod 18 januarom nalazi se i njegovo Žitije.
  3. Vidi o tome u Žitiju sv. Atanasija Velikog pod 18 januarom.
  4. Jedan od najvećih otaca hrišćanske Crkve na Zapadu; živeo od 330 do 419 godine; visoko obrazovan i učen, mnogo se podvizavao, mnogo putovao, i mnoge dragocene knjige napisao. Pored toga preveo Sveto Pismo na latinski jezik; taj prevod poznat pod imenom Vulgata.
  5. Sveti Pogin mučenički postradao 177 godine. Spomen mu danas.
  6. Ovaj naziv dobili po imenu glavnog osnivača ove jeresi – Valentina.
  7. „Protiv jeresi“, knjiga 1, glava 10.
  8. „Protiv jeresi“, knj. I, glava 10.
  9. Car Sevir carovao od 193 do 211 godine. – Sveti Irinej mučenički skončao 202 godine.
  10. Avrelijan carovao od 270 do 275 godine.
  11. Sveti Lup postradao oko 275 godine.
  12. Ava znači otac; nastojatelj manastira.
  13. Sveti Florentije prestavio se 547 godine.
  14. Sveti Evtihije upokojio se oko 540 godine.
  15. Justinijan II vladao od 685 do 695 i od 704 do 711 godine.
  16. Vidi Migne, PG 111, 369.
  17. Možda su ovo isti oni Mučenici koji se spominju 20 avgusta kao postradali u Viziji Trakijskoj.
  18. O njemu videti pod 26 martom. Danas se spominje u Carigradskom i nekim drugim Sinaksarima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *