NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
21. AVGUST
 
ŽITIJE SVETOG APOSTOLA
TADEJA,
od Sedamdesetorice
 
Sveti apostol Tadej bejaše iz grada Edese[1], po narodnosti Jevrejin, i savršeno znađaše Sveto Pismo Staroga Zaveta. U dane svetog Jovana Krstitelja on ode u Jerusalim, i čuvši njegovu propoved i videvši njegovo angelsko življenje udivi se, i primi krštenje od njega.
Uskoro posle toga on vide Gospoda našeg Isusa Hrista koji u telu boravljaše među ljudima; i čuvši Njegovu propoved, i svojim očima videvši čudesa koja Gospod činjaše, on ode za Njim, i Gospod ga priključi liku Sedamdesetorice apostola, o kojima je rečeno u Evanđelju: Izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu, i posla ih po dva i dva pred licem svojim u svaki grad i mesto kuda šćaše sam ići (Lk. 10, 1). Šaljući ovu sedamdesetoricu apostola, među kojima i svetog Tadeja, na propoved Evanđelja, Gospod im reče: Žetva je velika a poslenika malo; nego se molite Gospodaru od žetve, da izvede poslenike na žetvu svoju. Idite; eto ja vas šaljem kao jaganjce među vukove. Ne nosite ni torbe ni obuće, i nikoga ne pozdravljajte na putu. U koju god kuću uđete najpre govorite: mir kući ovoj. I ako bude onde sin mira, ostaće na njemu mir vaš; ako li ne bude, vratiće s k vama. A u onoj kući budite, i jedite i pijte što u njih ima; jer je poslenik dostojan svoje plate; ne prelazite iz kuće u kuću. I u koji god grad dođete i prime vas, jedite što se donese pred vas. I isceljujte bolesnike koji su u njemu, i govorite im: približi se k vama carstvo Božije. A u koji grad dođete i ne prime vas, izišavši na ulice njegove recite: I prah koji je od grada vašeg prionuo za nas, otresamo vam. Ali ovo znajte, da se približilo k vama carstvo Božije… Ko vas sluša, mene sluša; i ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se onoga koji je mene poslao (Lk. 10, 2-11.16).
Sedamdesetorica apostola odoše s velikom radošću na propoved Evanđelja, i propovedahu reč Božiju, čineći čudesa. Potom se vratiše ka Gospodu radosni, i obavestiše Ga da im se i đavoli pokoravaju u ime Njegovo (sr. Lk. 10, 17).
Kada se posle dobrovoljnog stradanja, smrti, tridnevnog vaskrsenja i vaznesenja na nebo Gospoda našeg Isusa Hrista, sveti apostoli raziđoše po celoj vaseljeni radi propovedi Evanđelja, sveti apostol Tadej bi poslan Gospodom u grad Edesu. Jer Gospod Hristos još pre dobrovoljnog stradanja Svog beše obećao edeskom knezu Avgaru, šaljući mu na ubrusu nerukotvornu ikonu lica Svog, da će mu po vaznesenju Svom poslati jednog od svojih učenika, koji će ga potpuno isceliti od njegove bolesti i dati život večni njemu i njegovima.[2]
Kada sveti apostol Tadej dođe u grad Edesu, on se ne javi odmah knezu, nego najpre uđe u kuću jednog poznanika svog, Jevrejina Tovije; i stanujući kod njega sveti Tadej stade silom Hristovom tvoriti razna isceljenja, isceljujući sve moguće bolesti polaganjem ruku i prizivanjem imena Gospodnja. Vest o svetom Tadeju brzo se raznese po celom gradu, i žitelji grada stadoše donositi k njemu svoje bolesnike, i videći kako ih apostol Hristov brzo isceljuje, divljahu se veoma. A nakon izvesnog vremena bi obavešten knez Avgar, da neki čovek, koji je došao iz Jerusalima, čini mnoga čudes a imenom Hristovim. I Avgar se odmah opomenu obećanja Hristova, da će mu poslati jednoga od svojih učenika, i pomisli u sebi: da nije došao onaj koga mi Gospod obeća poslati? – I naredi te pozvaše Toviju, i on mu reče: Čujem da se u tvojoj kući nalazi neki čovek iz Jerusalima, koji imenom Isusovim isceljuje bolesti. – Tovija odgovori: Zaista, gospodaru, gost moj čini mnoga čudesa imenom Isusovim. – Knez mu onda reče: Dovedi ga k meni. – Tovija ode k svetom Tadeju i reče mu: Pozvao me je knez ovoga grada i naredio mi da te vodim k njemu, da ga isceliš od bolesti, od koje pati. – Sveti Tadej odgovori: Stvarno sam poslan k njemu.
Sutradan izjutra oni oba odoše knezu, kod koga se već behu skupili sve velmože i bojari. Kada sveti apostol Tadej sa Tovijom ulažaše na vrata kneževe palate, knez pogleda u njega i vide gde njegovo apostolsko lice sija nekom neobičnom svetlošću. Avgara spopade užas, i on brzo ustade sa svoga mesta i pokdoni se do zemlje Hristovom apostolu. Međutim svi se prisutni veoma začudiše, videći gde se knez klanja prostome čoveku, jer ne behu primetili neobičnu svetlost koja izlažaše iz lica apostola Hristova. I knez upita svetog Tadeja: Jesi li ti učenik Gospoda Isusa Hrista, Sina Božija, koji mi pismom obeća poslati jednog od svojih učenika, da me potpuno isceli od moje bolesti i daruje meni i svima mojima život večni? – Apostol Hristov odgovori: Zato što si veliku nadu položio na Gospoda mog Isusa Hrista, ja sam i poslan od Njega k tebi. I ako se vera tvoja u Njega uveća još više, onda će ti se po veri tvojoj ispuniti sve što želiš. – Avgar odgovori: Ja toliko verovah u Gospoda Isusa, da sam hteo skupiti vojsku i udariti na Jevreje koji Ga raspeše, da bi im odmazdio za njihovo nevaljalstvo i potpuno ih istrebio; ali mi zabrani rimska vlast pod kojom se nalazimo. – Na to sveti Tadej reče: Gospod i Bog naš Isus Hristos nije trebao ljudske pomoći u vreme Svoga stradanja od zavidljivih i nevaljalih Jevreja; jer je mogao, da je hteo, izvesti legione anđela; ali, ispunjujući volju Oca, Gospod naš postrada za spasenje celoga eveta. A ispunivši volju Oca Svoga, On uziđe k Njemu na nebo sa slavom i sede s desne strane Njega. I Gospodu našem nije potrebno da se ko sveti za Njega neprijateljima Njegovim, jer sam ima vlast nad svima; i On će suditi živima i mrtvima, i svakome dati po delima njegovim.
Sveti apostol Tadej govoraše mnogo o Hristu Bogu Avgaru i svima što behu s njim, i privevši ga u savršenu veru u Gospoda, on ga krsti. I dobi Avgar u svetom krštenju isceljenje i onog ostatka gube što mu po prvom isceljenju beše ostala na licu, jer spočetka on imađaše gubu po celome telu. Kada njemu bi doneseno pismo Hristovo i nerukotvorna slika presvetog lica Hristovog, tada Avgar po prvi put bi isceljen: telo mu se očisti od gube, samo mu, po promislu Božjem, ostade malo gube na licu do dolaska svetog apostola. A drugo, potpuno isceljenje ne samo tela nego i duše, dogodi se posle dolaska apostola Tadeja u svetom krštenju: jer knez Avgar iziđe iz svete kupelji potpuno čitav i zdrav. I krsti se ne samo knez Avgar nego i sav dom njegov, i svi koji videše čudesa apostolova, a isto tako i oni koje sveti apostol isceli od bolesti njihovih. Zatim sveti apostol Tadej naredi knezu da sazove sve građane, da svi čuju reč Božiju.
Sutradan ujutro sabra se sav narod. Apostol Hristov, stavši na uzvišenom mestu, stade blagovestiti svima o jedinom istinitom Bogu, koji je svemoćnom silom Svojom stvorio nebo i zemlju, i sve vidljivo i nevidljivo; sveti apostol blagovesti im o tome kako Sin Božji siđe s neba na zemlju, ovaplotivši se na neiskazan način radi spasenja roda ljudskog, kako On dobrovoljno postrada, vaskrse, uznese se na nebo, i ugotovi za dobre večnu nagradu, a za zle – beskonačne muke u paklu. Blagovesti sveti apostol podrobno i o svima ostalim tajnama našega spasenja.
Čuvši apostolove reči i videvši čudesa njegova, sav narod verova u Hrista Gospoda: jer svi videše isceljenog kneza i mnoge druge koji ranije paćahu od raznih bolesti, i stadoše slaviti Hrista Boga i prositi krštenje. I tako se grad Edesa prosveti verom Hristovom i svetim krštenjem. Potom se podigoše crkve, i biše postavljeni prezviteri rukopoloženjem od apostola.
Knez Avgar silno željaše da se na neki način oduži svetom apostolu za svoje isceljenje, pa mu ponudi mnogo zlata; ali sveti apostol ne primi ništa, rekavši: Kad svoje ostavismo, kako tuđe da primamo?
Pošto sveti apostol Tadej utvrdi u Edesi svetu veru i pobožnost, i sve dobro uredi, on ode u Mesopotamiju[3]. Tamo on prosveti mnoge, obrativši ih ka Hristu, i podiže crkve. Sveti apostol prohođaše i mnoge sirijske gradove, svuda se trudeći u propovedanju Evanđelja Hristova. Potom dođe u finikijski grad Virit (Bejrut); i tu propovedavši ime Hristovo i krstivši mnoge, sveti apostol Tadej zaspa u Gospodu.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
VASSE, i dece njene:
TEOGNIJA, AGAPIJA i PISTA
 
Sveta mučenica Vassa življaše u vreme cara Maksimijana[4] u gradu Edesi. Udavši se za nekog idolskog žreca, po imenu Valerija, ona rodi tri sina: Teognija, Agapija i Pista, i vaspita ih u hrišćanskoj pobožnosti, pošto beše hrišćanka, od roditelja svojih naučena svetoj veri u Hrista. A kada je sam muž njen optuži zbog njene vere u Hrista, ona predstade sudiji i izjavi da je hrišćanka. Zbog toga ona bi bačena u tamnicu zajedno sa decom svojom.
Potom sveta Vassa bi izvedena na sudište, i na njene oči biše mučeni sinovi njeni: najpre Teognije bi obešen i strugan; zatim drugi sin njen Agapije bi bijen, i kožu sa glave odraše mu do grudi, ali on ćutaše i ne progovori ni reči: onda treći sin njen bi stavljen na razne muke. A majka, gledajući stradanja svoje dece, sokoljaše ih i molitveno savetovaše da junački istraju u podvizima. I sva tri ova dečaka junački podnevši muke za Hrista biše zajedno posečeni mačem.
Mati njihova sveta Vassa obradova se što ispred sebe posla Hristu mila čeda svoja; pa ponovo bi zatvorena u tamnicu. U tamnici ona bi morena glađu, ali dobijaše hranu od anđela, te se potkrepi za još veća stradanja. Zatim po naređenju mučitelja ona bi odvedena u Makedoniju i tamo primoravana na pogano žrtvoprinošenje, ali se ona ne pokori mučiteljima. Stoga ona bi bačena prvo u vodu, zatim u oganj; posle toga je kamenjem biše; ali usred svih tih mučenja ona ostajaše nepovređena. A kada je odvedoše u idolište, ona dohvati idola Zevsovog[5], pa ga tresnu o zemlju i razbi. Potom sveta Vassa bi bačena zverovima da je pojedu, ali je oni ne dirnuše. Onda je mučitelji baciše u more, trideset potrkališta daleko od obale. I videše svi koji gledahu na svetiteljku izdaleka, kako tri svetla čoveka, koji sijahu jače od sunca, uvedoše svetiteljku u lađu i posadiše na presto. Osam dana nakon toga sveta Vassa se javi vojnicima na ostrvu zvanom Helespont. Doznavši za to, igemon makedonski, po imenu Filip, napisa u Kizik upravitelju Helespontske oblasti, da uhvati mučenicu. Ovaj uhvativši svetiteljku prisiljavaše je na idolsko žrtvoprinošenje. Ali videvši da mučenica nikako neće da to učini, on naredi te joj vezaše ruke naopako, pa joj svirepim batinama sve udove polomiše, i najzad joj česnu glavu odsekoše. Tako sveta mučenica Vassa predade svoju svetu dušu u ruke Hristu Bogu, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVRAMIJA SMOLENSKOG
 
Prepodobni Avramije se rodi i bi odgajen u gradu Smolensku, izmoljen od Boga molitvama i milostinjom roditelja. Jer mati njegova rađaše decu, ali sve žensku; A zbog toga tugovahu i otac i mati, i mnoge suze prolivahu u molitvama Bogu, obilazeći crkve, i obilno milostinju dajući, i moleći da im podari sina. I što moliše dobiše: zače se ovaj ugodnik Božji, i bi još u utrobi matere svoje izabran na službu Bogu. Jer još dok ga mati nošaše u utrobi, jedna monahinja koja življaše svetim životom imade ovakvo viđenje o njemu. Kada ona posle jutarnjeg bogosluženja u nedelju zaspa, učini joj se kao da neko kucnu na vrata njene kelije i zvaše je govoreći: „Ustani brzo i idi k Mariji, jer ona rodi dete, koje ćeš ti po krštenju primiti“. Monahinji se u tom sanom viđenju učini da ona ustade i ode u kuću Marijinu, i vide tamo mnoge sveštenike u svetlim rizama gde omivaju dete u kupelji krštenja, a jedna presvetla žena stoji i drži u ruci odeću belu kao sneg. Ovu ženu upitaše sluge govoreći: „Gospođo, zapovedi kome da damo ovo dete?“ Ona naredi da ga prinesu njoj. I pošto ona obuče dete u onu kao sneg belu odeću, dade ga materi njegovoj. – Ovo svoje viđenje monahinja ispriča istoga dana Mariji koja već nošaše u utrobi plod svoj, i kaza Marija da u taj čas ožive u njoj dete.
Potom kada se navrši vreme Marija rodi muško dete, i ono obradova svoje roditelje koji su želeli takav porod. Po hrišćanskom običaju roditelji prosvetiše dete svetim krštenjem, i vaspitavahu ga u pobožnosti. A kada poraste oni ga dadbše da uči knjigu, i ubrzo pokaza veliki uspeh u tome, jer blagodat Božja beše na njemu koja ga urazumljivaše i upućivaše na shvatanje nauka koje mu predavahu učitelji. I beše dečak, pun zreloga razuma, jer ne odlažaše sa vršnjacima svojim na igre, nego hitaše na crkvena bogosluženja, i revnovaše u čitanju knjiga, i predavaše se rečima Božjim koje vode na put spasenja, A kada postade punoletan i beše u cvetu mladićske lepote roditelji ga siljahu na brak, ali on volije živeti u devstvenoj čistoti nego obložiti sebe telesnim slastima i žitejskim brigama. Kada mu pak roditelji otidoše k Bogu, on sve imanje što mu beše ostalo posle njih razdade svetim crkvama, manastirima i ništima, a sam se obuče u dronjke i postade jedan od ništih, i načini se jurodivim, rugajući se svetu i sablaznima njegovim. I moljaše se Bogu dan i noć, proseći da mu pokaže na koji način i kakvim putem da dođe do spasenja, i često sa uzdahom izgovaraše Davidovu reč: Pokaži mi, Gospode, put kojim ću ići!
I posle kratkog vremena, vođen Bogom, on ode u manastir Presvete Bogorodice, pet potrkališta na istoku od grada, u mesto zvano Selište, i tamo se postriže u monaški čin. Kao monah on služaše Bogu, podvizavajući se u pošćenju i molitvama, prolazeći manastirska poslušanja u trpljenju i krotosti, i ukrašavajući se svima monaškim vrlinama. On veoma usrdno čitaše dušekorisne knjige, a osobito voljaše da pročitava često žitija drevnih svetih otaca, čuvenih u monaštvu po isposničkim podvizima: Antonija Velikog i Ilariona, učenika njegovog; velikih svetila palestinskih: Jevtimija, Save, Teodosija, i drugih; takođe i ruskih ugodnika Božjih: Antonija i Teodosija Pečerskih; i truđaše se da ih prema moći svojoj podražava. Osim toga on pročitavaše i knjige svetog Zlatousta, i Jefrema Sirina, i ostale svetootačke pouke, povesti i kazivanja; i od sviju njih skupljajući duhovnu sladost, kao trudoljubiva pčela med od cvetova, on hranjaše svoju dušu.
Videvši vrlinsko življenje blaženog Avramija, iguman ga primora da primi sveštenički čin. Primivši sveštenički čin, Avramije primi i najdublje smirenje, i velike podvige, o kojima nećemo podrobno govoriti. Dosta je da kažemo za njega, da on postade izabrani sasud Svetoga Duha, i vršaše svetu liturgiju dostojno, sa velikim strahopoštovanjem, kao anđeo Božji, i nikada ne propuštaše crkvena bogosluženja, naročito božanstvenu liturgiju; isto tako ne propuštaše ni svoj posebni kelejni podvig, i stade mnogo više nego pre revnovati u čitanju i prepisivanju Božanstvenih Knjiga. I Gospod mu otvori um da razume teško razumljive tajne u Svetom Pismu; a da bi koristio ne samo sebi nego i drugima, Gospod dade ustima njegovim blagodat za dušespasonosne besede i poučenja. I beše u ustima njegovim gotov odgovor na svako pitanje koje se odnosilo na tumačenje teških mesta u Svetom Pismu, jer je pamtio sve što je pročitao, i um njegov bejaše kao biblioteka sa mnogo knjiga. Pored toga i reč njegova imađaše silan uticaj na njegove slušaoce, jer izazivaše u njima umilenje i skrušenost srca. Njega rado slušahu ne samo mnogi monasi nego i svetovnjaci; i iz grada naročito dolažahu svetovnjaci i sveštenici, da slušaju dušekorisne pouke iz usta prepodobnog Avramija.
Međutim nenavidnik dobra đavo, ne mogući da gleda korist koju mnogi imađahu od ugodnika Božijeg, podiže na njega gonjenje, jer nahuška neke od monaha, te stadoše zavideti prepodobnom Avramiju, i nenavideti ga, i nanositi mu uvrede, i činiti mu pakosti i nepravde. No nezlobivi sluga Gospodnji trpljaše sve to s krotošću i smirenjem, blagodareći Boga za iskušenje, i moljaše se za svoje uvredioce i nenavidljivce. Pri tome, on ne napuštaše svoje delanje, i ne malakeavaše i dalje učiti one što dolažahu k njemu i utešavati ih blagodaću Hristovom. I provede prepodobni otac Avramije pet godina u takom proganjanju od zavidljivaca, ili bolje – od samog đavola. Pored toga i iguman, podbadan nekad od monaha a nekad od nevidljivog vraga, zabranjivaše blaženom Avramiju da drži pouke, i govoraše: Eto, ceo si grad privukao k sebi, i gordiš se što si književan, učen i bolji od nas. Prestani dakle sa poučavanjem, ja za tebe odgovaram Bogu. – Tako iguman zabranjujući Avramiju s gnevom, odgonjaše one koji dolažahu k prepodobnom Avramiju radi pouke, i mnogo kinjaše slugu Gospodnjeg, zagrađujući na taj način izvor blagodati koja isticaše iz usta njegovih. Naposletku iguman s beščešćem istera prepodobnog iz manastira kao nepotrebnog slugu.
Isteran nevin iz obitelji u kojoj se postriže, sluga Hristov ode u grad Smolensk i nastani se u manastiru Časnoga Krsta. Ovaj manastir beše tada malen i siromašan, i ljudi počeše odlaziti tamo da slušaju reč Božju iz usta blaženog Avramija. Zbog toga tugovaše nevidljivi vrag, a Gospod proslavljaše slugu Svoga dajući mu blagodat za propovedanje i silu za podvige. I sve što beše potrebno Bog šiljaše izobilno blaženom sluzi Svom preko darežljivih i milosrdnih ljudi; i poče manastir taj imati svega zbog Avramija: jer prepodobni Avramije sve što mu davahu razdavaše bratiji i ništima; pored toga on i crkvu ukrasi ikonama i svakom krasotom od milostinje koju mu davahu; i beše strojitelj toga manastira sa blagoslovom arhijereja. I svaki dan dolažaše k njemu mnoštvo ljudi na crkvene službe, privlačeni njegovim poukama, kojima ih upućivaše na put spasenja. Nekad im je čitao svete knjige, a nekad im je govorio usmene pouke, i sa suzama podsticao grešnike na pokajanje. I mnogi, tronuti do dna duše, prestajahu sa gresima i ispravljahu svoj život istinskim pokajanjem. Imajući svagda na umu Strašni Sud i učeći druge da ga se sećaju i boje, prepodobni Avramije izradi dve posebne ikone: jednu drugog dolaska Hristovog, a drugu – istjazavanja na mitarstvima od strane vazdušnih duhova. I često gledajući na njih, i drugima ukazujući na njih, on oblivaše lice svoje suzama, uzdišući iz dubine srca.
Prepodobni Avramije beše suv u telu od velikog uzdržanja, da su mu se i kosti mogle izbrojati: jer izmoždi sebe veoma surovim življenjem, i lice mu beše bledo. Po izgledu ličio je na svetog Vasilija Velikog, i podražavaše ga u bogougodnim podvizima. Prepodobni Avramije imađaše ne malu borbu sa đavolima, koji ga napadahu putem strašilišnih priviđenja i sanjarija: ponekad na javi, kao divlje zveri ričući, i kao ratnici napadajući i koljući, ali ne mogahu povrediti slugu Gospodnjeg; jer kada đavoli nemaju vlasti nad svinjama bez dopuštenja Božjeg, utoliko pre ne mogu imati vlasti nad ljudima koji usrdno služe Bogu, niti im mogu naškoditi, pa ma koliko besneli, jer pomoću priviđenja oni samo plaše ljude, ali ih ne smeju darnuti. I kada prepodobni Avramije stajaše u ponoći na molitvi, đavoli, pretvarajući se u razna obličja i u bestidne žene, truđahu se da mu prekinu molitvu, ali tom istom molitvom oni bivahu kao kopljem ranjavani i odgonjeni. A kada bi prepodobni prilegao na odar da se malo odmori, oni su ga zbacivali sa odra i nisu mu davali da zaspi, da bi, iznemogavši telom od nespavanja, prestao sa svojim uobičajenim podvizima. Ali prepodobni blagodaću Gospodnjom jačaše duhom i snažaše se telom na svaki podvig, i posramljivaše duhove zla koji ga napadahu.
Pošto Satana ne mogaše ni sam ni pomoću svojih nevidljivih angela omesti prepodobnog Avramija na njegovom dobrom putu i prekratiti korist mnogima, on se postara da preko vidljivih đavola, rđavih ljudi, izvede svoju prepredenu veštinu. Bog pak dopušta iskušenja na Njegove svete, da bi se ugodnik Božji, pošto bude u iskušenju prekaljen kao zlato u ognju, većma proslavio a protivnik postideo. I posle nekog vremena Satana diže gradske popove protiv svetog Avramija, kao što ranije podiže u manastiru monahe, te popovi počeše zavideti svetome i govoriti: Eto, svu našu duhovnu decu zavede ona varalica i privuče k sebi. – Zatim iz dana u dan zloba među popovima rastijaše, i oni se stadoše savetovati kako da oteraju iz grada nevinog slugu Hristovog. U tom cilju oni najpre počeše huškati narod protiv njega, sejući lažne klevete kao kukolj i prenoseći rđave glase o njemu, jer ga nazivahu jeretikom i vračarem, čitaocem demonskih knjiga i lažnim prorokom. Osim toga njegov čist život kaljahu pričama o prljavim telesnim gresima, lažući na njega, kao da ima veze sa ženama i čini druge gadne stvari, a ovamo se pretvara i licemerno izigrava sveca. I tako bunjahu ljude koji se duhovno korišćahu od njega, i odvraćahu ih od njega, da ne odlaze k njemu na pouku, da ne slušaju reči njegove, niti da razgovaraju s njim, pošto je on protivnik Bogu. Ove klevete podržavahu i mnogi monasi sa svojim igumanima, jer govorahu među sobom: Otkuda se ovaj novi svetac i učitelj pojavi među nama? Eto, licemerstvom i lažnim učenjem svojim on sve prevari.
Pošto se dogovoriše, sabraše se jednoga dana igumani sa monasima, i popovi sa đakonima i crkvarima, i praćeni od mnoštva naroda, odoše u episkopiju k episkopu Ignjatiju, kod koga se u to vreme nalažaše i knez. I stadoše tužiti Avramija za mnoge nepostojeće krivice: jedni govorahu da je jeretik i vračar, a drugi – da je počinio gadne grehe i mnoga bezakonja, te stoga zaslužuje smrtnu kaznu. Episkop i knez, videći i slušajući ovu narodnu vrevu, poslaše sluge da dovedu Avramija. Otišavši, sluge zatekoše prepodobnoga u njegovoj keliji na molitvi, besno ga zgrabiše, i dva učenika njegova s njim, i sa beščešćem kao zločinca vođahu, rugajući mu se, i gurajući ga, i grdeći ga; a svuda po ulicama mnogo naroda gledaše to; i beše sveti i nevini sluga Hristov gledanje anđelima i ljudima, vučen kao jagnje na zaklanje; pri tome, on nikome ništa ne odgovaraše, niti se pravdaše, nego se samo tajno u srcu moljaše Bogu i na Njega polagaše svu nadu.
Kada svetog Avramija na tako sraman način vucijahu, neki prepodobni Luka, zvani Prusin, čitaše Deveti čas u crkvi svetog Arhistratiga Mihaila, i njemu dođe glas od Gospoda govoreći: Eno vode ugodnika mog Avramija sa dva učenika njegova na skup radi isleđenja, ali se ti nemoj sablazniti o njega. – I izišavši iz crkve, blaženi Luka hitno ode na taj skup, i stade vikati: Nevin je koga osuđujete! nepravedno ga ružite i lažno klevetate! O, da bi gresi njegovi bili na meni! – I dok Luka tako vikaše, niko ga ne slušaše. A kad popovi ugledaše Avramija dovedena u arhijerejev dvor, mnogi od velike zlobe zaškrgutaše zubima na njega, i podigoše glasove svoje vičući protiv njega: Neka bude proteran iz grada i zatočen ova varalica i licemer! Neka bude spaljen jeretik! Neka bude ubijen vračar! – Tako i igumani s monasima govorahu.
I predstade nevini optuženik episkopu i knezu na sud, dok svi grajahu na njega i klevetahu ga. Posle dugog ispitivanja i isleđenja od strane suda povodom optužbi iznošenih protiv prepodobnog Avramija, nađe se da u njima nema ničeg istinitog već sve sama laž i kleveta. Klevetnici sipahu samo gole reči, ne navodeći ni dokaze ni svedoke. A svetitelj otajaše kao jagnje usred vukova koji hoće da ga rastrgnu, imajući za svedoka svoje nevinosti samo Boga, i moleći se Njemu za svoje klevetnike, govoreći reči svetog Prvomučenika: Gospode, ne primi im ovo u greh! (D.A. 7, 60). – I omekša Bog srca knezu i vlastodršcima, i otvori im oči uma da vide nevinost svetiteljevu i zlobu tužilaca, i stadoše koriti i ružiti tužioce zbog njihove nepravde i zlobne mržnje. A oni, postiđeni, stadoše jedan za drutim izlaziti sa skupa, pokrivajući lica svoja. Međutim episkop odloži suđenje za sutradan, naredivši svetitelju i obojici učenika njegovih, da ostanu u njegovom dvoru dok tačnije ne ispita optužbe protiv njega.
Sutradan se klevetnici opet slegoše kod episkopa, i iznošahu iste optužbe i klevete protiv Avramija, i pravljahu silnu galamu, želeći da okrive nevinog i osude pravednog. Episkop, da bi stišao metež, posla prepodobnog Avramija iz grada u pređašnji njegov manastir, u kome se beše postrigao, zabranivši mu da ligurgiše.
Podnevši takva iskušenja, sveti Avramije se radovaše duhom kao da nije pretrpeo nikakvo zlo, i blagodaraše Boga za sve što ga beše snašlo, gotov i na veće patnje. A pakosni nenavidnici i tamo dopirahu do njega zlobom svojom: jer doznavši da neki bogobojažljivi ljudi odlaze k prepodobnom Avramiju radi pouke, postaviše putem zasede od rđavih ljudi, koji zabranjivahu odlaznicima, a mnoge od njih izbiše i opljačkaše kao razbojnici.
Nakon izvesnog vremena k episkopu Ignjatiju dođe blaženi Lazar, jerej, koji nije uzimao učešće u klevetama i lažnim optužbama na prepodobnog Avramija, i reče episkopu: Velika će kazna od Boga snaći ovaj grad zbog tolike nepravde i progonstva nevinog čoveka Božjeg.
I zbiše se ove reči blaženog Lazara: jer iste godine, po gnevu Božjem za nepravdu učinjenu Njegovom ugodniku, bi bezdoždije i velika suša, te se posuši sve rastinje i usevi i bašte, presahnuše izvori i potoci, i zemlja postade tako suva, da se rasedaše od strašne suše. Zbog toga svi behu utučeni, i moljahu se Bogu. Sam episkop sa celokupnim sveštenstvom nošaše oko grada litije sa časnim krstima i svetim ikonama, služeći molepstvija i sveteći vodu, i proseći kišu od Boga. Ali razgnevljeni Gospod ne uslišavaše njihove molitve. I neko od duhovnih ljudi, pokrenut Bogom, reče episkopu: Znaš li, vladiko, zbog čega Bog ne sluša tolike molitve svih nas? Nesumnjivo zato što je Avramije nevino unižen i od liturgisanja odstranjen. Ako bi se on pomolio Bogu, Bog bi uslišio njegovu molitvu.
Tada episkop Ignjatije odmah posla i česno dozva prepodobnog Avramija, i ponovo rasmotrivši optužbe protiv njega, nađe da su sve lažne. Stoga razreši prepodobnoga od zabrane, a klevetnike htede kazniti zaslužnim kaznama i odlučenjima. Međutim, nezlobivi otac Avramije pade pred noge episkopu, moleći ga sa suzama da ih ne kažnjava zbog njega. I ne prestade moliti dok ne umoli arhijereja da oprosti njegovim klevetnicima. A i episkop moljaše prepodobnoga za oproštaj, govoreći: Oprosti mi, slugo Hristov, sagreših prema tebi u neznanju, jer poslušah zlobne ljude. Oprosti i svima građanima koji poverovaše lažnim tužiteljima i klevetnicima, i pomoli se za nas Bogu, da nas pomiluje kišom, jer eto zbog tebe nas kažnjava sušom, pošto te nepravedno ojadismo. – Prepodobni odgovori sa smirenjem: Ko sam ja grešni, da bi se Bog zbog mene naljutio na koga i kažnjavao? I ko sam ja, da bih umolio Gospoda da pošalje žednoj zemlji dažd? Ti se, svetitelju, pomoli za bogopovereno ti stado slovesnih ovaca, a i ja sam dužan, kao i ostale sluge tvoje, da izvršujem ono što ti naređuješ.
Otpušten od episkopa, prepodobni krenu u svoj manastir, i moljaše se putem govoreći: Gospode Bože Svedržitelju, usliši molitve Tvoga arhijereja, i svih Tvojih jereja, i svih ljudi, i odvrati gnev Tvoj od slugu Tvojih, pomiluj grad i ljude Tvoje, Milostivi, i primivši uzdahe i suze svih koji Ti se mole, izlij dažd i napoj lice zemlje, te obraduj ljude i stoku. Gospode, usliši i pomiluj.
Dok se on tako moljaše, i pre no što stiže u manastir, Bog pusti silan dažd koji dugo padaše, sve dok dobro ne napoji zemlju. Tada svi ljudi u gradu govorahu: Gle, kako brzo usliši Bog molitve sluge svoga Avramija! – I svi se veoma radovahu, i slavljahu Boga. I tada uvideše svi da je Avramije potpuno nevin i da ništa nije istina od onoga što protiv njega iznošahu klevetnici i zavidljivci. A i sami klevetnici uvideše greh svoj, i veoma se postideše, i uplašiše se da ih ne postigne neko zlo i kazna zbog sluge Božjeg, jer neki od njih iznenada umreše. Bojeći se toga, ostali žurno odlažahu u manastir k prepodobnome, i sa suzama pripadajući k česnim nogama njegovim ispovedahu svoju krivicu, kajahu se i prošahu oproštaj. A prepodobni, opraštajući svima i moleći se za njih, poučavaše ih da ne poklanjaju vere praznim rečima ljudskim, naročito kada neko rđavo govori o bližnjem svom, pošto su sinovi ljudski lažljivi; i savetovaše im da nikoga ne osuđuju, i da se ne druže sa onima koji druge osuđuju.
Od toga vremena prepodobni Avramije se još većma prosveti blagodaću Hristovom, i bi kao svetionik koji svetli svima dobrim delima. A nevidljivi vrag, đavo sa anđelima svojim bi posramljen, pošto njegove zamke biše obelodanjene i uništene trpljenjem ugodnika Božjeg.
Posle toga episkop Ignjatije podiže u gradu crkvu u čast Presvete Bogorodice, i pri njoj osnova manastir, u koji prevede prepodobnog Avramija, da bi svojim bogonadahnutim učenjem opet bio na korist celome gradu. I proizvede ga za igumana i arhimandrita toga manastira. U tom manastiru prepodobni provede ostale dane života svoga u velikom bogougodništvu, i mnoge uputi spasenju, i episkopa Ignjatija isprati k Bogu, i česno telo njegovo pogrebe, pa se i sam preseli iz ovog vremenskog života u večni,[6] i nastani se u nerukozdanim obiteljima, ušavši u radost Gospoda svoga, kome revnosno posluži pedeset godina u monaškom činu. Ali on i od samog povoja svog bejaše verni sluga Gospoda Hrista, služeći Mu u svetosti i pravdi do poslednjeg daha, a sada, u liku prepodobnih i pravednih predstojeći prestolu Gospodnju, slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome neka je i od nas slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH PRAOTACA PATRIJARAHA
AVRAMA, ISAKA i JAKOVA
 
Sveti praoci starozavetni patrijarsi Avram, Isak i Jakov, o kojima se opširno govori u Svetom Pismu, (1 Mojs. 11, 27-37, 35 i 46, 1-50, 24) spominju se i u nedelju Praotaca pred Božić kao pravednici i ugodnici Božji i kao Hristovi praoci po telu (sr. Mt. 1, 1.17; 22, 32 itd.).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JEFREMA SMOLENSKOG
 
Brlo drag učenik svetog Avramija Smolenskog i usrdni podražavalac vrlina svog svetog nastavnika: krotosti, smirenosgi i ljubavi k bližnjima; upokojio se oko 1238 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVRAMIJA PEČERSKOG
 
Sveti trudoljubivi podvižnik Pečerski podvizavao se u četrnaestom veku. Svete mošti njegove počivaju u Antonijevim pešterama.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
TEOKLITE ČUDOTVORKE
 
Rodom iz Male Azije; stupivši u brak, nagovorila svoga supruga da žive kao brat i sestra; i prebivajući u devstvu, sva se predala podvizima pobožnosti: bavila se čitanjem dušekorisnih knjiga i sve svoje sile i napore posvsćivala pomaganju bližnjih. Unapred obaveštena Gospodom o danu svoje smrti, ona se u miru prestavila, u devetom veku. Svete mošti njene proslavile se mnoštvom čudesa.
 
SPOMEN SVETOG
ALEKSANDRA IKONIJSKOG[7]
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
KORNILIJA i AVRAMIJA PALEOSTROVSKIH
 
Avramije učenik prepodobnog Kornilija. Rođen u Pskovu, Kornilije rano ostavio svet, željan strogog monaškog života i surovih podviga. Preko Finlandije udaljio se na obale Beloga mora. Stranstvujući kroz neprolazne šume, on išao od sela do sela i propovedao Evanđelje tamošnjim neznabošcima. I njegova apostolska delatnost bi plodotvorna. Stigavši do malenog ostrva Palija na Onježkom jezeru, prepodobni reši da se tu nastani radi usamljeničkih podviga i življenja sozercajnog. On načini kolibicu, i sav se predade pustinjačkom živovanju. Ubrzo se k njemu stadoše sticati ljudi željni podvižničkog života. I oko njegove kolibe počeše nicati kelije. Onda prepodobni podiže hram u čast i slavu Roždestva Bogorodice. Time bi postavljen početak Paleostrovskom manastiru, i prepodobni postade prvi njegov iguman. Radi što revnosnijeg vršenja molitvenog pravila i podviga, prepodobni se često povlačio u jednu obližnju pešteru, i tamo se podvizavao postom i molitvom noseći na sebi teške železne verige. Pred smrt prepodobni bi jedne noći za vreme molitve u pešteri udostojen divne posete: njemu se javi Spasitelj sa krstom u rukama, i blagoslovi prepodobnoga i njegovu obitelj. Ovo čudesno javljenje ispuni svu dušu prepodobnoga oca takvom sladošću, da on odluči ne napuštati više pešteru, u kojoj mu se Gospod javio. Zato on mesto sebe postavi za starešinu obitelji svog omiljenog učenika Avramija, predade bratiji blagoslov, pa ostade u pešteri kao u dobrovoljnom zatvoreništvu. I tu on uskoro otide ka Gospodu, oko 1420 godine.
Prepodobni Avramije bi učenik i usrdni sledbenik podvižničkog života prepodobnoga Kornilija; i mnogo se potrudi oko napretka i procvata manastira. Za vreme njegovog igumanstva Gospod proslavi osnivača obitelji prepodobnog Kornilija netljenošću njegovih česnih moštiju: i one biše prepodobnim Avramijem i bratijom svečano prenesene iz peštere u sabornu manastirsku crkvu Roždestva Bogorodice. Prepodobni pak Avramije prestavi se ka Gospodu u početku druge polovine petnaestog veka. Gospod udostoji i njega venca netljenija. A svete mošti obojice svetih podvižnika počivaju i sada u crkvi njihovog manastira.
 


 
NAPOMENE:

  1. Edesa, sadašnja Urfa, grad na severu Mesopotamije, na reci Eufratu, od 137 godine pre Hrista glavni grad obnovljene Ozroenske ili Edeske države; godine 217 posle Hrista Rimljani pretvoriše Edesu u svoju istočnu koloniju.
  2. Vidi o tome opširno pod 16 avgustom.
  3. Mesopotamija – kamenita i peščana zemlja, nalazi se između dve reke, Tigra i Eufrata, i prostire se od Jermenije na severu do Persijskog Zaliva na jugu.
  4. Car Maksimijan upravljao istočnom polovinom Rimske carevine od 305 do 311 godine.
  5. Zevs, po verovanju starih Grka, vrhovni bog i rodonačelnik ostalih bogova.
  6. Upokojio se mirno u Gospodu oko 1220 godine.
  7. Drugi Sinaksari ga ne spominju, osim Sinajskog kodeksa br. 631.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *