NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
22. AVGUST
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AGATONIKA, ZOTIKA, TEOPREPIJA, ZINONA, AKINDINA, SEVERIJANA, PRINKIPSA
i ostalih s njima
 
Mučenik Hristov Agatonik življaše u Nikomidiji[1] u vreme cara Maksimijana[2]; on odvraćaše jeline od idolopoklonstva i privođaše ih Hristu; a uhvaćen bi na mučenje od carskog namesnika Evtolmija. Ovaj namesnik, poslat carem u Pontijsku oblast radi mučenja hrišćana, ploveći na lađi po moru stiže u mesto zvano Karpin, i tu nađe svetog Zotika sa učenicima njegovim gde ispovedaju Hrista. Zbog toga namesnik raspe na krst njegove učenike, a Zotika uze sa sobom. Vrativši se u Nikomidiju, on uhvati nekog Prinkipsa koji beše naučen svetoj veri hrišćanskoj od svetog Agatonika, veza ga sa Agatonikom, Zotikom i drugim hrišćanima, među kojima behu Teoprepije, Akindin i Severijan, i odvede ih sve u Trakiju gde i sam car dođe, da ih tamo preda na mučenje. Kada stigoše u mesto zvano Potamos, namesnik ubi svetog Zotika, Teoprepija i Akindina, pošto oni ne behu više u stanju hoditi zbog ranije dobijenih batina i rana.
Stigavši zatim blizu Halkidona[3], namesnik ubi svetog Severijana mačem, jer neustrašivo ispovedaše Hrista. Ostale pak mučenike sa svetim Agatonikom povede u Vizantiju, i tamo ih neko vreme mučaše; potom otide s njima u Silimvriju, u mesto zvano Amus, gde se nalažaše car Maksimijan. Tu sveti mučenik Agatonik i ostali hrišćani koje carski namesnik dovede sa sobom iz Nikomidije, biše poslednji put istjazavani i mučeni, pa onda na smrt osuđeni i mačem posečeni za Hrista Gospoda našeg. I tako svi primiše vence mučeništva.[4] Svetom Agatoniku je podignut kasnije hram u Carigradu.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
EVLALIJE
 
U vreme carovanja idolopoklonstva, kada sva vaseljena beše pomračena jelinskim bezbožjem, življaše u Španiji u gradu Barkinonu[5] neka devica Evlalija, kći hrišćanskih roditelja. Ona još od detinjstva svog zavole Gospoda našeg Isusa Hrista svim srcem svojim; življaše pak s roditeljima svojim u selu koje beše podaleko od grada. Roditelji veoma voljahu Evlaliju zbog njene krotosti, smirenosti i pameti koja prevazilažaše njene godine; jer ona i knjige izuči, i imađaše jednu čvrstu nameru: da služi Gospodu u besprekornoj devstvenosti. I provođaše ona dan i noć u čitanju knjiga i u slavoslovljenju Boga, živeći u jednoj zasebnoj keliji sa svojim vršnjakinjama.
Kada Evlalija napuni četrnaest godina, neznabožni car Dioklecijan diže ljuto gonjenje na hrišćane. U grad Barkinon dođe namesnik Dakijan. Pošto odvratnim bogovima svojim prinese pogane žrtve, on stade tražiti hrišćane da prinesu kad idolima. I nastade u gradu velika pometnja, jer hrišćane nasilno izvlačahu iz njihovih kuća i mučenjima ih primoravahu na idolopoklonstvo. O tome se brzo doznade po svima okolnim selima. Kada to ču sveta devojčica Evlalija, ona se ispuni velike radosti duhovne i ozarena lica reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, i hvala presvetom imenu Tvome, jer dobih što sam htela; i verujem u Tebe, Vladatelju moj, jer će se pomoću Tvojom ispuniti želja srca moga.
Čuvši ove Evlalijine reči, roditelji njeni i devojčice što behu pri njoj ne shvatahu o čemu to ona govori, i pitahu je kakav je razlog njenom veselju, i šta to željeno ona dobi, i šta očekuje da će joj se ispuniti. No ona im ništa ne kaza, tajeći u duši nameru svoju. I čuđahu se svi, jer ona nije imala običaj da išta skriva što bi doznavala o svetoj veri, nego sve što dokučivaše iz knjiga ona, prosvećivana blagodaću Božjom, prepričavaše svima na korist, zbog čega je svi i voljahu kao dušu svoju. A ovom prilikom Evlalija im ne kaza misao svoju, da joj nameru ne bi ometali otac i majka koji su je neizmerno voleli.
Kada nasta noć, i svi spavahu, i prvi petlovi već behu pevali, sveta devica Evlalija iziđe tajno iz kuće; njen odlazak niko ne oseti; i ona hitaše ka gradu nošena velikom ljubavlju prema Nebeskom Ženiku svom, Hristu Gospodu, imajući želju da dušu svoju položi za Njega. I ovo noćno putovanje ne beše joj strašno, kao što to obično biva kod svih mladih devojaka da se plaše izlaziti noću van svoje kuće. A ona, položivši svu nadu u Boga i odlučno želeći da umre za Njega, ne obraćaše pažnju na noćni mrak i na zverinje koje joj prelažaše put, niti pomišljaše na noćna priviđenja, nego kao što žedan jelen hita na izvore vode, tako ona hitaše po kamenitom putu bosonoga, iako ne beše naviknuta da ide bosa po tako surovom putu.
Sveta Evlalija stiže u grad kad se već beše razdanilo, i ulazeći na gradsku kapiju ču glas birova koji pozivahu narod u pozorište. Ona pohita u pozorište koje se nalazilo u sredini grada, i tamo ugleda namesnika Dakijana gde sedi na sudištu na uzvišenom mestu. Probijajući se s mukom kroz narod, sveta Evlavija stupi pred namesnika i gromkim glasom reče: Sudijo nepravedni, ti sediš na visokom prestolu, a ne bojiš se Boga koji je iznad svih. Radi toga li sediš tu da pogubljuješ nevine ljude, koje Bog stvori po slici i prilici Svojoj da bi služili Njemu, a ti ih vučeš da služe Satani, i kažnjavaš smrću one koji te ne slušaju?
Začudivši se tako velikoj drskosti od tako mlade devojke, namesnik je upita: Ko si ti, što si se drznula da nepozvana dođeš pred sudište i da nam u lice govoriš reči ohole i carskoj naredbi protivne? – Svetiteljka odgovori neustrašivo: Ja sam Evlalija, sluškinja Gospoda Isusa Hrista, koji je Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima; uzdajući se u Njega, ja se ne uplaših dobrovoljno doći i izobličiti tebe. Zašto tako bezumno postupaš: prezireš Boga čije je sve i sva: nebo, zemlja, more, i sve što je na njima i u njima, a poštuješ đavola? Pored toga, zašto ljude, koji služe Bogu istinitome, primoravaš raznim mukama da se poklone idolima koji nisu bogovi već demoni, sa kojima ćete svi vi koji im se klanjate biti predani večnome ognju?
Ispunivši se gnjeva, namesnik naredi odmah da obnaženu devicu nemilosrdno biju drenovacima po leđima. I kad Evlaliju bijahu, namesnik joj reče: O kukavna device! gde je Bog tvoj? zašto te ne izbavi od ovog bijenja? i što si se toliko izbezumila, da si se drznula govoriti o stvari koja se tebe ne tiče? Nego reci da si to iz neznanja učinila, ne znajući kako veliku vlast ima sudija, pa ćeš dobiti oproštaj: jer i meni je žao što tebe, tako mladu, lepu i visokorodnu devicu, podvrgavam ovako svirepim batinama. – Svetiteljka odgovori: Ti si mi smešan, jer mi savetuješ da lažem, kao da sam se iz neznanja usudila poći na muke za Boga mog, i kao da nisam znala kako veliku vlast imaš. Ko ne zna da je vlast svakoga vlastodršca privremena? Jer kao što sam čovek danas živi a sutra umire, tako se i vlast njegova menja. Međutim vlast Gospoda moga Isusa Hrista je beskonačna, kao što je i sam On večan. Ja ne mogu lagati, jer se bojim Gospoda mog, koji sve lažljivce i nepravednike predaje paklu ognjenom na sažeženje. Moja pak devojačka mladost postaje još lepša i moja visokorodnost još slavnija kada primam rane za Gospoda moga. No znaj, mučitelju, ja ne osećam bol od rana koje mi zadajete, jer me štiti Hristos Gospod moj, koji će te u dan Strašnoga Suda osuditi po delima tvojim na večne muke.
Ove reči svete mučenice još više razjariše namesnika i on naredi da mučenicu privežu za krstoobrazno drvo i da joj čisto devičansko telo stružu železnim grebenima dok joj sva koža ne bude skinuta. A mučenica se usred tih muka glasno moljaše Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste! usliši mene, nepotrebnu sluškinju Tvoju, i prosti sagrešenja moja, i ukrepi me u mukama koje primam za sveto ime Tvoje, da bi bio posramljen đavo sa slugama svojim. – Namesnik joj reče: Gde je taj ka kome vapiješ? Bolje ti je, nesrećna i bezumna device, poslušaj mene i prinesi bogovima žrtvu, da bi ostala živa, jer evo već se približuje smrt tvoja i nema nikoga da te izbavi. – Sveta Evlalija mu odgovori: Ne bilo ti dobra, bogohulniče, besomučniče, pagubniče! A meni ne dao Gospod Bog moj da odstupim od Njega! Jer Onaj ka kome se obraćam molitvom, ovde je sa mnom; ali si ti, zbog nečistote svoje, nedostojan da Ga vidiš; On me ukrepljuje, te ja ni u šta ne smatram muke koje mi ti nanosiš.
Tada namesnik naredi da mučenicu svećama pale sve dok ne umre. Paljena svećama, mučenica se ispuni radosti i gromko izgovori reči psalma: Gle, Bog mi pomaže, Gospod daje snagu duši mojoj; obratiće zlo na neprijatelje moje, istinom svojom istrebiće ih. Rado ću prineti žrtvu i proslaviću ime tvoje, Gospode, jer je dobro, jer si me izbavio od svake nevolje (Ps, 53, 6-9). – Dok se sveta mučenica tako moljaše, plamen od sveće okrenu se na sluge i silno im opeče lica, te oni popadaše na zemlju. Kada to vide sveta mučenica, podiže k nebu oči svoje i gromkim glasom reče: Gospode Isuse Hriste, usliši molitvu moju, i pokaži milosrđe Svoje na meni, i uzmi me k izbranicima Tvojim na upokojenje u večnom životu; učini sa mnom čudo dobrote, da vide i da se postide koji me nenavide, a da proslave silu Tvoju koji veruju u Tebe.
Pošto se tako pomoli Gospodu, sveta mučenica predade duh; i svi videše belu kao sneg golubicu gde izlete iz njenih usta i odlete u nebo; i narod se divljaše gledajući to, a hrišćani, kojih beše mnogo među narodom, radovahu se što se udostojiše imati iz svoga grada zastupnicu pred Bogom na nebu.
Kada namesnik vide da mučenica već umre, postide se kao pobeđen od mlade device, i pun gnjeva ustade sa sudišta i ode kući svojoj. Odlazeći, on naredi da telo mučenice ostane viseći na krstoobraznom drvetu i postavi stražu, da ga neko ne bi skinuo; jer namesnik naloži da mučenica visi na drvetu sve dok je ptice ne pojedu i kosti joj ne raznesu. No kad namesnik ode, a telo svete mučenice visijaše na drvetu, iznenada pade sneg i pokri česno telo svete mučenice, kao belom haljinom; stražare pak spopade strah, i odstupivši posmatrahu izdaleka, zaprepašćeni svim tim.
Međutim o tome saznadoše roditelji svete mučenice; jer oni, ustavši izjutra i ne našavši u kući svoju milu kćer, silno se uznemiriše i stadoše je tražiti svuda. Tek u podne oni čuše da je kći njihova umrla za Hrista i još visi na mučilišnom drvetu, pa potrčaše u grad sa gorkim suzama. Ugledavši svoju kćer gde visi na drvetu krstoobrazno obešena i snegom pokrivena, oni silno kukahu i potresno naricahu. Ali se u isto vreme oni i radovahu što njihova mila kći primi venac mučenički i uđe u dvore Nebeskog Ženika. Htedoše oni da telo mučenice Hristove uzmu k sebi, ali im stražari ne dopustiše ni da se približe njemu; i oni izdaleka posmatrahu mučenicu, ujedno plačući i radujući se duhom.
Trećega dana neki pobožni ljudi noću ukradoše česno telo svete mučenice, a stražari ne primetiše, pa ga uviše u čistu plaštanicu s mirisima, u prisustvu njenih roditelja, koji suzama omivahu telo mile kćeri svoje. A sveti Feliks, koji kasnije postrada za Hrista,[6] posmatrajući lice mrtve mučenice, sa suzama radosti reče: Gospođo Evlalijo, ti si se pre nas udostojila mučeničkog venca! – Kada Feliks to govoraše, lice device, koje već treći dan beše mrtvo, osmehnu ss na njega kao živo, i svi prisutni stadoše pevati reči psalma: Zavapiše pravedni, i Gospod ih ču, i izbavi ih od svih nevolja njihovih (Ps. 33, 18). I česno sahraniše telo svete mučenice Evlalije, slaveći Boga Oca i Jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda Isusa Hrista, i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, čije carstvo beskonačno traje kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANTUSE.
 
SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ATANASIJA EPISKOPA i mučenika HARISIMA i NEOFITA
 
Sveta Antusa življaše u vreme cara Valerijana, rođena u gradu Selevkiji u Siriji, ćerka veoma bogatih no neznabožnih roditelja, Antonija i Marije. Antusa tajno poverova u Hrista, i voleći da primi sveto krštenje ona željaše da vidi episkopa Atanasija koji u Tarsu Kilikijskom propovedaše reč Božju. U toj nameri Antusa umoli svoju mater da joj da dve mazge, kao da hoće da ide u posetu svojoj dadilji, pa uze sa sobom dve sluge svoje, uškopljenike Harisima i Neofita, i krenu na put. Dok tako ona putovaše, dogodi se neobično čudo: prenesen od svetih Anđela, Atanasije se obrete na putu i stade pred Antusu. Ugledavši ga i doznavši da je to Atanasije koga traži, Antusa pade k nogama njegovim moleći ga da je zapečati svetim krštenjem. Ali pošto onde ne beše vode, sveti episkop se pomoli Bogu, i odmah izbi iz zemlje izvor vode. Utom se pojaviše dva anđela u obliku vojnika i dadoše svetiteljki dve bele haljine. Onda se ona krsti i oba njena roba. Posle toga ona dade episkopu svoju skupocenu zlatotkanu odeću koju je dotle nosila da je proda i novac razdeli sirotinji, a sama obuče skromnu i jevtinu haljinu, pa tako otputova k svojoj dadilji. A dadilja, videvši na njoj bednu haljinu, izgrdi je što je poverovala u Hrista i što nosi tako dronjavu haljinu, pa je otera. Vrativši se k svojoj materi, blažena Antusa je nađe ucveljenu što je kći njezina primila veru Hristovu i krstila se. Tada sveta Antusa ostavi mater i ode k episkopu Atanasiju, i on je zamonaši. Obukavši se u vlasenicu, i uzevši krst Gospodnji, blažena Antusa otide u pustinju. U pustinji se ona podvizavaše dvadeset tri godine, boraveći zajedno sa zverima, od kojih po promislu Božjem dobijaše hranu. Pretrpe ona i mnoge napasti od demona. Najzad u miru predade dušu svoju u ruke Božije, pošto prethodno leže na kamen, na kome je imala običaj spavati.
Episkop pak Atanasije bi uhvaćen od neznabožaca, i doveden pred cara Valerijana. Njega mnogo mučiše, i naposletku mu glavu odsekoše. A spomenute sluge blažene Antuse, Harisim i Neofit, posle odlaska njihove gospođe u pustinju i posle mučeničke končine svetog episkopa Atanasija, otidoše k caru Valerijanu i izjaviše da su hrišćani, a prokleše idole i one koji im se klanjaju. Car ih vezane posla k vojvodi Apelijanu.
Oni i pred njim ispovediše Hrista. Zato ih obesiše i tri sata im tela strugaše; zatim ih motkama biše; pa im najzad česne glave odsekoše.[7]
I tako uziđoše na nebo noseći mučeničke vence.
 
SPOMEN SVETE
ARIADNE CARICE[8]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
IRINEJA, ORA i OROPSISA
 
Blaženi Irinej beše đakon i neustrašivo propovedaše Hrista, istinitog Boga. Zato ga neznabošci uhvatiše i dovedoše pred kneza. Sa svetim Irinejem behu dovedeni pred kneza i dva hrišćanina, Or i Oropsis. Pošto smelo ispovediše svoju veru u Hrista, oni sva trojica biše bačeni u oganj, ali odmah pade kiša i ugasi ga, i sveti ostadoše nepovređeni. Zatim ih baciše pred zverove, ali ih i oni ne darnuše. Potom ih obesiše o drvo i nemilosrdno strugaše. Naposletku im glave odsekoše. I tako ovi blaženi primiše vence mučeništva.
 
SABOR KOD ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „PRUSIOTISE“
u Pirsu u Evritaniji (Grčka)
 


 
NAPOMENE:

  1. Nikomidija – grad u severoistočnom uglu zaliva u Mramornom Moru; podignut 264 godine pre Hrista i svoj naziv dobio od vitinijskog cara Nikomida I. Danas se na mestu stare Nikomidije nalazi grad Ismid.
  2. Maksimijan Herkul, koji je nosio titulu Avgust, bio je savladar Dioklecijanu i upravljao zapadnom polovinom rimske carevine od 285-305. g.
  3. Halkidon – grad na obali Mramornog Mora; pod hrišćanskim carevima Halkidon je bio prestonica maloazijske oblasti Vitinije.
  4. Ovi sveti mučenici postradaše 298 godine.
  5. Sada Barcelona.
  6. Spomen svetog Feliksa praznuje se 22. avgusta.
  7. Ovi sveti mučenici postradaše oko 257 godine.
  8. Drugi Sinaksari je ne spominju osim Carigradskog (prema 2 stara rukopisa).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *